šta je autizam?
autizam je složeni razvojni poremećaj koji se obično javlja tokom prve tri godine života. Autizam je posledica oštećenja mozga i ispolljava se kroz probleme u čulnom opažanju, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija, zbog čega se ponašanje i odnos sa spoljnim svetom razvija drugačije.

kako se postavlja dijagnoza?
dijagnoza autizma se postavlja na osnovu posmatranja ponašanja. Ukoliko su u ponašanju prisutna sledeća tri elementa.
1. Problemi u komunikaciji što podrazumeva teškoće u razumevanju i usvajanju svih oblika komunikacije (izraz lica, gest, razvoj govor);
2. Problemi u socijalnim odnosima koji podrazumevaju poteškoće u uspostavljanju veza sa drugim ljudima i nemogućnost prilagođavanja zahtevima sredine;
3. Ograničeni i ponavljajući oblici ponašanja koji se manifestuju kroz ponavljanje istih pokreta, radnji, reči i interesovanja i kroz težnju ka istovetnosti i otporu prema promenama i tada  se sa sigurnošću može reći da se radi o autizmu.

učestalost javljanja
prema najnovijim podacima autizam se javlja kod 20-60 dece na 10 000 rođenih. Učestalost autizma je ista u svim sredinama bez obzira na rasnu nacionalnu i etničku pripadnost, socijalni i ekonomski status.
uzroci autizma.
mnogi stručnjaci veruju da ovaj složeni problem nije izazvan jednim jedinim uzrokom? Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica različitih faktora koji utiču na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisnje.

šta autizam nije?
danas se sa sigurnošću može reći da:
- autizam nije mentalna bolest
- deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponašanju
- autizam ne nastaje zbog "hladnih" roditelja koji nedovoljno obraćaju pažnju na svoju decu
- autizam ne nastaje zbog emocionalne lišenosti i stresa

tačno je?
- da su osobe sa autizmom osećajne (emotivne)
- da osobe sa autizmom žele komunikaciju
- da osobe sa autizmom mogu da se obrazuju
- da osobe sa autizmom mogu da rade

da li postoji lek?
lek za autizam nije pronađen. Deca sa autizmom odrastaju u odrasle osobe sa autizmom? Mnogima od njih će biti potrebna briga i staranje tokom celog života.

kako pomoći?
postoji mnogo programa za pomoć i rad sa osobama sa autizmom ali nijedan nije podjednako dobar i dovoljan za svakoga. Zbog toga u kreiranju individualnih programa moraju da učestvuju svi neposredno zainteresovani: osobe sa autizmom koliko god je to moguće, roditelji, članovi porodice, medicinsko osoblje, terapeuti i angažovani stručnjaci?

važno je znati...
rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikativne veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život. ? Povratak na poćetak

karakteristične odlike ponašanja dece sa autističnim spektrom
-nezainteresovanost
-prilaze drugima uz pomoć i podršku odraslih
-kada im se neko obraća, ne reaguju
-koriste ruku odraslog da dođu do onog štio žele
-smanjena mogućnost za imitativnu kreativnu igru
-predmetima se bave na stereotipan način, okreću ih, ređaju.
-ponavljaju reči onako kako ih čuju
-nemaju interesovanje za drugu decu
-govore tako što često ponavljaju isti sadržaj
-ponašaju se jednolično
-ne uspostavljaju kontakt pogledom
-imaju neobične pokrete
-povremeno se smeju bez vidljivog razloga
-mogu da rade neke stvari jako dobro i brzo ali ne i one koje podrazumevaju razumevanje socijalnih odnosa
 

Otkriveni novi geni povezani s autizmom

Istraživači okupljeni u Autism Genome Project su nakon analize genoma porodica  u kojim je prisutan autizam identifikovali su nove gene povezane s tim poremećajem.

U petogodišnjoj studiji su proučeni podaci za 1200 porodica, a učestvovalo je 120 naučnika iz 50 institucija sa sedištem u 19 zemalja.
Rezultati objavljeni u naučnom časopisu Nature Genetics ukazuju na ključnu ulogu dela hromosoma 11 i gena po imenu neureksin 1.
Neureksin 1 spada u grupu gena koji potpomažu komunikaciju između nervnih stanica.
Naučnici očekuju da će njihov rad omogućiti razvoj novih tretmana za autizam, složeni moždani poremećaj koji smanjuje sposobnost komunikacije i razvoja društvenih veza.
Podaci prikupljeni u Velikoj Britaniji sugerišu  da od autizma pati 1 od 100 dece.

