33. STANICA KOD PONORA

     "Najnečistiji posao koji sam obavio posle fakulteta", progunđa glavni inženjer. "Ali ništa se bolje nije moglo učiniti s obzirom na raspoloživo vreme."
     Improvizovan cevovod pružao se duž pedeset metara bleštave, hemijski skorele stene, sve do sada utihlog izvorišta Starog Vernog, gde se okončavao pravougaonim dimnjakom okrenutim nadole. Sunce tek što se pomolilo iznad brda, a tle je već počelo da blago podrhtava kako su podzemni - odnosno, podhalejski - rezervoari gejzira osetili prve dodire toplote.
     Posmatrajući iz osmatračkog salona, Hejvud Flojd gotovo da nije mogao poverovati da se toliko stvari zbilo za samo dvadeset četiri časa. Pre svega, na brodu je došlo do podele na dve sučeljene klike - jednu je predvodio kapetan, dok se na čelu druge nalazio on. Protivnici su se međusobni ophodili sa hladnom učtivošću, uzdržavajući se od razmene udaraca: ali on je otkrio da na izvesnim mestima uživa nadimak 'samoubilački Flojd'. Bila je to počast do koje on nije naročito držao.
     No, niko nije mogao da uputi nijednu ozbiljnu zamerku onome što je dobilo naziv Flojd-Džolsonov manevar. (I taj naziv nije pošten: on je navaljivao da sva zasluga pripadne Džolsonu, ali niko ga nije poslušao. A Mihajlovič je čak primetio: "Zar nisi pripravan da preuzmeš odgovornost?").
     Prva provera preduzeće se za dvadeset minuta, kada Stari Verni, prilično zadocnelo, bude pozdravio zoru. Ali čak i ako to bude dejstvovalo i rezervoari sa gorivom budu počeli da se pune iskričavom, čistom vodom, a ne blatnjavom otopinom, kao što je predvideo kapetan Smit, put ka Evropi ipak još neće biti otvoren.
     Jedan manji, ali ne i nevažan činilac bile su želje uvaženih putnika. Oni su očekivali da se vrate kući kroz dve nedelje; sada, na njihovo iznenađenje, a u izvesnim slučajevima i užasnutost, našli su se suočeni sa mogućnošću opasne misije koja će ih odvesti na pola puta preko Sunčevog sistema; a čak i ako bude sve u redu, nije se moglo predvideti tačno vreme povratka na Zemlju.
     Naročito je Vilis bio izvan sebe; svi njegovi planovi biće potpuno poremećeni. Lebdeo je unaokolo, mrmljajući nešto o tužbama koje ga zbog toga očekuju, ali niko nije pokazao nimalo razumevanja za te probleme.
     Grinberg se, sa druge strane, silno obradovao; sada se uistinu vraća pravom svemirskom pohodu! Isto je tako bio oduševljen Mihajlovič, koji je najveći deo vremena provodio bučno komponujući u svojoj kabini čija zvučna izolacija nipošto nije bila savršena. Bio je uveren da će ga ovo odstupanje od prvobitnog plana nadahnuti novim plimama stvaralačkog poleta.
     Megi M bila je filozofski nastrojena: "Ako se time mogu spasiti mnogi životi", kazala je ona, gledajući podozrivo Vilisa, "kako se neko uopšte može usprotiviti?"
     Što se tiče Ive Merlin - Flojd je preduzeo poseban napor da joj objasni stvari, ustanovivši ubrzo da ona izuzetno dobro razume situaciju. I upravo je Iva, na njegovo silno iznenađenje, bila ta koja je postavila jedno pitanje što su ga, kako je izgledalo, prevideli svi ostali: "Šta ako Evropljani budu protiv našeg spuštanja - čak i samo da spasemo prijatelje?"
     Flojd se upiljio u nju iskreno zbunjen; on ju je i dalje teško mogao prihvatiti kao stvarno ljudsko biće, budući da nikada nije znao kada će iz njenih usta poteći neka sjajna domišljatost, a kada krajnja glupost.
     "Izvrsno pitanje, Iva. Veruj mi, radim na tome."
     Rekao joj je istinu; nikada ne bi mogao da slaže Ivu Merlin. To bi, na izvestan način, bio čin svetogrđa.

     Prvi pramenovi pare stali su da se pomaljaju iznad grotla gejzira. Kuljali su nagore, krećući se svojim neprirodnim vakuumskim trajektorijama, i brzo se razuđivali pri snažnoj Sunčevoj svetlosti.
     Stari Verni se ponovo nakašlja i pročisti grlo. Jedan snežnobeli - i iznenađujuće zbijen - stub ledenih kristala i kapljica vode stade da se brzo uspinje put neba. Okupljene posmatrače su svi zemaljski instinkti navodili na očekivanje da ove čestice počnu da usporavaju, a potom i da se vraćaju ka tlu, ali to se, razume se, nije dogodilo. Stub se sve više uzdizao, tek se neznatno proširujući, sve dok se nije stopio sa ogromnim, jarkim omotačem iz koga je izrastao još sasvim neobrazovan rep. Flojd je sa zadovoljstvom zapazio da je cevovod počeo da podrhtava kada je u njega pokuljala tečnost.
     Deset minuta kasnije na mostu je upriličen sastanak ratnog veća. I dalje obuzet zlovoljom, kapetan Smit samo je kratko klimnuo kada se Flojd pojavio; sastanak je vodio njegov zamenik, koji se očigledno osećao pomalo nelagodno.
     "Pa, stvar dejstvuje, i to iznenađujuće dobro. Ako nastavimo ovim tempom, rezervoari će nam biti puni za dvadeset časova - premda ćemo morati da iziđemo i malo učvrstimo cevi."
     "Kako stoji sa prljavštinom?" upita neko.
     Drugi oficir podiže jednu providnu tubu u kojoj se nalazila neka bezbojna tečnost.
     "Filtri odstranjuju sve drugo do čestica promera nekoliko mikrona. No, da bismo bili sasvim sigurni, preduzimamo novo filtriranje prilikom prebacivanja u druge rezervoare. Bojim se, međutim, da ne možete računati na bazen za plivanje sve dok ne prođemo Mars."
     To je izazivalo smeh, koji je bio veoma potreban, pa je čak i kapetan malo odahnuo.
     "Uključićemo motore na najniži nivo pogona kako bismo se uverili da nema operativnih nepravilnosti sa halejskom H 2O. Ako se jave, odustajemo od cele zamisli i vraćamo se kući po staru, dobru Mesečevu vodu iz Aristarha."
     Usledilo je jedno od onih ćutanja na skupovima kada svi istovremeno čekaju da neko drugi progovori. Konačno, kapetan Smit prekinu nelagodnu tišinu.
     "Kao što svi znate", reče on, "ja nimalo nisam srećan zbog cele stvari. Zapravo..." On najednom promeni smer; takođe je bilo dobro poznato da je razmišljao o slanju ostavke ser Lorensu, premda bi pod datim okolnostima to bio prilično bespredmetan gest.
     "No, tokom poslednjih sati dogodile su se dve stvari. Vlasnik se slaže sa projektom - pod uslovom da prilikom provere ne iskrsnu nikakve temeljne prepreke. I drugo - a posredi je veliko iznenađenje i ja o tome ne znam ništa više od vas - Svetsko svemirsko veće ne samo što se sa svime saglasilo nego i zahteva da krenemo novim putem, prihvatajući da pokrije sve dodatne troškove. Kao što rekoh, ni meni ovaj obrt nije jasan...
     No, postoji još jedna stvar koja me brine..." On sumjničavo pogleda malu tubu sa vodom, koju je sada Hejvud Flojd držao podignutu ka svetlosti i blago mućkao. "Ja sam inženjer, a ne vražji hemičar. Ova tečnost, doduše, izgleda čista - ali ipak, šta može da uradi sa oplatom rezervoara?"
     Flojd nikada nije shvatio zašto je upravo tako postupio; slična brzopletost nimalo nije bila tipična za njega. Možda ga je cela rasprava učinila nestrpljivim, te je želeo da se što pre nastavi sa poslom. Ili je možda osetio da je kapetanu potrebno da mu se malo ukruti moralno vlakno.
     Hitrom kretnjom, on otvori poklopac tube i sasu u grlo otprilike dvadeset kubnih centimetara Halejeve komete.
     "Evo vam odgovora, kapetane", reče on, pošto je progutao gutljaj.

