ASERTIVNOST
 

Većina ljudi vjeruje da je život sa čestim međuljudskim problemima nezdrav i neprirodan način života. Međutim, to je potpuno prirodan način života. Životna činjenica je da bez obzira šta neko radio i kakav život vodio, uvijek će se naći pojedinci ili grupe ljudi koji će mu s vremena na vrijeme prouzrokovati probleme. Potpuno je normalno biti nezadovoljan kada se tako nešto dogodi, a asertivno ponašanje motivisano tim nezadovoljstvom usmjeriće osobu na riješavanje nastalog međuljudskog problem.

Neasertivni ljudi, međutim, nisu samo nezadovljni kad im neko pravi probleme u životu. Oni doživljavaju anksioznost, tenziju i fizičke neprijatnosti, te se zbog nedostatka asertivnosti povlače i dozvoljavaju drugima da ih iskorištavaju, a nakon toga se osjećaju bezvrijedno i potišteno, jer se ne znaju zauzeti za sebe i izboriti se za svoja prava i potrebe.

Ne postoji adekvatan prevod termina asertivnost (eng. to assert = izraziti). Kao pojam, asertivnost kod nas nije zaživjela u svakodnevnoj upotrebi, osim kod psihologa i profesionalaca srodnih struka. U psihološkoj terminologiji, asertivnost znači izražavanje sopstvenih misli, osjećanja i uvjerenja, na direktan, iskren i adekvatan način, uvažavajući pri tome prava drugih.

Ovako opisana asertivnost izražava se u različitim situacijama kao što su zauzimanje za poštovanje vlastitih prava, interesa, potreba i želja, suprostavljanje nepravdi, te odbijanje neopravdanih zahtjeva bez osjećanja krivice i anksioznosti. Asertivnost međutim podrazumijeva i više od toga: otvoreno, iskreno i adekvatno izražavanje naklonosti, pohvala, nježnosti, pažnje i zahvalnosti prema drugim osobama.

Za razliku od asertivnih osoba, neasertivne osobe su nejasne u izricanju svojih želja, teško ili nikako odbijaju tuđe zahtjeve koji im nisu po volji, smatraju svoje mišljenje manje važnim od tuđeg, sramežljive su, osjećaju se frustrirano, depresivno, niskog su samopoštovanja, te na međuljudske probleme reaguju povlačenjem, neodlučnošću i odustajanjem od svojih prava, potreba i želja (zbog čega se neasertivno ponašanje u stručnoj literaturi često naziva i defanzivnim ponašanjem).

Razlika između asertivnosti i agresivnosti

Asertivnost se često poistovjećuje sa agresivnošću. Glavna razlika je u tome što asertivna osoba ne ostvaruje svoja prava, interese, potrebe i želje tako što šteti drugim ljudima, dok agresivna osoba to čini. Asertivna osoba shvata da agresivnost može biti kratkoročno efikasna, ali da je dugoročno štetna jer kod oštećene osobe izaziva ljutnju, bijes i povrijeđenost, te dovodi do otvorene ili prikrivene osvetničke agresije, čime se ulazi u tzv. zatvoreni krug agresije. Asertivna osoba shvata da će dugoročno biti zadovoljna, ne tako što će druge frustrirati i učiniti nezadovoljnim, već tako što će zalažući se za svoja prava i interese uvažavati i želju drugih ljudi da ostvare svoja prava i interese.

Agresivna osoba, za razliku od asertivne (i potpuno suprotno od neasertivne) osobe, stavlja pred sebe obavezu da po svaku cijenu mora dobiti ono što želi, da sve zna bolje od drugih, da je vrijednija i pametnija od drugih. Za razliku od agresivne (ali i neasertivne) osobe, asertivna osoba smatra da svako ima pravo na svoje mišljenje, da je neslaganje normalna pojava, ali i da se pogledi na stvari mogu obrazložiti, te da se lični ciljevi fleksibilnošću i asertivnošću mogu ostvariti na obostranu korist.

Učenje asertivnosti

Baš kao i većina ljudskog ponašanja, asertivnost se uči od malih nogu. Od rođenja dijete najprirodnije teži zadovoljenju svojih potreba i to odmah i neposredno. Prirodni biološki razvoj ljudske jedinke podrazumijeva da se potrebe nadopunjuju i mijenjaju, a nadopunjuju se i mijenjaju i načini na koje čovjek tokom raznih perioda svog razvoja izražava te potrebe, kao i načini na koje ih zadovoljava i za njih se zalaže.

