24. 'ŠAKA', VELIKA

     'Astropol' - koja je, uprkos svom bombastom nazivu, imala tek razočaravajuće malo posla izvan Zemlje - nikada ne bi priznala da 'Šaka' stvarno postoji. Isti stav zastupale su i Sjedinjene Države Južne Afrike, čiji bi se diplomati našli u neprilici ili bi se uvredili kada bi neko bio tako netaktičan da pomene taj naziv.
     Ali Njutnov treći zakon važi i u politici, ka i u svemu drugom. Bund je imao svoje ekstremiste - premda je pokušavao, uglavnom ne odveć uverljivo, da ih se odrekne - koji su neprekidno kovali zavere protiv SDJA. Oni su se obično ograničavali na pokušaje ekonomskih sabotaža, ali bivalo je i povremenih eksplozija, nestanaka, pa čak i ubistava.
     Ne treba ni reći da Južnoafrikanci nisu olako prešli preko ovoga. Reagovali su tako što su osnovali vlastitu zvaničnu kontraobaveštajnu službu, koja se takođe bavila prilično širokim spektrom poslova i isto tako tvrdila da ne zna ništa o 'Šaki'. Možda je to bilo pribegavanje korisnom izumu CIA-e koji se nazivao 'verovatna porecivost'. Čak je bilo moguće da su govorili istinu.
     Prema jednoj teoriji, 'Šaka' je počela kao šifra, da bi potom - slično 'Poručniku Kijeu' Prokofjeva - stekla vlastiti život, zato što je bila od koristi raznim tajnim birokratijama. Time se sigurno mogla objasniti činjenica da nijedan od njenih članova nije dezertirao, ili čak bio uhapšen.
     Za ovo je, međutim, postojalo još jedno, pomalo neverovatno objašnjenje, omiljeno među onima koji su verovali da 'Šaka' stvarno postoji. Svi njeni agenti bili su psihološki uslovljeni da unište sami sebe ukoliko se nađu suočeni sa mogućnošću saslušavanja.
     Ma šta bilo istina, niko nije ozbiljno mogao pomisliti da će legenda o velikom tiraninu iz plemena Zulu bacati svoju senku, dva veka posle njegove smrti, preko svetova koje on nikada nije upoznao.

25. ZAODENUTI SVET

     Tokom decenija posle paljenja Jupitera i širenja velikog otapanja kroz njegov sistem satelita, Evropa je ostala strogo pošteđena bilo kakvog uplivisanja. Onda su Kinezi izveli brzo proletanje, uputivši radarske snopove put oblaka u nastojanju da odrede gde se nalaze ostaci 'Cijena'. Nisu u tome uspeli, ali njihove karte dnevne strane bile su prve koje su ukazale na nove kontinente što upravo izranjaju dok se topi ledeni pokrov.
     Takođe su otkrili neku savršeno pravolinijsku formaciju, dugačku dva kilometra, koja je izgledala tako veštačka da je dobila naziv Veliki Zid. S obzirom na njen oblik i veličinu, izložena je pretpostavka da je u pitanju Monolit - odnosno, bilo koji monolit, budući da su oni umnoženi u milione primeraka u časovima pre nastanka Lucifera.
     Nije, međutim, bilo nikakve reakcije, niti bilo kakvog nagoveštaja nekog znamenja inteligencije ispod sloja oblaka koji je postajao sve gušći. I tako, nekoliko godina kasnije, na stalnu orbitu dovedeni su izviđački sateliti, a potom su u atmosferu upućeni visinski baloni da izučavaju kretanje vetrova. Ovo je bilo naročito zanimljivo za zemaljske meteorologe, zato što je Evropa - sa jednim središnjim okeanom i suncem koje nikada nije zalazilo - predstavljala izvrsno pojednostavljen primer za njihove udžbenike.
     Tako je počela igra 'evropskog ruleta', kako su je političari nazivali kad god bi naučnici predložili da se još malo približe satelitu. Posle pedeset godina lišenih bilo kakvih događaja stvar je postala pomalo dosadna. Kapetan Laplas nadao se da će tako i ostati i zbog toga je od dr Andersona zahtevao dodatna čvrsta uveravanja.
     "Ja bih lično", kazao je on jednom prilikom naučniku, "smatrao to za neprijateljski čin ako bi se šiljato i oklopljeno koplje od jedne tone zarilo u mene brzinom od hiljadu kilometara na čas. Baš me čudi kako vam je to Svetsko veće dalo dozvolu."
     I dr Anderson je bio pomalo iznenađen, premda to zacelo ne bi bio da je znao da se taj projekat našao kao poslednja stavka na dugačkom spisku pred nekim pododborom za nauku u pozno popodne jednog petka. No, istorija se i sastoji iz takvih sitnica.
     "Slažem se, kapetane. Ali mi radimo po veoma strogim ograničenjima i ne postoji mogućnost da ugrozimo... ovaj... Evropljane, ma ko oni bili. Gađamo metu koja se nalazi pet kilometara iznad nivoa mora."
     "Da, znam. Ali zašto vam je tako zanimljiva planina Zevs?"
     "Posredi je potpuna tajna. Do pre samo nekoliko godina ona se uopšte nije tamo nalazila. Jasno vam je, dakle, zbog čega onda izluđuje geologe."
     "I vaša naprava će je ispitati dok bude prodirala u nju."
     "Tačno. Možda ovo ne bi trebalo da vam kažem, ali naloženo mi je da dobijene rezultate sačuvam u tajnosti i šifrovane ih pošaljem na Zemlju. Očigledno, neko je na tragu velikog otkrića i želi da se obezbedi da ga prvi objavi. Možete li da poverujete da su naučnici tako tašti?"
     Kapetan Laplas sasvim je to mogao poverovati, ali nije želeo da razočara svog putnika. Dr Anderson je delovao dirljivo prostodušno; ma šta da je posredi - a kapetan je sada bio sasvim siguran da se iza ove misije krilo još dosta toga - Anderson nije imao pojma ni o čemu.
     "Jedino mi preostaje da se nadam, doktore, da kod Evropljana nije popularno planinarenje. Baš ne bih voleo da osujetim nastojanje da se pobode zastava na njihov Everest."

     Na 'Galaksiji' je zavladalo neuobičajeno uzbuđenje kada je lansiran penetrometar - pa se čak nisu čuli ni uobičajeni vicevi. Tokom dva duga časa, dok je sonda padala ka Evropi, doslovce svaki član posade našao je neko sasvim uverljivo opravdanje da poseti most i posmatra operaciju navođenja. Petnaest minuta pre sudara kapetan Laplas je objavio da se most zatvara za sve posetioce izuzev nove brodske stjuardese Rozi; bez njenih neograničenih zaliha tuba na istiskanje sa izvrsnom kafom operacija se uopšte ne bi mogla nastaviti.
     Sve se odigravalo savršeno po planu. Ubrzo po ulasku u atmosferu uključene su vazdušne kočnice, koje su usporile penetrometar do odgovarajuće brzine. Radarska slika mete - bezoblična, bez ikakvih pokazatelja stvarnih razmera - postojano je rasla na ekranu. Na minus jednu sekundu svi uređaji za snimanje automatski su se uključili na veliku brzinu registrovanja...
     ...Ali ništa nije bilo da se snimi. "Sad mi je jasno", reče dr Anderson tužno, "kako su se osećali u Laboratoriji za mlazni pogon kada su prvi 'Rendžeri' pali na Mesec - sa kamerama nesposobnim da bilo šta vide."