     "Bio je to", reče brodski lekar pola časa kasnije, "jedan od najnepromišljenijih postupaka koji sam ikada video. Zar ne znate da u toj stvari ima cijanida, cijanogena i Bog će ga znati čega sve još?"
     "Svakako da znam", nasmeja se Flojd. "Video sam analize - samo nekoliko milionitih delova. Ništa zabrinjavajuće. Ali imam jedno iznenađenje", dodade on pokajnički.
     "Kakvo?"
     "Ako biste tu stvar doneli na Zemlju, mogli biste se obogatiti prodajući izvrstan halejski purgativ."

34. PRANJE KOLA

     Pošto je odluka doneta, cela atmosfera na 'Vaseljeni' se promenila. Nije više bilo rasprava; svi su potpuno sarađivali i tek je sasvim malo ljudi imalo priliku da duže odspava tokom naredne dve revolucije jezgra - odnosno, stotinu časova zemaljskog vremena.
     Prvi Halejev 'dan' bio je posvećen i dalje prilično obazrivoj eksploataciji Starog Vernog, ali u vreme kada je, pred noć, snaga gejzira počela da jenjava, tehnikom je bilo već potpuno ovladano. Na brod je dopremljeno više od hiljadu tona vode; naredno dnevno razdoblje biće sasvim dovoljno da se posao privede kraju.
     Hejvud Flojd se klonio kapetana, ne želeći da iskušava sudbinu; u svakom slučaju, Smit je morao da se pobrine o hiljadu pojedinosi. No, među njima nije bilo i izračunavanje nove orbite; to je obavljeno i temeljito provereno na Zemlji.
     Sada više nije bilo nikakve sumnje u to da je zamisao bila sjajna, a uštede čak i veće nego što je Džolson pretpostavio. Opskrbom gorivom na Haleju 'Vaseljena' više nije morala da izvrši dve velike promene orbite do kojih bi moralo doći u slučaju susreta sa Zemljom; brod je sada mogao poći pravo ka svom novom odredištu, uštedevši tako nekoliko sedmica. Uprkos mogućim rizicima, svi su sada pljeskali novoj varijanti.
     Odnosno, gotovo svi.
     Na Zemlji, na brzinu osnovano društvo 'Ne dirajte Haleja!' bilo je ogorčeno. Njegovi članovi (bilo ih je samo dve stotine trideset šest, ali su umeli da dobiju publicitet) smatrali su da je eksploatisanje jednog nebeskog tela neopravdano čak i kada je u pitanju spasavanje ljudskih života. Nije ih umirilo čak ni to kada im je objašnjeno da je 'Vaseljena' samo pozajmila materijal koji bi kometa i inače izgubila. Posredi je bio, tvrdili su oni, načelan stav. Njihova srdita saopštenja donosila su na 'Vaseljeni' tako neophodno popuštanje napetosti.
     Oprezan kao i uvek, kapetan Smit je izvršio prve probe sa jednim od bočnih potisnika, uključivši ga na niski stepen rada; ako bi on posle toga postao neupotrebljiv, brod bi mogao da nastavi bez njega. Nije bilo nikakvih nepravilnosti; motor se ponašao sasvim onako kao da je radio na najbolju destilisanu vodu iz lunarnih rudnika.
     Potom je isproban središnji glavni motor, broj jedan; ako bi on zakazao, manevarske sposobnosti broda ne bi bile ugrožene - ali bi zato ostali bez ukupnog pogona. Brod bi se i dalje potpuno nalazio pod kontrolom, ali sa samo četiri preostala motora najveće ubrzanje bilo bi smanjeno za dvadeset odsto.
     Ni ovde nije bilo nikakvih poteškoća; čak su i skeptici počeli da bivaju učtivi prema Hejvudu Flojdu, a drugi oficir Džolson nije više bio društveni otpadnik.
     Poletanje je zakazano za pozno popodne, neposredno pre no što je trebalo da prestane aktivnost Starog Vernog. (Da li će i dalje postojati kroz sedamdeset godina da pozdravi nove posetioce? - zapita se Flojd. Možda; postojali su znaci koji su nagoveštavali njegovo postojanje još i na snimcima iz 1910.)
     Nije bilo odbrojavanja u dramatičnom, starinskom stilu Kejp Kanaverala. Kada se sasvim uverio da je sve u redu, kapetan Smit je uključio broj jedan na potisak od samo pet tona i 'Vaseljena' se lagano odlepila od srca komete.
     Ubrzanje je bilo skromno, ali je zato pirotehnika delovala zadivljujuće - i, za većinu posmatrača, sasvim neočekivano. Sve do sada, mlazevi iz glavnih motora bili su doslovce nevidljivi, budući da su se sastojali isključivo od veoma jonizovanih kiseonika i vodonika. Čak i kada su se - na udaljenosti od više stotina kilometara - ovi gasovi dovoljno ohladili da bi mogli da se hemijski kombinuju, i dalje se ništa nije moglo videti, zato što reakcija nije zračila u vidljivom delu spektra.
     Ali sada, 'Vaseljena' se uspinjala sa Haleja na usijanom stubu koji je bio odveć blistav da bi se neposredno gledalo u njega; gotovo je izgledao kao čvrst stub plamena. Na mestu gde je dodirivao tle, stena se rasprskavala, razlećući se nagore; odlazeći zauvek, 'Vaseljena' je upravo gravirala svoj potpis, kao svojevrsne kosmičke grafite, preko jezgra Halejeve komete.
     Većina putnika, navikla da se uspinje put svemira bez ikakve vidljive potpore, našla se u priličnom šoku. Flojd je čekao na neizbežno objašnjenje; jedno od njegovih manjih zadovoljstava bilo je da uhvati Vilisa u nekoj naučnoj greški, ali se to veoma retko događalo. Pa čak i kada bi ga uhvatio, Vilis bi uvek našao neko veoma uverljivo opravdanje.
     "Ugljenik", reče on. "Usijani ugljenik - baš kao kod plamena sveće - ali samo malo toplije."
     "Malo", promrmlja Flojd.
     "Više ne sagorevamo - oprostite na izrazu", (Flojd slegnu ramenima), "čistu vodu. Iako je brižljivo profiltrirana, u njoj i dalje ima mnogo koloidnog ugljenika. Baš kao i jedinjenja koja bi se jedino destilacijom mogla ukloniti."
     "Sve je to veoma upečatljivo, ali ja sam malo zabrinut", reče Grinberg. "Sve to zračenje - zar neće uticati na motore i opasno pregrejati brod?"
     Pitanje je bilo veoma dobro i izazvalo je izvesnu nelagodnost. Flojd je čekao da Vilis sredi stvar; ali onaj domišljati operator prebacio je tu obavezu na njega.
     "Biće bolje da o tome nešto kaže dr Flojd - uostalom, to je njegova zamisao."
     "Ne moja - nego Džolsonova. Ali pitanje je dobro. Doduše, ne postoji pravi problem. Kada budemo pod punim pogonom, sav taj vatromet nalaziće se hiljadu kilometara iza nas, tako da neće biti nimalo razloga za zabrinutost."
     Brod je sada lebdeo na nekih dva kilometara iznad jezgra; da nije bilo bleštavosti izduvnog mlaza, pod njima bi se pružao pogled na celo, Suncem obasjano pročelje majušnog sveta. Na ovoj visini - ili udaljenosti - stub Starog Vernog malo se proširio. Izgledao je, Flojd se najednom prisetio, kao jedan od onih džinovskih vodoskoka koji su ukrašavali Ženevsko jezero. Nije ih video već pedeset godina i zapitao se da li još postoje tamo.
     Kapetan Smit je proveravao kontrole, lagano okrećući brod, a zatim ga pomerajući duž Y i Z osa. Sve je, naizgled, besprekorno dejstvovalo.
     "Nulti čas misije nastupa kroz deset minuta", objavi on. "Nula zarez jedan 'g' narednih pedeset časova, a zatim nula zarez dva do okretišta - kroz sto pedeset časova." Zastao je da bi omogućio slušaocima da mentalno obrade ove podatke; još nijedan brod nije pokušao da tako dugo održi toliko visoko neprekidno ubrzanje. Da 'Vaseljena' nije bila u stanju valjano da koči, ona bi takođe ušla u udžbenike istorije kao prva međuzvezdana letelica sa ljudskom posadom.
     Brod je sada prelazio u vodoravan položaj - ako se ova reč mogla primeniti u sredini koja je gotovo bila lišena sile teže - i upravljao se prema belom stubu magle i ledenih kristala koji je i dalje postojano šikljao iz nedara komete. A onda, 'Vaseljena' krenu pravo u stub...
     "Šta on to radi?" upita brižno Mihajlovič.
     Očigledno predvidevši ovo pitanje, kapetan se ponovo oglasio. Izgledalo je da mu se dobro raspoloženje sasvim vratilo, a u glasu mu se čak osećao prizvuk vedrine.
     "Samo jedna sitnica pre nego što krenemo. Ne brinite - odlično znam šta radim. A i moj zamenik se u svemu slaže - zar ne?"
     "Da, ser - mada sam u prvi mah pomislio da se samo šalite."
     "Šta se to događa na mostu?" upita Vilis; konačno je i on ostao bez objašnjenja.
     Brod je sada stao da se lagano okreće, i dalje se sasvim sporo krećući ka gejziru. Sa ove razdaljine - sada manje od stotinu metara - Flojd se još više podsetio na one daleke ženevske vodoskoke.
     Neće valjda da nas uvede tamo...
     Ali upravo se to dogodilo. 'Vaseljena' je stala da blago podrhtava dok je prolazila kroz uzdižući stub pene. I dalje se lagano okretala, kao da je bušila prolaz kroz džinovski gejzir. Na video monitorima i osmatračkim prozorima videla se samo mlečna belina.
     Cela operacija potrajala je najviše deset sekundi; onda su se obreli sa druge strane. Oficirima na brodu oteo se spontani pljesak, ali putnici - računajući tu i Flojda - i dalje su bili pomalo u grču.
     "Sada smo spremni za polazak", reče kapetan veoma zadovoljnim glasom. "Ponovo imamo lep i čist brod."