Izvor: BBC News

O autizmu sam nesto vise cuo relativno skoro...i koliko sam shvatio, uticaj roditelja je presudan u krajnjem ishodu.

Za sada sam upoznat samo sa jednim takvim slucajem. Mislim da su roditelji na pravom putu da pomognu svom detetu u izlecenju....i jako mi je drago zbog toga.

Како за сада ствари стоје, потпуног излечења нема. Оно што родитељи могу да учине је да се детету помогну у социјализацији, која је од случаја до случаја, мање или више  (не)могућа.

Ishhrana i autizam - postoji li povezanost?
Nekoliko je razloga zbog kojih možemo smatrati ishranu važnom u autizmu.
Moguća povezanost uključuje upalne procese u crevima i hipertrofiju limfe zbog imunološkog odgovora, npr. zbog alergije na hranu, zatim oksidativni stres te neravnotežu masnih kiselina i pojedinih mikronutrijenata. (najčešće korišteni suplementi kod autizma su vitamin B6 i magnezij).
Dva nova istraživanja objavljena u časopisima American Journal of Clinical Nutrition i Journal of Pediatrics predstavljaju vrlo važnu nadopunu znanja o ulozi prehrane u autizmu.
Prvo istraživanje pokazuje izraženiji oksidatvini stres kod autistične dece u poređenju  sa kontrolnom grupom te popravljanje određenih metaboličkih abnormalnosti (kapaciteta metilacije) davanjem vitamina B skupine (folacina i B12).
Drugo istraživanje pokazuje izraženiji imunološki odgovor na proteina mleka kod autistične dece.
Uprkos velikoj veroatnoći da ishhrana ima značajnu ulogu u ovoj bolesti, trenutno dostupni dokazi još uvijek ne omogućuju jasne smernice roditeljima i terapeutima za prehranu autistične dece.

Autizam se danas definiсе kao organski razvojni defekt mozga koji se očituje nemogućnošću razvoja jezika komunikacije i ostalih oblika društvene komunikacije. Prema epidemiološkim istraživanjima na 10,000 novorođene dece rađa se 4 do 5 djece s autizmom. Kada je reč o autističnom spektru poremećaja, govori se o 10 do 15 dece na 10,000 novorođenih. Prema američkim epidemiološkim studijama, u poislednjih deset godina, autizam beleži porast od čak 300 %. Porast incidencije autizma zabeležen je i Evropi. Jedna je od teorija koja objašnjava autizam tzv. "teorija misli" koja podrazumeva poremećaj sposobnosti procene misli drugih ljudi. Normalna deca ovu sposobnost stiču nakon 4. godine. Neka autistična deca pokazuju iznimne motorne, matematičke i druge veštine. Često su opsesivno okupirana objektima u kretanju, svetlošću, tekućom vodom ili rotirajućim objektima. Kod većine autistične dece poremećaj se prepozna kasnije u djetinjstvu, a težina zavisi najviše o kvocijentu inteligencije. Neka deca postepeno nauče govoriti i mogu pokazati izuzetnu nadarenost za matematiku ili umetnost. Oko 30% autistične dece dobije epilepsiju. Sa starenjem sve osobine autizma postaju izraženije.

Povezanost neplodnosti i autizma
Parovi koji imaju poteškoća s plodnošću imaju 4 puta veće izglede da će dobiti dete pogođeno autizmom.
Deca takvih roditelja su imala i povećane izglede za cerebralnu paralizu, mentalnu retardaciju, rak, poremećaj pozornosti s hiperaktivnošću, poteškoće u učenju te poremećaje vida i sluha. Povećani rizik je verojatno povezan sa samim zdravstvenim problemima koji otežavaju začeće, veruju naučnicii s University of California nakon istraživanja u kojem je učestvovalo 4000 ispitanika. Po njihovim rečima, moguće je da povećanju rizika pridonose i postupci za veštačku oplodnju, poput in vitro fertilizacije. Naučnici ipak upozoravaju kako je ukupni rizik i dalje relativno maли.

