43. PAKAO

     Sada je postojalo samo crveno sunce koje je s kraja na kraj ispunjavalo nebo. Nalazilo se toliko blizu da mu površina više nije izgledala smrznuta u nepomičnost zbog nedovoljnih razmera. Postojala su sjajna čvorišta koja su se kretala tamo-amo, cikloni gasa koji su se dizali i spuštali, protuberance koje su lagano kuljale ka nebu. Lagano? Mora da su šikljale brzinom od milion milja na sat kad su im se kretnje uopše mogle uočiti...
     Nije čak ni pokušao da pojmi razmere pakla ka kome je ponirao. Ogromnost Saturna i Jupitera porazila ga je prilikom proletanja 'Otkrića' kraj njih u onom Sunčevom sistemu udaljenom sada neznano mnogo gigamilja. No, sve što je ovde video bilo je još stotinu puta veće; ništa mu drugo nije preostalo do da prihvata slike koje su mu preplavljivale um, uopšte ne pokušavajući da ih protumači.
     Kako se plameno more širilo pod njim, Boumen je trebalo da iskusi strah - ali, ma koliko neobično izgledalo, osećao je jedino blagu zebnju. Nije stvar bila u tome što su mu čudesa otupela um; logika mu je govorila da jamačno stoji pod zaštitom neke kontrolišuće i gotovo svemoguće inteligencije. Sada se nalazio toliko blizu crvenog sunca da bi u trenu sagoreo da neki nevidljivi štitnik nije odagnavao njegovo zračenje. A i tokom putovanja bio je podvrgavan ubrzanjima pri kojima bi u magnovenju bio zdrobljen - pa ipak, ništa nije osetio. Ako je toliko truda uloženo u to da se on sačuva, onda je još bilo razloga za nadu.
     Svemirska kapsula sada se kretala blagim lukom, gotovo uporednim sa površinom zvezde, ali i koji se ipak lagano spuštao ka njoj. A onda, Boumen prvi put postade svestan zvukova. Čula se slabašna, neprekidna tutunjava, nadjačavana s vremena na vreme pucketavim zvucima sličnim onima koji nastaju pri cepanju hartije ili udaljenoj grmljavini. To je mogao jedino da bude najslabašniji odjek neke nepojmljive kakofonije; atmosfera koja ga je okruživala jamačno je odzvanjala potresima kadrim da svaki materijal razlože na atome. No, on je podjednako valjano bio zaštićen od te razorne buke kao i od toplote.
     Iako su se plamene hrbati visoke hiljadama milja dizale i lagano rušile oko njega, on je bio potpuno bezbedan od sve njihove siline. Energije ove zvezde besnele su mimo njega, kao da su pripadale nekoj drugoj vaseljeni; kapsula se postojano kretala usred njih, neokrznuta i neoprljena.
     Boumenove oči, ne više beznadežno pometene neobičnošću i ogromnošću prizora, počeše da razabiru pojedinosti koje mora da su postojale i ranije, ali koje sve do sada nije zapazio. Površina ove zvezde nije predstavljala bezoblični haos; i tu je postojao izvestan poredak, kao i u svemu što je Priroda stvorila.
     Najpre je uočio male kovitlace gasa - verovatno ne veće od Azije ili Afrike - koji su tumarali površinom zvezde. Ponekad bi mu se ukazala prilika da baci pogled u neki od njih i tada bi video tamnija, hladnija područja daleko ispod. Neobično, ali izgleda da nije bilo sunčevih pega; možda su one predstavljale boljku osobenu za zvezdu koja je obasjavala Zemlju.
     A javljali su se i mestimični oblaci, slični pramenovima dima koji nagoveštavaju nailazak oluje. Možda su uistinu predstavljali dim, zato što je ovo sunce bilo toliko hladno da je tu mogla postojati prava vatra. Hemijska jedinjenja mogla su nastati i opstati nekoliko sekundi pre no što bi ih ponovo razložile na sastavne atome još žežće nuklearne silovitosti što su ih okruživale.
     Obzorje je postajalo svetlije, pri čemu mu se boja menjala od tamnocrvene, preko žute i plave, do jarkoljubičaste. Beli patuljak nailazio je povrh obzorja, vukući za sobom svoj plimski talas zvezdane tvari.
     Boumen zaštiti oči od nesnosnog sjaja malog sunca i upravi pažnju na uskomešani zvezdani predeo koji je gravitaciono polje vuklo put neba. Jednom je imao prilike da vidi vodeni tornado kako se kreće površinom Kariba; ovaj plameni stub imao je gotovo isti oblik. Samo su se razmere donekle razlikovale, zato što je ognjena kula u osnovi verovatno bila prostranija od cele planete Zemlje.
     A onda, neposredno pod sobom, Boumen zapazi nešto što je jamačno bilo novo, jer da je bilo tu i ranije, teško da ga je mogao prevideti. Krećući se preko okeana blistavog gasa, nalazile su se milijarde sjajnih kuglica; odlikovale su se bisernom svetlošću koja se pojačavala i slabila u razmacima od nekoliko sekundi. A sve su putovale u istom pravcu, poput lososa koji se kreću uzvodno; povremeno bi skretale sa pravolinijske putanje, tako da su im se staze preplitale, ali one se nikada nisu dodirivale.
     Bilo ih je na hiljade i što ih je Boumen više posmatrao, postajao je sve uvereniji da im je kretanje svrhovito. Nalazile su se na odveć velikoj udaljenosti da bi mogao da razabere neku pojedinost njihovog ustrojstva; već sama činjenica da je uopšte uspevao da ih uoči na ovoj kolosalnoj panorami predstavljala je jemstvo da u prečniku imaju mnogo - možda na stotine - milja. Ako su tu posredi organizovani entiteti, onda su uistinu u pitanju levijatani, sazdani po meri sveta koji nastanjuju.
     Možda su to bili samo oblaci plazme, koji su stekli privremenu postojanost zahvaljujući nekoj čudnoj kombinaciji prirodnih sila - slično kratkovečnim loptastim munjama koje još zbunjuju zemaljske naučnike. Bilo je to jednostavno, a verovatno i utešno objašnjenje; ali, posmatrajući ta strujanja zvezdanih razmera, Boumen nije mogao uistinu poverovati u njega. Ta iskričava čvorišta svetlosti znala su kuda idu; hotimice su se slivala ka plamenom stubu što ga je podizao beli patuljak krećući se orbitom.
     Boumen baci još jedan pogled ka uspinjućem mlazu koji je sada nastupao duž obzorja ispod sićušne, masivne zvezde što je upravljala njime. Da li je posredi puka uobrazilja - ili su stvarno postojale mrlje snažnije sjanosti koje su gamizale uz taj veliki gasni gejzir, kao da su se milijarde blistavih iskri udružile u čitave kontinente fosforescencije?
     Zamisao je gotovo natkrljavala i samu maštu, ali možda je to što je posmatrao uistinu bilo ništa manje do migracija sa zvezde na zvezdu preko ognjenog mosta. Sva je prilika da nikada neće doznati da li je tu posredi kretanje bezumnih kosmičkih zveri, koje kroz svemir nagoni neki poriv sličan onom što podstiče leminge, ili ogromna seoba inteligentnih entiteta.
     Kretao se kroz novi poredak stvaranja o kome je tek nekolicina ljudi ikada sanjala. Sa one strane carstva mora, kopna, vazduha i svemira ležalo je carstvo vatre, a on je bio jedini povlašćen da ga na trenutak osmotri. Bilo bi previše očekivati da to i razume.

