15. SUSRET

     Halej se sada nalazio preblizu da bi se valjano mogao videti; bilo je ironije u okolnosti da su osmatrači na Zemlji imali znatno bolji pogled na rep koji se već pružao pedeset miliona kilometara pod pravim uglom u odnosu na orbitu komete, sličan kakvom barjaku koji se leprša na nevidljivim naletima Sunčevog vetra.
     Tog jutra kada je trebalo da dođe do susreta Hejvud Flojd se probudio rano iz nemirnog sna. Bilo je neobično za njega da sanja - ili bar da se seća snova - i nesumnjivo je da su iza toga stajala očekivana uzbuđenja iz narednih nekoliko časova. Takođe ga je pomalo zabrinula poruka od Kerolajn koja ga je upitala da li je skoro bio u vezi sa Krisom. Pomalo lakonski je uzvratio preko radio-veze da mu se Kris uopšte nije zahvalio pošto mu je pomogao da dobije sadašnji položaj na 'Kosmosu', brodu iz iste serije kojoj je pripadala i 'Vaseljena'; možda mu je već dosadila vožnja između Zemlje i Meseca, tako da je otišao negde drugde da potraži uzbuđenja.
     "Kao i obično", dodao je Flojd, "već će se on javiti kada mu se to ushte."
     Neposredno posle doručka, putnici i naučna ekipa okupili su se kod kapetana Smita na završnu instruktažu. Naučnicima to svakako nije bilo potrebno, ali ako su zbog toga i osetili uvređenost, takvo detinje osećanje ubrzo bi odagnao čudesni prizor koji je stajao na glavnom osmatračkom ekranu.
     Bilo je lakše zamisliti da 'Vaseljena' uleće u neku maglinu, nego u kometu. Čitavo nebo pred njima predstavljalo je sada zamućenu belu maglu - ne jednoobraznu, već prošaranu tamnijim zgusnućima i ispruganu sjajnim trakama i jarkim mlazevima, koji su se svi pružali iz jedne središnje tačke. Pri ovom stepenu uvećanja, jezgro se jedva moglo razabrati kao majušna, crna trun; pa ipak, bilo je jasno da je ono izvor celog okolnog spektakla.
     "Isključujemo pogon kroz tri časa", reče kapetan. "Tada ćemo od jezgra biti udaljeni samo hiljadu kilometara, a brzina će nam doslovce biti ravna nuli. Izvršićemo tada neka završna osmatranja i potvrditi mesto za spuštanje.
     Ući ćemo, dakle, u bestežinsko stanje tačno u 12.00. Pre toga, vaši stjuardi proveriće da li je sve ispravno spremljeno. Stvar će u svemu nalikovati na okretište, osim što će ovoga puta proteći tri dana, a ne trideset minuta, pre no što ponovo steknemo težinu.
     Halejeva gravitacija? Zaboravite na nju - manja je od jednog centimetra u sekundi na kvadrat - tek jedna hiljadita Zemljine. Mogli biste da je otkrijete ako dovoljno dugo čekate, ali to je sve. Potrebno je petnaest sekundi da nešto padne sa visine od jednog metra...
     Iz razloga bezbednosti, voleo bih da ste svi ovde, u osmatračkom salonu, sa propisno spojenim sigurnosnim pojasevima, za vreme susreta i spuštanja. Uostalom, odavde ćete imati najbolji pogled, a cela operacija neće potrajati duže od jednog časa. Pribegavaćemo sasvim blagim ispravkama pomoću bočnih potisnika, ali se one mogu javiti iz bilo kog pravca i mogu izazvati neznatne čulne poremećaje."
     Razume se, kapetan je imao na umu svemirsku bolest - ali ta sintagma, prema prećutnom sporazumu, predstavljala je tabu na 'Vaseljeni'. Moglo se, međutim, primetiti da su se mnoge ruke mašile u odeljke ispod sedišta kako bi proverile da li su dobro znane plastične vreće tu i lako dostupne u slučaju hitne potrebe.
     Slika na osmatračkom ekranu se proširila i stepen uvećanja se povećao. Flojdu se za trenutak učinilo da se nalazi u nekom avionu u kome se spušta kroz svetle oblake, a ne u svemirskoj letelici koja se približava najčuvenijoj među kometama. Jezgro je postajalo sve veće i jasnije; predstavljalo je ne više crnu tačku, nego nepravilnu elipsu - a onda malo, rošavo ostrvo, izgubljeno u kosmičkom okeanu - i, konačno, pravi-pravcati svet.
     I dalje nije postojao osećaj razmera. Iako je Flojd znao da cela panorama koja se raskriljavala pred njim ima manje od deset kilometara u prečniku, lako je mogao zamisliti da posmatra telo veliko poput Meseca. Ali Mesec nije bio maglovit oko rubova, niti je imao male mlazeve pare - kao i dva velika - koji su šikljali sa površine.
     "Moj Bože!" uzviknu Mihajlovič. "Šta je ono?"
     Pokazao je ka donjoj ivici jezgra, tik sa unutrašnje strane terminatora. Nepogrešivo - ali i nemoguće - neka svetlost bleskala je tamo na noćnoj strani komete u savršeno pravilnom ritmu: uključeno, isključeno, uključeno, isključeno - jednom u svake dve ili tri sekunde.
     Dr Vilkins se nakašlja na svoj uobičajeni način, koji je u prevodu značio 'Mogu ti to objasniti jednosložnim rečima', ali prvi se oglasio kapetan.
     "Žao mi je što vas moram razočarati, gospodine Mihajloviču. To je samo optički far na sondi za uzorke broj dva - tamo se nalazi već mesec dana i čeka nas da dođemo po nju."
     "Baš prozaično; a ja sam pomislio da nam to neko - nešto - upućuje znake dobrodošlice."
     "Nismo te sreće, bojim se; neće tamo biti nikog drugog do nas samih. Far se nalazi upravo na mestu gde nameravamo da se spustimo - blizu je južnog pola Haleja, a to mesto je sada u stalnoj tami. To će olakšati posao našim sistemima za održavanje života. Temperatura, naime, dostiže sto dvadeset stepeni na strani obasjanoj Suncem - što je prilično iznad tačke ključanja."
     "Nikakvo čudo onda što se kometa puši", reče Dimitrij, nimalo pometen. "Oni mlazevi ne izgledaju mi baš odveć zdravo. Jeste li sigurni da je kraj njih sasvim bezbedno?"
     "To je još jedan razlog što smo za spuštanje odabrali noćnu stranu; tamo nema sličnih aktivnosti. A sada vas molim da me izvinite, moram se vratiti na komandni most. Ovo je prva prilika koja mi se ukazala da se spustim na jedan novi svet - a sumnjam da će se to ponoviti."
     Publika kapetana Smita polako se razišla u neuobičajenoj tišini. Slika na osmatračkom ekranu vratila se u normalne razmere i jezgro se smanjilo u jedva vidljivu tačku. No, čak i u tih nekoliko minuta kao da je postalo malo veće, što možda nije bio samo privid. Na maje od četiri časa pre susreta brod je i dalje hitao ka kometi brzinom od pedeset hiljada kilometara na čas.
     Ukoliko nešto zakaže sa pogonom u ovoj fazi operacije, letelica će na Haleju napraviti krater znatno upečatljiviji od svih kojima se kometa trenutno dičila.