Novo istraživanje o uzrocima autizma
Istraživači s University of Cambridge su utvrdili da deca kojima su oba roditelja naučnici  imaju više izgleda da će biti autistična.
Po njihovim rečima, ovaj fenomen bi mogao objasniti povećani broj dijagnoza autizma kod dece posljednjih godina. Britanski istraživači vjeruju da geni koji nečiji um čine analitičkim mogu istovremeno negativno uticati na društvene i komunikacijske sposobnosti. Nedostatak tih sposobnosti je ključna karakteristika autizma. Procjenjuje se da 1 od 100 dece ima neki oblik autizma, a mnogo češće su pogođeni dečaci. U istraživanju je utvrđeno da očevi i dede autistične dece dvostruko češće rade u profesijama u kojima je nužan analitički um i sistematiziranje informacija. Pokazalo se i da studenti prirodnih nauka imaju u odnosu na studente humanističkih nauka veći broj autističnih rođaka. U ovom smislu, uočena je najjača povezanost između autizma i matematike.

Аутистична деца у кућном притвору

Капацитети дневних боравака ограничени, држава не брине довољно о овој популацији младих који могу да се оспособе за поједине послове
Алекса је принуђен на непрекидни боравак у стану

Фото З. Анастасијевић

Тринаестогодишњи Алекса Мухић је непрекидно са својим родитељима, углавном у породичном стану у Земуну или у шетњама околним улицама. Имао је само две године када је утврђено да је аутистичан. Захваљујући безрезервној љубави и одлучности оца и мајке, као и професионалној помоћи логопеда, у десетој години је почео да говори, на слогове. До прошлог лета боравио је у вртићу „Дечји дани” у Господар Јевремовој улици у Београду. Постоје посебне установе за смештај старије аутистичне деце на подручју главног града, два дневна боравка и један стационарни смештај, али су њихови капацитети мали да би прихватили све оне којима је такав прихват неопходан. Љубица Стјепановић Мухић, Алексина мајка, каже да у дневним боравцима нема довољно места па је породица једино окружење у коме борави њен син.

 – Запослена сам, мој супруг је пензионер па он проводи највише времена са сином коме је потребан стални надзор. Тврдим да су у 90 одсто случајева у Србији аутистична деца у кућном притвору, јер држава не брине довољно о овој популацији, нарочито у унутрашњости. Плашимо се да ће се непрекидни боравак у кући лоше одразити на Алексу. Због бројних предрасуда, околина нам често окреће леђа. Ипак, највише страхујемо шта ће бити са нашим сином када нас више не буде – каже Љубица.

Последњих година све више деце се рађа, или временом стиче, интелектуалне потешкоће, попут аутизма. У Србији је регистровано око 1.200 особа са аутизмом. Међутим, претпоставља се да постоји знатно више оних са овим сложеним развојним поремећајем, који се обично јавља током прве три године живота. Светска статистика каже да се у просеку на хиљаду здраве деце роди и једно са тешкоћама из аутистичног спектра.

Као последица неуролошког оштећења мозга, који се испољава кроз проблеме у чулном опажању, говору, мишљењу и разумевању социјалних ситуација, аутизам се не сматра болешћу, већ посебним стањем личности која живи у свету независно од оног каквог познаје већина нас. Према речима Весне Петровић, председнице Републичког удружења Србије за помоћ особама са аутизмом, најбитније је да се проблем открије у што млађем узрасту.

– Родитељи када примете промене у понашању код деце, као што су неуспостављање контакта погледом, необични покрети, нереаговање на обраћање, незаинтересованост за другу децу, коришћење руку одраслих да дођу до онога што желе, обично верују да је то привремено и да ће се у међувремену десити неко чудо. Међутим, проблем настаје у пубертету, када је много теже спроводити третман него са млађом децом. Зато је неопходно успоставити дијагностику од раног узраста, саветодавни рад са родитељима, а због имитације вршњачке групе сместити децу у редовне вртиће и школе – каже Петровићева.

У Србији постоји осам дневних боравака и један стационар за смештај за особа са аутизмом, као и неколико одељења у школским установама у Београду, Новом Саду, Панчеву и Ковачици.