44. PRIJEM

     Ognjeni stub stao je da prelazi rub sunca poput oluje koja odlazi za obzorje. Uskomešane mrlje svetlosti više se nisu kretale zvezdanim predelom crvenog sjaja koji se i dalje nalazio hiljadama milja ispod. Sedeći u svemirskoj kapsuli, zaštićen od sredine koja je mogla da ga potre u jednoj milisekundi, Dejvid Boumen čekao je na ono što je bilo pripremljeno.
     Hitajući svojom orbitom, beli patuljak brzo je ponirao; uskoro je dodirnuo obzorje, zapalio ga i iščezao. Lažni sumrak spustio se na pakao ispod i u toj iznenadnoj promeni osvetljenosti Boumen postade svestan da se nešto zbiva u prostoru oko njega.
     Učinilo mu se da je svet crvenog sunca počeo da se mreška, kao da ga posmatra kroz vodu koja teče. Na trenutak se zapitao da li je to posredi neko refraktivno dejstvo, izazvano možda prolaskom neuobičajeno silovitog udarnog talasa kroz prenapregnutu atmosferu u kojoj se i sam nalazio zaronjen.
     Svetlost se prigušivala, kao da je predstojalo spuštanje drugog sumraka. Boumen po navici podiže pogled nagore, ali se odmah prekori zbog tog previda, prisetivši se da je glavni izvor svetlosti ovde ne nebo, nego blistavi donji svet.
     Izgledalo je kao da se zidovi od nekog materijala sličnog neprozirnom staklu zgušnjavaju oko njega, prituljujući crveni sjaj i zamračujući vidik. Postajalo je sve tamnije i tamnije; slabašnja tutnjava zvezdanih orkana takođe je brzo zamirala. Konačno, svemirska kapsula ostala je da lebdi u tišini i noći. Trenutak kasnije, usledio je sasvim blag udar kada se ona spustila na neku čvrsti površinu i zaustavila.
     Zaustavila, ali na čemu? - upita se Boumen sa nevericom. A onda se svetlost vratila; a neverica je ustupila mesto krajnjem očaju - jer po onome što je video da ga okružuje znao je da je jamačno sišao sa uma.
     Bio je pripravan, pomislio je, na svako čudo. Jedina stvar koju uopšte nije očekivao bilo je nešto sasvim obično.
     Svemirska kapsula počivala je na uglačanom podu nekog elegantnog, neznanog hotelskog apartmana koji se mogao nalaziti u bilo kom velikom gradu na Zemlji. Pred očima mu je stajala dnevna soba sa stočićem, divanom, desetak stolica, pisaćim stolom, mnoštvom raznih svetiljki, dopola ispunjenom policom za knjige na kojoj su ležali i neki časopisi, pa čak i jedna vaza sa cvećem. Van Gogov 'Most u Arlu' visio je na jednom zidu - a Vajtov 'Kristinin svet' na drugom. Bio je uveren da će, kada bude otvorio ladicu onog stola, u njoj naći primerak Gidenove Biblije...
     Ako je uistinu sišao s uma, onda su njegove prikaze bile divno uređene. Sve je izgledalo savršeno stvarno; ništa ne bi nestalo kada bi mu okrenuo leđa. Jedina stvar koja nikako nije pristajala ovom prizoru - između ostalog i po razmerama - bila je sama svemirska kapsula.
     Boumen je mnogo minuta ostao nepomičan na svom sedištu. Napola je očekivao da će privid oko njega iščeznuti. Ali ovaj je ostajao, podjednako postojan kao i ma šta drugo što je video u životu.
     Uistinu je bio stvaran - ili je predstavljao tako veštu obmanu čula da se nikako nije mogao razlikovati od stvarnosti. Možda je posredi bio kakav test; ako je to slučaj, onda će verovatno od onoga što on bude preduzeo u narednih nekoliko minuta zavisiti ne samo njegova sudbina, nego i sudbina ljudske rase.
     Mogao je ostati da sedi i da čeka da se nešto dogodi ili je mogao da otvori kapsulu i iziđe napolje, uhvativši se ukoštac sa stvarnošću prizora što ga je okruživao. Izgledalo je da je pod čvrst; uostalom, izdržavao je težinu svemirske kapsule. Nije bilo verovatno da će propasti kroz njega - ma šta on stvarno predstavljao.
     No, i dalje je postojalo pitanje vazduha; po činjenicama kojima je raspolagao, sasvim je bilo moguće da se prostorija nalazi u vakuumu ili da sadrži otrovnu atmosferu. Smatrao je to, doduše, krajnje neverovatnim - niko ne bi uložio ovoliko truda, previdevši pritom jednu tako bitnu pojedinost - ali nije želeo da se izlaže nepotrebnim rizicima. U svakom slučaju, godine obuke naučile su ga oprezu kada je u pitanju mogućnost kontaminacije; nije bio voljan da se izlaže nepoznatoj sredini sve dok ne ustanovi da mu nema alternative. Ovo mesto izgledalo je kao hotelska soba negde u Sjedinjenim Državama. To, međutim, nimalo nije menjalo činjenicu da se sada nalazi jamačno stotinama svetlosnih godina od Sunčevog sistema.
     Spustio je šlem skafandra i zatvorio ga, a zatim stavio u pogon mehanizam za otvaranje vrata svemirske kapsule. Usledio je kratak pisak pri izjednačavanju pritiska; a onda on zakorači u prostoriju.
     Koliko je uspeo da razabere; nalazio se u savršeno normalnom gravitacionom polju. Podigao je jednu ruku i pustio je da slobodno padne. Našla mu se uz bok za manje od jedne sekunde.
     Zbog ovoga mu je sve počelo da izgleda dvostruko nestvarno. Bio je odeven u skafander i stajao je - umesto da lebdi - izvan plovila koje je moglo valjano da dejstvuje jedino u uslovima nepostojanja sile teže. Svi njegovi normalni astronautski refleksi bili su pometeni; morao je da razmisli svaki put pre no što bi načinio neki pokret.