16. SPUŠTANJE

     Spuštanje je prošlo bez ikakvih uzbuđenja, baš kao što se kapetan Smit i nadao. Bilo je nemoguće razabrati u kome je trenutku 'Vaseljena' dodirnula tle; protekao je pun minut pre što su putnici shvatili da je spuštanje okončano, da bi tada usledio zadocneli pljesak.
     Brod je počivao na jednom kraju plitke doline okružene brdima čija je visina tek nešto premašala stotinu metara. Svako ko je očekivao da će tu videti lunarni pejsaž doživeo je grdno iznenađenje; ovdašnje formacije nimalo nisu nalikovale na glatke, blage obronke Meseca, orošavele bombardovanjem mikrometeorita tokom milijardi godina.
     Ovde ništa nije bilo starije od hiljadu godina; piramide su bile znatno drevnije od okolnog predela. Kad god bi Halejeva kometa načinila krug oko Sunca, njegove vatre bi je preoblikovale - i smanjile. Čak i posle perihela iz 1986, oblik jezgra se pomalo promenio. Besramno spajajući metafore, Viktor Vilis je ipak prilično zgodno opisao stvar kada je kazao svojim gledaocima: 'Kikiriki je postao tankostruk!' I odista, bilo je pokazatelja koji su govorili o tome da će se, posle još nekoliko revolucija oko Sunca, Halej raspolutiti na dva približno jednaka dela - baš kao što je bio slučaj i sa Bielinom kometom, koja je grdno zbunila astronome 1946.
     Potpuno odsustvo sile teže takođe je doprinosilo neobičnosti predela. Svuda unaokolo mogle su se videti paukaste formacije, slične maštarijama nadrealističkih slikara, kao i gomile kamenja, neverovatno naherene, koje čak ni na Mesecu ne bi opstale duže od nekoliko minuta.
     Iako je kapetan Smit odlučio da spusti 'Vaseljenu' u dubine polarne noći - čitavih pet kilometara od zaslepljujućeg bleska Sunca - osvetljenost je i tu bila sasvim dobra. Ogromni omotač gasa i prašine koji je optakao kometu obrazovao je jarki oreol koji je izgledao sasvim prikladan ovom predelu; lako se moglo zamisliti da je tu posredi aurora koja se poigrava povrh antarktičkog leda. A ako to nije bilo dovoljno, Lucifer je obezbeđivao svoju kvotu od nekoliko stotina punih Meseca.
     Iako se to očekivalo, potpuno odsustvo boja ipak je predstavljalo iznenađenje; 'Vaseljena' se po svemu mogla nalaziti na kakvom površinskom rudnom kopu: to i nije bila rđava analogija, budući da su iza najvećeg dela okolne tame stajali ugljenik ili njegova jedinjenja, dobro izmešani sa snegom i ledom.
     Kao što je i priličilo, kapetan Smit je prvi izišao iz broda, blago se odgurnuvši na izlazu iz glavne vazdušne komore 'Vaseljene'. Izgledalo je da je protekla cela večnost pre no što je stigao do tla, samo dva metra ispod; potom je zahvatio šakom pregršt prašinaste površine i stao da je ispituje u rukavicama.
     Na brodu su svi nestrpljivo čekali na reči koje će ući u sve potonje udžbenike istorije.
     "Liči mi na biber i so", reče kapetan. "Ako bi se otopilo, bila bi to prilično dobra podloga za žitarice."

     Plan misije nalagao je da se jedan ceo halejski 'dan' od pedeset pet časova provede na južnom polu, a onda - ako ne bude poteškoća - da se prevali deset kilometara ka polutaru, koji je bilo veoma teško odrediti, kako bi se izučio neki od gejzira tokom potpunog ciklusa dan-noć.
     Šef naučne ekipe Pendril nije gubio vreme. Bezmalo odmah po spuštanju, otisnuo se sa jednim kolegom na mlaznim sankama sa dva sedišta ka faru sonde koja ih je čekala. Vratili su se kroz jedan sat, noseći odranije pripremljene uzorke komete koje su ponosno odložili u duboko zamrzavanje.
     U međuvremenu, druge grupe postavile su paukovu mrežu kablova po dolini, zategnutih između stubova koji su bili pobodeni u trošno tle. Ova mreža služila je ne samo da se sa brodom povežu mnogobrojni instrumenti, nego i da se znatno olakša kretanje spolja. Sada se ovaj deo Haleja mogao istraživati bez upotrebe nezgrapnih vanbrodskih manevarskih jedinica; bilo je neophodno jedino spojiti neku uzicu sa kablom, a zatim ići duž njega ruku po ruku. Uz to, ovo je bilo znatno zabavnije nego upravljati VMJ-ima, koje su, zapravo, doslovce predstavljale svemirske brodove za jednog čoveka, uz sve zapetljavine koje takva vozila podrazumevaju.
     Putnici su sve to očarano posmatrali, slušajući razgovore preko radija i pokušavajući da i sami iskuse uzbuđenja izazvana otkrićima. Posle otprilike dvanaest časova - odnosno, znatno manje u slučaju bivšeg astronauta Kliforda Grinberga - zadovoljstvo ovim praćenjem događaja počelo je da bledi. Uskoro su se odasvud mogli čuti predlozi o 'izlasku napolje'; izuzetak je ovde bio jedino Viktor Vilis, koji je, sasvim netipično za njega, delovao povučeno i uzdržano.
     "Mislim da se uplašio", primeti prezrivo Dimitrij. Nikada mu se nije dopadao Viktor, a naročito od kako je otkrio da je naučnik potpuno bez sluha. Iako je to bilo krajnje nepošteno prema Viktoru (koji je odvažno dopustio da bude iskorišćen kao zamorče u izučavanju tog neobičnog nedostatka), Dimitrij je često umeo da mračno primeti: "Čovek koji ne nosi muziku u sebi, kadar je za izdaju, obmanu i niskost."
     Flojd je doneo odluku još pre no što je napustio Zemljinu orbitu. Megi M bila je dovoljno sportski nastrojena da se upusti u sve i njoj neće biti potrebna podsticanja. (Slogan koji je često ponavljala - 'Jedan pisac nikada ne sme da propusti priliku da stekne neko novo iskustvo' - ostavio je znamenitog traga na njen emocionalni život.)
     Iva Merlin je, kao i obično, sve držala u napetosti, ali je Flojd bio rešen da je povede u jedno sasvim lično razgledanje komete. Bilo je to najmanje što je mogao učiniti da očuva svoj ugled; svi su znali da je na njemu ležala delimična odgovornost što se ovaj znameniti osamljenik našao na spisku putnika i sada je okolo kružio vic da između njih postoji nešto. U njihovim najbezazlenijim opaskama Dimitrij i brodski lekar dr Mahindran, koji se pravio da im silno zavidi, vedro su nalazili neki drugi smisao.
     Flojdu je u početku bilo malo nezgodno zbog toga - zato što ga je cela situacija prilično podsećala na emocionalne bure mladosti - ali posle se privikao. No, nije znao kako Iva gleda na tu stvar, a do sada mu je nedostajala hrabrost da je to upita. Čak i ovde, u ovom zbijenom, malom društvu, gde bi tek poneka tajna potrajala duže od šest časova, ona je uspela da očuva najveći deo svoje čuvene uzdržanosti - onaj oreol tajanstvenosti koji je očaravao publiku već tri pokolenja.
     Što se tiče Viktora Vilisa, on je upravo otkrio jednu od onih razornih, sitnih pojedinosti koje mogu da unište i najbolje skovane planove miševa i svemiraca.
     'Vaseljena' je bila opremljena najnovijim skafandrima tipa XX, sa vizirima koji se nisu maglili i nisu bili refleksni; zajemčeno su pružali neuporediv pogled na svemir. Delovi za glavu dolazili su, doduše, u nekoliko veličina, ali Viktor Vilis se ipak nije mogao poslužiti nijednim od njih bez zamašne hirurške intervencije.
     Bilo mu je potrebno petnaest godina da usavrši svoj zaštitni znak ('Trijumf topijarnog umeća' - kako je stvar nazvao jedan kritičar, možda s divljenjem).
     Sada je samo brada stajala između Viktora Vilisa i Halejeve komete. On će uskoro morati da se odluči između njih dve.

