kojih starih istorichara ? navedi mi jednog koji nije mrzeo slovene ...

slovenska bozanstva su duhovi prirode . ukoliko je priroda besmrtna - i oni su ... dakle ne radi se o nekim posebnim entitetima ,nego o onome shto postoji o prirodi . na primer ,perun je u gromu , ili u nekom mocnom choveku ,vida je u svakoj majci   ... i.t.d.

"Кад je реч о празницима српског народа, два се празника морају споменути на првом месту: слава, и Бадњи дан или Божић. То су најпознатији и најпопуларнији празници у нашем народном календару. Оба празника наслеђена су из старинске религије, и тек у току времена добили су санкцију цркве и до извесног степена христијанизирали се. И један и други имају подједнако висок углед. Разлика je само у томе што je слава, оваква каква je, празник (бар данас) специфично српски, док се за Божић то не може рећи; у накнаду за то, за Божић je везано несравњено више
обичаја, и он je (противно слави, која je, у основи, пуна озбљности и тешких религијских обавеза), у истини празник весеља и неограничене религијске слободе.

»Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без Божића«, биле су прве речи слепог игумана Стефана, када je, о Бадњем вечеру, узео гусле у руке (Горски
вијенац, 2452 ид).
Слава je, у ствари, помен предака и ништа више. Цео обред о слави врло je прост и своди се на »устајање у славу«, на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву, и вину) која се тим прецима
приноси. Напротив, Божић je празник јако компликован. Он je морао такав изгледати још у претхришћанском времену, јер су, тада још, као што ћемо видети,
везиване за њега неколике религијске идеје. Свему томе додала je хришћанска црква своја објашњења и символе. Данашњи наш Божић састоји се, према томе,
из елемената хришћанских, који су малобројни и секундарни, и из старинских, паганских елемената, који су многобројни и битни. Од интереса je сада
знати који су то старински елементи, и какав je карак- тер имао старински српски празник који je доцније замењен, и потиснут, хришћанским Божићем.

Што се тиче црквеног, званичног Божића, он није старији од IV века. Најстарија црква знала je само за Богојављење (празник Исусовог крштења и освећење
воде - односно, у западној цркви - успомена на три мага или три краља. Узгред, прослављано je тада и Христово рођење). Тек доцније покушала je црква да утврди датум Христовог рођења (о коме нам новозаветни списи не говоре ништа), и да од њега начини празник. Изабран je двадесет пети децембар, свакако зато што je тај дан, у римском календару, био обележен као дан »непобедног сунца«, и што je тај период времена важно, код свих народа, као рођење сунца и бу-
ђење, почетак новог живота у природи. Двадесет пети децембар био je и дан рођења Митре, чија je религија веома наличила на хришћанску (иста идеја о спасењу, крштење, причешће, сличне легенде о рођењу, итд.) и правило врло озбшьну конкуренцију младом хришћанству; због тога je црква, када je, у IV веку, добила очевидну надмоћност, да би коначно уништила све трагове Митриног култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свој празник. То што he се двадесет петом децембру дати друго, хришћанско објашњење, био je, доиста, једини начин да се празник »непобедног сунца«, који je још увек, чак и међу хришћанима,
имао велику публику, сасвим преда забораву. Али се црквени Божић није ограничио само на ову једину идеју. У току времена, код свих народа који су, непо-
средно или посредно, били под утицајем римске културе, везани су за хришћански Божић извесни обичаји из римске Нове године. Поред осталога, по римској
Новој години, коју су Римљани називали Calendae, многи народи (југоисточна Францу ска, француска Швајцарска, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси, упор. M. P. Nilsson, Studien zur Vorgeschichtedes Weihnachtsfestes, Archiv für Religionswissenschaft, 19, 1918, стр. 103) назвали су свој Божић или извесне божићне обичаје, упор, наше речи коледо, колендо, колендати итд.
Кад je српски народ примио хришћанство, и са њиме и све празнике за које je православна црква знала, отпочео je празновати и Божић. Taj црквени Божић дошао je да замени неколико старинских празника, које je и наш народ празновао у време зимских солстиција. Управо, то није била замена, већ компромис: старински празници продужили су да живе и даље, само им je црква дала ново име, ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа. Који су били ти старински празници, ми не знамо; али из божићних обичаја, које наш народ још увек са пуно пијетета чува, у стању смо да о њима, о њиховој садржини и циљу, извучемо доста закључака. Неки од тих обичаја (нпр. бадњак, разна врачања и прорицања', обичај прошења6', итд) познати су и другим нама сродним народима; други опет (нпр. печеница, полаженик - упркос A. Brückner, у Schiele, Religion in
Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V, 722 слама итд.) постоје, изгледа, само код Срба: да ли случајно (зато што су код осталих народа заборављени), или зато што су српски спепијалитет, не можемо увек са сигурношћу рећи.
Ми ћемо се задржати на обичајима за које зна само наш народ, или који су, у нашем народу, потпунији и јаснији него иначе."

Veselin Čajkanović "Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924", Beograd 1994.

А што би Германи хришћани Хелмолд и Сакс Граматик мрзели Словене родоверце? 

Северњачка (читај швапска) историјска школа пуна је неистина и прећуткивања.

Navedi ti nekog historicara od prije 1000 godina koji govori drugacije. Neces ga naci, jer su tvoji istoricari (etnolozi) od nasih dana do 200 godina unazad i vjere su judo-masonske.

Prastvoritelj neba, pod čijim se svodom sve rađa i događa, praotac zemlje, svetlosti i svega roda i ploda na zemlji, bio bi po zabeleškama Ipaćevskog ljetopisa Svarog. Taj vrhovni bog koga Ipaćevski letopis zove Svarogom, držao se bestelesnim, prema tome bez ikakva dejstva na ovaj fizički, materijalni svet, ali od ogromnog značaja na volju njemu podložnih bogova.