     Poput čoveka u transu, krenuo je lagano iz svoje gole polovine prostorije, bez ikakvog nameštaja, ka hotelskom apartmanu. Ovaj nije, kao što je napola očekivao, nestao kada mu se on približio, već je ostao savršeno stvaran - i, naizgled, savršeno postojan.
     Zaustavio se kraj stočića. Na njemu se nalazio uobičajeni videofon sistema 'Bel', zajeno sa lokalnim imenikom. On se pognu i uze zamašni tom nespretnim rukama u rukavicama.
     Na njemu je stajalo ispisano, na poznati način koji je video hiljadama puta ranije: VAŠINGTON, D. C.
     A onda, kada je osmotrio malo podrobnije, došao je do prvog pouzdanog dokaza da se ne nalazi na Zemlji, iako je sve ovo moglo biti stvarno.
     Mogao je da pročita jedino reč 'Vašington'; ostatak teksta bio je zamućen, kao da je presnimljen sa neke novinske fotografije. Nasumce je otvorio knjigu i stao da je lista. Sve stranice predstavljale su gole površine od nekog krtog, belog materijala koji jamačno nije bio hartija, iako je veoma nalikovao na nju.
     Podigao je telefonsku slušalicu i prislonio je uz plastičnu oplatu svog šlema. Da je postojao signal slobodne linije, on bi ga mogao čuti kroz provodljivi materijal. Ali, kao što je i očekivao, nije bilo ničeg drugog do tišine.
     Sve je, znači, bilo lažno, premda i fantastično pomno sazdano. A jasno je bilo da mu svrha nije bila da obmanjuje, već - nadao se - da ulije spokoj. Bila je to veoma utešna pomisao; pa ipak, rešio je da ne skine skafander sve dok ne okonča svoje istraživačko putovanje.
     Sav nameštaj izgledao je valjan i postojan; isprobao je stolice i one su izdržale njegovu težinu. Ali ladice u stolu nisu se mogle izvući; bile su lažne.
     Isto je bilo i sa knjigama i časopisima; slično telefonskom imeniku, mogli su se pročitati samo naslovi. Na okupu se našla neobična zbirka - poglavito prilično bezvredni bestseleri, nekoliko nebeletrističkih dela senzacionalističkog pristupa i neke autobiografije koje je pratila zamašna reklamna kampanja. Nije postojalo ništa mlađe od tri godine, a i intelektualni sadržaj bio je sasvim oskudan. To je, doduše, bilo svejedno, budući da se knjige ionako nisu mogle čak ni skinuti sa police.
     Postojala su dvoja vrata koja su se spremno otvorila. Prva su vodila u malu, ali udobnu spavaću sobu, u kojoj su se pored postelje nalazili još komoda, dve stolice, prekidači za svetlo koji su radili i plakar. Otvorio ga je i ugledao četiti para odela, kućni ogrtač, desetak belih košulja i nekoliko kompleta donjeg rublja - sve uredno postavljeno na vešalice.
     Uzeo je jedno odelo i pomno ga ispitao. Koliko je mogao da proceni rukama u rukavicama, bilo je načinjeno od nekog materijala koji je više nalikovao krznu nego vuni. Takođe je bilo pomalo demodirano; na Zemlji, bar već četiri godine, niko nije nosio jednoredna odela.
     Pored spavaće sobe nalazilo se kupatilo opremljeno svim potrebnim priborom za koji je on sa olakšanjem ustanovio da nije lažan, već da savršeno normalno dejstvuje. Potom je na red došla čajna kuhinja, sa električnim štednjakom, hladnjakom, kredencom za ostavu, posuđem i priborom za jelo, sudoperom, stolom i stolicama. Boumen se dao u istraživanje ne samo iz radoznalosti, nego i zato što ga je sve više morila glad.
     Najpre je otvorio hladnjak, iz koga je pokuljao talas hladne magle. Police su bile pune raznih pakovanja i limenki koje su sve izdaleka izgledale savršeno poznate, premda se izbliza ispostavljalo da su im nalepnice zamućene i nečitke. No, uočljiv je bio nedostatak jaja, mleka, maslaca, mesa, voća ili bilo koje neprerađene hrane; u hladnjaku su se nalazile samo one stvari koje su se na neki način pakovale.
     Boumen uze jednu kutiju poznatih žitnih pahuljica koje su se jele za doručak, pomislivši uz put kako je neobično to što se one drže u hladnjaku. U času kada je podigao pakovanje, shvatio je da ono svakako ne sadrži žitne pahuljice; bilo je, naime, znatno teže.
     Otvorio je poklopac i ispitao sadržaj. U kutiji se nalazila neka pomalo vlažna, plava smesa, slična po težini i sastavu hlebnom pudingu. Izuzme li se neobična boja, izgledalo je veoma ukusno.
     Ali to je smešno, reče Boumen u sebi. Gotovo je izvesno da me promatraju i mora da im izgledam kao maloumnik u ovom skafandru. Ako je ovo nekakav test inteligencije, verovatno sam već pao na njemu. Bez daljeg oklevanja, on se vrati u spavaću sobu i poče da otkačinje zaptivke šlema. Pošto je to učinio, podiže šlem delić inča, polomi pečat i oprezni šmrknu. Koliko je uspevao da razabere, udahnuo je savršeno normalan vazduh.
     Ostavio je šlem na postelju i počeo zahvalno - i prilično kruto - da skida skafander. Kada je završio, protegao se, nekoliko puta duboko udahnuo i brižljivo odložio skafander među uobičajenije delove odeće u plakaru. Tu je delovao prilično neobično, ali sklonost ka urednosti koju je Boumen delio sa svim astronautima nikada mu ne bi dopustila da ga ostavi negde drugde.
     Zatim se žurno vratio u kuhinju i stao da podrobnije ispituje kutiju sa 'žitnim pahuljicama'.
     Plavi hlebni puding imao je blag, začinski miris, pomalo sličan onome kojim se odlikuju makaroni. Boumen mu odmeri težinu u ruci, odlomi jedan komad i obazrivo ga omirisa. Iako je sada bio uveren da ga niko neće pokušati hotimice da otruje, uvek je postojala mogućnost greške - naročito na jednom tako složenom polju kao što je to biohemija.
