После вербалног следи физичко малтретирање, а онда је само један корак до трагедије

После одлуке суда да јој додели старатељство над двоје малолетне деце, Радицу Вујошевић (41) из Обреновца на смрт је „осудио” бивши девер Миомир Вујошевић (50) из Мале Моштанице. Жени свог брата Вујошевић је пуцао у главу 22. марта ове године на аутобуској станици, у Булевару деспота Стефана број 2, у Београду. Овако је, нажалост, завршена дугогодишња несрећна прича ове жене, мајке троје деце (ћерке из првог и сина и ћерке из другог брака), која је била жртва породичног насиља.

О патњама Радице Вујошевић можда је довољно је рећи то да ју је муж тукао чак и за време трудноће. Није га остављала да не би раздвајала децу. Вишегодишње физичко, али и психичко злостављање које је трпела од бившег супруга и његове породице престало је, наизглед, децембра 2003. године, после бракоразводне парнице.

Убрзо после развода двоје бивших супружника одлучују да размирице у вези са старатељством над двоје деце препусте суду. За две године, колико је трајало суђење, Радици је бивши муж претио, а његов брат Миомир му је помагао у томе. Када је мислила да се коначно решила мука и страха, убијена је.

Ово је, на жалост, само један од случајева породичног насиља који се трагично завршио. Злочин, који је у априлу прошле године запрепастио домаћу јавност, догодио се у породичној кући, у Личкој улици у београдском насељу Овча. Наиме, Зоран Јовић (41) наочиглед троје малолетне деце убио је супругу Снежану која је била у седмом месецу трудноће. У алкохолисаном стању, Јовић је прво, у кући, жену тукао дрвеном столицом. Тако испребијана, Снежана је успела да се домогне дворишта, где је супруг наставио да је бије дршком од вила све док није умрла. Према речима комшија, овакве сцене свађе и физичког насиља над несрећном женом су се више пута понављале.

Наука је утврдила да насилнике не одређује коефицијент интелигенције или медицинска патологија. За све је карактеристично то што злостављају жену како би је убедили да су они глава породице, да јој дају на знање да она нема никаква права и да мора да буде окренута искључиво њему.

На прошлогодишњем округлом столу о проблемима насиља у породици, који су организовали УНХЦР и мрежа хуманитарних и правних канцеларија, указано је на то да је тактика насилника јединствени образац за све профиле мужева који злостављају своје жене. Начини застрашивања жена су другачија боја гласа, лупање вратима, вика, после чега прелазе на претње да ће јој одузети децу, на уверавање да је она крива и да је лоша мајка. Насилник затим директно понижава и омаловажава жену у присуству деце. Велики број случајева се не заврши на овоме, следи физичко малтретирање које оставља видљиве последице и у неким ситуацијама трагично се заврши. Тада жена није више само жртва насиља, већ и убице.

Према речима потпуковника Милене Живановић, помоћника начелника Управе криминалистичке полиције СУП-а у Београду, насилник је онај ко је јачи, ко може физички, економски, па самим тим и психички да доминира над жртвом.

– Моћ је скоро увек на страни мушкарца. Полицијска пракса није забележила да је мушка особа пријавила насиље жене, што не значи да тога нема. Карактеристично за насиље у породици је што оно углавном има континуитет, траје годинама. Битно је да од 2002. године полиција може да реагује по службеној дужности. Такође, новим законом о породици насилнику може да се забрани приступ жртви, односно месту насиља. Међутим, потребно је време да би све профункционисало на задовољавајући начин – каже Живановићева.

Истраживање Виктимолошког друштва о проблему породичног насиља показало је, између осталог, да када је реч о физичком насиљу у брачној или партнерској заједници, насилник је углавном муж или партнер, односно бивши муж или партнер након развода или растајања. У највећем броју случајева психичког насиља злостављач је такође муж или партнер, а затим отац и мајка, свекрва и свекар, док се као насилници у мањем броју случајева појављују други чланови породице. Такође, свака четврта жена, од 700 колико их је испитано, трпи психичко насиље од више чланова породице.

Забрињавајуће је и то да је, како је наведено у овом истраживању, насилника напустило само 18,4 одсто злостављаних жена. Најчешћи разлози подношења страхота су економска несамосталност жене и немогућност решења стамбене ситуације. Жртве остају уз злостављаче и због врсте и тежине повреда, страха од ескалације насиља, бриге и страха за децу, као и наде да ће насиље једног дана престати. Женама, такође, како су навеле, недостаје подршка породице и других блиских особа


Izvor: Politika/ Danijela Vukosavljevic