17. DOLINA CRNOG SNEGA

     Bilo je iznenađujuće što se kapetan Smit gotovo nije usprotivio zamisli da putnici iziđu iz broda. Složio se da bi bilo besmisleno prevaliti toliki put, a zatim ne kročiti na kometu.
     "Neće biti nikakvih poteškoća ako se budete držali uputstava", kazao je on na neizbežnoj instruktaži. "Čak i ako nikada ranije niste nosili skafander - a mislim da su to iskustvo imali jedino zapovednik Grinberg i dr Flojd - oni su sasvim udobni i potpuno automatski. Ne treba se više petljati ni sa kakvim kontrolama i podešavanjima pošto jednom obavite proveru u vazdušnoj komori.
     No, držaćemo se jednog bespogovornog pravila: van broda mogu ići samo dvoje istovremeno. Imaćete i ličnu pratnju, razume se, povezanu sa vama bezbednosnim kablom dugačkim pet metara - koji se, međutim, može produžiti na dvadeset ukoliko se ukaže potreba. Uz to, oboje ćete biti povezani i sa dva kabla-vođice koje smo rastegnuli celom dužinom doline. Pravilo na putu isto je kao i na Zemlji: držite se desno! Ako želite nekoga da preteknete, treba samo da otkačite vašu kopču - ali jedan od vas uvek mora ostati privezan za kabl. Na taj način isključena je opasnost da se otisnete u svemir. Ima li pitanja?"
     "Koliko dugo možemo ostati napolju?"
     "Koliko vam drago, gospođice M'Bala. Ali savetujem vam da se vratite čim osetite i najmanju nelagodnost. Možda bi jedan sat bilo najbolje za prvi izlazak - premda vam se može učiniti da je proteklo samo desetak minuta..."
     Kapetan Smit bio je sasvim u pravu. Kada je Hejvud Flojd pogledao na displej koji je pokazivao vreme izbivanja iz broda, učinilo mu se neverovatno da je proteklo već četrdeset minuta. No, to i nije trebalo da bude tako iznenađujuće, budući da se brod već nalazio na udaljenosti od dobrog kilometra.
     Kao starijem putniku - po gotovo bilo kom merilu - ukazana mu je čast da prvi iziđe iz broda. A u pogledu saputnika nije, zapravo, imao izbora.
     "Van broda sa Ivom!" Neprevodiva igra reči. Mihajlovič, zapravo, kaže 'IVA sa Ivom!' ('EVA with Yva!'), pri čemu je 'EVA' akronim od 'ExtraVeicular Activity ('vanbrodska delatnost') - prim. prev. uzviknuo je likujući Mihajlovič. "Kako se tome može odoleti! Premda vam..." dodao je on, iscerivši se, "...ovi skafandri baš neće dopustiti sve vanbrodske delatnosti koje biste poželeli."
     Iva se složila, bez imalo oklevanja, ali i bez oduševljenja. Baš tipično za nju, pomisli smrknuto Flojd. Ne bi bilo sasvim tačno reći da je izgubio iluzije - u njegovom životnom dobu preostalo ih je sasvim malo - ali bio je razočaran. I to više u samoga sebe nego u Ivu; ona je stajla izvan svake pokude ili hvale kao 'Monaliza' - sa kojom su je često poredili.
     Poređenje je, razume se, bilo smešno; La Đokonda je bila tajanstvena, ali svakako ne i erotična. Ivina moć počivala je u jedinstvenoj udruženosti oba ova svojstva - uz bezazlenost koja se tu javljala radi ravnoteže. Pola stoleća kasnije, tragovi sve tri osobine i dalje su bili vidljivi, bar očima onih koji su joj slepo bili odani.
     Ono što je nedostajalo - Flojd je, nažalost, bio primoran da prizna - bila je živa ličnost. Kada bi pokušao da usredsredi misli na nju, sve što je mogao da prizove u sećanje bile su uloge koje je igrala. On se stoga nevoljno morao složiti sa jednim kritičarem koji je svojevremeno primetio: 'Iva Merlin je ogledalo svih muških želja; ali ogledalo nema vlastiti karakter.'
     A sada je ta tajanstvena i jedinstvena osoba lebdela pokraj njega tik iznad površine Halejeve komete, kako su se oni i njihov vodič kretali duž dvostrukog kabla koji se pružao preko Doline Crnog Snega. On joj je nadenuo taj naziv i bio je zbog toga detinje ponosan, iako se on nikada neće pojaviti ni na jednoj karti. Nisu mogle postojati mape sveta čija je geografija tako kratkovečna kao meteorološke prilike na Zemlji. Uživao je u saznanju da još niko nije pred očima imao prizor koji se sada pružao oko njega - niti će ga ikada imati.
     Na Marsu ili na Mesecu mogli ste se ponekad - uz mali napor mašte i ako ne obraćate pažnju na drugačije nebo - pretvarati da ste na Zemlji. To je, međutim, ovde bilo nemoguće, budući da su visoke - često nadnete - snežne skulpture ispoljavale tek sasvim labavu povezanost sa gravitacijom. Valjalo je dobro se osvrnuti unaokolo da bi se ustanovilo šta je gore, a šta dole.
     Dolina Crnog Snega bila je sasvim neuobičajena, zato što je predstavljala prilično čvrsto ustrojstvo - kameni greben smešten u isparljivu podlogu sazdanu od vodenog i ugljovodoničnog leda. Geolozi su i dalje raspravljali o njegovom poreklu: jedni su smatrali da je posredi komad asteroida koji se davno sudario sa kometom. Korings je otkrio složene mešavine organskih jedinjenja, prilično nalik na smrznuti ugljeni katran - premda je bio uveren da život nije igrao nikakvu ulogu u njegovom nastanku.
     'Snežni' pokrov na dnu male doline nije bio sasvim crn; kada ga je Flojd obasjao snopom svoje baterijske svetiljke, on se presijavao i svetlucao kao da sadrži milione mikroskopskih dijamanata: ugljenika je u svakom slučaju bilo dovoljno. Ali, gotovo izvesno, nikada nisu postojali pritisci i temperature neophodni da oni nastanu.
     Vođen iznenadnim porivom, Flojd ispruži šake i zahvati dve pregršti snega; morao je da se odgurne o bezbednosni kabl da bi to učinio i za trenutak je imao komičnu viziju samoga sebe kao artiste na trapezu koji hoda po zategnutom užetu - ali odozdo. Krhka kora nije pružila doslovce nikakav otpor kada je on zaronio u nju glavom i ramenima; zatim je blago stao da se izvlači za svoju uzicu i konačno izronio sa pregršti Haleja.
     Poželeo je da može osetiti tvar komete kroz izolaciju rukavica dok je zbijao masu kristalnog paperja u grudvu koja mu je fino legla na dlan. Ostala mu je na šaci, abonosno crna, ali i sa varljivim odblescima svetlosti koji su se javljali dok ju je okretao s jedne na drugu stranu.
     I najednom, u njegovoj mašti, ona postade najčistija belina - i on je ponovo bio dečak, na zimskom igralištu svoje mladosti, okružen utvarama vlastitog detinjstva. Mogao je čak da čuje klicanje drugova koji su mu se rugali i pretili mu sopstvenim tvorevinama od neokaljanog snega...
     Spomen je bio kratak, ali ga je uzdrmao, zato što ga je preplavio sveobuhvatnim osećanjem tuge. Sa razdaljine od jednog stoleća on se više nije mogao setiti ponaosob nijednog od tih utvarnih prijatelja koji su stajali oko njega; pa ipak, znao je da je neke među njima jednom voleo...
     Oči mu se ispuniše suzama i prsti mu se stisnuše oko grudve od tuđinskog snega. Zatim se vizija rasplinu: vratio se u stvarnost. Bio je to trenutak ne tuge nego likovanja.
     "Blagi Bože!" uzviknu Hejvud Flojd, a reči stadoše da mu odjekuju u majušnoj, rezonantnoj vaseljeni njegovog skafandra. "Stojim na Halejevoj kometi - šta više od toga mogu da poželim! Ako me sada pogodi neki meteor, nimalo ne bih zažalio!"
     On podiže ruke i hitnu grudvu prema zvezdama. Bila je tako mala i tako tamna da je skoro istog časa iščezla, ali on je nastavio da gleda put neba.
     A onda, najednom - neočekivano - ponovo se pojavila u iznenadnoj eksploziji svetlosti, u času kada je domašila zrake skrivenog Sunca. Iako je bila crna kao čađ, ipak je odražavala dovoljno tog zaslepljujućeg sjaja da se lako mogla videti spram slabašno osvetljenog neba.
     Flojd ju je posmatrao sve dok nije nestala - možda isparila, a možda postala odveć mala zbog udaljenosti. Neće dugo potrajati pri žestokoj bujici zračenja koje se slivalo gore; ali koliko se ljudi moglo podičiti time da su načinili vlastitu kometu?

18. 'STARI VERNI'