     Stavio je u usta nekoliko mrvica, a potom ih sažvako i progutao; bilo je izvrsno, premda je ukus delovao krajnje neodređeno, tako da ga je gotovo bilo nemoguće opisati. Ako bi zatvorio oči, mogao bi zamisliti da je to meso, hleb od neprosejanog brašna ili čak sušeno voće. Ukoliko ne dođe do neočekivanih posledica, nije imao razloga da se boji smrti od gladi.
     Pojeo je svega nekoliko zalogaja te smese i već se osetio prilično sit, tako da je potražio nešto da popije. Postojalo je pet-šest limenki piva - ponovo jedne čuvene marke - u stražnjem delu hladnjaka i on pritisnu poklopac na jednoj od njih.
     Metalni kapak popusti duž označenih linija, baš kao i obično. Ali limenka nije sadržala pivo; na Boumenovo iznenađenje i razočaranost, unutra se takođe nalazila plava hrana.
     Za nekoliko sekundi otvorio je još pet-šest drugih pakovanja i limenki. Ma šta da im je pisalo na nalepnicama, sadržaj im je bio isti; kako je izgledalo, ishrana će mu biti pomalo jednolična, a i za piće neće imati ništa drugo osim vode. Nasuo je čašu iz kuhinjske slavine i obazrivo srknuo.
     Odmah je ispljunuo prvih nekoliko kapi; ukus je bio odvratan. A onda, pomalo postiđen svojom nagonskom reakcijom, on prisili sebe da ispije ostatak.
     Prvi gutljaj bio je dovoljan da se prepozna tečnost. Imala je užasan ukus zato što je bila sasvim bezukusna; iz slavine je tekla čista, destilisana voda. Njegovi neznani domaćini očigledno nisu hteli ništa da rizikuju u pogledu njegovog zdravlja.
     Osetivši se znatno osveženo, on se na brzinu istuširao. Nije bilo sapuna, što je predstavljalo još jednu sitniju nepogodnost, ali je zato postojao veoma delotvoran sušionik sa toplim vazduhom u kome je on uživao neko vreme, da bi potom obukao gaće, potkošulju i kućni ogrtač iz plakara sa odećom. Zatim se opružio na postelji, zagledao se u tavanicu i pokušao da dokuči neki smisao u ovoj fantastičnoj situaciji.
     Nije daleko odmakao u tom pravcu, kada mu je pažnju odvukao jedan drugi tok misli. Neposredno iznad postelje nalazio se uobičajeni hotelski TV ekran na plafonu; pretpostavio je da je i televizor, poput telefona i knjiga, lažan.
     Ali kontrolna jedinica na njišućem priručju postelje izgledala je tako stvarna da on nije mogao odoleti da se ne poigra njome; a kada mu prsti dodirnuše senzorski disk sa oznakom UKLJUČENJE, ekran namah ožive.
     On grozničavo i nasumce poče da otkucava brojke na biraču kanala i bezmalo odmah dobi prvu sluku.
     Bio je to jedan dobro poznati afrički komentator koji je raspravljao o pokušajima preduzetim sa svrhom da se sačuvaju poslednji ostaci divljeg života u njegovoj zemlji. Boumen ga je slušao nekoliko sekundi, tako opčinjen zvukom ljudskog glasa da nije obratio ni najmanje pažnju na ono o čemu je bilo reči. A onda stade da menja kanale.
     Tokom narednih pet minuta video je simfonijski orkestar koji je svirao Voltonov 'Violinski koncert', raspravu o žalosnom stanju u kome se našlo tradicionalno pozorište, jedan vestern, demonstraciju novog načina lečenja glavobolje, kviz na nekom orjentalnom jeziku, jednu psihodramu, tri emisije vesti, fudbalsku utakmicu, predavanje o stereometriji (na ruskom), kao i nekoliko najavnih signala, odnosno teletekstova. Bio je to, u stvari, savršeno normalan izbor iz svetskih TV programa, a ako se izuzme psihološka potpora koju je posredstvom toga dobio, cela stvar je u njemu samo potvrdila jedno podozrenje koje mu se već uobličilo u umu.
     Svi programi bili su stari oko dve godine. Bilo je to otprilike u vreme kada je otkriven MNT-1 i teško se moglo poverovati da je posredi puka podudarnost. Nešto je motrilo na radio-talase; onaj abonosni blok bio je zaposleniji nego što su ljudi to podozrevali.
     Nastavio je da tumara spektrom i najednom je ugledao jedan poznati prizor. Na ekranu se pojavio upravo ovaj apartman, u kome se nalazio jedan znameniti glumac koji je besno optuživao nevernu naložnicu. U šoku izazvanom prepoznavanjem, Boumen se upiljio u dnevnu sobu iz koje je upravo izišao - a kada je kamera krenula za srditim parom ka spavaćoj sobi, on nehotice pogleda prema vratima da vidi da li će neko uistinu ući.
     To je, dakle, bio način na koji je prijemno područje bilo pripremljeno za njega; njegovi domaćini zasnovali su svoje zamisli o načinu življenja na Zemlji na TV programima. Njegova slutnja da se nalazi u filmskom dekoru bila je gotovo doslovno tačna.
     Saznao je sve što je želeo za sada i isključio je televizor. Šta sad da radim? - upita se on, stavivši šake sa prepletenim prstima ispod glave i zagledavši se u prazan ekran.
     Fizički i emocionalno bio je iscrpljen, ali je ipak izgledalo nemoguće da neko može zaspati u ovako fantastičnoj sredini, na većoj udaljenosti od Zemlje nego što je ijedan čovek u istoriji bio. Ali udobna postelja i nagonska mudrost tela urotiše se protiv njegove volje.
     Potražio je prstima prekidač za svetlo i prostorija utonu u tamu. Nekoliko sekundi kasnije domašio je sa one strane međe snova.
     I tako, polednji put, Dejvid Boumen zaspa.