     Tokom narednih pola časa više od deset hiljada amaterskih osmatrača na Zemlji i Mesecu izvestilo je o udvostručenju sjajnosti komete. Mreža za praćenje komete sasvim je otkazala zbog preopterećenja, što je razbesnelo profesionalne astronome.
     Ali publici se stvar dopala i nekoliko dana kasnije 'Vaseljena' im je upriličila još lepšu predstavu, par časova pre zore.
     Povećavajući brzinu za deset hiljada kilometara na čas svakog časa, brod se već nalazio duboko unutar Venerine orbite. Još će se malo približiti Suncu pre no što stigne do perihela - znatno brže od bilo kog prirodnog nebeskog tela - i zaputi se ka Luciferu.
     Dok je prolazio između Zemlje i Sunca, njegov rep od usijanog ugljenika dugačak hiljadu kilometara lako se mogao videti kao zvezda četvrte magnitude koja se primetno kreće spram sazvežđa jutarnjeg neba tokom samo jednog časa. Na samom početku spasilačke misije, 'Vaseljenu' će videti više ljudskih bića, u istom trenutku, nego bilo koju drugu letelicu u istoriji sveta.

35. PLUTANJE

     Neočekivana vest da je 'Vaseljena' krenula - i da će verovatno stići znatno brže nego što je bilo ko slutio - delovala je na moral posade 'Galaksije' na način koji se mogao označiti jedino kao euforičan. I sama činjenica da su bespomoćno plutali jednim tuđinskim okeanom, okruženi nepoznatim čudovištima, najednom kao da je postala nevažna.
     Isto je važilo i za sama čudovišta, premda su se ona na zanimljiv način pojavljivala s vremena na vreme. Povremeno su primećivane džinovske 'ajkule', ali one se više nisu približavale brodu, čak ni onda kada je napolje izbacivao smeće. Bilo je to prilično iznenađujuće; proishodilo je, naime, da velike zveri - za razliku od svojih zemaljskih parnjaka - raspolažu dobrim komunikacionim sistemom. Možda su, zapravo, bile bliže delfinina nego ajkulama.
     Postojalo je mnoštvo jata manjih riba, koje niko ne bi dva puta pogledao na nekoj tržnici na Zemlji. Posle nekoliko pokušaja, jedan od oficira - inače vešt ribolovac - uspeo je da upeca jednu na udicu bez mamca. Uopšte je nije uneo u vazdušnu komoru - kapetan to ne bi dopustio, u svakom slučaju - ali ju je bružljivo izmerio i snimio pre no što ju je vratio u more.
     Ponosni pecaroš morao je, međutim, da plati određenu cenu za svoj trofej. Skafander pod delimičnim pritiskom koji je nosio tokom ribolova silno je zaudarao na pokvarena jaja, što predstavlja osoben miris vodonik-sulfida, tako da je pecaroš postao meta nebrojenih šala po povratku na brod. Bio je to još jedan podsetnik na tuđinsku, potpuno negostoljubivu biohemiju.
     Uprkos protivljenjima naučnika, pecanje više nije bilo dozvoljeno. Mogli su da posmatraju i beleže, ali ne i da sakupljaju. Uostalom, oni su bili planetni geolozi, a ne prirodnjaci, zar ne? Nikome nije palo na pamet da ponese formalin - premda je verovatno da on ovde uopšte ne bi dejstvovao.
     Jednom prilikom brod je plovio nekoliko časova kroz svojevrsne pokrivke ili ploče od nekog svetlozelenog materijala. On je obrazovao ovale koji su imali desetak metara u prečniku i svi bili približno iste veličine. 'Galaksija' je bez otpora prokrčila put kroz njih, ali su se oni brzo ponovo sklapali za njom. Izložena je pretpostavka da su tu posredi nekakvi kolonijski organizmi.
     A jednog jutra, dežurni oficir zapanjeno je primetio kako se iz vode pomalja teleskop, da bi se trenutak potom našao pred jednim blagim, plavim okom koje je, kako je kazao pošto se povratio iz šoka, izgledalo kao oko neke bolesne krave. Nekoliko trenutaka tužno ga je posmatralo, bez nekog naročitog zanimanja, a zatim se lagano vratilo u okean.
     Ovde kao da se ništa nije veoma brzo kretalo, a razlog za to bio je očigledan. Ovo je i dalje bio svet niskih energija - nije postojalo slobodnog kiseonika koji je dopuštao životinjama na Zemlji da žive u nizu neprekidnih eksplozija, od trenutka kada počnu da dišu po rođenju. Jedino je 'ajkula' pri onom prvom susretu ispoljila znake silovite aktivnosti - u svom poslednjem, samrtnom grču.
     Možda je to za ljude bila dobra vest. Iako su im skafandri otežavali kretanje, na Evropi verovatno nije bilo ničega što ih je moglo uhvatiti - čak i ako bi to želelo.

     Kapetanu Laplasu bilo je nekako neobično milo što može da prepusti upravljanje brodom svom ekonomu; zapitao se da li je to jedinstvena situacija u analima moreplovstva i svemiroplovstva.
     Doduše, gospodina Lija nije čekao težak posao. 'Galaksija' je plovila u okomitom položaju, sa jednom trećinom trupa iznad vode, blago povijena niz vetar koji ju je pogonio postojanom brzinom od pet čvorova na sat. Javilo se samo nekoliko otvora ispod površine vode, ali su oni lako blokirani. Podjednako važna bila je činjenica da je trup i dalje bio nepropustan za vazduh.
     Iako je najveći deo navigacione opreme bio beskoristan, ipak su tačno znali gde se nalaze. Ganimed ih je svakog sata izveštavao o položaju njihovog radio-fara za slučaj opasnosti; ako 'Galaksija' bude nastavila svojim sadašnjim kursom, stići će kroz tri dana do jednog velikog ostrva. Ukoliko bi ga promašila, izbila bi na otvoreno more, da bi konačno došla do zone blagog ključanja neposredno ispod Lucifera. Iako ne nužno katastrofalna, bila je to najmanje privlačna perspektiva; privremeni vršilac dužnosti kapetana, gospodin Li, provodio je najviše vremena razmišljajući o načinima da se to izbegne.
     Čak i kada bi imao pogodan materijal i jarbol da napravi jedra, ona gotovo da uopšte ne bi uticala na njihov kurs. Spustio je improvizovana zavlačna sidra do dubine od pet stotina metara, tragajući za strujama koje bi mogle da im budu od koristi, ali ništa nije našao. Takođe nije dospeo do dna; ono je ležalo na dubini od neznano mnogo kilometara.
     Možda je tako bilo bolje; na ovaj način bili su zaštićeni od podmorskih potresa koji su neprekidno remetili ovaj novi okean. Ponekad bi se 'Galaksija' protresla kao da ju je udario kakav džinovski čekić, kada bi pored nje prostrujao neki udarni talas. Nekoliko časova potom, cunami visok više desetina metara stigao bi do neke obale Evrope; ali ovde, na otvorenom moru, ti pogubni talasi bili su prilično bezazleni.
     U više navrata, u daljini su primećeni iznenadni vrtlozi; izgledali su prilično opasno - virovi koji bi do neznanih dubina mogli povući čak i 'Galaksiju' - ali, srećom, nalazili su se na dovoljnoj razdaljini, tako da je pod njihovim dejstvom brod samo napravio nekoliko krugova u vodi.
     A jednom, neki ogromni mehur gasa podigao se i rasprsnuo na udaljenosti od samo sto metara. Prizor je bio veoma upečatljiv i svi su se složili sa doktorovom iskrenom opaskom: "Bogu budi hvala što ne moramo da omirišemo."