     Obazrivo istraživanje komete već je počelo dok je 'Vaseljena' još stajala u polarnoj senci. Najpre su jednosedne VMJ lagano obišle dnevnu i noćnu stranu, beležeći sve što je izgledalo zanimljivo. Pošto je ovo preliminarno istraživanje obavljeno, grupe od po pet naučnika stale su da se izvoze u šatlu, razmeštajući opremu i instrumente po strateškim tačkama.
     'Ledi Džesmin' predstavljala je dalekog potomka primitivnih 'svemirskih kapsula' iz ergele 'Otkrića', kadrih da dejstvuju jedino u uslovima bestežinskog stanja. Ona je doslovce bila mali svemirski brod, projektovan da prevozi osoblje i laki teret između 'Vaseljene' na orbiti i površine Marsa, Meseca i jovijanskih satelita. Glavni pilot, koji se prema njoj ophodio kao prema pravoj grande dame, što je ona i bila, žalio se uz tobožnju ogorčenost da je letenje oko jedne uboge, male komete ispod njenog dostojanstva.
     Kada se kapetan Smit sasvim uverio da Halej - bar na površini - ne krije nikakva neprijatna iznenađenja, odlučio je da uzlete sa pola. Posle prevaljenih pukih desetak kilometara 'Vaseljena' se obrela u jednom drugačijem svetu: prešla je iz svetlucavog sumraka koji će potrajati mesecima u područje koje je znalo za ciklus noći i dana. A sa svanućem, kometa je lagano oživela.
     Kada Sunce bude izišlo iznad krzavog, besmisleno bliskog obzorja, njegovi zraci koso će obasjati nebrojene male kratere koji su orošavili koru. Najveći broj njih ostaće neaktivan: uska ždrela biće im začepljena skorelim mineralnim solima. Nigde drugde na Haleju nije postojala tako živa raskoš boja; one su navele biologe na pogrešnu pomisao da tu počinje život, baš kao i na Zemlji, u obliku algalnih rastinja. Mnogi još nisu izgubili tu nadu, premda bi to tek nevoljno priznali.
     Iz drugih kratera pramenovi pare stali su da se dižu uvis, put neba, krećući se neprirodno pravilnim putanjama, zato što nije bilo vetra koji bi ih skretao. Obično se ništa drugo ne bi dogodilo sat ili dva; a onda, kako je toplota Sunca prodirala u smrznutu unutrašnjost, Halej bi počeo da šiklja mlazeve - 'baš kao kitovi', kako je primetio Viktor Vilis.
     Iako slikovita, ova metafora nije baš najvernije odražavala stanje stvari. Mlazevi sa dnevne strane Haleja nisu bili isprekidani, već su postojano šikljali više časova. Uz to, nisu se povijali i vraćali natrag na površinu, već su nastavljali da se dižu put neba, sve dok se ne bi izgubili u sjajnoj izmaglici koju su sami stvarali.
     U prvo vreme naučna ekipa držala se prema gejzirima krajnje obazrivo, kao vulkanolozi koji se približavaju Etni ili Vezuvu dok su ovi u jednom od svojih manje predvidljivih raspoloženja. Ali uskoro su otkrili da su Halejeve erupcije, iako često zastrašujućeg izgleda, sasvim blage i dobroćudne; voda je izlazila podjednako brzo kao iz vatrogasnog creva i nije bila mnogo topla. Nekoliko sekundi pošto bi izišla iz svog podzemnog rezervoara, ona bi se pretvorila u bleštavu mešavinu pare i ledenih kristala; Halej je bio optočen večnom snežnom olujom, ali su pahulje tu padale nagore. Čak i pri ovoj skromnoj brzini izbacivanja, ni kap vode nikada se neće vratiti na svoje izvorište. Pri svakom krugu oko Sunca sve više krvi komete oticalo bi u neutaživi vakuum svemira.
     Posle priličnog oklevanja kapetan Smit je pristao da 'Vaseljenu' premesti na razdaljinu od sto metara od 'Starog Vernog', najvećeg gejzira na dnevnoj strani. Bio je to zadivljujući prizor - beličastosiv stub magle, izrastao poput kakvog džinovskog drveta iz iznenađujuće malog otvora u krateru prečnika tri stotine metara, koji je izgledao kao jedna od najstarijih formacija na kometi. Nedugo potom naučnici su se razmileli po celom krateru, sakupljajući uzorke (potpuno sterilne, nažalost) raznobojnih minerala i povremeno zabadajući svoje termometre i cevi za uzorke u sam šikljajući stub sazdan od vode, leda i magle. "Ako zbog toga bilo ko od vas odleti u svemir", upozorio ih je kapetan, "nemojte očekivati da ćemo preduzeti hitno spasavanje. U stvari, verovatnije da ćemo sačekati da se sami vratite natrag."
     "Šta li mu to znači?" upita zamišljeno Dimitrij Mihajlovič. Kao i obično, Viktor Vilis je bio hitar na odgovoru.
     "U nebeskoj mehanici stvari se ne zbivaju uvek onako kako bi čovek to očekivao. Sve što bi bilo bačeno sa Haleja nekom razumnom brzinom i dalje bi se kretalo u osnovi istom orbitom - potrebna je, naime, ogromna promena brzine da bi se u ovom pogledu ostvarila značajna razlika. I tako, jednu revoluciju kasnije, dve orbite bi se ponovo presekle, što znači da biste se obreli tamo odakle ste i krenuli - ali, razume se, sedamdeset šest godina stariji."
     Nedaleko od 'Starog Vernog' nalazio se još jedan fenomen koji niko nije mogao da predvidi. Kada su ga prvi put spazili, naučnici nisu mogli poverovati vlastitim očima. Pružajući se na nekoliko hektara Haleja i izloženo vakuumu svemira, nalazilo se nešto što je ličilo na sasvim obično jezero, upadljivo jedino po svojoj izrazito crnoj boji.
     Očigledno, to nije mogla biti voda; jedina tečnost koja je mogla ostati postojana u ovoj sredini bila su teška organska ulja ili smole. U stvari, ispostavilo se da je jezero 'Tuonela', zapravo, katran, potpuno čist osim lepljivog površinskog sloja debelog manje od jednog milimetra. Pri ovoj zanemarljivoj sili teže mora da su bile potrebne godine - možda čak i nekoliko krugova oko vrelih plamenova Sunca - da jezero postane ovako ravno poput ogledala.
     Sve dok kapetan nije prekinuo celu stvar, jezero je bilo jedna od glavnih turističkih znamenitosti Halejeve komete. Neko je otkrio (premda niko nije hteo da prihvati tu sumnjivu počast) da je moguće hodati savršeno normalno po njemu, gotovo kao na Zemlji; površinski sloj bio je dovoljno adhezivan da zadrži stopu koja bi se spustila na njega. I ubrzo je većina članova posade stala da se snima kako naizgled hoda po vodi...
     Ali onda je kapetan Smit izvršio inspekciju vazdušne komore i otkrio da su zidovi grdno zamrljani katranom. Niko ga još nije video toliko blizu izlivu prave srdžbe.
     "Zar nije dovoljno", počeo je on kroz stisnute zube, "što je spoljašnjost broda čađava? Halejeva kometa je jedno od najprljavijih mesta koje sam ikada video..."
     Posle toga više nije bilo šetnji po jezeru Tuonela.

19. NA KRAJU TUNELA

     U jednoj maloj, samodovoljnoj vaseljeni, gde je svako svakoga poznavao, nije moglo biti većeg šoka od toga da se sretne jedan potpuni stranac.
     Hejvud Flojd je blago lebdeo duž hodnika ka glavnom salonu kada je iskusio to osećanje. Pometeno se upiljio u uljeza, začudivši se kako je to jedan slepi putnik uspeo da toliko dugo ostane neotkriven. Ovaj mu je uzvratio pogled u kome su se istovremeno očitavali nelagodnost i razmetljivost, očigledno čekajući da Flojd prvi progovori.
     "Viktore, zaboga!" reče on najzad. "Izvini što te nisam odmah prepoznao. Prineo si, znači, tu vrhunsku žrtvu u ime nauke - ili je možda posredi tvoja publika?"
     "Da", uzvrati Vilis zlovoljno. "Uspeo sam da je smestim u šlem - ali vražje dlačice tako su grozno šuškale da niko nije mogao da razabere ni reč koju bih rekao."
     "Kada ćeš da iziđeš?"
     "Čim se Klif vrati - otišao je u istraživanje pećine sa Bilom Čantom."

     Prva proletanja pored komete, iz 1986, ukazala su na mogućnost da je ona znatno ređa od vode - što je jedino moglo da znači da je ili načinjena od veoma poroznog materijala, ili da je puna šupljina. Za oba objašnjenja se ispostavilo da su tačna.
     U prvi mah je poslovično oprezan kapetan Smit glatko zabranio svako istraživanje pećina. Konačno je popustio kada ga je dr Pendril podsetio na to da je njegov glavni pomoćnik, dr Čant, iskusni speleolog - štaviše, da je upravo zbog toga uključen u ovu misiju.
     "Urušavanja pećina sasvim su nemoguća pri ovako maloj sili teže", kazao je Pedril nevoljnom kapetanu. "Ne postoji, dakle, opasnost da ostanemo zatrpani."
     "Ali se možete izgubiti."
     "Čant bi na tu mogućnost gledao kao na profesionalnu uvredu. Prodro je do dubine od dvadeset kilometara u Mamutovu pećinu. U svakom slučaju, biće vezan kablom."
     "Komunikacije?"
     "Kabl sadrži optička vlakna. Ali i radio u skafandru verovatno će biti upotrebljiv sve vreme."
     "Hmm. Kuda namerava da ide?"
     "Najbolje mesto je presahli gejzir u podnožju Mlade Etne. Mrtav je već najmanje hiljadu godina."
     "Pa, nadam se da će mirovati još nekoliko dana. Vrlo dobro - želi li još neko da pođe."
     "Kao dobrovoljac se javio Klif Grinberg - on se prilično bavio istraživanjem podmorskih pećina kod Bahama."
     "I ja sam to probao jednom - i bilo mi je dovoljno. Recite Klifu da nam je odveć dragocen. Može da prodre unutra koliko želi, pod uslovom da ne gubi iz vida ulaz. Ni korak dalje od toga. A ako izgubi vezu sa Čantom, ne sme da krene za njim bez mog odobrenja."
     Koje ja, pomisli kapetan, nipošto neću olako dati...