45. RAKAPITULACIJA

     Budući da više nije bilo potrebe za njim, nameštaj apartmana razloži se u umu svog tvorca. Ostao je jedino krevet - kao i zidovi koji su štitili ovaj krhki organizam od energija koje on još nije mogao da kontroliše.
     U snu, Dejvid Boumen se nemirno promeškolji. Nije se probudio, niti je sanjao, ali više nije bio sasvim nesvestan. Poput magle što gamiže kroz šumu, nešto mu je zaposedalo um. Osećao je to tek nejasno, zato što bi ga puni dodir uništio potpuno izvesno kao i ognjevi koji su besneli sa one strane zidova. Pod tim ravnodušnim ispitivanjem nije osećao ni nadu ni strah; sva osećanja bila su iščilela.
     Izgledalo je kao da plovi slobodnim prostorom, dok se oko njega u svim pravcima pružala beskrajna geometrijska mreža tamnih linija ili niti, duž kojih su se kretala sićušna čvorišta svetlosti - neka polako, druga vrtoglavom brzinom. Jednom prilikom, osmotrio je kroz mikroskop presek ljudskog mozga i u njegovoj mreži nervnih vlakana zapazio je istu lavirintsku složenost. Ali to je bilo mrtvo i statično, dok je ovo nadmašalo i sam život. Znao je - ili je verovao da zna - da posmatra operaciju nekog džinovskog uma, razmišljajući pri tom o Vaseljeni čiji je tako sićušan deo.
     Prikaza ili privid potraja samo jedan trenutak. A onda, kristalne ravni i rešetke, kao i izukrštane perspektive pokretne svetlosti iščeznuše iz postojanja u času kad je Dejvid Boumen prešao u područje svesti koje nijedan čovek nije ranije iskusio.
     U prvi mah, izgledalo je da samo Vreme teče unazad. Bio je pripravan da prihvati čak i to čudo, kada shvati da je istina još tananija.
     Zdenci sećanja bili su otvoreni; u kontrolisanom spominjanju stao je ponovo da proživljava prošlost. Bio je to najpre hotelski apartman, pa svemirska kapsula, raspaljeni zvezdani predeli crvenog sunca, blistavo jezgro Galaksije, dveri kroz koje se ponovo obreo u staroj Vaseljeni. I ne samo vizuelni prizori, nego i svi ostali utisci čula, sva osećanja koja je iskusio u to vreme hitali su mimo njega sve brže i brže. Život mu se odmotavao poput magnetofonske trake koja se vrti unazad sve većom brzinom.
     Sad je ponovo na 'Otkriću', dok Saturnovi prstenovi ispunjavaju nebo oko njega. Pre toga, ponavljao je svoj završni dialog sa Halom; video je Frenka Pula kako kreće u svoju poslednju misiju; čuo je glas Zemlje koji ga uverava da je sve uredu.
     I dok je još proživljavao sva ta zbivanja, znao je da je uistinu sve u redu. Vraćao se natrag niz hodnike vremena, a znanja i iskustva čilela su iz njega dok je hitao ka vlastitom detinjstvu. Ali ništa nije bilo izgubljeno; sve što je ikada bio, svaki trenutak njegovog života prenošen je radi čuvanja na bezbednije mesto. A u času kada jedan Dejvid Boumen bude prestao da postoji, drugi će postati besmrtan.
     Brže i brže ponirao je u zaboravljene godine i u jedan jednostavniji svet. Lica onih koje je nekada voleo i za koje je mislio da ih je izgubio u zaboravu blago su mu se osmehivala. Uzvratio im je osmeh sa naklonošću i bez bola.
     Konačno, strmoglavo regrediranje počelo je da se usporava; zdenci sećanja bili su gotovo presahli. Vreme je stalo da teče sve tromije, približujući se trenutku zaustavljala - baš kao što i zanjihano klatno, u času kada stigne do granice svog luka, izgleda da se smrzlo za jedan večni tren, pre no što otpočne novi ciklus.
     Bezvremeni trenutak minu; klatno krenu u suprotnom smeru. U jednoj praznoj prostoriji, lebdeći posred plamenova dvostruke zvezde, udaljene dvadeset hiljada svetlosnih godina od Zemlje, beba otvori oči i zaplaka.