26. NOĆNO DEŽURSTVO

     Samo je Vreme univerzalno; Noć i Dan predstavljaju tek nebitne lokalne običaje što potiču sa onih planeta čije okretanje oko vlastite ose još nisu zaustavile plimske sile. No, ma koliko se ljudska bića udaljila od svog matičnog sveta, ona ipak ne mogu da uteknu dijurnalnom ritmu koji je vaspostavljen davno u prošlosti ciklusom svetlosti i tame.
     I tako, u 01,05 po univerzalnom vremenu, drugi oficir Čang našao se sam na mostu, dok je brod bio usnuo oko njega. Nije, doduše, bilo potrebe ni da on bude budan, budući da bi elektronska čula 'Galaksije' znatno ranije otkrila bilo kakvo nepravilno dejstvovanje nego što bi to mogao on da učini. No, stoleće kibernetike je dokazalo da su ljudska bića i dalje nešto malo bolja od mašina kada je posredi hvatanje ukoštac sa neočekivanim; a ranije ili kasnije neočekivano se uvek događalo.
     Gde je moja kafa? - pomisli mrzovoljno Čang. Ne liči na Rozi da kasni. Zapitao se da li je stjuardesu pogodila ista boljka od koje su patili kako naučnici, tako i posada posle nevolja koje su ih zadesile u poslednja dvadeset četiri časa.
     Pošto je prvi penetrometar zakazao, na brzinu je upriličen sastanak da se odluči šta dalje valja činiti. Preostala je još jedna jedinica; ona je bila predviđena za Kalisto, ali je sasvim mogla da se upotrebi i ovde.
     "U svakom slučaju", primetio je dr Anderson, "na Kalisto smo se već spustili - tamo nema ničeg drugog do raznih vrsta ispucalog leda."
     Niko se nije usprotivio. Posle pauze od dvanaest časova, koja je iskorišćena za podešavanja i isprobavanja, penetrometar 3 lansiran je ka pokrovu oblaka Evrope, gde se zaputio nevidljivim tragom svog prethodnika.
     Ovoga puta brodski uređaji za snimanje ipak su zabeležili neke podatke - u trajanju oko pola milisekunde. Akcelerometar na sondi, koji je bio kalibrisan da dejstvuje do 20.000 g, odaslao je jedan kratak impuls pre no što je izišao iz predviđenog opsega. Dole sve mora da je bilo uništeno u znatno kraćem vremenskom razmaku nego što je treptaj oka.
     Posle ovog drugog i još smrknutijeg neuspeha bilo je odlučeno da se izvesti Zemlja, a potom da se sačeka visoko na orbiti oko Evrope na dalja uputstva, pre no što se produži za Kalisto i druge spoljnje mesece.
     "Žao mi je što kasnim, ser", reče Rouz Mekmahon (po njenom imenu nikada se ne bi pogodilo da joj je ten nešto tamniji od kafe koju je nosila), "ali mora da sam pogrešno programirala budilnik."
     "Imamo sreće", reče uz kikot dežurni oficir, "što baš vi ne upravljate brodom."
     "Uopšte mi nije jasno kako bilo ko može upravljati njime", uzvrati Rouz. "Sve mi to izgleda silno zapetljano."
     "Oh, nije baš tako kako može da izgleda", reče Čang. "Ali zar na obuci nemate i osnovni kurs iz teorije kretanja kroz svemir?"
     "Ovaj... da, imamo. Ali meni tu nikada ništa nije bilo jasno. Orbite i sve te besmislice."
     Drugi oficir Čang se i inače dosađivao, tako da je došao do zaključka da će baš plemenito postupiti ako malo prosvetli sirotu Rozi. Ona, doduše, nije bila sasvim njegov tip, ali je nesumnjivo spadala u privlačne žene; mali napor sada mogao bi se pokazati kao mudar ulog. Uopšte mu, međutim, nije padalo na pamet da bi Rouz mogla da poželi ponovo da ode na spavanje pošto izvrši svoju dužnost.
     Dvadeset minuta kasnije drugi oficir Čang mahnu prema navigacionoj konzoli i opširno zaključi: "Vidite, dakle, da je stvar gotovo automatska. Sve što treba da učinite jeste da otkucate na tastaturi nekoliko brojeva, a potom se sam brod pobrine o svemu ostalom."
     Rouz kao da je sve ovo već zamaralo; stalno je gledala na sat.
     "Oprostite", reče Čang glasom koji je najednom postao snužden. "Nije trebalo da vas ovoliko zadržim."
     "Oh, ne - sve je to izuzezno zanimljivo. Molim vas, nastavite."
     "Nipošto. Možda neki drugi put. Laku noć, Rozi - i hvala na kafi."
     "Laku noć, ser."
     Stjuardesa treće klase Rouz Mekmahon stade da lebdi (ne odveć umešno) ka vratima koja su još bila otvorena. Čang nije mario da se osvrne kada ih je čuo kako se zatvaraju.
     Stoga se prilično trgao kada mu se, nekoliko sekundi kasnije, obratio jedan potpuno nepoznati ženski glas.
     "Gospodine Čang - nema razloga da posežete za tim dugmetom za uzbunu - isključeno je. Evo vam koordinata za spuštanje. Spustite brod."
     Lagano, pitajući se da li je to možda zadremao i sada ima noćne more, Čang se okrenu na rotirajućoj stolici.
     Osoba koja je bila Rouz Mekmahon lebdela je pokraj ovalnog ulaza, držeći se za polugu kojom su se zatvarala vrata. Sve na njoj kao da se nekako izmenilo; u samo jednom trenutku oni su promenili uloge. Stidljiva stjuardesa - koja ga ranije nijednom nije pogledala u oči - sada je posmatrala Čanga hladnim, nemilosrdnim pogledom od koga se on osećao kao zec što ga je zmija hipnotisala. Mali pištolj, ali opakog izgleda, koji joj je počivao u šaci delovao je kao neki suvišni ukras; Čang uopšte nije sumnjao u to da ga sasvim lako može ubiti i bez njega. Međutim, kako samopoštovanje, tako i profesionalna čast nalagali su mu da se ne preda bez izvesne borbe. U najmanju ruku, tako će bar dobiti malo vremena.
     "Rouz", reče on - usne su mu sada teško uobličavale ime koje je najednom postalo tako neprilično - "ovo je savršeno smešno. Ono što sam ti maločas rekao - naprosto nije istina. Ja nikako ne bih mogao sam da spustim brod. Bili bi potrebni sati da se izračuna ispravna orbita, a i morao bih da dobijem pomoć. Bar jednog kopilota."
     Pištolj se nije ni pomerio. "Ja nisam budala, gospodine Čang. Ovaj brod nema energetska ograničenja kao stare hemijske rakete. Druga kosmička brzina kod Evrope iznosi samo tri kilometa u sekundi. Vi ste obučeni i za spuštanje u slučajevima kada zakaže glavni kompjuter. Sada to možete primeniti u praksi; prozor za optimalno spuštanje na koordinate koje sam vam dala otvara se za pet minuta."
     "Verovatnoća neuspeha", reče Čang, koji je najednom počeo silno da se znoji, "kod takvih pokušaja iznosi dvadeset pet odsto" - prava vrednost bila je deset odsto, ali on je smatrao da malo preterivanje nikako neće biti naodmet pod datim okolnostima - "a i prošle su godine od moje obuke."
     "U tom slučaju", uzvrati Rouz Mekmahon, "moraću da vas eliminišem i da naložim kapetanu da mi pošalje nekog ko je dorasliji ovom poslu. Šteta, jer tako ćemo propustiti ovaj prozor i morati da sačekamo dva sata na naredni. Još četiri minuta."
     Drugi oficir Čang umeo je da razabere kada je poražen; ali, za utehu, bar je pokušao.
     "Dajte mi koordinate", reče on.