Evo odlomka iz Ipaćevskog ljetopisa:

"Posle potopa i kad su se ljudi podelili na mnoge "jazike" poče vladati Mestrom od plemena Ham, a za njim Jeremija, pa Feosta, koga Egipćani zvahu Svarog. Dok je ovaj Feosta vladao u Egiptu, padoše s neba klešte, i ljudi odmah počeše kovati oružje, jer se pređe borahu batinama i kamenjem.

 I ovaj Feosta izdade zakon za žene, da uzimaju samo jednoga muža, da žive ujedno, i da se kazne bludnice. Za to ga prozvaše bog Svarog. Jer pre njega žene se predavahu onima ko ih je god hteo, i življahu kao životinje. Ako dobiju dete, dosuđivahu ga onome kome one hoće govoreći:

"Evo tvoga deteta"; i čovek prosvetkuje tu svečanost i primi ga. Feosta uništi taj zakon, i uredi, da svaki čovek ima samo jednu ženu, a svaka žena samo jednog muža. Ko bi povredio ovaj zakon, bio bi bačen u jednu usijanu peć, da sagori. Zato su ga zvali Svarog i Egipćani ga obožavahu.

Posle njega vladao je 7470 dana njegov sin, po imenu Sunce, koga zovu Dažbog. Sin Svarogov, kralj Sunca, koji je Dažbog, beše snažan čovek. On doznade da imađaše jedna bogata Egipćanka, i da neko provođaše blud sa njome. Šćaše je uhvatiti. Nu ne hoteći vređati zakon oca Svaroga, on uze sobom nekoliko ljudi, i videvši čas kad je ona blud učinila, iznenadi je noću sa njenim saučesnikom; stavi je na muke i provede sramno kroz celu zemlju; i tako se u Egiptu uredi besporočan život"...

Važno je s pogledom na ovaj rukopis to, da je on iz desetog veka, dakle iz doba, kada je stara vera bila još posve sveža u pameti naroda. Još jedna vrlo karakteristična pojedinost u Ipaćevskom letopisu je ona, gde se izričito kaže: "i tako Svarogom nazivahu Stari Sloveni nebo".
[b][/b]

Нико не зна тачно када је Исус Хрис рођен.
По описима из Библије, многи историчари су закњучили да се рођење заправо десило у септембру. Не треба занемарити ни истраживање израелског метеоролошког института који је утврдио да је пре 2000 година време у Бетлехему било отприлике овакво као и данас, што значи од +5 С до -7 С, а то је, признаћете, неуобичајена температура  при којој бисте видели стада оваца напољу, на мразу, а такође је веома неповољна температура за опстнак тек рођеног детета.
350., Папа  Јулије I  одлучио je  да се Христов рођендан слави 25.децембра. Нема сумње да се за тај датум одлучио не би ли олакшао муке паганским Римљанима који су тада још увек чинили већину и тако их лакше преобратио у Хришћанство. Зашто баш тај датум? Врло је једноставно.
Одговор лежи у паганском пореклу Божића. У Вавилону, празник  сина богиње природе Исис, славио се баш 25.децембра. Славилно се уз обилно јело и пиће и размену дарова.
Римљани нису ни по коју цену желели да се одрекну својих празника које су празновали много пре рођења Христа. Они су славили зимски солстициј, тј Сатурналију, славећи Сатурна, бога земљорадње. Јануаррске календе су представљале победу живота над смрћу.
Читав овај период се називао Dies Natali Invicti Solis, Рођендан непобеђеног сунца. у том периоду је било највише склапања бракова. Глумачке трупе су  су ишле од куће до куће забављајући укућане. Одатле обичај певања божићних песма (Christmas Carols)  или кукуринђање у Србији.

Velika piramida, Biblija i nebeska zbivanja zajedno tacno odredjuju dan Hristovog rodjenja: 25. decembar 4. god.  st. ere.

Prosjecna temperatura u ovo doba u Jerusalimu i okolini je oko +10 stepeni. Otprilke je takva bila i u vrijeme Hrstovog rodjenja.

Na toj temperaturi ovce se uvijek mogu pustati na pasu, a osim toga Pismo i ne govori da su ovce bile na pasi, nego su ih pastiri cuvali, bili su na strazi kod torova da lopovi ne bi koju od ovaca ukrali.

Kad spominjes te narode, zasto ne spomenes i jevrejskke starozavjetne  proroke koji su predskazali dolazak Mesije rodjenog od djevojkeu Vitlejemu?

Е, сад ћу да умрем од смеха......велика пирамида........

Hoces li umrijeti ili nesec, to nije moj problem, ali tvrdnje Piramide, Biblije i nebeski znaci su su tacni!

И то кажеш ти+врховни ауторитет овог универзума,а вероватно и шире?

oni su mrzeli i svoju staru religiju - votanizam,odnosno odinizam - i o njima su pisane razne gadosti ,da bi ispalo da su zrtvovali decu i druge strahote. medjutim , danas se sve vishe otkriva da su to judeo-hriscanske lazi.  


na srecu postoji mnogi drugi dokazi ,pre svega arheoloshki ,koji pobiju rechi lazljivih istorichara i koji pokazuju da je ono shto su oni pisali izmishljotina.

 
ovaj letopis je pun raznih verovanja sa raznih strana ,medjutim tachna je chinjenica da je svarog centralna sila prirode ,koja ne deluje sama , nego preko svojih oblichja - drugih bogova .  

 kao takav ,svarog nije stvaralac - vec jeste celokupna priroda ,odnosno blizak je onome shto indusi nazivaju brahmanom ili budisti stvarnom budinom prirodom.