– После извештаја Међународне организације за заштиту права особа ометених у развоју (МДРИ) очекивали смо да ће удружења која заступају особе са интелектуалним потешкоћама имати састанак са Министарством рада и социјалне политике да бисмо се договорили како да заједно решимо проблеме. Не слажем се са констатацијом да су неки родитељи децу ометену у развоју сместили у установе, наведене у поменутом извештају, да би се решили бриге о њима. Особе ометене у развоју нису смештене у ове установе без разлога, већ зато што су у питању самохране мајке, болесни или стари родитељи – истиче Петровићева.

Републичко удружење за помоћ особама са аутизмом је основано 1977. године и има мрежу од 10 локалних удружења у којима родитељи раде као волонтери. Њихов циљ је стварање системских решења која ће побољшати услове живота особа са аутизмом

– Дијагностиковање особа са аутизмом је лоше, обично се овај проблем обележава као ментална ретардација, што води ка погрешним програмима. Веома је важно да и родитељи учествују у раду свих установа која се баве аутистичном децом, јер је њихов интерес да за своју децу ураде што је могуће више и боље – истакла је Петровићева.

Да не би били издвојени чланови друштвене заједнице, за аутистичне особе је потребно образовање и добро установљен систем заштите. У неким европским земљама ове особе успешно раде у библиотекама или пакују производе, јер имају смисао за паковање и ред, али и раде на компјутерима. Упркос свему, једну особину могу да развију до максимума, као што је, на пример, свирање неког инструмента. Тако у оквиру поменутог удружења постоји музичка радионица где група деце ради са музичким педагогом, који иначе није дефектолог, и – успешно одржавају приредбе широм Србије.

--------------------------------------------------------------------------

Министарство подржава отварање нових дневних боравака

Љиљана Лучић, државни секретар у Министарству рада и социјалне политике, каже да се дневни боравци налазе у надлежности локалних самоуправа, док о стационарима брине држава.

– У Београду постоји један стационар за смештај деце са аутизмом, док се у Шапцу завршава објекат мањег капацитета. Немамо тачну евиденцију колико има дневних боравака у Србији. Подржали смо пројекат Фонда за социјалне иновације за оснивање различитих дневних боравака који окупљају особе са интелектуалним потешкоћама којих у нашој земљи има око 50. У Београду тренутно ради седам дневних боравака, док су два намењена деци са аутизмом. Градски секретаријат за социјалну и дечју заштиту планира да ове године отвори још два дневна боравка на Бежанијској коси и Врачару – истакла је Лучићева и додала да се у главном граду шири мрежа дневних боравака што је веома важно да би се помогло младим људима и њиховим родитељима. 

Јелена Луцић
[објављено: 15.01.2008.]

Izvor: Politika

a sad to prevodi na manjinskim slucajima, jer nije sve jedno jednu madjarski autistu ako u porodici je naucio do 10 god da stolica na madjarskom a posle smrti roditelje ide n.p. u Pancevacki institutu gde i lecnici samo tako poznaju stolicu kao stolica.

 skrenuta mi je paznja na jednu interesantnu chinjenicu :

1. autizam kod dece je u porastu - npr 1930 u SAD je bilo 1 autistichno dete na 10000 , a danas je 1 na 200 (po nekim izvorima 1 na 100  ) .

2. porast broja autistichne dece koincidira sa pochetkom upotrebe odredjenih vakcina sa zivom ( Thiomersal ) ...

3. 2002 u vec po zlu chuvenom aktu o domacoj sigurnosti (Home Security Act) , kompanija koja je proizvodila ovu vakcinu (eli lilly) je oslobodjena svake odgovornosti.

4. jedna druga vakcina (MMR) je navedena u medicinskom chasopisu The Lancet 1998. kako moguci izazivach autizma.iako je ovo istrazivanje mnogo osporavano , 2005. drugi tim pod vodjstvom Stephen-a Walker-a je doshao do slichnog zakljuchka - bazirajuci ga na chinjeni da je kod 80% dece sa dijagnozom autizma pronadjen trag MMR vakcine .
5. kod amisha (verske sekte koja ne dozvoljava vakcinaciju dece svojih pripadnika) nije zabelezen nijedan sluchaj autizma !

I ja i ti znamo da se pre 80 godina o tome nije znalo dovoljno da bi se ikakve iole ozbiljne statistike mogle praviti... tako da je prica kroz brojke tu prilicno problematicna...

Inace, ovih dana CNN pravi seriju emisija na temu autizma...