27. ROZI

     Kapetan Laplas probudio se istog časa kada se začulo prvo blago kuckanje manevarskih mlaznika, slično zvuku koji proizvodi udaljeni detlić. Za trenutak se pitao da li to još spava: ne, brod se nesumnjivo okretao u svemiru.
     Možda je postao odveć topao sa jedne strane, tako da je sistem za termalnu kontrolu vršio neka manja podešavanja. To se povremeno događalo i tada bi slabo prošao jedino dežurni oficir čija je dužnost bila da blagovremeno primeti da se temperatura omotača penje ka kritičnoj granici.
     Posegao je prema dugmetu interkoma da pozove... ko ono beše?... gospodina Čanga na mostu. No, ta kretnja ostala je nedovršena.
     Posle mnogo dana provedenih u bestežinskom stanju čak i jedna desetina gravitacije predstavlja šok. Kapetanu je izgledalo da su protekli minuti, premda su, u stvari, posredi bile sekunde, pre no što je uspeo da otkači pojaseve i iskobelja se sa ležaljke. Ovoga puta stigao je rukom do dugmeta i žestoko ga pritisnuo, ali nije bilo odgovora.
     Pokušao je da ne obraća pažnju na mukle udarce koje su stali da stvaraju nepropisno pričvršćeni predmeti kada je na njih počela da dejstvuje sila teže. Izgledalo je da stvari beskrajno dugo padaju, ali onda je jedini nenormalni zvuk postao prigušeni i udaljeni pisak pogona pod punim naponom.
     Žustrim pokretom razgrnuo je zavesu sa malog prozora kabine i pogledao prema zvezdama. Znao je približno u kom pravcu treba da pokazuju brodska osa; čak i da je to bio u stanju da proceni uz odstupanje od trideset ili četrdeset stepeni, ipak bi mogao da pravi razliku između dve moguće alternative.
     'Galaksija' se mogla postaviti tako da ili dobija ili gubi orbitalnu brzinu. Sada ju je gubila - što je značilo da se priprema za spuštanje na Evropu.
     Sa vrata se razlegalo uporno lupanje i tog časa je kapetan shvatio da je, zapravo, moralo proteći tek nešto malo više od jednog minuta. U uskom hodniku tiskali su se drugi oficir Flojd i još dva člana posade.
     "Most je blokiran, ser", izvesti Flojd bez daha. "Ne možemo prodreti unutra, a Čang ne odgovara. Ne znamo šta se dogodilo."
     "Bojim se da ja znam", uzvrati kapetan Laplas, navlačeći kratke pantalone. "Neki ludak je to morao pokušati ranije ili kasnije. Posredi je otmica i ja znam kuda nas vode. Ali proklet bio ako znam zašto."
     On baci pogled na časovnik i začas se zadubi u misli, računajući.
     "Pri ovom nivou potiska, za petnaest minuta napustićemo orbitu - kažimo deset, radi svake eventualnosti. U svakom slučaju, ne možemo isključiti pogon, a da pri tom ne dovedemo brod u opasnost, zar ne?"
     Drugi oficir Ju, inženjer, izgledao je veoma nesrećno, ali se ipak prvi oglasio nevoljnim odgovorom.
     "Mogli bismo da postavimo zapreke u vodove kojima se napaja pumpa motora i tako da obustavimo dotok goriva."
     "Možemo li dopreti do njih?"
     "Da - na trećoj palubi."
     "Hajdemo, onda."
     "Ovaj... ako to učinimo, uključiće se nezavisni rezervni sistem. Iz razloga bezbednosti on je postavljen iza zaptivne pregrade na petoj palubi - morali bismo da je prosečemo, ali ne bi bilo vremena za to."
     Kapetan Laplas se toga i bojao. Genijalni projektanti 'Galaksije' pokušali su da zaštite brod od svih verovatnih nesreća. Jedino nije bilo načina da se on obezbedi od hotimične ljudske zlonamernosti.
     "Kakve su alternative?"
     "Nema nijedne u kratkom vremenu koje nam stoji na raspolaganju, bojim se."
     "Pođimo, onda, do mosta da vidimo da li možemo da popričamo sa Čangom - i sa onim ko je već sa njim."
     A ko bi to mogao biti? - zapitao se on. Nije želeo da poveruje da je to neko od članova redovne posade. U tom slučaju, preostaju... tako je, to je odgovor! Sve mu je najednom postalo jasno. Monomanijačni istraživač pokušava da dokaže svoju teoriju... opiti ga osujećuju... zaključuje da potraga za znanjem ima preimućstvo u odnosu na sve drugo...
     Cela stvar je nelagodno podsećala na jednu od onih jevtinih melodrama o 'ludom naučniku', ali se izvrsno slagala sa činjenicama. Zapitao se da li je to dr Anderson zaključio da jedino na ovaj način može dobiti Nobelovu nagradu.
     No, ta teorija je ubrzo pala u vodu kada se geolog iznenada pojavio, sav bez daha, i unezvereno zapitao: "Zaboga, kapetane, šta se događa? Pod punim smo pogonom! Idemo li gore - ili dole?"
     "Dole", odgovori kapetan Laplas. "Za desetak minuta naći ćemo se na orbiti koja će nas odvesti pravo na Evropu. Preostaje mi jedino da se nadam da onaj ko se nalazi za kontrolama zna šta radi."
     Uskoro su stigli do mosta i zaustavili se kraj zaključanih vrata. Iznutra nije dopirao nikakav zvuk.
     Laplas zalupa što je jače mogao, vodeći računa o tome da ipak ne ozledi zglobove prstiju.
     "Ovde kapetan! Pustite nas unutra!"
     Osećao se prilično glupo što izdaje naređenje koje će sigurno ostati neizvršeno, ali nadao se da će izazvati bar neku reakciju. I odista, na njegovo iznenađenje, reakcija je usledila.
     Spoljnji zvučnik ožive i jedan glas reče: "Ne pokušavajte ništa nerazumno, kapetane. Ja imam revolver, a gospodin Čang izvršava moja naređenja."
     "Ko je to?" prošaputa jedan od oficira. "Zvuči mi kao neka žena!"
     "Tako je", reče kapetan smrknuto. To svakako isključuje ostale mogućnosti, ali nimalo ne poboljšava situaciju.
     "Šta nameravate da učinite? Valjda ste svesni da nemate nikakvih izgleda!" povika on, nastojeći da zvuči kao neko ko drži u rukama konce situacije, a ne kao neko ko moli.
     "Spuštamo se na Evropu. A ako želite da sa nje ponovo uzletite, ne pokušavajte da me zaustavite."

     "Soba joj je potpuno čista", izvestio je pola časa kasnije oficir Kris Flojd, pošto je pogon potpuno isključen i 'Galaksija' se sada spuštala eliptičnom putanjom koja će uskoro okrznuti atmosferu Evrope. Više im nije bilo uzmaka; iako je sada bilo moguće isključiti motore, taj čin predstavljao bi samoubistvo. Oni će ponovo biti neophodni prilikom spuštanja - premda bi i to mogao biti samo produžen vid samoubistva.
     "Rozi Mekmahon! Ko bi ikada pomislio! Mislite li da je pod drogama?"
     "Ne verujem", uzvrati Flojd. "Sve je ovo krajnje brižljivo isplanirano. Mora da na brodu negde ima skriven radio. Potražićemo ga."
     "Zvučite mi vraški policijski."
     "Molim vas, gospodo", reče kapetan. Strasti su se uspalile, uglavnom zbog silne osujećenosti i potpunog neuspeha da se održi bilo kakav kontakt sa zabarikadiranim mostom. On baci pogled na časovnik.
     "Manje od dva sata do ulaska u atmosferu - odnosno, u ono što od nje postoji. Biću u svojoj kabini - nije isključeno da pokušaju da me tamo pozovu. Gospodine Ju, molim vas da ostanete kraj mosta i smesta me izvestite o bilo kakvoj promeni."
     Nikada se u životu nije osetio tako bespomoćno, ali postojali su trenuci kada je sve što se moglo preduzeti bilo da se ništa ne preduzme. Pri izlasku iz oficirskog salona čuo je kako neko čežnjivo kaže: "Baš bi mi prijala tuba kafe. Niko ih nije tako dobro pravio kao Rozi."
     Da, pomisli kapetan, ona je svakako temeljita. Ma kog posla da se lati, obavi ga krajnje solidno.