     Iznenađujuće je koliko brzo čak i najbizarnija situacija može da postane rutinska. Kroz samo nekoliko dana život na 'Galaksiji' počeo je da teče normalnim tokovima, tako da je glavni problem kapetana Laplasa bio da nečim uposli posadu. Ništa nije pogubnije delovalo na moral od dokolice i on se pitao šta su zapovednici starih jedrenjaka preduzimali protiv dosađivanja svog ljudstva na onim beskrajno dugim putovanjima. Nisu baš sve vreme mogli provoditi u veranju po jarbolima ili čišćenju palube.
     Sa naučnicima je imao suprotan problem. Oni su neprekidno predlagali izvođenje ogleda i opita, koje je valjalo brižljivo razmotriti pre no što budu odobreni. A ako bi im to dopustio, oni bi uzeli potpuni monopol nad sada svim ograničenim komunikacionim kanalima broda.
     Glavni antenski kompleks počivao je sada uporedo sa površinom vode, tako da 'Galaksija' više nije mogla da stupi u neposrednu vezu sa Zemljom. Sve je moralo da ide preko Ganimeda i to na talasnom području od nekoliko bednih megaherca. Jedan direktni video kanal bi bio tu znatno poželjniji od svega ostalog i kapetan je morao da izdrži silan pritisak zemaljskih TV mreža. One, doduše, ne bi ni imale šta drugo da pokažu svojoj publici osim otvorenog mora, skučene brodske unutrašnjosti i posade koja je, iako bodra duhom, postajala sve neurednija.
     Neuobičajeno visok postotak komunikacija bio je upravljen na drugog oficira Flojda, čiji su šifrovani odgovori bili tako kratki da nikako nisu mogli sadržati mnogo informacija. Laplas je konačno odlučio da malo popriča sa mladićem.
     "Gospodine Flojde", reče on u privatnosti svoje kabine, "voleo bih da me malo uputite u vaše uzgredne delatnosti."
     Flojd se našao u neprilici; čvrsto se uhvatio za plohu stola u času kada se brod blago zaljuljao pri iznenadnom naletu vetra.
     "Rado bih to učinio, ser, ali nisam ovlašćen."
     "Od koga, ako smem da pitam?"
     "Iskeno govoreći, nisam siguran."
     Bilo je to potpuno tačno. Podozrevao je da je u pitanju 'Astropol', ali dva upečatljiva džentlmena, uzdržanog izgleda, koja su sa njim razgovarala na Ganimedu, nekako neobjašnjivo su propustila da to razjasne.
     "Kao kapetan ovog broda - naročito pod trenutnim okolnostima - voleo bih da znam šta se događa. Ako se izvučemo odavde, narednih nekoliko godina života provešću na istražnom sudu. A sa vama će verovatno to isto biti slučaj."
     Flojd se oporo osmehnu.
     "Teško da onda uopšte vredi da nas izbave odavde, zar ne, ser? Sve što znam jeste da je neka visoka služba očekivala neprilike sa ovom misijom, ali nije raspolagala nikakvim pojedinostima. Jedino mi je naloženo da držim oči otvorene. Bojim se da im nisam bio od velike pomoći, ali pretpostavljam da sam ja bio jedina kvalifikovana osoba kojoj su mogli pristupiti u kratkom vremenu što im je stajalo na raspolaganju."
     "Nemate sebi šta da prebacujete. Ko bi pomislio da Rozi..."
     Kapetan zastade, jer mu je iznenada sinula jedna pomisao.
     "Sumnjate li na još nekog?" Gotovo da je dodao: 'Na mene, na primer?' - ali situacija je i bez toga već bila dovoljno paranoična.
     Flojd ga pogleda zamišljeno, a zatim, najednom, kao da je doneo odluku.
     "Možda je trebalo da porazgovaram sa vama ranije, ser, ali znam da ste veoma zauzeti. Siguran sam da je dr van der Berg umešan na neki način. On je Međanin, razume se; čudni su to ljudi i ja ih, u stvari, ne razumem." Niti mi se dopadaju, mogao je da doda. Odveć klanovski nastrojeni - ne baš predusretljivi prema strancima. No, teško da im se to moglo zameriti; svi pioniri koji su pokušavali da ukrote novu divljinu verovatno su umnogome bili slični.
     "Van der Berg - hmm. Kako stoji sa ostalim naučnicima?"
     "Provereni su, razume se. Izgleda da je sve u redu - nema ničeg neobičnog ni sa jednim od njih."
     To nije bilo sasvim tačno. Dr Simpson je imao više supruga nego što je to bilo strogo propisano, bar u isto vreme, a dr Higins je raspolagao velikom zbirkom krajnje neobičnih knjiga. Drugom oficiru Flojdu nije bilo baš sasvim jasno zašto mu je sve to rečeno; možda su njegovi mentori naprosto hteli da ga impresioniraju svojim sveznanjem. U svakom slučaju, on je zaključio da rad za 'Astropol' (ili ko je već bio posredi) ima i neke zabavne posledice.
     "Vrlo dobro", reče kapetan, otpustivši amaterskog agenta. "Ali molim vas, izvestite me ako otkrijete nešto - bilo šta - što bi moglo da ima uticaja na bezbednost broda."
     Pod datim okolnostima, teško se moglo zamisliti šta bi to bilo. Ma kakvi dodatni rizici izgledali bi pomalo prekomerni.