     Dr Čant je znao za sve stare viceve o speleolozima koji žude za tim da se vrate u majčinu utrobu i bio je sasvim siguran da ih lako može opovrći.
     "To mora da je vraški bučno mesto sa svom onom lupnjavom, kuckanjem i žuborenjem", primetio je on. "Pećine volim zbog toga što su tako spokojne i bezvremene. Tamo znate da se ništa nije promenilo već stotinu hiljada godina, osim što su stalktiti postali malo deblji."
     Ali sada, dok je ponirao dublje u Haleja, odmotavajući za sobom tanko, ali doslovce nepokidivo uže koje ga je spajalo sa Klifordom Grinbergom, shvatio je da to više nije tačno. Još nije raspolagao naučnim dokazom, ali njegov geološki instinkt govorio mu je da je ovaj podzemni svet nastao koliko juče na vremenskoj skali Vaseljene. Bio je mlađi od nekih gradova Čoveka.
     Tunel kroz koji se kretao dugačkim, niskim skokovima imao je u prečniku četiri metra, a potpuno odsustvo težine živo je prizvalo u sećanje ronjenje u podmorskim pećinama na Zemlji. Niska sila teže doprinosila je ovom prividu; imao je neodoljiv utisak da nosi nešto malo suvišne težine, te da tako blago ponire nadole. Jedino ga je nepostojanje bilo kakvog otpora podsećalo na to da se kreće kroz vakuum, a ne kroz vodu.
     "Upravo mi nestaješ iz vidnog polja", reče Grinberg, koji se nalazio na pedeset metara od ulaza. "Radio-veza je i dalje sasvim u redu. Kako izgleda kod tebe?"
     "Veoma je teško reći - ne mogu da prepoznam nijednu formaciju, tako da mi nedostaju reči da ih opišem. Nisu posredi nikakve stene - tvar se drobi pod dodirom - imam utisak da istražujem kakav džinovski švajcarski sir..."
     "Misliš da je u pitanju nešto organsko?"
     "Da - ali nikakve veze nema sa životom, razume se. No, posredi su savršene sirovine za život. Sve vrste ugljovodonika - hemičari bi se silno zabavljali ovim uzorcima. Da li me i dalje vidiš?"
     "Samo sjaj tvoje svetiljke, a i on brzo slabi."
     "A - evo jedne prave stene - ne izgleda da pripada ovde - verovatno je uljez - hej, našao sam zlato!"
     "Šališ se!"
     "Ovo je dovelo u zabunu mnoge na starom zapadu - sulfid gvožđa. Čest je na spoljnjim satelitima, razume se, ali me ne pitaj šta traži ovde..."
     "Izgubljen vizuelni kontakt. Nalaziš se dvesta metara unutra."
     "Prolazim kroz jedan upadljiv sloj - liči na meteorske ostatke - mora da se nešto uzbudljivo dogodilo ovde pre... valjda ćemo moći da odredimo datum... hej!"
     "Nemoj mi to raditi!"
     "Izvini - gotovo sam ostao bez daha - preda mnom je neka velika komora - poslednja stvar koju sam očekivao - čekaj da malo prođem snopom levo-desno...
     Gotovo je loptasta - ima trideset, četrdeset metara u prečniku. I... ko bi u to poverovao... Halej je pun iznenađenja - stalaktiti i stalagmiti."
     "Šta je toliko iznenađujuće sa njima?"
     "Pa, nema slobodne vode, nema krečnjaka, razume se - i tako niska sila teže. Izgledaju kao da su od voska. Sačekaj trenutak da podesim kameru... fantastični oblici... kao oni koji nastaju pri otapanju sveće... ovo je čudno..."
     "Šta je sad?" U boji glasa dr Čanta pojavila se iznenadna promena, koju je Grinberg odmah razbrao.
     "Neki stubovi su slomljeni. Leže na tlu. Gotovo kao da..."
     "Da?"
     "...kao da je nešto... naletelo... na njih."
     "To je ludo. Da li ih je mogao odvaliti zemljotres?"
     "Nema ovde zemljotresa - samo mikroseizmičkih potresa izazvanih gejzirima. Možda je došlo do nekog velikog šikljanja u prošlosti. U svakom slučaju, to se moralo zbiti pre više stoleća. Pali stubovi imaju oplatu od one voštane tvari - debelu više milimetara."
     Dr Čant se polako pribrao. On nije spadao u naročito maštovite ljude - takvi brzo gube posao u speleologiji - ali posebnost ovog mesta kao da je oživela neki uznemirujući spomen. Pali stubovi odveć su nalikovali na šipke kakvog kaveza koje je razvalilo neko čudovište u pokušaju bekstva...
     Razume se, stvar je bila sasvim besmislena - ali dr Čant je naučio da nikad ne pređe olako preko predosećanja, signala za opasnost, sve dok mu ne pronađe korene. Takva opreznost spasla mu je život u više navrata; neće izići iz ove komore sve dok ne bude razbrao izvor straha koji ga je obuzeo. A bio je dovoljno pošten da prizna da je 'strah' prava reč.
     "Bile - je li sve u redu? Šta se događa?"
     "I dalje snimam. Neki od ovih oblika podsećaju me na skulpture iz indijskih hramova. Gotovo su erotični."
     Hotimice je odvratio um od neposrednog sučeljavanja sa strahovima, nadajući se da će im se tako nesvesno prikrasti, posredstvom svojevrsne odvraćene mentalne vizije. U međuvremenu, čisto mehanički poslovi snimanja i sakupljanja uzoraka gotovo su mu sasvim zaokupili pažnju.
     Sasvim je na mestu bio, podsetio je sebe, zdrav strah; poguban bi postao jedino onda kada bi se pretvorio u paniku. Dva puta je u životu iskusio paniku (jednom na nekoj planinskoj litici, a drugi put pod vodom) i još bi zadrhtao pri spomenu na njen studeni dodir. No, na sreću, sada je od nje bio daleko i to iz nekog razloga koji mu se, iako ga nije shvatao, činio neobično umirujući. Postojala je izvesna primesa komičnog u celoj situaciji.
     A onda, najednom poče da se smeje - ne histerično, već sa olakšanjem.
     "Jesi li video neki od onih starih filmova iz serije 'Zvezdani ratovi'?" upita on Grinberga.
     "Svakako - i to po nekoliko puta."
     "Pa, sad znam šta me je mučilo. Ima jedna epizoda kada Lukov svemirski brod ulazi u neki asteriod - i naleće na divovsko zmijoliko stvorenje koje obitava u njegovim šupljinama."
     "Nije to bio Lukov brod - već 'Hiljadugodišnji soko' Hana Sola. I uvek sam se pitao kako je taj ubogi stvor uspevao da sastavi kraj s krajem. Mora da je silno ogladneo čekajući na povremene poslastice iz svemira. A i teško da bi princeza Leia bila nešto više od hors-d'oeuvre, uostalom."
     "Što ja nipošto ne nameravam da budem", reče dr Čant, sada već sasvim staložen. "Čak i ako ovde ima života - što bi predstavljalo pravo čudo - lanac ishrane bio bi sasvim kratak. Silno bih se stoga iznenadio kada bih naišao na nešto veće od miša. Ili, verovatnije, pečurke... Dobro, da vidimo sad, kuda nam valja poći odavde... postoje dva izlaza na drugom kraju komore... onaj desni je veći... poći ću njime..."
     "Koliko ti je još kabla preostalo?"
     "Oh, dobrih pola kilometra. Evo, polazim... na sredini sam komore... do vraga, odbio sam se od zida... ali sad sam se uhvatio... prolazim najpre glavom... zidovi su glatki, prava stena za promenu... baš šteta..."
     "U čemu je problem?"
     "Ne mogu dalje. Puno je stalaktita... odveć su zbijeni da bih mogao da se provučem... a i suviše debeli da bih ih slomio bez pomoći eksploziva. A to bi bila silna šteta... boje su prelepe... prvi put na Haleju vidim pravu zelenu i plavu. Samo trenutak, da ih dobro snimim..."
     Dr Čant se oslonio o zid uskog tunela i upravio kameru. Prstima u rukavicama posegao je za prekidačem visokog intenziteta, ali ga je promašio i potpuno isključio glavnu rasvetu.
     "Baš su pametno napravili ovu stvar", promrmlja on. "To mi se događa već treći put."
     Nije odmah ispravio grašku, zato što je uvek uživao u tišini i potpunoj tami koje se mogu iskusiti jedino u najdubljim pećinama. Blagi šum u pozadini, koji je proizvodio njegov sistem za održanje života, uskratio mu je tišinu, ali bar...
     ...šta je sad ovo? Negde iza zastora od stalaktita, koji su mu osujetili dalje napredovanje, razabrao se slabašni sjaj, kao rano praskozorje. Kako su mu se oči privikavale na tamu, izgledalo je da postaje jači, a uspeo je da razabere i prisenak zelenog. Sada je čak mogao da vidi obrise prepreka što su stajale pred njim...
     "Šta se događa?" upita zabrinuto Grinberg.
     "Ništa - samo posmatram."
     I razmišljam - mogao je da doda. Postojala su četiri moguća objašnjenja.
     Sunčeva svetlost mogla je proći dovde kroz filter nekog prirodnog provodnika - led, kristal ili nešto slično. Ali do ove dubine? Malo verovatno...
     Radioaktivnost? Nije našao za shodno da ponese Gajgerov brojač; ovde nije bilo doslovce nikakvih teških elemenata. Ali vredelo bi vratiti se i proveriti.
     Neki fosforescentni mineral - na tu mogućnost bi uložio novac. No, postojala je i četvrta mogućnost - najmanje verovatna, ali i najuzbudljivija.
     Dr Čant nikada nije zaboravio onu noć bez mesečine - i bez sjaja Lucifera - na obalama Indijskog okeana, dok je hodao pod blistavim zvezdama duž peščane obale. More je bilo sasvim mirno, ali s vremena na vreme po koji slabašan talas stigao bi do njegovih stopala - i tu se rasprsnuo u eksploziji svetlosti.
     Zagazio je u plićak (još se sećao dodira vode oko članaka, poput toplog kupatila) i pri svakom koraku koji bi načinio usledilo bi novo rasprskavanje svetlosti. Mogao ga je izazvati čak i tako što bi pljesnuo tik iznad površine.
     Da li su se slični bioluminiscentni organizmi mogli razviti i ovde, u srcu Halejeve komete? Dopala mu se ta pomisao. Predstavljalo bi pravi varvarski čin ugroziti nešto tako izuzetno kao ovo prirodno umetničko delo - sa tim sjajem u pozadini barijera ga je sada podsetila na oltar koji je svojevremeno video u nekoj katedrali - ali morao bi da se vrati i uzme eksploziv. U međuvremenu, tu je bio drugi hodnik...
     "Ne mogu dalje ovuda", reče on Grinbergu, "tako da ću probati drugim pravcem. Vraćam se do raskršća - postavljam kalem na 'namotavanje'." Nije pomenuo tajanstveni sjaj, koji je nestao istog časa kada je on ponovo uključio rasvetu.
     Grinberg nije odmah uzvratio, što je bilo neuobičajeno; verovatno je razgovarao sa brodom. Čanta to nije zabrinulo; ponoviće poruku čim ponovo krene.
     Trenutak potom Grinberg se opet oglasi i Čanta pohita da mu objasni situaciju.
     "Sve je u redu, Klife - premda sam te na trenutak izgubio. Vraćam se u komoru - sad krećem u drugi tunel - nadam se da tamo nema nikavih prepreka."
     Ovoga puta Grinberg odmah uzvrati. "Žao mi je, Bile, ali moraš se odmah vratiti na brod. Iskrslo je nešto hitno - ne, ne ovde - sve je u redu sa 'Vaseljenom'. Ali možda ćemo morati da se odmah vratimo na Zemlju."