Na taj prirodni i biološki proces ljudskog razvoja, najsnažniji uticaj ima socijalizacija. To je proces učenja društvenih normi koje važe za određenu kulturu, a odnosi se i na učenje društveno prihvatljivog ponašanja. Posredovan je prvo porodičnom, a zatim i širom društvenom zajednicom (škola, vršnjaci, religija, mediji, itd.). Ovako određena, socijalizacija je proces tokom kojeg djete u kontaktu sa drugim ljudima uči šta je to dobro i prihvatljivo željeti, a šta je loše i nepristojno željeti, te koji je ispravan način za ostvarivanje društveno poželjnih ciljeva, a koji način se smatra nepristojnim, agresivnim i lošim ponašanjem.

Tokom procesa socijalizacije, neasertivna uža i šira društvena okolina može sputavati asertivno ponašanje djece, ukoliko se takvo ponašanje pogrešno proglašava lošim (agresivnim, sebičnim i nepristojnim), pa djeca mogu usvojiti različite oblike neasertivnog ponašanja (nepostavljanje pitanja, neizražavanje vlastitog mišljenja i želja, i slično) koje odrasli smatraju poslušnim i pristojnim ponašanjem, te ga dobro prihvataju.

Asertivnost djeteta podrazumijeva isto što i asertivnost odrasle osobe: spremnost i sposonost zauzimanja za vlastita prava, te jasno i prihvatljivo izražavanje vlastitih želja i potreba. Pravovremeno usvajanje odgovarajućih oblika asertivnog ponašanja pozitivno utiče na razvoj djetetovog samopoštovanja, zbog čega asertivna djeca u adolescentskom i odraslom dobu imaju bolju sliku o sebi i na bolji način izražavaju svoja znanja i sposobnosti, te imaju efikasnije vještine suočavanja sa stresom.

Ako neko u djetinjstvu nije naučio da se ponaša asertivno (već je naučio da se ponaša defanzivno ili agresivno), šansu za nadoknađivanje kao adolescent ili odrasla osoba može potražiti u treninzima asertivnosti ili, kako se kod nas češće nazivaju, asertivnim treninzima. Kao svaki trening i ovaj podrazumijeva uvježbavanje određenih vještina. U ovom slučaju radi se o uvježbavanju vještina izražavanja vlastitih potreba i želja, zauzimanja za vlastita prava, davanja pozitivnih i negativnih povratnih informacija, odbijanja neprihvatljivih zahtjeva, itd.

*    *    *

Asertivnost predstavlja za osobu koristan oblik ponašanja, kojim se pri ostvarivanju ličnih prava, interesa i želja ne nanosi šteta drugim ljudima. Ukoliko osoba tokom procesa socijalizacije nije usvojila asertivan obrazac ponašanja, asertivni trening je prilika da se na najefikasniji način nauči kako se u različitim međuljudskim odnosima (od  bliskih do profesionalnih) zauzeti za vlastita prava, interese, potrebe i želje, kako se suprostaviti nepravdi, kako odbiti neopravdane zahtjeve bez osjećanja krivice i anksioznosti, ali i kako pohvaliti drugu osobu, kako biti otvoren, nježan i pažljiv.

Izvor

Takav pristup se uci i vestina takve komunikacije nije laka za savladati, narocito nekom ko u startu nije samouveren i ko ne ume da napravi vagu kada ce neka njegova izjava one koji slusaju povrediti...

Ovo me jako podseca na jednu meni jako dragu, da ne kazem najdrazu osobu koja ima samo dva moda:
a) cutanje;
b) urlanje...

Што би мени  мој супруг рекао:"Ти или ћутиш или ништа не говориш!"

Chitajuci tekst ocenio sam da sam prilichno asertivan,bravo za mene 

Asertivnost

Većina ljudi vjeruje da je život sa čestim međuljudskim problemima nezdrav i neprirodan način života. Međutim, to je potpuno prirodan način života. Životna činjenica je da bez obzira šta neko radio i kakav život vodio, uvijek će se naći pojedinci ili grupe ljudi koji će mu s vremena na vrijeme prouzrokovati probleme. Potpuno je normalno biti nezadovoljan kada se tako nešto dogodi, a asertivno ponašanje motivisano tim nezadovoljstvom usmjeriće osobu na riješavanje nastalog međuljudskog problem.