36. TUĐINSKA OBALA

     Čak ni na dvadeset četiri časa pre no što su ugledali ostrvo, još nije bilo izvesno da li će ga 'Galaksija' promašiti i biti oduvana ka pučini središnjeg okeana. Položaj broda, određen radarskim osmatranjima sa Ganimeda, prikazivan je na jednoj velikoj karti koju su svi brižno konsultovali više puta dnevno.
     No, čak i ako letelica stigne do kopna, to nipošto neće biti kraj njenih problema. Mogla se razbiti na komadiće o stenovitu obalu, umesto da lagano pristane na kakvu pristupačnu plažu.
     Vršilac dužnosti kapetana, gospodin Li, bio je sasvim svestan svih tih mogućnosti. Jednom se i sam nasukao, kraj Balija, vozeći se u jahti čiji su motori zakazali u kritičnom trenutku. Bilo je malo opasnosti, ali zato puno dramatičnosti i on nipošto nije želeo da ponovo doživi to iskustvo - naročito s obzirom na okolnost da ovde nije bilo obalske straže koja bi im pritekla u pomoć.
     Situacija u kojoj su se našli uistinu je predstavljala kosmičku ironiju. Nalazili su se u jednom od najsavršenijih prevoznih sredstava koje je čovek ikada sazdao - kadrom da pređe preko celog Sunčevog sistema! - ali sada svejedno nisu mogli da skrenu više od nekoliko metara sa kursa. No, ipak nisu bili sasvim bespomoćni; Li je na raspolaganju imao još nekoliko aduta.
     Na ovom svetu koji se oštro zakrivljavao, ostrvo se nalazilo na udaljenosti od samo pet kilometara kada su ga prvi put ugledali. Na Lijevo olakšanje, nije bilo nijednog grebena kojih se toliko plašio; doduše, nije bilo ni peščane plaže kojoj se nadao. Geolozi su ga upozorili na to da ovde valja sačekati još nekoliko miliona godina na pojavu peska; žrvnji Evrope, koji su sasvim lagano mleli i drobili, još nisu imali vremena da obave svoj posao.
     Čim je postalo izvesno da će stići do kopna, Li je izdao naređenje da se ispumpaju glavni rezervoari 'Galaksije' koje je on hotimice ispunio vodom ubrzo posle spuštanja. Potom je usledilo nekoliko veoma nelagodnih časova, tokom kojih je najmanje četvrtina posade prestala da ispoljava zanimanje za razvoj događaja.
     'Galaksija' se sve više izdizala iz vode, oscilirajući pri tom sve izrazitije - da bi se potom prevrnula uz silovito rasprskavanje i ostala opružena na površini, poput trupla nekog kita iz rđavih, starih dana, kada bi ga posada kitolovca ispunila vazduhom kako bi ga sprečila da potone. Kada je video u kom se položaju nalazi brod, Li je ponovo stao da manevriše, sve dok mu krma nije malo potonula, a prednji most dospeo tik iznad vode.
     Kao što je i očekivao, 'Galaksija' se tada okrenula postrance prema vetru. To je onesposobilo još jednu četvrtinu posade, ali Li je ipak imao dovoljno pomagača da izbaci zavlačno sidro koje je držao u pripravnosti za ovaj završni čin. Posredi je, zapravo, bio improvizovan splav, načinjen od praznih, međusobno povezanih kutija, ali njegovo vučenje nagnalo je brod da se upravi prema kopnu što se približavalo.
     Sada su mogli da razaberu da idu - agonijski sporo - ka jednom uskom potezu obale, prekrivenom malim gromadama. Ako već nisu mogli da računaju na pesak, najbolja alternativa...
     Most se već nalazio nad kopnom kada je 'Galaksija' dodirnula čvrsto tle i tog časa Li je odigrao svoj poslednji adut. Preduzeo je pre toga samo jednu probu, ne odvaživši se na nešto više, kako zloupotrebljena mašinerija ne bi zakazala.
     Poslednji put, 'Galaksija' ispruži svoj stajni trap. Usledilo je struganje i mrvljenje kada su metalne noge sa donje strane stale da se zarivaju u tuđinsku obalu. Sada je bila bezbedno ukotvljena protiv vetrova i talasa ovog okeana bez plima i oseka.
     Nije bilo nikakve sumnje u to da je 'Galaksija' našla svoje završno konačište - a po svoj prilici i večnu kuću svoje posade.

Peti deo: KROZ ASTEROIDE

37. ZVEZDA

     'Vaseljena' se sada kretala tako brzo da njena orbita čak ni izdaleka nije nalikovala na putanju nekog prirodnog tela u Sunčevom sistemu. Brzina Merkura, najbližeg Suncu, jedva da je premašivala pedeset kilometara u sekundi u perihelu; 'Vaseljena' je dostigla dvostruko veću brzinu još prvog dana - pri samo polovini ubrzanja koje će postići kada bude lakša za nekoliko hiljada tona vode.
     Tokom nekoliko časova, dok su se nalazili unutar Venerine orbite, ona je bila najsjajnije nebesko telo posle Sunca i Lucifera. Njen majušni disk mogao se razabrati i golim okom, ali čak ni najmoćniji brodski teleskopi nisu omogućavali da se uoče bilo kakve pojedinosti planete. Venera je čuvala svoje tajne podjednako ljubomorno kao i Evropa.
     Još više se približivši Suncu - duboko unutar Merkurove orbite - 'Vaseljena' ne samo što se kretala prečicom, nego je i obilato koristila besplatni dopunski pogon koji joj je pružalo Sunčevo gravitaciono polje. Budući da Priroda uvek uravnotežava svoje registre, Sunce je tom prilikom malo izgubilo na brzini, ali se obim ovog gubitka mogao izmeriti tek kroz nekoliko hiljada godina.
     Kapetan Smit iskoristio je prolaz u perihelu da malo povrati prestiž koji mu je bio okrnjen zbog prethodnog oklevanja.
     "Sada vam je jasno", reče on, "zbog čega sam, zapravo, proveo brod kroz Starog Vernog. Da nismo sprali svu onu prljavštinu sa trupa, sada bismo već bili izloženi opasnom pregrevanju. U stvari, sumnjam da bi sistem za termalnu kontrolu uopšte uspeo da iziđe nakraj sa tolikim opterećenjem - temperatura je već desetostruko veća nego na Zemlji." Posmatrajući - kroz gotovo crne filtre - zloslutno nabreklo Sunce, putnici su mu sasvim lako mogli poverovati. Bili su stoga potpuno zadovoljni kada se ono ponovo vratilo na normalnu veličinu - i nastavilo da se smanjuje iza njih kako je 'Vaseljena' hitala ka Marsovoj orbiti, a potom i dalje, u završnu etapu misije.
     Pripadnici 'znamenite petorke' prilagodili su se, svako na svoj način, neočekivanoj promeni u životu. Mihajlovič je komponovao, obimno i bučno, i retko se mogao videti osim kada bi izlazio radi obeda; tada bi pričao opscene priče i zadirkivao sve koji bi mu se našli pri ruci, a naročito Vilisa. Grinberg je samoga sebe izabrao, bez ijednog glasa protiv, za počasnog člana posade i sada je najveći deo vremena provodio na mostu.
     Megi M je na celu situaciju gledala istovremeno skrušeno i vedro.
     "Pisci", primetila je ona, "stalno govore da bi silne stvari mogli da urade samo kada bi se našli na nekom mestu gde ih niko ne bi uznemiravao - niti angažovao u bilo čemu; najomiljeniji lokaliteti su im svetionici i zatvori. Ja, dakle, ne mogu da se žalim - izuzev što moji zahtevi za radnom građom nikako da stignu na red od poruka koje imaju prvenstvo."
     Čak je i Viktor Vilis došao do sličnog zaključka; i on je bio zaokupljen radom na raznim dugoročnim projektima. A imao je i jedan dodatni razlog da se drži svoje kabine. On će još najmanje nekoliko nedelja izgledati kao neko ko je zaboravio da se obrije, a proteći će meseci pre no što ponovo bude zablistao u punom bradatom sjaju.
     Iva Merlin provodila je više časova dnevno u centru za zabavu, nastojeći - kako je spremno objasnila - da vidi što više svojih omiljenih klasičnih filmova. Bila je srećna okolnost što su kinoteka i projekcioni uređaji blagovremeno postavljeni na 'Vaseljeni'; iako je zbirka sineastičkih dela bila srazmerno skromna, u njoj se nalazilo dovoljno filmova za više ljudskih života gledanja.
     Tu su bila sva znamenita dela sedme umetnosti, sve do treperavog osvita kinematografije. Iva ih je većinu poznavala i rado je pričala o njima.
     Flojd je, razume se, uživao u tome da je sluša, zato što bi ona tada nekako oživela - postala normalno ljudsko biće, a ne više ikona. Okolnost da je Iva jedino kroz veštačku vaseljenu video slika mogla da uspostavi kontakt sa stvarnim svetom bila je za njega istovremeno tužna i očaravajuća.
     Jedno od najneobičnijih iskustava u prilično bogatom životu Hejvuda Flojda bilo je da sedi u polumraku tik iza Ive, negde sa spoljnje strane Marsove orbite, i zajedno sa njom da gleda prvobitnu verziju filma 'Prohujalo sa vihorom'. Bilo je trenutaka kada je video kako se njen znameniti profil ocrtava spram profila Vivijen Li; tada bi došao u priliku da ih uporedi - ali na kraju nije mogao reći koja je od njih dve bolja glumica; obe su bile sui generis.
     Kada su se svetla upalila, sa iznenađenjem je zapazio da je Iva plakala. On ju je uzeo za ruku i nežno rekao: "I ja sam plakao kada je Boni umrla."
     Ivi se ote slabašan osmeh.
     "Ja sam, zapravo, plakala zbog Vivijen", uzvrati ona. "Dok smo snimali drugu verziju, pročitala sam mnogo o njoj - imala je tako tragičan život. Kada smo već kod nje, upravo sam se ovde, među planetama, setila nečega što je Lari rekao kada je vratio jadnicu sa Cejlona, pošto je pretrpela nervni slom. Kazao je svojim prijateljima: 'Venčao sam se ženom iz svemira.'"
     Iva je zastala za trenutak, a niz obraz joj je skliznula još jedna suza. (Prilično teatralno, neodoljivo je pomislio Flojd.)
     "A postoji nešto još neobičnije. Snimila je svoj poslednji film pre tačno stotinu godina - i znaš šta je to bilo?"
     "Hajde - iznenadi me opet."
     "Mislim da će to iznenaditi Megi - ako uistinu piše knjigu kojom nam stalno preti. Vivijenin poslednji film bio je 'Brod ludaka'."