28. DIJALOG

     Postojao je samo jedan čovek na 'Galaksiji' koji nije smatrao da je situacija potpuno katastrofalna. Možda me čeka smrt, pomisli Rolf van der Berg, ali će mi se bar pružiti prilika za naučnu besmrtnost. Iako je to bila slaba uteha, niko drugi na brodu nije se mogao čak ni tome nadati.
     On ni trenutka nije sumnjao da se 'Galaksija' uputila ka planini Zevs; na Evropi nije postojalo ništa drugo što bi bilo iole značajno. U stvari, nije bilo ničeg čak ni izdaleka uporedivog sa tim na bilo kojoj planeti...
     Dakle, njegova teorija - a morao je da prizna da je to i dalje samo teorija - više nije bila tajna. Kako li je stvar samo procurila?
     On je bespogovorno verovao čika Polu, ali ovaj je mogao da bude indiskretan. No, verovatnije je da je neko nadzirao njegove kompjutere - i to rutinski, bez pravog povoda. U tom slučaju, stari naučnik mogao bi da se nalazi u opasnosti; Rolf se zapitao da li bi mogao - ili trebalo - da ga upozori. Znao je da oficir za vezu pokušava da ostvari kontakt sa Ganimedom preko jednog od pomoćnih odašiljača; automatski far za opasnost odavno je bio uključen i vest će stići do Zemlje svakoga časa. Putuje već skoro jedan sat...
     "Napred", reče on, začuvši prigušeno kucanje na vratima. "Oh - zdravo, Krise. Šta mogu da učinim za tebe?"
     Iznenadila ga je poseta drugog oficira Krisa Flojda, koga nije poznavo ništa bolje od ostalih kolega. Ako se bezbedno spuste na Evropu, pomisli on smrknuto, možda će se upoznati znatno bolje nego što to žele.
     "Zdravo, doktore. Ti si još jedini koji nije sasvim klonuo duhom. Pitam se da li bi mogao da mi pomogneš."
     "Nisam siguran kako bilo ko može pomoći bilo kome u ovom trenutku. Koje su poslednje novosti sa mosta?"
     "Nema ništa novo: upravo sam ostavio gore Jua i Gilingsa; pokušavaju da nameste mikrofon na vrata. Ali unutra kao da niko ne razgovara; nije ni čudo - Čang mora da ima pune ruke posla."
     "Može li nas bezbedno spustiti?"
     "On je najbolji; ako bilo ko može, onda je Čang taj. Više me, međutim, brine ponovno uzletanje."
     "Blagi Bože - ja nisam gledao toliko daleko u budućnost. Pretpostavljao sam da to neće biti problem."
     "Mogao bi da bude. Ne zaboravi, ovaj brod je predviđen za orbitalne operacije. Nije bilo planirano da se spustimo na ni na jedan od većih meseca - premda smo se nadali susretu sa Ananke i Karme. Može se, dakle, dogoditi da ostanemo nasukani na Evropi - naročito ako Čang bude morao da troši gorivo, tragajući za zgodnim mestom za spuštanje."
     "Znamo li gde pokušava da se spusti?" upita Rolf, nastojeći da ne zvuči zainteresovanije nego što bi se to moglo razložno očekivati. Mora da mu to nije uspelo, zato što ga je Kris oštro pogledao.
     "To se nikako ne može reći u ovoj fazi spuštanja, ali kada bude počeo da koči, situacija će već biti jasnija. No, poznati su ti ovi meseci; šta ti misliš?"
     "Postoji samo jedno zanimljivo mesto. Planina Zevs."
     "Zašto bi neko tamo poželeo da se spusti?"
     Rolf slegnu ramenima. "Bila je to jedna od stvari za koju smo se nadali da ćemo je ustanoviti. Stajala nas je dva skupa penetrometra."
     "Izgleda da nam pravi troškovi tek predstoje. Imaš li neku ideju?"
     "Zvučiš mi kao cajkan", reče van der Berg, iscerivši se, ali ne misleći to nimalo ozbiljno.
     "Čudno - ovo je drugi put da mi to kažu za poslednjih jedan sat."
     Najednom, došlo je do tanane promene atmosfere u kabini - gotovo kao da je sistem za održanje života malo promenio režim rada.
     "Oh - samo sam se šalo... jesi li?"
     "Da jesam, to ne bih priznao, zar ne?"
     To nije odgovor, pomisli van der Berg; ali, ko zna, možda i jeste...
     Pomno se zagledao u mladog oficira, uočavajući - ne prvi put - njegovu upadljivu sličnost sa svojim znamenitim ocem. Neko je pomenuo da je Kris Flojd došao na 'Galaksiju' samo za ovu misiju, sa jednog drugog broda u Čangovoj floti - dodavši sarkastično da je korisno imati dobre veze u svakom poslu. No, niko nije kritikovao Flojdove stručne sposobnosti; on je bio izvrstan svemirski oficir. Ali te sposobnosti činile su ga kadrim i za druge poslove, koje je mogao da obavlja uzgred; trebalo je samo setiti se Rozi Mekmahon - koja se takođe, kad bolje razmisli, priključila 'Galaksiji' neposredno pred ovu misiju.
     Rolf van der Berg najednom oseti da je postao upleten u jednu veliku i zamršenu paučinu međuplanetne spletke; kao naučnik navikao da dobija - obično - neposredne odgovore na pitanja koja postavlja prirodi, nije odveć uživao u ovoj situaciji.
     No, sa druge strane, teško da je mogao da ustvrdi da je nedužna žrtva. Pokušao je da prikrije istinu - ili bar ono za šta je on smatrao da je istina. A sada su posledice te varke stale da se umnožavaju poput neutrona u nuklearnoj reakciji, sa ishodima koji su mogli biti podjednako katastrofalni.
     Na čijoj je strani bio Kris Flojd? Koliko je uopšte strana bilo upleteno? Bund je sigurno postao umešan od onog časa kada je stvar procurila. Ali postojale su klike i u samom Bundu, kao i grupe koje su im se suprotstavljale; sve je ličilo na dvoranu sa ogledalima.
     Postojala je, međutim, jedna stvar u pogledu koje se on osećao prilično siguran. Moglo se verovati Krisu Flojdu, ako ni zbog čega drugog - ono baš zbog njegovih veza. Opkladio bih se, međutim, pomisli van der Berg, da on radi za 'Astropol' na ovoj misiji - ma koliko dugo, ili kratko, ona trajala...
     "Voleo bih da ti pomognem, Krise", reče on lagano. "Kao što verovatno pogađaš, ja sam postavio neke pretpostavke. Ali one mogu da ispadnu sasvim besmislene...
     Možda ćemo doznati istinu kroz pola časa. Do tada, radije ne bih ništa rekao."
     Ovoga puta, pomisli on, posredi nije osobena burska tvrdoglavost. Ukoliko greši, onda radije ne bi umro među ljudima koji znaju da je upravo on bio ta budala koja im je donela zao usud.