46. PREOBRAŽAJ

     A onda utihnu, shvativši da više nije sama.
     Avetinjski, svetlucavi pravougaonik obrazovao se u praznom vazduhu. Očvrsnuo je u kristalnu ploču, izgubio prozračnost i postao obliven bledom, mlečnom sjajnošću. Uznemirujuće, neuhvatljive utvare kretale su se njegovom površinom i u dubini. Spajale su se u šipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale prepletena paokasta ustrojstva koja počeše polako da se vrte u skladu sa pulsirajućim ritmom koji sada kao da je ispunjavao celi svemir.
     Bio je to prizor koji je mogao privući i vezati pažnju bilo kog deteta - ili čovekolikog majmuna. Ali, baš kao i pre tri miliona godina, posredi je bila samo spoljnja manifestacija sila odveć tananih da bi se svesno pojmile. Bila je to jednostavno igračka za razonodu čula, dok se prava obrada odigravala u znatno dubljim nivoima uma.
     Ovoga puta, obrada je bila brza i pouzdana, budući da je nova šara već bila istkana. U eonima proteklim od njihovog poslednjeg susreta, naime, tkač je mnogo naučio; a i građa u kojoj je upražnjavao svoju umetnost bila je sada nesravnjivo finije kakvoće. Ali da li će mu biti dopušteno da uzme udela u tkačevoj sve većoj tapiseriji, to je samo budućnost mogla reći.
     Očima koje su već odražavale inteligenciju veću od ljudske beba se zagleda u dubine kristalnog monolita, razabravši - ali još ne i dokučivši - tajne koje su tamo ležale zapretane. Znala je da se vratila kući, da je ovde poreklo mnogih rasa osim njene; ali takođe je znala da tu ne može da ostane. Posle ovog trenutka sledilo je novo rođenje, čudnije od svih u prošlosti.
     Taj čas je sada kucnuo; blistava ustrojstva nisu više predstavljala odjek tajni u srcu kristala. Kada su ona zamrla, zaštitni zidovi iščileli su u nepostojanje odakle su nakratko izronili, a crveno sunce ispunilo je nebo.
     Metal i plastika zaboravljene svemirske kapsule i odeća koju je jednom nosilo stvorenje što se zvalo Dejvid Boumen buknuše u ognju. Poslednje veze sa Zemljom su nestale, razloživši se na svoje sastavne atome.
     Ali dete je to jedva primetilo, privikavajući se na prijatan sjaj svoje nove sredine. Još mu je, nakratko, bila potrebna ta opna materije kao žiža njegove moći. Njegovo neuništivo telo predstavljalo je sliku koju mu je um imao o samom sebi; jer, uprkos svim moćima koje je posedovalo, znalo je da je još beba. To će i ostati sve dok ne bude donelo odluku o novom obličju ili ne bude nadraslo neophodnost materije.
     A onda je došlo vreme da krene - premda, u izvesnom smislu, nikada neće napustiti ovo mesto gde je ponovo rođeno, zato što će uvek biti deo entiteta koji je iskoristio ovu dvostruku zvezdu za svoje nedokučive naume. Pravac, premda ne i priroda njegove sudbine ležao je jasno pred njim, tako da nije bilo potrebe da se drži okolišne putanje kojom je stigao dovde. Nagonima starim tri miliona godina sada je shavatio da ne postoji samo jedan put iza leđa svemira. Drevni mehanizam Zvezdanih dveri valjano mu je poslužio, ali više mu nije bio potreban.
     Svetlucavo, pravougaono obličje, koje mu je nekada ličilo samo na kristalnu ploču, još je počivalo pred njim, ravnodušno kao i ono prema bezopasnim plamenovima pakla koji se pružao dole. U njemu su ležale zapretane još nedokučene tajne prostora i vremena, ali je bar neke od njih ono sada razumevalo i bilo kadro da ih kontroliše. Kako je očigledan - kako nužan - bio taj matematički odnos njegovih strana, sled kvadrata 1:4:9! I kako je prostodušno bilo pretpostaviti da se niz okončava u toj tački, u samo tri dimenzije!
     Usredsredilo je um na te geometrijske jednostavnosti i dok su mu se misli poigravale njima, prazan okvir ispunio se tamom međuzvezdane noći. Sjaj crvenog sunca zgasnu - ili, bolje rečeno, kao da se namah razudio u svim pravcima; istog trena, pred njim se pojavilo blistavo vrtložje Galaksije.
     Posredi je mogao biti neki predivan, neverovatno kitnjast model postavljen u blok plastike. Ali bila je to stvarnost dokučena u njenoj ukupnosti čulima koja su sada bila tananija do vida. Ukoliko bi to poželelo, moglo je da usredsredi pažnju na bilo koju od njenih stotinu milijardi zvezda; a bilo je kadro i za znatno više od toga.
     Nalazilo se ovde, usred te velike reke sunaca, na pola puta između zapretanih ognjeva galaktičkog jezgra i samotnih, raštrkanih zvezda-stražara na rubovima. A želelo je da bude tamo, sa suprotne strane tog nebeskog ponora, te vijugave trake tmine, sasvim lišene zvezda. Znalo je da taj bezoblični haos, vidljiv jedino po sjaju kojim se njegove ivice ocrtavaju spram dalekih, plamenih maglišta u pozadini, predstavlja još neiskorišćenu građu stvaranja, sirovinu neke potonje evolucije. Ovde Vreme još nije počelo; tek kada sunca što sada sijaju budu već davno mrtva, svetlost i život preoblikovaće ovaj bezdan.
     Bez svoje volje jednom je prošlo tuda; sada to ponovo mora učiniti - ovoga puta svojom voljom. Ova pomisao ispuni ga iznenadnim, studenim užasom, tako da je za trenutak ostalo potpuno pometeno, a njegovo novo viđenje Vaseljene zadrhta i zapreti da se raspadne na hiljadu delića.
     Dušu mu nije smrznuo strah od galaktičkih ponora, već jedan dublji nespokoj koji je poticao iz još nerođene budućnosti. Ono je, naime, ostavilo za sobom vremenske razmere svog ljudskog porekla; sada, razmišljajući o toj traci noći lišenoj zvezda, naslutilo je prve nagoveštaje Večnosti koja je stala da se raskriljuje pred njim.
     A onda se prisetilo da nikada neće biti samo i panika mu lagano minu. Ponovo je vaspostavilo kristalno jasnu predstavu o Vaseljeni - ali ne, znalo je to, isključivo vlastitim naporom. Kada mu bude bio potreban vodič u prvim teturavim koracima, ovaj će biti tu.
     Povrativši samopouzdanje, poput ronioca koji je ponovo stekao pribranost, ono suknu kroz svetlosne godine. Galaksija se probi iz mentalnog okvira u koji ju je ono zatvorilo; zvezde i magline stadoše da promiču mimo njega, tvoreći privid beskrajne brzine. Utvarna sunca rasprskavala su se i ostajala za njim dok je ono klizilo poput seni kroz njihova jezgra; hladne, tmaste pustoši kosmičke prašine, kojih se jednom bojalo, izgledale su mu sada podjednako tričave kao i lepet gavranovih krila spram pročelja Sunca.
     Zvezde su se proređivale; blistavost Mlečnog Puta tamnila je u bledu utvaru veličajnosti koju je ono upoznalo - i koju će, kada bude spremno za to, upoznati ponovo.
     Vratilo se upravo tamo gde je i želelo, u svemir koji su ljudi držali za stvaran.

47. DETE-ZVEZDA

     Tu, pred njim, poput kakve svetlucave igračke kojoj nijedno Dete-zvezda ne bi moglo da odoli, lebdela je planeta Zemlja sa svim svojim ljudskim stvorenjima.
     Vratilo se na vreme. Dole, na tom prenaseljenom globusu, uzbune će bleskati na radarskim ekranima, veliki, prateći teleskopi pretraživaće nebo - a istorija za koju su ljudi znali približiće se svom svršetku.
     Hiljadu milja ispod, postalo je svesno da se dremljivi tovar smrti razbudio i da se tromo komeša na svojoj orbiti. Slabašne energije koje je sadržao nisu predstavljale nikakvu pretnju za njega; ali više je volelo vedrije nebo. Stavilo je u dejstvo svoju volju i kružeći megatoni rascvetaše se u bešumnom prasku koji je doneo kratkotrajnu, lažnu zoru polovini usnulog globusa.
     Potom je zastalo, pribirajući misli i mozgajući o svojim još neiskušanim moćima. Jer iako je sada bilo gospodar sveta, nije sasvim znalo šta mu nadalje valja činiti.
     No, nešto će već smisliti.