Neasertivni ljudi, međutim, nisu samo nezadovljni kad im neko pravi probleme u životu. Oni doživljavaju anksioznost, tenziju i fizičke neprijatnosti, te se zbog nedostatka asertivnosti povlače i dozvoljavaju drugima da ih iskorištavaju, a nakon toga se osjećaju bezvrijedno i potišteno, jer se ne znaju zauzeti za sebe i izboriti se za svoja prava i potrebe.

Ne postoji adekvatan prevod termina asertivnost (eng. to assert = izraziti). Kao pojam, asertivnost kod nas nije zaživjela u svakodnevnoj upotrebi, osim kod psihologa i profesionalaca srodnih struka. U psihološkoj terminologiji, asertivnost znači izražavanje sopstvenih misli, osjećanja i uvjerenja, na direktan, iskren i adekvatan način, uvažavajući pri tome prava drugih.

Ovako opisana asertivnost izražava se u različitim situacijama kao što su zauzimanje za poštovanje vlastitih prava, interesa, potreba i želja, suprostavljanje nepravdi, te odbijanje neopravdanih zahtjeva bez osjećanja krivice i anksioznosti. Asertivnost međutim podrazumijeva i više od toga: otvoreno, iskreno i adekvatno izražavanje naklonosti, pohvala, nježnosti, pažnje i zahvalnosti prema drugim osobama.

Za razliku od asertivnih osoba, neasertivne osobe su nejasne u izricanju svojih želja, teško ili nikako odbijaju tuđe zahtjeve koji im nisu po volji, smatraju svoje mišljenje manje važnim od tuđeg, sramežljive su, osjećaju se frustrirano, depresivno, niskog su samopoštovanja, te na međuljudske probleme reaguju povlačenjem, neodlučnošću i odustajanjem od svojih prava, potreba i želja (zbog čega se neasertivno ponašanje u stručnoj literaturi često naziva i defanzivnim ponašanjem).
Razlika između asertivnosti i agresivnosti

Asertivnost se često poistovjećuje sa agresivnošću. Glavna razlika je u tome što asertivna osoba ne ostvaruje svoja prava, interese, potrebe i želje tako što šteti drugim ljudima, dok agresivna osoba to čini. Asertivna osoba shvata da agresivnost može biti kratkoročno efikasna, ali da je dugoročno štetna jer kod oštećene osobe izaziva ljutnju, bijes i povrijeđenost, te dovodi do otvorene ili prikrivene osvetničke agresije, čime se ulazi u tzv. zatvoreni krug agresije. Asertivna osoba shvata da će dugoročno biti zadovoljna, ne tako što će druge frustrirati i učiniti nezadovoljnim, već tako što će zalažući se za svoja prava i interese uvažavati i želju drugih ljudi da ostvare svoja prava i interese.

Agresivna osoba, za razliku od asertivne (i potpuno suprotno od neasertivne) osobe, stavlja pred sebe obavezu da po svaku cijenu mora dobiti ono što želi, da sve zna bolje od drugih, da je vrijednija i pametnija od drugih. Za razliku od agresivne (ali i neasertivne) osobe, asertivna osoba smatra da svako ima pravo na svoje mišljenje, da je neslaganje normalna pojava, ali i da se pogledi na stvari mogu obrazložiti, te da se lični ciljevi fleksibilnošću i asertivnošću mogu ostvariti na obostranu korist.
Učenje asertivnosti

Baš kao i većina ljudskog ponašanja, asertivnost se uči od malih nogu. Od rođenja dijete najprirodnije teži zadovoljenju svojih potreba i to odmah i neposredno. Prirodni biološki razvoj ljudske jedinke podrazumijeva da se potrebe nadopunjuju i mijenjaju, a nadopunjuju se i mijenjaju i načini na koje čovjek tokom raznih perioda svog razvoja izražava te potrebe, kao i načini na koje ih zadovoljava i za njih se zalaže.

Na taj prirodni i biološki proces ljudskog razvoja, najsnažniji uticaj ima socijalizacija. To je proces učenja društvenih normi koje važe za određenu kulturu, a odnosi se i na učenje društveno prihvatljivog ponašanja. Posredovan je prvo porodičnom, a zatim i širom društvenom zajednicom (škola, vršnjaci, religija, mediji, itd.). Ovako određena, socijalizacija je proces tokom kojeg djete u kontaktu sa drugim ljudima uči šta je to dobro i prihvatljivo željeti, a šta je loše i nepristojno željeti, te koji je ispravan način za ostvarivanje društveno poželjnih ciljeva, a koji način se smatra nepristojnim, agresivnim i lošim ponašanjem.