     Bilo je to samo nekoliko nedelja pre no što je dr Čant otkrio najverovatnije objašnjenje za slomljene stubove. Kako je, prilikom svakog perihela, kometa izbacivala u svemir svoju unutrašnjost, razmeštaj njene mase se neprekidno menjao. I tako, svakih nekoliko hiljada godina, njeno okretanje postajalo bi nepostojano, što bi dovodilo do promene pravca ose - prilično silovito, poput čigre koja pada pošto izgubi energiju. Kada se to dogodi, kometotresi koji nastaju mogu da dostignu zamašnih pet stepeni Rihterove lestvice.
     Ali nikada nije odgonetnuo tajnu neobičnog sjaja. Iako je taj problem ubrzo bacila u zasenak drama koja je počela da se odigrava, osećanje propuštene prilike neće prestajati da ga proganja do kraja života.
     Premda je povremeno dolazio u iskušenje, nikada nije pomenuo stvar nijednom od svojih kolega. Pa ipak, ostavio je zapečaćenu poruku za naredni pohod, koju je trebalo otvoriti 2133.

20. OPOZIV

     "Jesi li video Viktora?" upita Mihajlovič vedro, dok je Flojd hitao na sastanak kod kapetana. "Potpuno je slomljen čovek."
     "Ponovo će mu izrasti na povratku kući", odvrati kratko Flojd, koji nije imao vremena za takve sitnice u ovom trenutku. "Pokušavam da ustanovim šta se dogodilo."
     Kapetan Smit je i dalje sedeo, gotovo otupeo, u svojoj kabini kada je Flojd stigao. Da je ovo bila neka vanredna situacija koja se odnosila na njegov vlastiti brod, on bi se pretvorio u pravi tornado kontrolisane energije, izdajući naređenja levo i desno. Ali pod ovakvim okolnostima ništa drugo nije mogao da preduzme do da čeka narednu poruku sa Zemlje.
     Kapetan Laplas bio mu je prijatelj; kako je on mogao da se uvali u takvu nepriliku? Nije postojala nikakva nesreća, greška u navigaciji ili otkazivanje uređaja, čime se mogla objasniti nevolja koja ih je snašla. Niti je, bar koliko je Smit uspevao da se razabere, bio neki način na koji je 'Vaseljena' mogla da im pritekne u pomoć. U središtu operacija uzaludno su se vrteli u krug; stvar je ličila na jedan od onih nesrećnih slučajeva, odveć čestih u svemiru, u kojima se ništa drugo nije moglo učiniti osim da se izjavi saučešće i zabeleži poslednja poruka. Ali on ničim nije odao svoje sumnje i uzdržanost kada je Flojdu saopštio novosti.
     "Dogodila se nesreća", reče on. "Dobili smo naređenje da se odmah vratimo na Zemlju, kako bismo se pripremili za spasilačku misiju."
     "Kakva nesreća?"
     "U pitanju je letelica iz iste serije, 'Galaksija'. Nalazila se u istraživanju jovijanskih satelita. Bila je prinuđena da se spusti."
     Razabrao je izraz zbunjenosti i neverice na Flojdovom licu.
     "Da, znam da je to nemoguće. Ali još nisi čuo sve. Ono najlepše tek dolazi: nasukani su na - Evropi."
     "Na Evropi!"
     "Bojim se da je tako. Oštećeni su, ali, kako izgleda, niko nije stradao. I dalje čekamo pojedinosti."
     "Kada se to dogodilo?"
     "Pre dvanaest časova. Proteklo je izvesno vreme pre no što su uspeli da izveste Ganimed."
     "Ali šta mi možemo da učinimo? Nalazimo se na drugom kraju Sunčevog sistema. Ako se vratimo do lunarne orbite da uzmemo gorivo, a zatim krenemo najbržom orbitom do Jupitera, to bi potrajalo... oh... najmanje dva meseca!" (A u doba 'Leonova', dodade Flojd u sebi, stvar bi se protegla na dve godine...)
     "Znam; ali nema nijednog drugog broda koji bi mogao nešto da preduzme."
     "A šta je sa međusatelitskim teretnjacima sa Ganimeda?"
     "Oni su građeni jedino za rad na orbiti."
     "Spustili su se na Kalisto."
     "Tu je potrebno znatno manje energije. Oh, mogli bi da pokušaju i sa Evropom, ali uz sasvim skroman koristan teret. Stvar je već ispitana, razume se."
     Flojd gotovo da nije čuo kapetana; i dalje je pokušavao da pojmi ovu neverovatnu vest. Prvi put za pola stoleća - a tek drugi put u celoj istoriji! - jedan brod se spustio na zabranjeni svet. I to je pobudilo jednu zloslutnu pomisao...
     "Misliš li da bi za to mogao biti odgovoran neko... ili nešto... ko se nalazi na Evropi?"
     "Upravo sam razmišljao o tome", uzvrati smrknuto kapetan. "Ali već godinama se vrzmamo oko tog mesta i ništa se nije dogodilo."
     "A još konkretnije - šta bi se moglo nama desiti ako pokušamo da im priteknemo u pomoć?"
     "To mi je najpre palo na pamet. Ali sve su to samo spekulacije - moraćemo da sačekamo na nove činjenice. U međuvremenu - zbog toga sam te, u stvari, i pozvao - upravo mi je stigao spisak članova posade sa 'Galaksije', pa sam se pitao...
     Oklevajući, on pruži odštampani list preko radnog stola. Ali još pre no što je Flojd bacio pogled na njega, predosetio je šta će tamo videti.
     "Moj unuk", reče on sumorno.
     A i jedina osoba, dodade on u sebi, koja može produžiti moje ime.