29. SPUŠTANJE

     Drugi oficir Čang nosio se sa problemom od onog časa kada je 'Galaksija' uspešno - na njegovo iznenađenje, kao i olakšanje - ušla u prelaznu orbitu. Naredna dva časa ona se nalazila u Božjim rukama, ili bar u rukama Isaka Njutna; ništa drugo nije bilo da se uradi do da se čeka na završno kočenje i manevar spuštanja.
     Nakratko se nosio mišlju da pokuša da obmane Rouz tako što će brodu dati suprotan vektor pri najvećem približenju, te da ga na taj način ponovo izvede u svemir. Letelica bi se tada opet našla na postojanoj orbiti i spas bi konačno mogao biti upućen sa Ganimeda. No, postojala je jedna temeljna prepreka koja se protivila ovoj zamisli: on svakako ne bi imao priliku da bude spasen. Iako Čang nije spadao u kukavice, ipak mu se nije mililo da postane posthumni heroj svemira.
     U svakom slučaju, ni izgledi da preživi naredni čas nisu bili baš ružičasti. Bilo mu je naređeno da potpuno sam spusti brod od tri hiljade tona na sasvim nepoznatu teritoriju. Takav jedan poduhvat on ne bi rado pokušao ni na poznatom Mesecu.
     "Koliko će proteći minuta pre no što počnete kočenje?" upita Rozi. Možda je to, zapravo, bilo više naređenje nego pitanje; ona je savršeno razumela temeljna načela astronautika, tako da je Čang odustao i od poslednjih suludih maštanja o tome da je nadmudri.
     "Pet", uzvrati on nevoljno. "Smem li upozoriti ostale na brodu da se pripreme?"
     "Ja ću to učiniti. Dajte mi mikrofon... Ovde most. Počinjemo kočenje kroz pet minuta. Ponavljam - kroz pet minuta. Gotovo."
     Naučnici i oficiri okupljeni u salonu sasvim su očekivali ovu poruku. U jednom pogledu imali su sreće: spoljnji video monitori nisu bili isključeni. Možda ih je Rouz zaboravila; no, verovatnije je bilo da uopšte nije marila za njih. I tako su oni sada kao bespomoćna publika - sasvim doslovno, kao prisiljena publika - mogli da posmatraju svoju sudbinu.
     Oblačni srp Evrope sada je ispunjavao vidno polje stražnjih kamera. Nigde nije bilo nikakvog procepa u debelom sloju vodene pare koja se ponovo kondenzovala na svom povratku ka noćnoj strani. To nije bilo važno, budući da će se spuštanje odigrati pod kontrolom radara sve do poslednjeg trenutka. No, oblaci će produžiti agoniju posmatrača koji su bili ograničeni na vidljivu svetlost.
     Niko nije pomnije zurio u svet koji se približavao od čoveka koji ga je izučavao uz toliko osujećenja skoro jednu deceniju. Sedeći na jednoj od tanušnih stolica za nisku gravitaciju i labavo vezan pojasevima, Rolf van der Berg jedva da je primetio blagi povratak težine u času kada je počelo kočenje.
     Za samo pet sekundi već su dostigli puni pogon. Svi oficiri vršili su brza izračunavanja na svojim komsetima; bez pristupa navigacionom sektoru, bilo je, nužno, puno nagađanja, tako da je kapetan Laplas čekao da se postigne konsenzus.
     "Jedanaest minuta", objavi on konačno, "pod pretpostavkom da ne smanji nivo pogona - sada je na maksimumu. I ako ne bude lebdeo na deset kilometara - neposredno iznad oblaka - a zatim krene pravo dole. Na to će otići još pet minuta."
     Nije bilo neophodno da doda kako će poslednja sekunda od tih pet minuta biti najkritičnija.
     Evropa kao da je bila rešena da sačuva svoje tajne sve do samog kraja. U času kada je 'Galaksija' nepomično lebdela tik iznad oblačnog sloja, još nije bilo nikakvog znaka kopna - ili mora - ispod. A onda, tokom nekoliko agonijskih sekundi, ekran je bio potpuno prazan - izuzev kratkog pogleda na sada izbačen stajni trap koji se veoma retko nalazio u upotrebi. Zvuk nastao pri njegovom isturanju pre nekoliko minuta nakratko je uznemirio putnike; sada su se jedino mogli nadati da će izvršiti svoju dužnost.
     Koliko su debeli ovi vražji oblaci? - upita se van der Berg. Spuštaju li se sve do...
     No, počeli su da se proređuju, da se pretvaraju u pramenove i rese - i najzad se pojavila Nova Evropa, raskrilivši se, kako je izgledalo, samo nekoliko hiljada metara ispod.
     Uistinu je bila nova; nije bilo potrebno biti geolog da bi se to razbralo. Pre četiri milijarde godina, možda, Zemlja koja je tada još bila u povoju izgledala je isto ovako, u času kada su se kopno i more pripremali za svoj beskrajni sukob.
     Do pre samo pedeset godina ovde nije bilo ni kopna ni mora - već samo led. Ali sada se led otopio na polulopti okrenutoj stalno ka Luciferu; oslobođena voda isparila je uvis - a potom bila odložena u večno duboko zamrzavanje na noćnoj strani. Premeštanje milijardi tona tečnosti sa jedne polulopte na drugu imalo je za posledicu izlaganje drevnih morskih korita koja nikada ranije nisu upoznala čak ni bledu svetlost dalekog Sunca.
     Jednoga dana, možda, ove izobličene predele umekšaće i ukrotiti rasprostrt pokrov biljnog rastinja; sada su to, međutim, bili tokovi lave i blatne zaravni koje su se lagano pušile, mestimično isprekidani masama uzdignutih stena sa neobično iskošenim slojevima. Ovo je očigledno bilo područje velikih tektonskih poremećaja, što nipošto nije bilo čudno, ima li se u vidu da je nedavno nastala jedna planina velika poput Everesta.
     A evo i nje - kako se uzdiže povrh obzorja koje izgleda neprirodno blizu. Rolf van der Berg oseti kako mu se nešto steže u grudima i kako mu žmarci gamižu uz stražnji deo vrata. Ne više kroz daljinska, bezlična čula instrumenata, već vlastitim očima - gledao je planinu svojih snova.
     Kao što je dobro znao, oblik joj je približno podsećao na tetraedar, tako nagnut da je jedno pročelje bilo gotovo okomito. (To bi bio izvrstan izazov za planinare, čak i pri ovoj gravitaciji - naročito s obzirom na okolnost da ne bi mogli da zakivaju klinove u liticu...). Vrh je bio skriven u oblacima, a i pretežan deo obronka okrenutog ka njima nalazio se pod snežnim pokrovom.
     "I oko ovoga se podigla tolika gužva?" prošaputa neko s prezirom. "Meni liči na savršeno običnu planinu. A kad vidiš jednu, video si..." No, oni koji su stajali oko njega ljutito ga ućutkaše.
     'Galaksija' se sad lagano kretala ka planini Zevs, dok je Čang tražio zgodno mesto za spuštanje. Brod je imao ograničene bočne kontrole, budući da je devedeset odsto glavnog pogona moralo da se koristi isključivo za održavanje visine. Bilo je dovoljno goriva da se lebdi otprilike pet minuta; posle toga, i dalje je mogao da se bezbedno spusti - ali više nikad neće biti u stanju da uzleti. Nil Armstrong je bio suočen sa istom nedoumicom pre skoro stotinu godina. Ali bar nije pilotirao dok mu je pištolj stajao uperen u potiljak.
     No, tokom poslednjih minuta, Čang je potpuno izgubio iz vida i pištolj i Rozi. Sva čula bila su mu usredsređena na posao koji je obavljao; doslovce je predstavljao deo mašine koju je kontrolisao. Jedino ljudsko osećanje koje je preostalo u njemu bio je ne strah - već razdraganost. Ovo je bio posao za koji je pomno bio uvežbavan; nalazio se na vrhuncu svoje profesionalne karijere - pa makar to bio i njen finale.
     A kako su stvari stajale, upravo je to bilo najverovatnije. Podnožje planine sada se nalazilo na udaljenosti od jednog kilometra - a on još nije našao zgodno mesto za spuštanje. Teren je bio neverovatno neravan, prošaran kanjonima i prepun ogromnih, razbacanih gromada. Nije uspeo da vidi nikakav vodoravni potez zemljišta koji bi bio veći od teniskog igrališta - a crvena linija na meraču goriva bila je sada udaljena samo trideset sekundi.
     I upravo u tom času pojavila se jedna zaravan - najpogodnija od svih koje je video; bila je to njegova jedina prilika s obzirom na raspoloživo vreme.
     Lagano i obazrivo, on stade da žonglira džinovskim, nepostojanim valjkom kojim je upravljao u pravcu poteza vodoravnog zemljišta; izgledalo je da je prekriven snegom - da, tako je - mlaznici su razvejavali sneg - ali šta se nalazi pod njim? - liči na led - mora da je neko zamrznuto jezero - koliko je debeo led - KOLIKO JE DEBEO...
     Udarac čekićem 'Galaksijinih' glavnih mlaznika, težak pet stotina tona, tresnuo je o varljivo prizivnu površinu. Šara zrakastih linija brzo se raširila po njoj; led puče i velike ploče stadoše da se prevrću. Koncentrični talasi proključale vode pohrliše napolje u času kada je pogon šiknuo u iznenada otkriveno jezero.
     Poput valjano uvežbanog oficira, što je i bio, Čang je reagovao automatski, bez kobnog oklevanja da razmisli. Levom rukom munjevito je otvorio poklopac kućišta sigurnosnog zapora, a desnom zgrabio crvenu polugu koja se tu nalazila i prebacio je u položaj za 'otvoreno'.
     Istog časa, program koji je dovodio do obustavljanja tekućih operacija i koji je spokojno počivao još od časa kada je 'Galaksija' lansirana, preuzeo je komandu i stao da hitro podiže brod natrag put neba.

