> Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je
> red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače
> viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i
> nosić.Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog
> sna...a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog
> takvih, naših Marina...spavanje je bilo privilegija, nevezana za
> prirodne potrebe. Spava Marin, a ja mislim "Šta li noću radiš, kad sad
> tako mirno spavaš?"
> Ovo je post za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna...Ovo je kratka
> borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka
> Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom,
> sećali...natalitet bi još drastičnije padao.
> Prvo čari trudnoće... baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome
> je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe... nisam mogla da
> dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo... spavala sam gde god
> me naslone... oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja
> prodavnica sportske robe...Onda porodjaji...vojska saborkinja u
> tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop...sa mastiljavim pečatom
> bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao
> uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji) ...e to
> nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke
> Prirode : "Zaboravi!"...Zaboravila.
> E, onda donesete kući bebu...u bolnici sve to nekako drugačije
> ide...kod kuće počinje prava priča...Naročito ako je to prva beba. Da
> voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga
> gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa...Stavili mi tako
> bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i
> plišana igračka, ako tek rodjena beba poželi da se poigra), zagrlili
> se i gledamo zaljubljeno u naslednika...Kad je otvorio oči, pa kad je
> zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla...romantika je
> pukla kao balon od sapunice...Auuu...Gladan? Žedan? Piškio? Kakio?
> Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snadji...
> Tu negde počinje doba nespavanja...bauljali smo kao aveti po kući, bila
> sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada...grčevi, čajevi,
> zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja
> nema...I tako tri bebe, jedna za drugom...živeli smo kao šišmiši,
> tako smo verovatno i izgledali.
> Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl... Najstrašnije pojave, na
> Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano,
> izazivale najveće pogrome u ovom delu svetu. Shodno tome, kupanje bebe,
> tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati...Mi
> smo bebu kupali u sobi...temperatura 67 stepeni, kao u švedskoj
> sauni...lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa
> peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici...ako dolijemo još
> malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo,
> komotno...kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem...da šampon ne udje
> u oči, da beba ne viri previše iz vode...a onda, uz dramatičnu najavu,
> muž širi peškir i napeto čeka...ja, olimpijskom veštinom, dižem
> bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje
> peškira...prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde...
> Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima...ako obučeš prvo
> sebe, skuvaćeš se...ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti
> oblačiš...ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje - razvod na
> pomolu...Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da
> je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li
> mrda...rukavice, one male...čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih
> povreda...a kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima
> vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave,
> roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno
> žvakao...prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a
> on mulja cipelu u ustima...doba puževa.
> Posle toga stiže vreme mobilnosti...tek tu počinje zabava...pet godina
> nisam kafu popila, ni jela ljudski...taman dignem šoljicu i ..saspem je
> za vrat, jer neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu
> opasnost...padanje sa kauča, veranje u saksije, stoljnjak za ćoše pa
> vuci!...pražnjenje fioka,okretanje vazni...tada smo živeli na visokom
> nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem
> krevetu gužva...u sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa
> počinje da se ušunjava...ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao
> andjeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.
> Kasnije dolazi vreme igračaka...cela kuća se pretvara u poligon...jeste
> li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove
> bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju...u
> foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice,
> monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača,
>  svuda okolo...Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na
> posao...izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu
> neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah...Odlično! Svi smo
> brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni
> da opereš...Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše...celu noć
> sanjala ale i aždaje, sve me boli...naravno, u našem krevetu neko
> zaboravio Betmena...sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i
> narebranim plaštom...
> Sećate li se dečijih rodjendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je
> muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši
> i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se
> svuda...ne možeš da ih navataš za duvanje u svećice na torti...a onda
> drama...uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije
> rodjendan...palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok
> celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.
> Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda...kakvi stari
> Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas...odlazak na more, kao
> emigracija...nosi se sve, sve je neophodno...cipela kao za stonoge,
> krokodili, čamci, kantice, ajkule , sve na naduvavanje što
> postoji...kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo redje trošili u
> ta doba odrastanja...imali smo premalo ruku.
> Sad smo porasli...sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš...sad
> pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali
> tepih...ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi
> tragove maleckih zuba...žao nam da ga menjamo...a sad ne možeš da se
> natelefoniraš, da ih prebrojiš...samo jurcaju.
> Ako je ovaj post čitao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah
> zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase. Nije to baš sve tako.
> Šalila sam se 

izvor - copy/paste from my mail

 

 

 

joooj, legendoooo
extraaaa