Tokom procesa socijalizacije, neasertivna uža i šira društvena okolina može sputavati asertivno ponašanje djece, ukoliko se takvo ponašanje pogrešno proglašava lošim (agresivnim, sebičnim i nepristojnim), pa djeca mogu usvojiti različite oblike neasertivnog ponašanja (nepostavljanje pitanja, neizražavanje vlastitog mišljenja i želja, i slično) koje odrasli smatraju poslušnim i pristojnim ponašanjem, te ga dobro prihvataju.

Asertivnost djeteta podrazumijeva isto što i asertivnost odrasle osobe: spremnost i sposonost zauzimanja za vlastita prava, te jasno i prihvatljivo izražavanje vlastitih želja i potreba. Pravovremeno usvajanje odgovarajućih oblika asertivnog ponašanja pozitivno utiče na razvoj djetetovog samopoštovanja, zbog čega asertivna djeca u adolescentskom i odraslom dobu imaju bolju sliku o sebi i na bolji način izražavaju svoja znanja i sposobnosti, te imaju efikasnije vještine suočavanja sa stresom.

Ako neko u djetinjstvu nije naučio da se ponaša asertivno (već je naučio da se ponaša defanzivno ili agresivno), šansu za nadoknađivanje kao adolescent ili odrasla osoba može potražiti u treninzima asertivnosti ili, kako se kod nas češće nazivaju, asertivnim treninzima. Kao svaki trening i ovaj podrazumijeva uvježbavanje određenih vještina. U ovom slučaju radi se o uvježbavanju vještina izražavanja vlastitih potreba i želja, zauzimanja za vlastita prava, davanja pozitivnih i negativnih povratnih informacija, odbijanja neprihvatljivih zahtjeva, itd.

* * *

Asertivnost predstavlja za osobu koristan oblik ponašanja, kojim se pri ostvarivanju ličnih prava, interesa i želja ne nanosi šteta drugim ljudima. Ukoliko osoba tokom procesa socijalizacije nije usvojila asertivan obrazac ponašanja, asertivni trening je prilika da se na najefikasniji način nauči kako se u različitim međuljudskim odnosima (od bliskih do profesionalnih) zauzeti za vlastita prava, interese, potrebe i želje, kako se suprostaviti nepravdi, kako odbiti neopravdane zahtjeve bez osjećanja krivice i anksioznosti, ali i kako pohvaliti drugu osobu, kako biti otvoren, nježan i pažljiv.

Asertivnost je detaljno objašnjena u priručniku autora Igora Krnetića koji dobijaju svi učesnici asertivnog treninga u organizaciji Psihološkog savjetovanja Krnetić. Izvod iz priručnika možete pročitati na stranici download.

Izvor

Asertivnost



Potreba za novim rečima pojavi se kada je korisno neku novu pojavu prepoznati i razlikovati je od sličnih. Asertivnost je vrsta pozitivne agresivnosti, reagovanje u konfliktnim situacijama kada neko ume da se postavi za sebe pokazujući da istovremeno poštuje drugoga.

Mnogima je neshvatljivo i neprihvatljivo da postoji pozitivna agresivnost, zato što im reč agresivnost izaziva isključivo negativne asocijacije. Erih From je u svom poznatom delu „Anatomija ljudske agresivnosti” jasno razlikovao malignu, zloćudnu agresivnost od benigne, dobroćudne agresivnosti. Na dubljem nivou ova kategorizacija ipak svaku agresivnost definiše kao negativnu, jer bez obzira da li je neki tumor u ljudskom telu zloćudan ili „dobroćudan”, tumor ostaje tumor – negativna pojava.

Konfliktne situacije između ljudi su svakodnevna pojava. Konflikt nastaje uvek kada dođe do sukoba dve želje. Konflikti su najnormalnija pojava jer je sasvim prirodno da ljudi, bez obzira koliko se međusobno vole i poštuju, u određenim situacijama imaju različite želje. Trajni beskonfliktni odnos je nemoguće zamisliti jer kako bi izgledao odnos dve osobe u kojem one stalno, iz trenutka u trenutak, imaju uvek identične želje.

Kako su konflikti nužnost i kako ih je nemoguće izbeći, najvažnije je kako ljudi reaguju u konfliktnim situacijama. U širokom dijapazonu ljudskih reakcija postoje dve krajnosti: pasivnost i agresivnost, od kojih ni jedna nije uspešan način za pregovaranje i rešavanje konflikata.