30. 'GALAKSIJA' NA POVRŠINI

     U salonu je iznenadni potisak punog pogona doživljen kao odlaganje izvršenja smrtne kazne u poslednjem trenutku. Užasnuti oficiri bili su očevici neuspeha sa izabranim mestom za spuštanje i znali su da postoji samo jedan put uzmaka. Pošto se Čang upravo za njega opredelio, oni su ponovo mogli da dopuste sebi luksuz normalnog disanja.
     Ali koliko će moći u tome da uživaju, to niko nije mogao reći. Samo je Čang znao da li brod ima dovoljno goriva da stigne do stalne orbite; a čak i ako bi mu to uspelo, pomisli smrknuto kapetan Laplas, ona ludakinja sa pištoljem mogla bi mu opet narediti da se spusti. On, doduše, ni za trenutak nije poverovao da je ona stvarno luda; znala je ta tačno šta radi.
     Najednom, došlo je do promene potiska.
     "Motor broj četiri je isključen", reče inženjerski oficir. "Ne čudi me - po svoj prilici je reč o pregrevanju. Nije predviđen za tako dugu upotrebu na ovom nivou."
     Nije se, razume se, javilo nikakvo osećanje promene pravca - smanjeni potisak i da je bio upravljen duž brodske ose - ali prizori na monitorskim ekranima ludo su se iskosili. 'Galaksija' se i dalje uspinjala, ali ne više okomito. Postala je balistička raketa koja je hitala ka nepoznatoj meti na Evropi.
     Ponovo je došlo do naglog pada potiska; na video monitorima obzorje je opet postalo ravno.
     "Isključio je naspramni motor - bio je to jedini način da spreči da se nekontrolisano okrećemo - odličan potez!"
     Naučnici koji su posmatrali nisu mogli da shvate šta je odlično u tome; slike sa monitora potpuno je nestalo, budući da ju je zaklonila neka zaslepljujuće bela magla.
     "Izbacuje višak goriva - olakšava brod..."
     Potisak je pao na nulu i brod se sada nalazio u slobodnom padu. Kroz nekoliko sekundi prošao je kroz ogroman oblak ledenih kristala, nastao kada je izbačeno gorivo eksplodiralo u svemiru, A ispod njih, približujući se dokonim ubrzanjem od jedne osmine gravitacije, prostiralo se središnje more Evrope. Čang bar više neće morati da brine o mestu za spuštanje; od sada ga čeka standardni postupak, poznat u vidu video igre milionima koji se nikada nisu otisnuli u svemir, niti će to ikada učiniti.
     Sve što je trebalo učiniti bilo je da se potiskom pruža protivteža gravitaciji, tako da brod koji se spušta dostigne nultu brzinu pri nultoj visini. Postojala je, doduše, izvesna margina za grešku, ali nevelika, čak i pri spuštanju u vodu, čemu su prvi američki astronauti davali preimućstvo i za šta se sada Čang nevoljno opredelio. Čang, međutim, nije imao mogućnost izbora. Ako bude pogrešio - što mu se teško može zameriti s obzirom na napor kome je bio izložen u poslednjih nekoliko časova - neće biti nikakvog kućnog kompjutera koji će ispisati na ekranu: 'Žao mi je - srušili ste se. Hoćete li da pokušate još jednom? Odgovorite: DA/NE...'

     Čekajući sa svojim improvizovanim oružjem ispred zaključanih vrata mosta, drugi oficir Ju i njegova dvojica kolega nalazili su se verovatno pred najtežim zadatkom. Oni nisu raspolagali monitorskim ekranima koji bi ih obaveštavali o tome šta se događa, te su se stoga morali oslanjati na poruke iz oficirskog salona. Takođe ništa nije dopiralo kroz postavljeni mikrofon, što, međutim, nije bilo iznenađujuće. Čang i Mekmahonova gotovo da nisu imali vremena za razgovor, kao ni potrebe za njim.
     Spuštanje je ispalo izvrsno, gotovo bez udara. 'Galaksija' je potonula nekoliko metara, a zatim je ponovo izronila i stala da pluta okomito i - zahvaljujući težini motora - u uspravnom položaju.
     Tek tog časa slušaoci pred vratima mosta čuli su, posredstvom mikrofona, prve razumljive zvuke unutra.
     "Ti si manijak, Rozi", razlegao se Čangov glas, koji je više odavao otupljenost i iscrpljenost nego ljutnju. "Nadam se da si sad zadovoljna. Svima si nam došla glave."
     Usledio je jedan pucanj iz pištolja, a potom je opet zavladala duga tišina.
     Ju je sa kolegama strpljivo čekao, znajući da se nešto neizostavno mora uskoro dogoditi. Čuli su kako se podiže poluga koja je blokirala vrata i istog časa su se mašili za francuske ključeve i metalne šipke koje su imali uza se. Mogla bi da pogodi jednoga, ali ne i svu trojicu...
     Vrata stadoše da se otvaraju, sasvim polako.
     "Izvinite", reče drugi oficir Čang. "Mora da sam nakratko izgubio svest."
     A onda se, kao i svaki razumni čovek, ponovo onesvestio.

31. GALILEJEVO MORE

     Nikako ne mogu da razumem kako neko može da postane lekar, reče u sebi kapetan Laplas. Odnosno, pogrebnik. Oni se bave tako neprijatnim stvarima...
     "Dakle, jeste li pronašli nešto?"
     "Nisam, kapetane. Razume se, ne raspolažem odgovarajućom opremom. Postoje izvesni implanti koji se mogu pronaći samo pomoću mikroskopa - bar sam tako obavešten. Doduše, oni su sasvim kratkodometni."
     "Možda se relejni odašiljač nalazi negde na brodu - Flojd je predložio da ga potražimo. Uzeli ste otiske prstiju i ostalo što može biti od pomoći za indentifikaciju?"
     "Da - kada budemo stupili u vezu sa Ganimedom, dostavićemo im te podatke, zajedno sa onima iz njenih isprava. Ali sumnjam da ćemo ikada doznati ko je bila Rozi, kao i ko je stajao iza nje. A tu je i razlog, za ime Boga!"
     "Bar je ispoljila neke ljudske instinkte", reče Laplas zamišljeno. "Zacelo je shvatila da nije uspela, kada je Čang ponovo podigao brod. Mogla ga je tada ubiti, umesto da ga pusti da se ponovo prizemi."
     "A i to nam nije bilo od neke naročite pomoći, bojim se. Da vam kažem šta se dogodilo kada smo Dženkins i ja izbacili leš napolje kroz komoru za otpatke."
     Doktor napući usne u grimasu gađenja.
     "Bili ste u pravu, razume se - to je bila jedina stvar koja se mogla preduzeti. Nismo smatrali za potrebno da telu prikačimo neke tegove, tako da je ono plutalo nekoliko minuta. Posmatrali smo da bismo se uverili da je izišlo iz broda, a onda..."
     Doktoru kao da su nedostajale prave reči.
     "Šta je, do vraga, bilo onda?"
     "Nešto je izronilo iz vode. Slično papagajskom kljunu, samo oko stotinu puta veće. Zgrabilo je... Rozi... u jednom zalogaju i nestalo. Ovde imamo prilično upečatljivo društvo; čak i ako budemo u stanju da dišemo napolju, plivanje svakako ne bih preporučio..."
     "Most kapetanu", oglasi se dežurni oficir. "Veliki poremećaj u vodi - kamera tri - daću vam sliku."
     "Tu sam stvar video!" uzviknu doktor. Najednom ga je obuzela jeza pri neumitnoj, zlokobnoj pomisli: Nadam se da se nije vratilo po još.
     Iznenada, kroz površinu okeana probi se neka masa i suknu put neba. Za trenutak je celo čudovišno obličje počivalo između vazduha i vode.
     Poznato može u podjednakoj meri da bude čudno kao i nepoznato - kada se nađe na pogrešnom mestu. Kapetan i doktor uzviknuše istovremeno: "To je ajkula!"
     Bilo je taman toliko vremena da se uoče tanane razlike - pored čudovišnog papagajskog kljuna - pre no što se džin sručio natrag u vodu. Postojao je dodatni par peraja - a, kako izgleda, nije bilo škrga. Takođe se nisu videle oči, ali sa obe strane kljuna nalazile su se neobične izbočine koje su mogle da predstavljaju neke organe čula.
     "Podudarni razvoj, razume se", reče doktor. "Isti problemi - ista rešenja, na bilo kojoj planeti. Pogledajte Zemlju. Ajkule, delfini, ihtiosaurusi - sve okeanske grabljivice moraju imati isti osnovni sklop. Taj kljun me, međutim, zbunjuje..."
     "Šta to sad radi?"
     Stvorenje je ponovo izbilo na površinu, ali sada se kretalo sasvim polako, kao da je postalo iscrpljeno posle onog džinovskog skoka. U stvari, izgledalo je da je u nevolji - čak u agoniji; udaralo je repom po moru, ne pokušavajući da se kreće u nekom određenom pravcu.
     Najednom, ono povrati svoj poslednji obrok, okrenu trbuh nagore i stade beživotno da pluta po blagim talasima.
     "Oh, moj Bože", prošaputa kapetan; glas mu je bio ispunjen gađenjem. "Mislim da znam šta se dogodilo."
     "Potpuno tuđinska biohemija", reče doktor; prizor je potresao čak i njega. "Rozi najzad ima jednu žrtvu."