Autizam - neznanja, zablude i nedovoljna društvena briga

Autor: mr. sc. Renata Vragović, prof. defektolog

Iako se nerijetko ističe genijalnost autistične djece, zbog problema u ponašanju drži ih se za društvo teško prihvatljivim osobama

Pojam autizam laici nerijetko koriste kako bi opisali osobu slijepu za društvena zbivanja. I doista, autizam se smatra vidom razumske sljepoće, a djeca s autizmom opisuju se kao djeca koja žive pod staklenim zvonom, simbolom njihove otuđenosti od socijalne okoline. Nerijetko se ističe njihova genijalnost u pamćenju i baratanju brojkama i podacima, prostornoj orijentaciji, glazbi i likovnom izrazu, ali zbog problema u ponašanju drži ih se za društvo teško prihvatljivim osobama. Ni roditelji nisu pošteđeni nerazumijevanja, od nepravedna etiketiranja da su elitisti koji ne žele da im dijete dobije dijagnozu mentalne retardacije i psihoze, pa sve do sumnje u njihov odnos prema djetetu, premda je teorija o "hladnoj majci" kao povodu za pojavu autizma prije nekoliko desetljeća znanstveno opovrgnuta. Te su predrasude i zablude prije svega rezultat neznanja.
Posljednjih je desetljeća učinjen golem napredak u shvaćanju autizma i kreiranju metoda rehabilitacijske pomoći. Izbjegnuta je riječ o liječenju autizma jer nijedan vid liječenja lijekovima i psihoterapijom nije znanstveno opravdao svoju djelotvornost, a kako je riječ o vrlo složenim neurorazvojnim poremećajima s raznolikom uzročnom pozadinom, zasad je nerealno očekivati čudotvoran lijek od kojeg će takva djeca "ozdraviti". Nužno je to otvoreno reći roditeljima koji godinama tragaju za načinom izlječenja, gubeći dragocjeno vrijeme za ranu intervenciju, novac, vlastito zdravlje, a katkad i obiteljsku cjelovitost. U nas se ta bolest dijagnosticira vrlo rijetko, većinom u djece s težom kliničkom slikom i relativno kasno. U pojedinim zemljama rizična djeca za autizam prepoznaju se u dobi od šest mjeseci do godine dana života i odmah uključuju u rani tretman, a dijagnoza se postavlja već oko godinu i pol starosti djeteta. Koliko je osoba s autizmom u nas dijagnosticirano, teško je pouzdano reći. Okvirna je procjena između 10 i 15 posto od pretpostavljenih 6000 do 8000 osoba s autizmom u Hrvatskoj. Recentna praćenja učestalosti govore o alarmantnom povećanju broja novorođene djece s autizmom u pojedinim dijelovima svijeta.

Disharmonija razvojnih područja

Pod pojmom autizam podrazumijeva se niz sličnih, ali i različitih kliničkih slika s prevladavajućim simptomima poremećaja socijalne interakcije i komunikacije, jezika, govora i mašte, senzornih odgovora, ponavljajućih stereotipnih radnji i posebnih vještina, i to u različitom intenzitetu - od slabih do naglašenih simptoma. Intelektualno funkcioniranje nije dijagnostički kriterij, ali je kriterij očitosti simptoma u ranom djetinjstvu, obično nakon kraćeg razdoblja naizgled normalna razvoja. Opće je obilježje tih poremećaja disharmoničan razvoj s kvalitativnim i kvantitativnim odstupanjima na pojedinim razvojnim područjima. Kako je te poremećaje opisala psihijatrija, nerijetko ih se pogrešno drži psihijatrijskom domenom. Istina je da su zbog neurološke osjetljivosti, ograničenja u razumijevanju svijeta, komunikacijskih teškoća i teškoća u formiranju ličnosti izuzetno podložni razvoju emocionalnih poremećaja, poremećaja u ponašanju, a katkad i duševnih bolesti. Njih treba razlikovati od osnovnog poremećaja te poduzeti odgovarajuće mjere prevencije za očuvanje mentalnog zdravlja tih osoba.