38. SVEMIRSKE SANTE

     Budući da su sada neočekivano dobili puno slobodnog vremena, kapetan Smit se konačno složio da Viktoru Vilisu da dugo odlagani intervju koji je bio deo njegovog ugovora. I sam Viktor nije bio rad da se ranije lati posla zbog onoga što je Mihajlovič uporno nazivao njegovom 'amputacijom'. Kako će proteći mnogo meseci pre no što ponovo bude mogao da se, u neokrnjenom izdanju, pojavi pred kamerama, konačno je doneo odluku da intervju načini tako što on sam uopšte neće biti sniman; u studiju na Zemlji moći će da kasnije umontiraju njegove arhivske snimke.
     Sedeli su u kapetanovoj i dalje samo delimično nameštenoj kabini, uživajući u jednom od izvrsnih vina na koja je otpao zamašan deo Viktorovog prtljaga. Budući da će 'Vaseljena' kroz nekoliko časova isključiti svoj pogon i stati da plovi po inerciji, ovo je bila poslednja prilika za tako nešto u narednih nekoliko dana. Vino u bestežinskom stanju, tvrdio je Viktor, predstavlja nešto nezamislivo; sa gnušanjem je odbijao da ga sipa u plastične tube na istiskanje.
     "Govori vam Viktor Vilis, sa svemirskog broda 'Vaseljena', u petak, 16. jula 2061, u 18,30. Iako još nismo stigli do sredine puta, za sobom smo već davno ostavili Marsovu orbitu i gotovo smo postigli najveću brzinu. A ona iznosi, kapetane?"
     "Hiljadu pedeset kilometara u sekundi."
     "Preko hiljadu kilometara u sekundi - gotovo četiri miliona kilometara na čas!"
     Iznenađenost Viktora Vilisa izgledala je savršeno iskrena; niko ne bi pomislio da je on upućen u orbitalne parametre gotovo podjednako dobro kao i kapetan. Ali jedna od njegovih jačih strana bila je sposobnost da se stavi u položaj svojih gledalaca - ne samo da predviđa njihova pitanja, nego i da im pobuđuje zanimanje.
     "Tako je", uzvrati kapetan, ne bez ponosa. "Putujemo dvostruko brže nego ijedno ljudsko biće do sada."
     To je trebalo ja da kažem, pomisli Viktor; nije mu se dopalo kada ga tema razgovora pretiče. Ali budući da je bio pravi profesionalac, brzo se prilagodio.
     Za trenutak se pretvarao da konsultuje svoj znameniti mali memomonitor, čiji je oštro zakošen ekran jedino on mogao videti.
     "Svakih dvanaest sekundi prevalimo prečnik Zemlje. Pa ipak, biće nam potrebno još punih deset dana da stignemo do Jupi... ovaj Lucifera! To zgodno predočava prave razmere Sunčevog sistema...
     A sada, jedna osetljiva stvar, kapetane. Upućena su mi silna pitanja tim povodom tokom prošle nedelje."
     Oh, ne, promrmlja Smit. Ne opet o toaletu u bestežinskom stanju.
     "U ovom trenutku prolazimo pravo kroz srce asteroidnog pojasa..."
     (Kamo sreće da je opet bio posredi toalet, pomisli Smit...)
     "...Nijedan brod još, doduše, nije bio ozbiljno oštećen u sudaru, ali zar se ipak ne izlažemo riziku? Uostalom, postoje doslovce milioni tela, sve do veličine fudbalske lopte, koja orbitiraju u ovom delu svemira. A registrovano je samo njih nekoliko hiljada."
     "Malo više: preko deset hiljada."
     "Ali za milione preostalih uopšte ne znamo."
     "Tačno; no, ne bi nam mnogo pomoglo ni da znamo."
     "Kako to mislite?"
     "Ništa ne bismo mogli preduzeti."
     "Zašto?"
     Kapetan Smit zastade da bi promislio. Vilis je bio u pravu - tema je uistinu bila osetljiva; u upravi će ga dobro izribati ako bude kazao nešto što može da obeshrabri potencijalne mušterije.
     "Pre svega, svemir je tako ogroman da su čak i ovde - kao što ste sami kazali, u samom srcu asteroidnog pojasa - izgledi za sudar infinitezimalno mali. Nadali smo se da ćemo moći da vam pokažemo neki asteroid - najbolji primerak kojim raspolažemo jeste Hanuman, sa prečnikom od bednih tri stotine metara - ali najmanja razdaljina na kojoj ćemo se naći od njega jeste četvrt miliona kilometara."
     "Ali Hanuman je divovski u poređenju sa svim onim neznanim okrajcima koji se kreću unaokolo. Zar vas oni ne brinu?"
     "Brinu me koliko i vas brine da će vas pogoditi neka munja na Zemlji."
     "Zapravo, jednom se to umalo nije dogodilo na Pajks Piku, u Koloradu - blesak i grmljavina bili su istovremeni. Ali priznajete da opasnost ipak postoji; a zar mi samo ne povećavamo rizik time što se krećemo ovako ogromnom brzinom?"
     Vilis je, razume se, odlično znao odgovor; ponovo se stavio u položaj legija svojih neznanih slušalaca na planeti koja je postajala udaljenija za po hiljadu kilometara svake sekunde.
     "Teško je to objasniti bez pomoći matematike", reče kapetan (koliko je samo puta upotrebio tu frazu, čak i onda kada nije bila tačna!), "ali ne postoji jednostavan odnos između brzine i rizika. Bilo bi katastrofalno udariti u bilo šta pri brzinama kojima se kreće svemirska letelica; ako se nađete pored atomske bombe u času kada eksplodira, sasvim je svejedno da li se njena snaga meri kilotonima ili megatonima."
     To baš nije bila umirujuća izjava, ali ništa se bolje nije moglo reći. Pre no što je Vilis stigao da nastavi sa razradom ove neprijatne teme, on žurno nastavi:
     "Ali dopustite mi da vas podsetim na to da postoje valjani razlozi za... ovaj... mali dodatni rizik koji preduzimamo. Jedan čas uštede može da znači spasene živote."
     "Da, to je svakako hvale vredno." Vilis zastade; pomislio je da doda: 'A, razume se, ja sam u istom brodu', ali ipak se uzdržao. Moglo je da zvuči neskromno - premda mu skromnost nikada nije bila jača strana. No, u svakom slučaju, od jedne nužnosti nije mogao da načini vrlinu; sada više nije imao nikakvih alternativa, osim ako ne odluči da se pešice vrati kući.
     "Sve me ovo", nastavi on, "dovodi do jedne druge stvari. Znate li šta se pre samo stoleće i po dogodilo na severnom Atlantiku?"
     "Mislite, 1911?"
     "Pa, u stvari, 1912..."
     Kapetan Smit je prozreo šta sledi, te je stoga tvrdoglavo odbijao da sarađuje, praveći se da nije baš siguran u to šta je posredi.
     "Pretpostavljam da mislite na 'Titanik'", reče on.
     "Tačno", uzvrati Vilis, vešto prikrivajući razočaranje. "Javilo mi se bar dvadeset ljudi koji smatraju da su jedino oni uočili paralelu."
     "Kakvu paralelu? 'Titanik' se izložio nepotrebnom riziku, pokušavajući da obori jedan rekord."
     Gotovo je dodao: 'A nisu ni imali dovoljno čamaca za spasavanje', ali se srećom zaustavio na vreme, prisetivši se da u jedini šatl 'Vaseljene' može stati najviše pet putnika. Ako ga Vilis navede na razgovor o tome, zapleće se u silna objašnjavanja.
     "Pa, priznajem da je analogija prilično nategnuta. Postoji, međutim, jedna druga, zanimljivija paralela na koju svi ukazuju. Da li možda znate kako se zvao prvi i poslednji kapetan 'Titanika'?"
     "Nemam poj..." zausti kapetan, a onda mu se donja vilica opusti.
     "Tačno", reče Viktor Vilis, uz smešak koji se nikako nije mogao nazvati prostodušnim.
     Kapetan Smit bi rado podavio sve one amaterske istraživače. Ali teško da je mogao prebaciti roditeljima što su mu dali najčešće od svih engleskih imena.