     Galilejevo more dobilo je ime, razume se, po čoveku koji je otkrio Evropu - baš kao što je i on dobio ime prema jedno znatno manjem moru na jednom drugom svetu.
     Bilo je to veoma mlado more - staro manje od pedeset godina; kao i većina novorođenčadi, umelo je da bude prilično neobuzdano. Iako je atmosfera Evrope još bila odveć retka da bi mogla da stvori prave orkane, postojan vetar duvao je sa okolnog kopna ka onoj tački u tropskoj zoni iznad koje je Lucifer stalno počivao. Tu, na mestu večnog podneva, voda je neprekidno ključala - iako joj je temperatura, pri ovako retkoj atmosferi, bila jedva dovoljna da se zgotovi šolja čaja.
     Srećom, to pušeće, nemirno područje pravo ispod Lucifera bilo je udaljeno od broda hiljadu kilometara; 'Galaksija' se spustila u jednu srazmerno mirnu oblast, ni punih stotinu kilometara od najbližeg kopna. Pri najvećoj brzini, letelica bi prevalila tu razdaljinu za delić sekunde; ali sada, dok je plutala ispod niskog i stalno oblačnog pokrova Evrope, obala je izgledala podjednako daleko kao i najudaljeniji kvazar. Da stvar bude još gora - ako je to uopšte moguće - večni vetar koji je duvao sa kopna gurao ju je sve dalje ka pučini. A čak i ako bi brod uspeo da se nekako ukotvi na nekoj devičanskoj obali ovog novog sveta, ne bi se našao u boljem položaju nego što je ovaj.
     No, taj položaj bio bi udobniji; iako su izvrsno zaštićeni od prodora vode, svemirski brodovi ne vrede baš mnogo na moru. 'Galaksija' je uspravno plutala, oscilirajući pri tom gore-dole blago, ali uznemirujuće; pola posade bilo je već bolesno.
     Prvo što je kapetan Laplas preduzeo, pošto je proučio izveštaje o oštećenjima, bilo je da potraži one koji imaju iskustva sa čamcima - ma koje veličine i oblika. Bilo je razložno pretpostaviti da među trideset astronautskih inženjera i svemirskih naučnika mora biti prilično onih koji su nadareni za vožnju morem; i odista, ubrzo se pokazalo da može da računa na pet mornara-amatera, kao i jednog profesionalca - brodskog ekonoma Frenka Lija, koji je svoju karijeru počeo na 'Cungovim okeanskim linijama', da bi tek kasnije prešao u svemir.
     Iako su brodski ekonomi bili vičniji mašinama za računanje (u slučaju Frenka Lija posredi je često bila jedna računaljka sa kuglicama od slonovače, stara dve stotine godina) nego navigacionim uređajima, ipak su morali da polože ispit iz osnova moreplovstva. Liju se nikada nije ukazala prilika da isproba svoja stečena mornarska znanja; sada, gotovo milijardu kilometara daleko od Južnog kineskog mora, konačno je kucnuo čas za to.
     "Trebalo bi da napunimo rezervoare za gorivo", reče on kapetanu. "Tada ćemo još malo potonuti i nećemo ovako nezgodno ići gore-dole."
     Izgledalo je budalasto pustiti još vode u brod, tako da je kapetan stao da okleva.
     "A šta ako se nasukamo?"
     Nikome se nije omakla očigledna opaska: 'Zar to ne bi bilo svejedno?' Bez ozbiljnijeg upuštanja u stvar, svi su uzeli zdravo za gotovo da će im bolje biti na kopnu - ako ikada budu uspeli da stignu do njega.
     "Uvek možemo da ispraznimo rezervoare. To ćemo u svakom slučaju morati da uradimo kad stignemo do obale, kako bismo doveli brod u vodoravni položaj. Bogu hvala što imamo energije..."
     Glas mu zamuknu; svi su znali šta je imao na umu. Bez pomoćnog reaktora koji je sada opskrbljivao sisteme za održanje života, oni bi svi bili mrtvi za nekoliko časova. Sada - ukoliko ne dođe do otkazivanja tog reaktora - mogli su u brodu ostati neodređeno dugo.
     Konačno, razume se, pomrli bi od gladi: upravo su bili očevici dramatičnog dokaza da u morima Evrope za njih nema hrane, već samo otrova.
     No, bar su stupili u vezu sa Ganimedom, tako da je cela ljudska rasa sada znala za njihovu nevolju. Najbolji umovi u Sunčevom sistemu pokušaće da im priteknu u pomoć i izbave ih. Ako u tome ne budu uspeli, putnici i posada 'Galaksije' imaće utehu u okolnosti da su umrli pred očima celog sveta.

Četvrti deo: NA POJIŠTU

32. ODSTUPANJE

     "Prema poslednjim vestima", reče kapetan Smit svojim okupljenim putnicima, "'Galaksija' plovi i nalazi se u prilično dobrom stanju. Jedan član posade... neka stjuardesa... nastradala je... još ne znamo pojedinosti... ali svi ostali su zdravi i čitavi.
     Svi sistemi na brodu rade; ima nekoliko oštećenih mesta, ali ona su pod kontrolom. Kapetan Laplas kaže da ne preti nikakva neposredna opasnost, sem što ih preovlađujući vetar gura sve dalje od glavnog kopna, ka središtu dnevne strane. To nije ozbiljan problem - postoji više velikih ostrva i sasvim je izvesno da će do nekoga od njih stići. Trenutno se nalaze devedeset kilometara od najbližeg kopna. Videli su neke velike morske životinje, ali one ne ispoljavaju znake neprijateljstva.
     Ukoliko ne dođe do novih nevolja, trebalo bi da budu kadri da opstanu više meseci, sve dok im ne ponestane hrana - koja se sada, razume se, strogo racioniše. Ali, prema kapetanu Laplasu, moral na brodu i dalje je visok.
     E, upravo tu mi stupamo na scenu. Ako se odmah vratimo na Zemlju, obnovimo zalihe i izvršimo manji remont, mogli bismo da stignemo do Evrope retrogradnom, pogonskom orbitom za osamdeset pet dana. 'Vaseljena' je jedini trenutno raspoloživ brod koji se tamo može spustiti, a zatim i uzleteti sa nekim većim korisnim teretom. Šatlovi sa Ganimeda biće u stanju da im dostave zalihe, ali to je sve - premda upravo ta pomoć može da znači razliku između života i smrti.
     Žao mi je, dame i gospodo, što je naša poseta skraćena - ali mislim da ćete se složiti da smo vam pokazali sve što smo vam obećali. Uveren sam da odobravate našu novu misiju - premda su izgledi za njen uspeh, iskreno govoreći, prilično mršavi. To je sve za sada - doktore Flojd, možemo li da porazgovaramo?"
     Dok su ostali, lebdeći lagano i zamišljeno, napuštali glavni salon - poprište mnogih vedrijih instruktaža - kapetan je stao da pregleda malu tablu za pisanje sa mnoštvom poruka. I dalje je bilo prilika kada su reči ispisane na parčetu papira predstavljale najpogodniji medijum saobraćanja, ali je čak i ovde tehnologija ostavila svoj beleg. Listovi koje je kapetan čitao bili su načinjeni od multifaksnog materijala koji se neodređeno dugo mogao višekratno upotrebljavati, što je bitno doprinelo olakšanju ukupnog tereta za kabaste korpe u koje su se bacali papirni otpaci.
     "Hejvude", reče on, pošto su najzad odustali od formalnosti, "kao što možeš da pretpostaviš, stvar je gadna. Uz to, ima i mnogo stvari koje ne razumem."
     "I sa mnom je isto", uzvrati Flojd. "Ima li vesti od Krisa?"
     "Nema, ali Ganimed je preneo tvoju poruku; on bi trebalo da ju je već primio. Službeno komuniciranje ima potpuno preimućstvo u odnosu na privatno - ali, razume se, to ne važi kada si ti u pitanju."
     "Hvala, kapetane. Mogu li ja da budem od neke pomoći?"
     "Ne, za sada. Izvestiću te kada se stvari promene."
     Bilo je to bezmalo poslednji put, za poduže vreme, da oni normalno razgovaraju. Kroz nekoliko časova, doktor Hejvud Flojd postaće 'ona matora budala', a počeće kratkovečna 'Pobuna na Vaseljeni' - predvođena kapetanom.