EPILOG: POSLE 2001.

     Kada sam, pre četrnaest godina, otkucao završne reči: 'Jer iako je sada bilo gospodar sveta, nije sasvim znalo šta mu nadalje valja činiti. No, nešto će već smisliti' - smatrao sam da sam zatvorio krug i da sam isključio svaku mogućnost nastavka. I odista, tokom naredne decenije ismejavao sam i samu pomisao na tako nešto, iz razloga koji su mi se činili konačni. Budući da je '2001.' bila usredsređena na naredni stupanj ljudske evolucije, očekivati od mene (ili čak od Stenlija) da to opišem bilo bi podjednako besmisleno kao i tražiti od Gleda-Meseca da opiše Boumena i njegov svet.
     Uprkos mojim protivljenjima, sada je očigledno da mi je nemirna, mala podsvest sve vreme pomno radila, verovarno reagujući na neprekidnu bujici pisama od čitalaca koji su želeli da znaju 'šta je dalje bilo'. Konačno, kao intelektualnu vežbu, napisao sam jedan prQcis o mogućem nastavku, u obliku kratkog filmskog sinopsisa i poslao po jedan primerak Stenliju Kjubriku i mom agentu Skotu Mereditu. Što se Stenlija tiče, bio je to samo izraz učtivosti, budući da sam znao da se on nikad ne ponavlja (baš kao što ni ja nikada ne pišem nastavke), ali nadao sam se da će Skot prodati sinopsis časopisu 'Omni', koji je nedugo pre toga objavio takođe jedan sinopsis, za delo 'Napevi daleke Zemlje'. A onda će, iskreno sam se uzdao, duh '2001.' konačno biti upokojen.
     Stenli je pokazao uzdržano zanimanje, ali Skot je bio oduševljen - i neumoljiv. "Naprosto, moraš da napišeš knjigu", kazao mi je. Progunđavši, shvatio sam da je u pravu...
     I tako, blagonakloni čitaoče (da skujem izraz), u prilici si da ustanoviš šta je dalje bilo u romanu '2010: Druga odiseja'. Izuzetno sam zahvalan izdavačkoj kući 'New American Library', nosiocu autorskih prava na roman '2001: Odiseja u svemiru', zato što mi je dozvolila da upotrebim trideset sedmo poglavlje u novoj knjizi. Ono služi kao spona koja povezuje dva dela.
     Evo i završnog komentara o oba romana viđena iz tačke sada gotovo tačno na sredokraći između godine 2001. i vremena kada smo Stenli Kjubrik i ja započeli zajednički rad. Nasuprot popularnom uverenju, pisci naučne fantastike veoma retko pokušavaju da predvide budućnost; štaviše, kako je to jednom prilikom zgodno primetio Rej Bredberi, oni znatno češće nastoje da je spreče. Godine 1964, rano, junačko razdoblje svemirske ere upravo je počinjalo; Sjedinjene Države odredile su Mesec kao svoje odredište, a kada je jednom ta odluka doneta, osvajanje drugih planeta pokazalo se u krajnjoj liniji neumitno. Izgledalo je stoga sasvim razložno da će do 2001. postojati džinovske svemirske stanice na orbiti oko Zemlje, kao i da će - malo kasnije - biti preduzimani pohodi sa ljudskim posadama na planete.
     U jednom idealnom svetu, to bi nesumljivo bilo moguće: novcem straćenim u vijetnamskom ratu platilo bi se sve što je Stenli Kjubrik pokazao na ekranu sinerame. Sada nam je, međutim, jasno da će se to zbiti ipak nešto kasnije.
     Film '2001.' neće se poklopiti sa 2001. Pa ipak - izuzme li se viša sila - do tada će se gotovo sve što je opisano u knjizi i prikazano na filmu nalaziti u poodmakloj fazi planiranja.
     Jedini izuzetak jeste komuniciranje sa vanzemaljskim inteligencijama: to je nešto što se uopšte ne može planirati - već samo naslućivati. Niko ne zna da li će do toga doći sutra ili kroz hiljadu godina.
     Ali jednom će se svakako dogoditi.

     Artur Č. Klark
     Kolombo, Šri Lanka
     novembra 1982.

Klark Artur

DVE HILJADE DESETA: DRUGA ODISEJA
Prevod: Živković Mirjana/Živković Zoran

Clarke Arthur 2010: ODYSSEY TWO, 1982.

Serija "Svemirska odiseja"
(3)


POLARIS
1982.