39. KAPETANOV STO

     Bila je šteta što gledaoci na Zemlji (i izvan nje) nisu mogli da uživaju u manje formalnim raspravama na 'Vaseljeni'. Život na brodu sada je ušao u postojanu kolotečinu iz koje se uzdizalo nekoliko pravilnih beočuga - među kojima je najvažniji, a svakako i najdugotrajniji bio tradicionalni 'kapetanov sto'.
     Tačno u osamnaest časova, šestoro putnika i pet oficira koji nisu bili na dužnosti pridružili bi se kapetanu Smitu na večeri. Nije se, razume se, nosila svečana odeća koja je bila obavezna na plovećim palatama severnog Atlantika, ali obično je bilo pokušaja da se uvede neka odevna ili ukrasna novost. Moglo se računati na to da će se Iva uvek pojaviti sa nekim novim brošem, prstenom, ogrlicom, trakom za kosu ili mirisom iz svojih neiscrpnih zaliha.
     Ukoliko bi pogon bio uključen, obed bi počeo supom; ali ako bi se brod kretao po inerciji, u bestežinskom stanju, postojao bi izbor hors d'oeuvres. U svakom slučaju, pre no što bi bilo posluženo glavno jelo, kapetan Smit bi izvestio o poslednjim novostima - ili pokušao da opovrgne najnovije glasine za koje su građu obično obezbeđivale emisije vesti sa Zemlje ili Ganimeda.
     Optužbe i protivoptužbe izmenjivane su na sve strane, a otmica 'Galaksije' objašnjavana je najfantastičnijim teorijama. Po jedan prst bio je uperen u svaku tajnu organizaciju za koju se znalo da postoji, kao i u mnoge koje su bile samo imaginarne. Sve pretpostavke, međutim, imale su jedno zajedničko svojstvo. Nijedna nije moga da pruži uverljiv motiv.
     Tajanstvenost je samo uvećana kada je na površinu isplivala jedna nova činjenica. Marljivi detektivi 'Astropola' ustanovili su iznenađujuću okolnost da je pokojna 'Rouz Mekmahon' u stvari Rut Mejson; bila je rođena u severnom Londonu i radila je za prestoničku policiju - ali je onda, posle uspešnog početka, bila otpuštena zbog rasističkih aktivnosti. Emigrirala je u Afriku - i nestala. Očigledno, spetljala se sa političkim podzemljem tog nesrećnog kontinenta. 'Šaka' je tim povodom često pominjana, ali su sve te aluzije podjednako često pobijale SDJA.
     Za stolom su se vodile beskrajne i jalove rasprave o tome kakve bi to sve veze moglo da ima sa Evropom - naročito od kada je Megi M priznala da je svojevremeno planirala da napiše roman o Šaki iskazan iz perspektive jedne od njegovih hiljadu nesrećnih žena. Ali što je više preduzimala istaživanja za ovaj projekat, to joj je on izgledao sve odbojniji. "U času kada sam digla ruke od Šake", kazala je ona oporo, "potpuno mi je bilo jasno šta jedan moderan Nemac oseća o Hitleru."
     Ovakve lične ispovesti postajale su sve češće kako se putovanje nastavljalo. Kada bi glavno jelo bilo okončano, jedna grupa dobila bi reč trideset minuta. Članovi grupe imali su za sobom iskustvo ravno onome iz desetak ljudskih vekova, na isto toliko nebeskih tela, tako da je bilo teško naći bolji izvor priča posle večere.
     Najmanje uspešan pripovedač bio je, prilično iznenađujuće, Viktor Vilis. On je bio dovoljno iskren da to prizna, kao i da obrazloži stvar.
     "U toj meri sam navikao", kazao je on gotovo, ali ne i sasvim izvinjavajućim tonom, "da nastupam pred milionskom publikom, da mi je sad teško da se snađem u jednoj maloj grupi kakva je ova."
     "Da li bi ti bilo lakše da nije prijateljska?" upitao ga je Mihajlovič, uvek nastojeći da bude od pomoći. "Stvar se sasvim lako može srediti."
     Za Ivu se, naprotiv, ispostavilo da je bolja nego što se očekivalo, premda su njene uspomene bile ograničene isključivo na svet zabave. Naročito je dolazila do izražaja kada je reč o znamenitim - i neznamenitim - rediteljima sa kojima je radila, a među kojima je posebno mesto zauzimao Dejvid Grifin.
     "Da li je istina", upita Megi M, nesumnjivo misleći na Šaku, "da je mrzeo žene?"
     "Uopšte nije", uzvrati odmah Iva. "Mrzeo je jedino glumce. Smatrao je da oni nisu ljudska bića."
     I Mihajlovičeve uspomene pokrivale su donekle ograničeno područje - velike orkestre i baletske grupe, znamenite dirigente i kompozitore, kao i njihove nebrojene prišipetlje. Ali bio je tako pun raskalašnih tračeva o spletkama i ljubavnim vezama iza scene, kao i priča o sabotiranim premijerama i zakrvljenim primadonama, da su se čak i oni njegovi slušaoci koji su bili najmanje naklonjeni muzici grohotom smejali i rado mu dopuštali da malo iskorači izvan pola časa.
     Prozaični izveštaji pukovnika Grinberga o neobičnim događajima predstavljali su suštu suprotnost. Prvo spuštanje na Merkurov - srezmerno - umeren južni pol već je u toj meri pretreseno u medijima da se o tome gotovo ništa novo nije moglo reći; pitanje koje je sve zanimalo glasilo je: 'Kada ćemo se tamo vratiti?' Iza toga bi obično sledilo: 'Da li bi ti voleo da se vratiš?'
     "Ako to budu zahtevali od mene, razume se da ću poći", uzvratio je Grinberg. "Ali bojim se da će sa Merkurom biti isto kao i sa Mesecom. Sećate se - tamo smo se spustili 1969. - a potom je usledila pauza od pola ljudskog veka. U svakom slučaju, Merkur nije tako koristan kao Mesec - premda će možda biti jednoga dana. Tamo nema vode; doduše, njeno otkriće na Mesecu predstavljalo je veliko iznenađenje. Ili bi možda trebalo da kažem u Mesecu...
     Iako to nije bilo praćeno takvom pompom kao spuštanje na Merkur, čini mi se da sam znatno važniji posao obavio u Aristarhu, upriličivši povorku tovarnih mazgi."
     "Tovarnih mazgi?"
     "Aha. Pre no što je podignut veliki polutarni lanser koji je počeo da izbacuje led pravo na orbitu, morali smo da ga dovlačimo iz rudnika do kosmodroma u Imbrijumu. To je značilo da je trebalo izgraditi put preko ravnice prekrivene lavom i premostiti poprilično pukotina. Trasa je dobila naziv Ledeni put - bio je dugačak samo tri stotine kilometara, ali je na njegovu izgradnju otišlo nekoliko života...
     Mazgama smo nazivali traktore na osam točkova sa ogromnim gumama i naročitim amortizerima: oni su vukli po dvanaest prikolica od kojih je svaka nosila po stotinu tona leda. Obično se putovalo noću, budući da tada nije trebalo štititi tovar od toplote. Vozio sam se sa karavanom nekoliko puta. Vožnja je trajala oko šest časova - niko nije želeo da obara rekorde u brzini - a potom bi led bio istovaren u velike rezervoare pod pritiskom, gde bi sačekao izlazak Sunca. Čim bi se istopio, bio bi upumpavan u brodove.
     Ledeni put je i dalje tamo, razume se, ali ga sada koriste samo turisti. Ukoliko su razumni, putovaće samo noću, kako smo to mi činili. Bila je to prava čarolija, sa punom Zemljom gotovo tačno iznad glave, tako blistavom da smo tek retko koristili našu rasvetu. Iako smo, doduše, mogli da razgovaramo sa našim prijateljima kad god smo to želeli, često smo isključivali radio i ostavljali samo automatski far koji ih je izveštavao da je sa nama sve u redu. Hteli smo naprosto da budemo sami u toj velikoj, blistavoj pustoši - dok je ona još postojala, jer znali smo da tako neće dugo potrajati.
     Sada grade teravoltni razbijač kvarkova, koji ide skroz oko polutara, a svuda po Imbrijumu i Serenitatisu niču kupole. Ali mi smo upoznali pravu lunarnu divljinu, istu onu koju su zatekli Armstrong i Oldrin - znatno pre nego što su počele da se prodaju poštanske razglednice u bazi u Moru Tišine."