     Cela zamisao nije, zapravo, bila Flojdova; no, on ne bi imao ništa protiv da jeste...
     Drugi oficir Roj Džolson bio je zadužen za navigaciju; Flojd ga je jedva poznavao iz viđenja i nikada nije imao priliku da mu kaže nešto više od 'Dobro jutro'. Prilično se, stoga, iznenadio kada je na vratima kabine začuo navigatorovo snebivljivo kucanje.
     Astrogator je nosio svežanj karata i kao da se osećao pomalo nelagodno. Nije stvar bila u strahopoštovanju pred Flojdom - svi na brodu već su ga prihvatili kao nešto sasvim normalno - što znači da je morao postojati neki drugi razlog.
     "Doktore Flojd", poče on glasom u kome su se osećale silna hitnja i brižnost, tako da se njegovom sabesedniku učinilo da pred sobom ima trgovačkog putnika čija budućnost zavisi od toga da li će mu uspeti naredni posao. "Potrebni su mi vaš savet - i vaša pomoć."
     "Razume se - ali šta ja mogu da uradim?"
     Džolson odmota kartu koja je prikazivala položaj svih planeta unutar Luciferove orbite.
     "Vaša stara dosetka o povezivanju 'Leonova' i 'Otkrića' da bi se uzmaklo pred Jupiterom pre no što eksplodira dala mi je ideju."
     "Nisam se ja toga setio, već Volter Karnou."
     "Oh, nisam to znao. Razume se, ne raspolažemo još jednim brodom koji bi nam pomogao da se brzo otisnemo odavde - ali zato imamo nešto mnogo bolje."
     "Šta to?" upita Flojd, potpuno zbunjen.
     "Nemojte mi se smejati. Zašto da se vraćamo na Zemlju po gorivo, kada ga Stari Verni izbacuje u tonama svake sekunde, na udaljenosti od samo koju stotinu metara? Ako to iskoristimo, do Evrope možemo stići ne za tri meseca - nego za tri nedelje."
     Zamisao je bila očigledna, ali i tako odvažna, da je Flojd ostao bez daha. Odmah je mogao da postavi desetak primedbi, ali nijedna od njih nije bila odlučujuća.
     "Šta kapetan misli o tome?"
     "Nisam mu još ništa rekao; zato mi je i potrebna vaša pomoć. Voleo bih da vi proverite moje proračune - a zatim da njega upoznate sa celom stvari. On bi mene glatko odbio - sasvim sam siguran - ali ga zbog toga ne krivim. Da sam ja kapetan, postupio bih isto tako..."
     U maloj kabini dugo je vladala tišina. Konačno, Hejvud Flojd reče polako: "Dopustite da vam najpre navedem razloge koji se protive tome. Onda mi možete objasniti zašto nisam u pravu."

     Drugi oficir Džolson poznavao je svog zapovednika; kapetan Smit u životu nije čuo tako šašav predlog...
     Sve njegove primedbe bile su valjano zasnovane i gotovo da se u njima nije moglo razabrati nimalo poznatog sindroma 'Nije smišljeno ovde'.
     "Oh, teorijski je to izvodljivo", priznade on. "Ali pomisli samo na praktične probleme! Kako bi dopremio tu stvar u rezervoare?"
     "Razgovarao sam sa inženjerima. Prevezli bismo brod do ivice kratera - sasvim je bezbedno na udaljenosti od pedeset metara. Postoje cevovodi u sektoru koji nije predviđen za boravak ljudi; možemo ih demontirati, zatim postaviti liniju do Starog Vernog i sačekati da počne da bljuje; dobro znaš kako je pouzdan i dobroćudan."
     "Ali naše pumpe ne mogu da rade u gotovo potpunom vakuumu!"
     "Nisu nam ni potrebne; možemo da se oslonimo na brzinu izbacivanja vode samog gejzira, koja bi nam odezbedila najmanje sto kilograma u sekundi. Stari Verni će se za sve pobrinuti."
     "Daće nam samo ledene kristale i paru, a ne i tečnu vodu."
     "Kondenzovaće se kada stigne u brod."
     "Baš si razradio stvar, zar ne?" uzvrati kapetan gunđavim glasom, ali i uz izvesno divljenje. "Ali ja naprosto još nisam uveren. Pre svega, da li je voda dovoljno čista? Kako stoji sa zagađenjem - naročito česticama ugljenika?"
     Flojd nije mogao da obuzda osmeh. Kod kapetana Smita javlja se već opsednutost prljavštinom, čađi...
     "Filterom možemo da odstranimo krupnije čestice; ostale neće uticati na reakciju. Oh, da - odnos vodonikovih izotopa ovde izgleda bolji nego na Zemlji. Možda još dobiješ malo dodatnog pogona."
     "Šta tvoje kolege misle o ovoj ideji? Ako se uputimo pravo ka Luciferu, proteći će meseci pre no što opet vide dom..."
     "Nisam još razgovarao sa njima. Ali je li to uopšte važno, kada su u pitanju toliki životi? Možemo stići do 'Galaksije' sedamdeset dana pre plana! Sedamdeset dana! Pomisli samo šta se sve može dogoditi na Evropi za to vreme!"
     "Sasvim sam svestan činioca vremena", odbrusi kapetan. "To važi i za nas. Možda ne bismo imali zaliha za tako dug put."
     Počinje da cepidlači, pomisli Flojd - a mora biti svestan da sam ja toga svestan. Bolje biti taktičan...
     "Par dodatnih nedelja? Ne mogu da verujem da su nam rezerve tako tanke. Predobro nas hraniš, u svakom slučaju. Nekima će baš dobro doći da budu malo na dijeti."
     Kapetanu se ote ledeni osmeh.
     "Kaži to Vilisu i Mihajloviču. Ali bojim se da je cela zamisao sumanuta."
     "Kako bi bilo da bar čujemo šta vlasnici misle o tome. Voleo bih da razgovaram sa ser Lorensom."
     "Ne mogu te u tome sprečiti, razume se", uzvrati kapetan tonom koji je jasno stavljao do znanja da mu je žao što ne može. "Ali tačno znam šta će reći."
     Nije, međutim, bio u pravu.

     Ser Lorens Cung nije se kladio već trideset godina; to više nije bilo u skladu sa njegovim uzvišenim položajem u svetskoj trgovini. Ali kao mlađi čovek on je često uživao u silnim uzbuđenjima na hongkonškom hipodromu, pre no što ga je puritanska uprava ukinula u napadu javnog morala. Bilo je to tipično za njegov život, pomislio bi ponekad ser Lorens čežnjivo: kada je mogao da se kladi, nije imao novca - a sada ne može, zato što najbogatiji čovek na svetu mora da daje valjan primer.
     Pa ipak, niko nije znao bolje od njega samog da je cela njegova poslovna karijera predstavljala jedno dugo kockanje. On je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da rizik drži pod kontrolom na taj način što je pribavljao najbolje informacije i slušao stručnjake za koje je slutio da će mu dati najmudrije savete. Obično se povlačio na vreme kada oni ne bi bili u pravu; ali uvek je u izvesnoj meri rizikovao.
     Sada, pročitavši memorandum Hejvuda Flojda, ponovo je iskusio stara uzbuđenja koja je poslednji put osetio još onda kada je posmatrao konje kako jure u poslednjem krugu. Ovo je uistinu bilo kockanje - možda poslednje i najveće u njegovoj karijeri - premda se on nikada ne bi odvažio da to kaže svom upravnom odboru. A još manje ledi Džesmin...
     "Bile", reče on, "šta ti misliš?"
     Njegov sin (postojan i pouzdan, ali bez one životno važne iskre koja možda više i nije bila potrebna u njegovom pokolenju) pružio mu je očekivani odgovor.
     "Teorija zvuči sasvim uverljivo. 'Vaseljena' to može učiniti - na papiru. Ali izgubili smo jedan brod. Sada bismo izložili riziku i drugi."
     "On u svakom slučaju ide ka Jupiteru... Luciferu."
     "Da - ali tek pošto bude potpuno proveren na orbiti oko Zemlje. A shvataš li šta sve podrazumeva ta predložena neposredna misija? Oboriće sve rekorde u brzini - dostigavši na okretištu preko hiljadu kilometara u sekundi!"
     Bila je to najgora stvar koju je mogao reći; u ušima njegovog oca ponovo odjeknu topot konjskih kopita.
     Ali ser Lorens samo uzvrati: "Neće im ništa naškoditi da izvrše neke testove, premda se kapetan Smit i rukama i nogama bori protiv te zamisli. Čak preti ostavkom. U međuvremenu, proveri kako stvari stoje kod 'Lojda' - možda ćemo morati da odustanemo od zahteva za isplatu osiguranja za 'Galaksiju'."
     Naročito, mogao je da doda, ako na sto budemo stavili 'Vaseljenu', kao još veći ulog.
     Jedino ga je brinuo kapetan Smit. Od časa kada se Laplas našao nasukan na Evropi, bio je to najbolji zapovednik koji mu je preostao.