U poremećaje iz autističnog spektra ili pervazivne razvojne poremećaje (PDD) trenutačno ubrajamo autistični poremećaj (Kannerov sy.), Asperger sindrom, Rett sindrom, dezintegrativni poremećaj u djetinjstvu (Hellerova psihoza) i atipični autizam ili neodređeni pervazivni razvojni poremećaj.
Autistični poremećaj najpoznatiji je predstavnik tih poremećaja, premda se Aspergerov sindrom i neodređeni PDD češće pojavljuju. Osobe s autističnim poremećajem imaju znatnih teškoće u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji, 50 posto njih nema funkcionalnu komunikaciju, a 70-80 posto ima i prilično sniženo intelektualno funkcioniranje. Može se još reći da su bolje u neverbalnim vještinama negoli u verbalnim. Na planu socijalnog funkcioniranja postoji raznolikost od osamljivanja i socijalne pasivnosti do osebujnoga, ali aktivnoga odnosa i rigidnoga socijalnog ponašanja. Osobe s Aspergerovim sindromom naizgled nemaju znatnih teškoća u komunikaciji i nemaju bitno sniženo intelektualno funkcioniranje, ali su za razliku od onih s autističnim poremećajem slabije u neverbalnim vještinama. Aspergerov sindrom i autistični poremećaj četiri do pet puta češće pogađaju dječake. Trećina njih ima epilepsiju sa specifičnom dobnom pojavnošću u pubertetu ili ranoj adolescenciji. Kod Rett sindroma napadi počinju već u ranom djetinjstvu, a regresivni je stadij između prve i četvrte godine života. Javlja se isključivo kod djevojčica, a očituje se i znatnim motoričkim propadanjem te specifičnim gubljenjem usvojenih vještina šake. Dezintegrativni poremećaj u djetinjstvu karakterizira regresivni stadij prije desete godine života, najmanje na dva područja razvoja.

Iznimno je mnogo terapijskih postupaka i edukacijskih strategija koje se danas primjenjuju u tretmanu tih osoba, a najučinkovitijima su se pokazali sveobuhvatni programi rehabilitacijskih strategija poznati kao TEACCH strategije razvijene u Sjevernoj Karolini (tretman i edukacija djece i osoba s autizmom i srodnim komunikacijskim poremećajima) i Daily life terapy (Japan). Zahvaljujući tim programima 95 posto osoba s autizmom ostaje živjeti u zajednici, a sve je više onih koji se realno zapošljavaju i vode relativno neovisan život uz podršku specijaliziranih službi. No, kako bi im se pomoglo da ostvare primjerenu kvalitetu života, najprije moraju biti prepoznati.

Roditelji u zajedničkoj bitci

Roditelji oboljelih gotovo svuda u svijetu morali su i moraju preuzeti ključnu ulogu u borbi za prava svoje djece na ispravnu dijagnozu, primjeren tretman i društvenu skrb. Tako je i u nas 1979. osnovana udruga roditelja čija su djeca s autizmom dotad bila zanemarivana i otpuštana iz vrtića, škola i rehabilitacijskih ustanova, mahom za djecu s mentalnom retardacijom, te često upućivana na hospitalizaciju u psihijatrijske ustanove. Roditelji su potaknuli osnivanje Odjela za autizam 1981., koji je u dvije godine prerastao u Centar za autizam u Zagrebu. Istodobno je osnovan Odjel za autizam pri Psihijatrijskoj bolnici Jankomir, gdje se provodila dijagnostika i diferencijalna dijagnostika, tretman kriznih stanja i opći zdravstveni tretman djece i mladeži koji zbog poremećaja u ponašanju nisu mogli koristiti zdravstvene usluge redovitim putem.
U idućih deset godina te su se ustanove dalje razvijale i postale respektabilne na području autizma u Europi. Međutim, 1994. ukinut je Odjel za autizam pri PB Jankomir, ukinuto je financiranje zdravstvenog programa, a Centar za autizam pripao je resoru prosvjete.
Sredinom 90-ih, osnivanjem udruga u Splitu i Rijeci, potaknuto je otvaranje podružnica Centra za autizam, čime se nastojalo spriječiti odvajanje djece od obitelji i smjestiti ih u jedini stacionar u Zagrebu. Nekad je uobičajena preporuka stručnjaka bila da se takva djeca izdvajaju iz obitelji, mahom radi osiguravanja normalna razvoja druge djece. Zahvaljujući razumijevanju resora prosvjete danas se diljem Hrvatske otvaraju specijalizirani odjeli za autizam pri posebnim osnovnim školama, a nadamo se, uskoro, i pri redovnim školama.
Na žalost, u drugim resorima ne nailazimo na takvu podršku. U Hrvatskoj ne postoji nijedan specijalizirani dijagnostički tim za autizam, a prema europskim normativima trebalo bi ih biti tri. Ne postoji niti jedan klinički odjel za tretman poremećaja u ponašanju. Nije riješeno financiranje programa stanovanja i rada. Socijalna prava rijetko se ne ostvaruju na osnovi dijagnoze autizma nego na osnovi dijagnoze mentalne retardacije. U Hrvatskoj nije sagrađen niti jedan namjenski objekt za autistične osobe. Za druge kategorije osoba s invaliditetom sastavljeni su nacionalni programi, ali ne i za ovu. Sve to ogledalo je društvene brige za autizam u nas, ali i područja na kojima roditelji uz skromnu podršku stručnjaka moraju izboriti priznavanje prava svoje djece.