Treći deo: EVROPSKI RULET

21. POLITIKA IZGNANSTVA

     Uprkos svim mračnim predviđanjima, južnoafrička revolucija protekla je gotovo bez krvi - u poređenju sa drugim sličnim događajima. Televizija, koja je bila optužena za mnoga zla, imala je zasluga za ovo. Presedan je vaspostavljen jedno pokolenje ranije na Filipinima; kada znaju da ih ceo svet posmatra, velika većina žena i muškaraca počinje da se ponaša odgovorno. Iako je bilo sramnih izuzetaka, sasvim se malo pokolja odigralo pred kamerama.
     Većina belih Južnoafrikanaca, kada je uvidela neumitno, napustila je zemlju pre preuzimanja vlasti. A kako se nova uprava gorko žalila, oni nisu otišli praznih šaka. Milijarde randa prebačeno je u švajcarske i holandske banke; pred kraj, tajanstveni letovi kretali su iz Kejptauna i Jo'burga u Cirih i Amsterdam skoro svakog sata. Rečeno je da se na dan oslobođenja nisu mogli naći ni unca zlata ili karat dijamanta u bivšoj Južnoafričkoj Republici - a rad u rudnicima delotvorno je sabotiran. Jedan istaknuti begunac se hvalisao, iz svog luksuznog apartmana u Hagu, da će 'proteći pet godina pre no što Kafiri budu osposobili za rad Kemberli - ako im to uopšte ikada pođe za rukom'. Na njegovo silno iznenađenje, firma 'De Beers' vratila se u posao, pod novim imenom i novom upravom, za manje od pet nedelja i dijamanti su tako postali najznačajniji pojedinačni elemenat u ekonomiji nove nacije.
     Jedno pokolenje kasnije, mlađi begunci apsorbovani su - uprkos očajničkom protivljenju roditelja - u kulturu dvadeset prvog veka lišenu rasnih predrasuda i podela. Oni su se sećali, sa ponosom, ali ne i sa razmetanjem, hrabrosti i odlučnosti svojih predaka i ograđivali su se od njihovih gluposti. Doslovce niko među njima nije govorio afrikanerski, čak ni u vlastitim domovima.
     Pa ipak, baš kao i slučaju ruske revolucije jedno pokolenje ranije, bilo je mnogo onih koji su maštali o povratku na staro - ili, u najmanju ruku, o sabotiranju nastojanja onih koji su im preoteli vlast i povlastice. Svoju osujećenost i ogorčenost oni su najčešće iskazivali kroz propagandu, demonstracije, bojkote, peticije Svetskom veću - i, retko, umetnička dela. Za 'The Voortrekkers' se smatralo da predstavlja remek-delo (ironično) engleske književnosti; ovo mišljenje zastupali su čak i oni koji se nimalo nisu slagali sa autorom.
     No, bilo je i skupina koje su držale da je politička akcija beskorisna i da jedino nasilje može povratiti status quo za kojim su žudeli. Iako nije moglo biti mnogo onih koji su stvarno pomišljali da su kadri ponovo da napišu stranice istorije, znatno su bili brojniji oni koji su se, ako već pobeda nije bila moguća, rado zadovoljavali i osvetom.
     Između ove dve krajnosti - potpuno asimilovanih i sasvim beskompromisnih - postojala je čitava lepeza političkih... i apolitičkih... partija. Der Bund nije bio najveća, ali je zato bio najmoćnija i, svakako, najbogatija partija, budući da je kontrolisao zamašan deo prokrijumčarenog blaga izgubljene republike, posredstvom mreže korporacija i holding-kompanija. Većina njih sada je bila savršeno legalna, pa čak i veoma ugledna.
     Bund je imao pola milijarde svog novca u 'Cungovom aerosvemiru', što je otvoreno navođeno u godišnjim bilansima. Godine 2059. ser Lorens je sa zadovoljstvom primio još pola milijarde, što mu je omogućilo da ubrza nabavku male flote.
     Ali čak ni njegova obaveštajna služba nije ušla u trag nekoj vezi između Bunda i poslednje čarter-misije 'Cungovog aerosvemira'. U svakom slučaju, Halej se tada približavao Marsu i ser Lorens je bio odveć zaokupljen pripremama oko poletanja 'Vaseljene' prema planu, tako da je malo obraćao pažnju na rutinske operacije drugog broda iz iste serije.
     Iako se londonski 'Lojd' malo pobunio zbog predviđene maršute 'Galaksije', te primedbe su brzo otklonjene. Bund je svuda imao svoje ljude na ključnim položajima, što nikako nije išlo na ruku posrednicima osiguravajućih društava, ali je veoma pomagalo advokatima specijalizovanim za svemirsko pravo.

22. OPASAN TERET

     Nipošto nije lako upravljati svemirskim brodom koji se kreće između odredišta što ne samo da menjaju svoj položaj za mnogo miliona kilometara svakih nekoliko dana, nego i prolaze kroz raspon brzina koji se meri desetinama kilometara u sekundi. Nikakav pouzdan red vožnje tu ne dolazi u obzir; postoje razdoblja kada uopšte nema smisla kretati na put, već valja ostajati u luci - ili bar na orbiti - i sačekati da se Sunčev sistem prestroji kako bi bio pogodniji za potrebe čovečanstva.
     Srećom, ti periodi su poznati godinama unapred, tako da je moguće zgodno ih iskoristiti za remont, prepravke i puštanje posade na dopust. A ponekad, zahvaljujući sreći ili agresivnoj veštini prodaje, moguće je upriličiti lokalne čarter-letove, makar i ne veće od svemirskog ekvivalenta nekadašnjih kružnih vožnji po zalivu.
     Kapetan Erik Laplas bio je veoma zadovoljan što tromesečno zadržavanje kod Ganimeda neće biti potpuni gubitak. Jedan anoniman i neočekivan prilog Zadužbini planetnih nauka obezbedio je sredstva za izviđanje jovijanskog (i dalje ga niko nije nazivao 'luciferovski') sistema satelita, pri čemu je posebnu pažnju valjalo obratiti na desetak zanemarenih, manjih meseca. Neki među njima još nisu bili ni čestito ispitani, a kamoli posećeni.
     Čim je čuo za tu misiju, Rolf van der Berg pozvao je Cungovog agenta za svemirski prevoz i stao da se diskretno raspituje.
     "Da, najpre ćemo se uputiti ka Iou, zatim ćemo proleteti pored Evrope..."
     "Samo proleteti? Na kojoj udaljenosti?"
     "Samo trenutak - čudno, u planu leta nema nikakvih pojedinosti o tome. Ali brod svakako neće ući u zabranjenu zonu."
     "Čija je granica spuštena na deset hiljada kilometara prilikom poslednjeg određenja. U svakom slučaju, dobrovoljno se javjam za planetologa misije. Poslaću vam svoje papire..."
     "Nema potrebe, doktore van der Berg. Već su vam uputili poziv."