Ljudi za koje je tipično da su u konfliktnim situacijama pasivni, sve čine da spreče pojavu konflikta, a kada on nastane tada se brzo povlače. Oni svoje želje ili ne saopštavaju drugima ili to čine u obliku indirektne molbe. Zbog toga oni hronično ugađaju drugim ljudima, zanemarujući sebe, svoje želje i interese.

Oni za koje je tipično da su u konfliktnim situacijama agresivni, optužuju druge, zastrašuju ih, prete prekidom odnosa, manipulišu kako bi im drugi ostvarili želje. Oni ne razlikuju sebe od svojih želja, tako da kada neko odbije da im ispuni želju oni se uvrede jer to pogrešno doživljavaju kao odbacivanje njih kao ličnosti. Iako uspevaju da ostvare svoje ciljeve, zbog njihovog neprijatnog načina reagovanja u konfliktnim situacijama drugi ih izbegavaju.

Osoba sa asertivnim stavom u konfliktnim situacijama zastupa svoje želje i interese, jasno razlikujući drugu osobu od njenog zahteva ili želje. Ona uspeva da brine i o sebi i o drugim ljudima, da poštuje i sebe i druge – i u konfliktu ostaje ljubazna.

Takav način reagovanja u konfliktima nam je kolektivno veoma potreban tako da treba da naučimo asertivnost kao novu reč.

Zoran Milivojević

Izvor

Само дас упишем

Znam ovakve tekstove i 'strucne opservacije' psihologa, ima ih na kilo. Ma... bez veze... ispade da ako ljudi stavljaju svoje zelje ispred tudjih zelja, svoj zivot ispred tudjih, da kao ne vole nikog. Ne slazem se takvim 'strucnim zakljuccima. Ispada da samo ako pomazes drugima, ako mislis na druge, ako su ti vazniji drugi da onda ko si cool i super osoba. A ako se trude da prvo postignu za sebe(ma ne nego ce da mu bude blizi i vazniji  neko drugi,bas da vidim takve nesebicne u stvarnom zivotu), da ugode sebi, ili ako se trude da rade najbolje ono cime se bave, da su 'agresivni'. Moje misljenje je da je Prirodno da svako prvo brine o sebi i za sebe. Nije dzabe u narodu izreka:'tudja ruka svrab ne cese'. Pa ko ce da brine o necijim zeljama, potrebama i o necijem zivotu, ako covek sam o sebi ne brine. Mozda ima i takvih koji ce provesti zivot stavljajuci samo druge na prvo mesto a bezati, ustrucavati se od svojih zelja i svojih potreba(samo eto da ne bi slucajno ispali 'agresivni' i 'sebicni'). Mislim kakva 'agresija'....?, nije mi jasno zasto se u ovakvim 'psiholoskim opservacijama', tako ofrlje stavljaju takve 'etikete'. Ako nam nasi zivoti i nase zelje nisu na prvom mestu i ako nismo u stanju ili se ustrucavamo da se za njih izborimo, onda treba da se zapitamo jesmo li dostojni zivota ili beskicmenjaci. I koje jos toliko blesav da svoja umeca, i svoje vrednosti unizava i drzi negde tamo u nekom prosecnom zapecku, samo eto da ne bi ispalo da je  'bolji vredniji pametniji od drugih'. Ako neko vredi, moze i ume, onda to ne treba da skriva ili prikriva nekakvom isfoliranom skromnoscu. l ljudi su cudo, ne vole kada neko strci, samo bi da ga povuku na dole u kaljugu svojih prosecnosti i mizerije. Svojih malih sitnih zivota, svojih skromnih ocekivanja, skromnih zelja i prohteva. Umesto da svako tezi da bude bolji, jos bolji, da napreduje. Prvo za sebe, jer ako ne umemo, ako ne mozemo prvo za sebe, e vala necemo onda moci ni za druge. Smatram da skromnost nije vrlina, i nesto je bas ne svrstavam na listu vrlina. Narocito ako nema razloga da se bude skroman. Ne treba naravno biti ni umisljen i busati se bez realnog pokrica. Al tamo gde neko zaista vredi cemu to taktiziranje i povlacenje pred drugima, ustrucavanje. Nema logike za takve skromnosti. To je protivprirodno. Ok, ne treba bas po svaku cenu postici sve, ne treba bas gaziti po drugima. Treba i pomoci, ali..dozirano. I  onima koji to umeju da uzvrate i da zasluze. Ljudi su takvi da ce ako im nesebicno date mali prst ocekivati i celu ruku pa obe ruke, sve. I jos ce vas na kraju optuziti da niste dovoljno asertivni i nesebicni.