Danas Udrugu za autizam Hrvatske čine udruge iz Zagreba, Rijeke, Splita i Nove Gradiške. Nedavno je osnovana udruga u Osijeku te Hrvatska udruga za Rett sindrom. Članovi smo i Autism-Europe i Svjetske organizacije za autizam.
Preostaje nam samo udružiti snage u borbi za bolje sutra ove, iako razumski slijepe, često genijalne djece.

Što može biti znak za uzbunu?

Većinom se autizam pojavljuje već u prvim mjesecima života, a rjeđe između druge i treće godine. Takvo dijete ne mari za okolinu, vidi, ali mu je pogled prazan, čuje, ali je ravnodušno prema zvukovima. Kad ga se uzme u naručje, ono ne reagira, ostaje ukočeno ili pak mlohavo, poput krpene lutke. Ne smiješi se, osim samome sebi, tepa, ali ne odgovara na majčine riječi. Autističnom su djetetu poremećeni i hranjenje i san. Katkad takvo dijete uopće ne spava. Pojedinačno ti poremećaji nisu karakteristični za autizam, ali nekoliko njih zajedno znak su za uzbunu.
Autistično dijete teško komunicira i ima govorne smetnje. Neka djeca uopće ne govore. Da bi izrazilo što želi, takvo dijete viče i ljuti se, postaje agresivno prema drugima, ali i prema sebi: grize samo sebe i tuče se po glavi. Govor kojim se takvo dijete služi nije jezik komunikacije. Što mu je govor razvijeniji, to su veći izgledi za njegov napredak. Poremećeno komuniciranje prate i poremećaji karaktera. Takva su djeca razdražljiva, teško se usredotočuju, čini se kao da su gluha, ali ipak čuju, npr. šuštanje lišća ili papira, ptičji pjev...

Kako pomoći djetetu - čovjeku s autizmom?

Poticanje normalna razvoja, samostalnosti i socijalizacije, uz slabljenje negativnih oblika ponašanja (agresije, stereotipije, autoagresije) glavni su ciljevi liječenja, odgoja i obrazovanja, dakle, ukupne rehabilitacije osoba s autizmom. U liječenju autističnog poremećaja primjenjuju se različiti postupci. Stručnjaci se slažu s tim da je najbolji onaj tretman koji je prilagođen određenome djetetu. Većina ustanova za autizam u Europi i SAD-u primjenjuje posebne programe rehabilitacije djece i odraslih osoba s autizmom, koji uključuju edukativno-specijalno-pedagoške pristupe, uz povremenu primjenu različitih oblika psihoterapije za djecu i roditelje. Što se prije prepozna autistični poremećaj i dijete se uključi u odgovarajuću stručnu rehabilitaciju, to su šanse veće. Roditeljima djeteta s autizmom prijeko je potrebno mnogo snage i upornosti da spoznaju kako njihovo dijete nije poput druge djece, da ono živi u svom svijetu, da se ne razvija. Često se obitelj izolira od društvene okoline, koja ne prihvaća autistično dijete. Autistično dijete traži brigu i pomoć gotovo 24 sata na dan, uz stalno otklanjanje kriznih stanja. Rješenje nije u zatvaranju u vlastitu obitelj. Bez stručnog rada u odgovarajućim uvjetima ne može se pomoći ni osobi s autizmom ni njezinoj obitelji.

Izvor: Vaše zdravlje