     Uvek je lako biti dobar general posle bitke - i odista, kada bi u mislima prizivao prošlost (a za to je kasnije imao obilje vremena), Kapetan Laplas mogao je da se priseti više neobičnosti vezanih za taj čarter. Dva člana posade iznenada su se razbolela, a za njih je odmah poslata zamena; njemu je bilo veoma milo zbog ove delotvornosti, tako da nije temeljito proverio njihove papire, što je inače uvek činio. (No, čak i da jeste, samo bi ustanovio da je sve savršeno u redu.)
     Tu je, zatim, bila nevolja sa teretom. Kao kapetan, imao je pravo da proveri sve što bi bilo doneto na brod. Razume se, to je bilo nemoguće u celosti obaviti, ali on nikada ne bi oklevao da preduzme ispitivanje ako bi zaključio da ima za to razloga. Posadu su, uglavnom, sačinjavali veoma odgovorni ljudi; ali dugotrajne misije mogu da budu dosadne, a postojale su hemikalije za suzbijanje ovog raspoloženja koje se - iako su bile savršeno legalne na Zemlji - ovde nisu smele koristiti.
     Kada ga je drugi oficir Kris Flojd izvestio o svojim sumnjama, kapetan je u prvi mah pomislio da je brodsko hromatografsko 'njuškalo' otkrilo novo skrovište kvalitetnog opijuma čijim se prometom povremeno bavila njegova poglavito kineska posada. Ovog puta, međutim, stvar je bila ozbiljna - veoma ozbiljna.
     "Spremište tereta tri, tovar broj 2/456, kapetane. U deklaraciji stoji 'Naučni uređaji'. Posredi su, međutim, eksplozivi."
     "Šta?"
     "Izvan svake sumnje, ser. Evo elektrograma."
     "Verujem vam na reč, gospodine Flojd. Jeste li ispitali tovar?
     "Nisam, ser. Smešten je u zapečaćenom sanduku, razmera pola metra sa jednim metrom sa pet metara, približno. Posredi je jedno od najvećih koleta koje je ponela naučna ekipa. Na sanduku stoji naznaka: 'Lomljivo - rukuj pažljivo'. Ali to piše i na svemu drugom, razume se."
     Kapetan Laplas poče zamišljeno da dobuje prstima po plastičnoj plohi svog radnog stola, koja je imala izgled drveta sa godovima. (Šara mu se nimalo nije dopadala i on je odlučio da je promeni prilikom narednog remonta.) Čak i ta blaga kretnja počela je da ga diže sa stolice i on se automatski usidri tako što se zakačio stopalom za stub na kome je počivalo sedište.
     Iako ni na trenutak nije posumnjao u Flojdov izveštaj - njegov novi drugi oficir bio je veoma pozvan za posao kojim se bavio i kapetanu je bilo milo što uopšte nije pominjao svog znamenitog dedu - ipak je moglo postojati neko bezaleno objašnjenje. 'Njuškala' su mogla zavesti ostale hemikalije sa nervoznim molekularnim spojevima.
     Mogli su poći dole i naložiti da se otvori sanduk. Ne - to bi moglo biti opasno, a i izazvalo bi pravne probleme. Najbolje je otvoreno raščistiti stvar; to ga je u svakom slučaju čekalo, ranije ili kasnije.
     "Molim vas, dovedite dr Andersona - i nikom ne pominjite celu stvar."
     "Vrlo dobro, ser." Kris Flojd je sa uvažavanjem salutirao, što je bilo sasvim nepotrebno, i glatko izlebdeo iz prostorije.
     Predvodnik naučne ekipe nije imao iskustva sa odsustvom sile teže, tako da mu je ulazak ispao prilično nezgrapan. Njegova očigledno iskrena rasrđenost nije mnogo pomogla i on je u više navrata morao da se uhvati za kapetanov radni sto na nedostojanstven način.
     "Eksploziv! Razume se da ne! Dajte da vidim deklaraciju - 2/456..."
     Dr Anderson otkuca broj na svojoj ručnoj tastaturi i polako pročita objašnjenje: "Penetrometri, tip V, količina tri. Tako je - nema nikakvih problema."
     "Dobro", reče kapetan, "a šta je to penetrometar?" Iako je situacija i dalje bila ozbiljna, on je teško uspevao da obuzda smešak; zvučalo mu je nekako nepristojno...
     "Standardna naprava za uzimanje planetnih uzoraka. Ispustite je i uz malo sreće dobijete uzorak dugačak do deset metara - čak i kada je u pitanju žilava stena. Potom vam pošalje potpunu hemijsku analizu. To je jedini bezbedan način da se izučavaju mesta kakva je dnevna strana Merkura - ili Io, na koji ćemo se prvo spustiti."
     "Doktore Andersone", reče kapetan, nastojeći da se obuzda, "vi ste sasvim sigurno izvrstan geolog, ali niste mnogo upućeni u nebesku mehaniku. Nemoguće je samo tako spustiti stvari sa orbite..."
     Optužba za neupućenost očigledno je bila neosnovana, kao što je odmah pokazala naučnikova reakcija.
     "Idioti!" reče on. "Razume se, trebalo je da vas obaveste."
     "Tačno. Rakete na čvrsto gorivo spadaju u kategoriju 'opasnog tereta'. Želim zvaničnu potvrdu, kao i vaše lično uveravanje da su preduzete sve neophodne mere bezbednosti; u protivnom, stvar ide napolje. Ima li još sličnih iznenađenja? Da li ste planirali seizmička istraživanja? Čini mi se da se za njih obično koriste eksplozivi..."
     Nekoliko časova kasnije pomalo skrušen naučnik priznao je da je i sam pronašao dve boce elementarnog fluora neophodnog za rad lasera kojim se gađaju nebeska tela na udaljenosti i do hiljadu kilometara, kako bi se dobili spektografski snimci. Kako je čist fluor bio najopasnija tvar za koju je čovek znao, nalazio se visoko na spisku zabranjenih materijala - ali, baš kao i rakete koje su prevozile penetrometre do njihovog odredišta, i ovaj element bio je neophodan za misiju.
     Kada se sasvim uverio da su preduzete sve mere predostrožnosti, kapetan Laplas uvažio je naučnikova izvinjenja, kao i njegovo uveravanje da je do previda došlo isključivo usled žurbe u kojoj je priređen pohod.
     Bio je siguran da mu je dr Anderson rekao istinu, ali već mu se javila slutnja da nešto nije u redu sa misijom.
     No, ni u snu ne bi mogao da pomisli koliko, zapravo, nije bilo u redu.

23. PAKAO

     Pre detonacije Jupitera Io se nalazio odmah iza Venere kao najpaklenije mesto u Sunčevom sistemu. Sada, pošto je Lucifer podigao njegovu površinsku temperaturu za još par stotina stepeni, takmac mu više nije mogla biti ni Venera.
     Aktivnost sumpornih vulkana i gejzira postala je znatno izrazitija, dovodeći do preoblikovanja površine namučenog satelita u vremenskom rasponu koji se merio godinama, a ne decenijama. Paleontolozi su odustali od svih nastojanja da kartografišu Io, zadovoljivši se time da svakih nekoliko dana vrše snimanja sa orbite. Koristeći se njima, načinili su zadivljujući ubrzani film Pakla u punom dejstvu.
     Londonski 'Lojd' naplatio je zamašnu premiju za ovaj deo misije, ali Io nije, zapravo, predstavljao nikakvu stvarnu pretnju po brod koji proleće pored njega na razdaljini koja nijednog trenutka nije manja od deset hiljada kilometara - i to iznad srazmerno mirne noćne strane.
     Dok je posmatrao žuti i narandžasti globus koji se približavao - najdrečavije telo u celom Sunčevom sistemu - drugi oficir Flojd neodoljivo se prisetio vremena, sada udaljenog već pola veka, kada je njegov deda došao ovamo. Ovde se 'Leonov' sreo sa 'Otkrićem' i tu je dr Čandra probudio usnuli kompjuter HAL. Zatim su se oba broda uputila u ispitivanje ogromnog crnog monolita koji je počivao kod L 1 - unutrašnje Lagranžove tačke između Ioa i Jupitera.
     Sada je monolita nestalo - baš kao i Jupitera. Minisunce koje je izniklo poput feniksa iz implozije džinovske planete pretvorilo je njene satelite u doslovce novi sunčev sistem, premda su se jedino na Ganimedu i Evropi nalazila područja sa temperaturama sličnim onim na Zemlji. Koliko će to potrajati, niko nije znao. Procene Luciferovog veka kretale su se od hiljadu, do milion godina.
     Naučna ekipa na 'Galaksiji' čežnjivo je posmatrala tačku L 1, ali sada je bilo odveć opasno približiti joj se. Reka električne energije - Iova 'otočna cev' - oduvek je tekla između Jupitera i njegovog unutrašnjeg satelita, a nastanak Lucifera pojačao je njenu snagu više stotina puta. Nekada se ta reka energije mogla videti čak i golim okom: žuto se presijavala, uz osobeni sjaj jonizovanog natrijuma. Neki inženjeri na Ganimedu sa nadom su govorili o kroćenju tih gigavata koji su uzalud oticali u susedstvo, ali niko nije umeo da smisli način da se to praktično izvede.
     Prvi penetrometri lansirani su uz vulgarne komentare posade i kroz dva časa zaboli su se poput injekcija u kužni satelit. Nastavili su da dejstvuju još skoro pet sekundi - deset puta duže no što je bilo predviđeno - emitujući na hiljade hemijskih, fizičkih i geoloških podataka izmerenih na Iou, pre no što ih je satelit uništio.
     Među naučnicima je zavladalo silno uzbuđenje; van der Berg je, međutim, bio samo zadovoljan. I očekivao je da će sonda dejstvovati; Io je predstavljao besmisleno laku metu. Ali ako je bio u pravu u pogledu Evrope, drugi penetrometar će sigurno zakazati.
     No, to ništa neće dokazati; mogao bi da zakaže iz desetak valjanih razloga. A kada se to dogodi, neće biti nikakve druge alternative do spuštanja.
     Što je, razume se, bilo potpuno zabranjeno - i to ne samo zakonima čoveka.