40. ČUDOVIŠTA SA ZEMLJE

     "...baš si imao sreće što si propustio godišnji bal: verovao ili ne, bio je podjednako jeziv kao i prošle godine. A uza sve, naša mastodontska susetka, draga gospođica Vilkinson, uspela je da ponovo žestoko očepi svog partnera, čak i pri pola gravitacije koliko je bilo na podijimu za igru.
     No, pređimo na posao. Budući da se nećeš vratiti još mesecima, umesto za par nedelja, Admin je bacio pohotljivo oko na tvoj apartman - prijatno susedstvo, gotovo u trgovačkom centru, sjajni pogledi na Zemlju za vedrih dana i tako dalje - te je predložio da ga iznajmi do tvog povratka. Dao je dobru ponudu koja bi ti donela prilično ušteda. Mi bismo pokupili sve ono što želiš da se skloni dok se ne vratiš...
     A sada o Šaki. Znamo da voliš da nas peckaš, ali Džeri i ja smo bili uistinu užasnuti! Jasno mi je zašto je Megi M odustala od njega - da, razume se da smo pročitali 'Olimpske pohote' - zgodno napisano, ali odveć feminističko za nas...
     Kakvo čudovište - sada mi je jasno zašto su po njemu nazvali bandu afričkih terorista. Pomisli samo - ubijao je svoje ratnike ako bi se oženili! A i poklao je sve krave u svom ubogom carstvu samo zato što su ženskog pola! Ponajgora su još bila ona grozna koplja koja je izmislio; baš strašno - zabadao ih je u ljude samo zato što se sa njima nije upoznao kako treba...
     A kakva je to samo sablasna reklama za nas obične smrtnike! Gotovo da čovek poželi da pređe u drugi tabor. Oduvek smo tvrdili da smo uviđavni i blagi (kao i ludo nadareni i sa umetničkom žicom, razume se), ali sada, pošto si nas ti nagnao da malo zavirimo u neke od takozvanih Velikih Ratnika (kao da u ubijanju ljudi uopšte može biti nešto veliko), gotovo da se stidimo društva u kome smo se našli...
     Da, svakako da smo znali za Hadrijana i Aleksandra - ali nismo imali pojma o Ričardu Lavljem Srcu i Saladinu. Ili o Juliju Cezaru - premda je on bio i jedno i drugo - možeš pitati kako Antonija, tako i Kleopatru. Ili o Fridrihu Velikom, kod koga ima i olakšavajućih okolnosti; seti se samo kako je postupio prema starom Bahu.
     Kada sam kazao Džeriju da je Napoleon izuzetak - njega bar ne moramo imati za vratom - znaš li šta mi je odgovorio? 'Kladim se da je Džozefina bila, u stvari, dečak.' Pomeni to jednom Ivi.
     Upropastio si nam moral, ti nitkove, nakatranisavši nas tom okrvavljenom četkom (oprosti zbog pomešanih metafora). Trebalo je da nas ostaviš u blaženom neznanju...
     No, uprkos svemu, šaljemo ti puno poljubaca, baš kao i Sebastijan. Pozdravi eventualne Evropljane koje budeš sreo. Sudeći po izveštajima sa 'Galaksije', neki bi baš pristali kao partneri gospođici Vilkinson."

41. USPOMENE JEDNOG STOGODIŠNJAKA

     Dr Hejvud Flojd nije voleo da priča o prvoj misiji do Jupitera, kao ni o drugoj do Lucifera deset godina kasnije. Sve je to bilo veoma davno - i nije postojalo ništa što on nije rekao već stotinu puta pred kongresnim odborima, upravama Svemirskog veća i predstavnicima medija kao što je Viktor Vilis.
     Bio je, međutim, u obavezi prema svojim saputnicima i to se nije moglo prenebreći. Kao jedini živi čovek koji je bio očevidac rađanja novog Sunca - i novog solarnog sistema - on je, kako su svi očekivali, morao biti posebno upućen u svetove kojim su se sada tako brzo približavali. No, bila je to prostodušna pretpostavka; on im je mogao znatno manje reći o Galilejevim satelitima nego nučnici i inženjeri koji su tamo radili već više od jednog pokolenja. Kada bi ga upitali: 'Kako je stvarno na Evropi (ili na Ganimedu, Iou, odnosno Kalistu...)?' - on bi neretko uputio radoznalca, prilično osorno, na obimne izveštaje koji su se mogli naći u brodskoj biblioteci.
     No, postojalo je jedno područje na kome je njegovo iskustvo bilo jedinstveno. Pola stoleća kasnije, ponekad se još pitao da li se to stvarno dogodilo ili je on samo sanjao da se Dejvid Boumen pojavio pred njim na 'Otkriću'. Gotovo je lakše bilo poverovati da jedan svemirski brod pohode duhovi...
     Ali to nije mogao biti san kada su se lebdeće čestice prašine sakupile u utvarnu priliku čoveka koji je morao biti mrtav već deset godina. Bez upozorenja koje mu je ta prikaza dala (sasvim se jasno sećao da su joj usne bile nepomične, dok je glas dolazio iz zvučnika na konzoli) 'Leonov' i svi na njemu pretvorili bi se u paru u trenutku detoniranja Jupitera.
     "Zašto je on to učinio?" ponovi Flojd pitanje tokom jedne sedeljke kod kapetana posle večere. "Pedeset godina ne prestajem da razmišljam o tome. Ma šta da je postao pošto se uputio u istraživanje monolita u kapsuli sa 'Otkrića', mora da je zadržao neke veze sa ljudskom rasom; nije postao potpuni tuđin. Znamo da se vratio na Zemlju - nakratko - po onom incidentu sa bombama na orbiti. A ima uverljivih pokazatelja da je posetio još i svoju majku i nekadašnju devojku; to nije čin koji bi preduzeo jedan... jedan entitet koji je odbacio sva osećanja."
     "Šta misliš, šta je on sada?" upita Vilis. "Odnosno - gde se nalazi?"
     "Možda ovo drugo pitanje nema smisla - čak ni kad su ljudska bića u pitanju. Znaš li ti gde je smeštena tvoja svest?"
     "Ja baš nisam sklon metafizici. Negde u mom mozgu, pretpostavljam."
     "Kad sam bio mlad", uzdahnu Mihajlovič, koji je bio nadaren da sroza čak i najozbiljnije rasprave, "moja se nalazila oko metar niže."
     "Pretpostavimo da je na Evropi; znamo da se tamo nalazi jedan monolit, a Boumen sigurno stoji u nekakvoj vezi sa njim - setite se kako nam je dostavio upozorenje."
     "Misliš li da nam je on uputio i ono drugo u kome nam je naloženo da se držimo podalje od Evrope?"
     "A što mi sad nećemo poslušati..."
     "...sa jakim razlogom..."
     Kapetan Smit, koji se obično zadovoljavao time da pusti raspravu da ide svojim tokom, načinio je jednu od svojih retkih upadica.
     "Doktore Flojde", reče on zamišljeno, "vi ste u jedinstvenom položaju i mi bismo to morali da iskoristimo. Boumen je jednom skrenuo sa svog puta da bi vam pomogao. Ako je i dalje u blizini, možda bi mogao ponovo tako da postupi. Veoma me brine ono naređenje: 'Ne pokušavajte spuštanje tamo.' Ako bi nas uverio da je ono... privremeno povučeno, recimo... bilo bi mi znatno lakše."
     Oglasilo se nekoliko "Čujmo!" oko stola pre no što je Flojd odgovorio.
     "Da - i ja sam razmišljao o tome. Već sam rekao 'Galaksiji' da motri na bilo kakvu... pa, recimo, manifestaciju... u slučaju da on pokuša da uspostavi kontakt."
     "Razume se", reče Iva, "možda je već mrtav - ako duhovi mogu da umru."
     Čak je i Mihajlovič ostao bez uobičajenog komentara na ovu opasku, ali Iva je očigledno osetila da niko nema baš visoko mišljenje o onome što je upravo rekla.
     Nepokolebana, ona pokuša ponovo.
     "Vudi, dragi", reče ona. "Zašto ga jednostavno ne pozoveš preko radija. Ta naprava za to služi, zar ne?"
     Flojd je već pomislio na tu mogućnost, ali mu se ona učinila tako prostodušna da je on nije shvatio ozbiljno.
     "Učiniću to", reče on. "Ne verujem da će od toga biti neke štete."