AUTOROVA BELEŠKA

     Roman '2001: Odiseja u svemiru' pisan je u razdoblju od 1964. do 1968. godine, a objavljen je jula 1968, nedugo po premijeri filma. Kao što sam opisao u knjizi 'Izgubljeni svetovi 2001.', oba projekta tekla su uporedo, uzajamno utičući jedan na drugi. Tako mi se često događala neobična stvar da prerađujem rukopis pošto sam video radne kopije snimljene prema prethodnoj verziji priče - što je podsticajan, ali prilično skup način pisanja romana.
     Kao ishod toga, postoji znatno prisnija paralela između knjige i filma nego što je to obično slučaj, ali ima i krupnih razlika. U romanu, odredište svemirskog broda 'Otkriće' jeste Iapet (ili Japet), najzagonetniji među mnogim Saturnovim mesecima. Do Saturnovog sistema stiglo se preko Jupitera: 'Otkriće' se približilo džinovskoj planeti na malu udaljenost, što mu je omogućilo da iskoristi njeno ogromno gravitaciono polje za stvaranje takozvanog 'dejstva izbačaja iz praćke', čime je steklo neophodno ubrzanje za drugu fazu putovanja. U dlaku isti manevar primenjen je 1979. godine kod svemirskih sondi 'Vojadžer' prilikom njihovog prvog podrobnog izviđanja spoljnjih džinova.
     U filmu je, međutim, Stenli Kjubrik mudro izbegao sve nedoumice na taj način što je za poprište trećeg susreta između Čoveka i Monolita izabrao Jupiterove mesece. Saturn je potpuno izostavljen iz scenarija, premda je kasnije Daglas Trambal primenio iskustvo koje je tu stekao prilikom snimanja svog filma 'Tiho udaljavanje', u kome se javlja planeta prstenova.
     Sredinom šezdesetih godina niko nije mogao ni naslutiti da će do istraživanja Jupiterovih meseca doći ne tek u narednom stoleću već samo kroz deceniju i po. Takođe, niko ni u snu nije zamislio čudesa koja će tamo biti pronađena - premda sada možemo biti sasvim uvereni da će otkrića do kojih su došla dva 'Vojadžera' jednoga dana biti nadmašena još neočekivanijim nalazima. U vreme kada je napisana '2001.' Io, Evropa, Ganimed i Kalisto predstavljali su samo tačkice svetlosti čak i pri upotrebi najmoćnijih teleskopa; oni su, međutim, sada svetovi, svaki jedinstven na svoj način, a jedan među njima, Io, u vulkanskom pogledu je najaktivnije telo u Sunčevom sistemu.
     No, kada se sve uzme u obzir, i knjiga i film prilično su dobro izdržali proveru u svetlosti ovih otkrića, a očaravajuće je uporediti epizodu sa Jupiterom iz filma sa stvarnim prizorima koje su snimile kamere na 'Vojadžerima'. Jasno je, međutim, da bi sve što bi danas bilo napisano moralo imati u vidu ishode istraživanja iz 1979: Jupiterovi meseci više nisu nekartografisano područje.
     A postoji i još jedan, tananiji, psihološki činilac koji valja uzeti u obzir. Roman '2001.' napisan je u doba koje se sada nalazi s one strane jedne od Velikih Prekretnica u ljudskoj istoriji; ta era nepovratno je ostala za nama onog trenutka kada je Nil Armstrong prvi put kročio na Mesec. Dvadeseti jul 1969. još se nalazio dobrih pola decenije u budućnosti kada smo Stenli Kjubrik i ja počeli da razmišljamo o 'poslovično dobrom naučnofantastičnom filmu' (njegov izraz). Istorija i uobrazilja u međuvremenu su postale nerazmrsivo prepletene.
     Astronauti misije 'Apolo' već su bili videli film kada su se otisnuli put Meseca. Posada 'Apola 8', čiji su članovi na Božić 1968. godine bili prvi ljudi kojima se ikada ukazala prilika da vide suprotnu stranu Meseca, ispričala mi je da je došla u iskušenje da pošalje radio-poruku o otkriću velikog crnog monolita: nažalost, razboritost je odnela prevagu.
     Bilo je i kasnijih, gotovo zapanjujućih slučajeva da priroda oponaša umetnost. Najneobičniji među njima bila je saga o 'Apolu 13' iz 1970.
     Podudarnosti su stale da se javljaju još od početka: komandni modul, u kome je bila smeštena posada, dobio je naziv 'Odisej'. Neposredno pre eksplozije tanka sa kiseonikom, koja je dovela do odustajanja od daljeg toka misije, posada je slušala temu 'Zaratustre' Riharda Štrausa, koja se danas mahom poistovećuje sa filmom. Odmah po gubitku energije, Džek Svidžert je uputio sledeću radio-poruku kontroli misije: "Hjustone, imali smo problem." Reči kojima se Hal obratio astronautu Frenku Pulu u sličnoj prilici bile su: "Žao mi je što prekidam proslavu, ali imamo jedan problem."
     Kada je izveštaj o misiji 'Apola 13' kasnije objavljen, upravnik NASA-e Tom Pejn poslao mi je jedan primerak, zabeleživši ispod Svidžertovih reči: 'Baš kao što si oduvek govorio da će biti, Arture.' I dalje me obuzima veoma neobično osećanje kada razmišljam o ovom nizu događaja - u stvari, gotovo kao da delim izvesnu odgovornost.
     Postoji još jedno poklapanje koje je, doduše, manje ozbiljno, ali zato u podjednakoj meri upadljivo. Jedna od tehnički najuspelijih epizoda u filmu bila je ona u kojoj je pokazano kako Frenk Pul trči u krug po kružnoj stazi džinovske centrifuge, pri čemu ga vezanog za tle drži 'veštačka gravitacija' stvorena njenim okretanjem.
     Skoro deceniju kasnije posada izuzetno uspešnog 'Skajlaba' ustanovila je da su projektanti ove letelice sazdali slično geometrijsko ustrojstvo; prsten skladišnih komora obrazovao je glatku, kružnu traku po unutrašnjosti svemirske stanice. 'Skajlab' se, međutim, nije okretao, ali ova nepovoljna okolnost nije osujetila njegove domišljate žitelje. Otkrili su da mogu da trče kružnom stazom, poput miševa u kavezu za vevericu, što je proizvodilo ishod koji se vizuelno nije mogao razlikovati od onoga iz '2001.' Osim toga, ovaj prizor je televizijskom vezom bio upućen na Zemlju (treba li da kažem šta je odabrano za muzičku pratnju?) uz sledeći komentar: 'Stenli Kjubrik bi trebalo da vidi ovo.' On je uistinu i video, zahvaljujući tome što sam mu poslao telekino snimak. (Nikada mi ga nije vratio; Stenli koristi jednu ukroćenu crnu rupu kao sistem za arhivizovanje dokumenata.)
     Još jedna veza između filma i stvarnosti jeste slika pod nazivom 'Blizu Meseca', čiji je autor zapovednik misije 'Apolo-Sojuz', kosmonaut Aleksej Leonov. Prvi put sam je video 1968. godine, prigodom prikazivanja '2001.' na konferenciji Ujedinjenih Nacija o miroljubivom korišćenju svemira. Neposredno po projekciji Aleksej mi je skrenuo pažnju na okolnost da je na njegovoj slici (čija se reprodukcija nalazi na trideset drugoj strani knjige Leonova-Sokolova 'Zvezde nas čekaju', objavljene u Moskvi 1967.) prikazan u dlaku isti raspored kao i na početku filma: Zemlja izlazi iza Meseca, a Sunce iza njih dvoje. Crtež ovog prizora sa njegovim potpisom sada visi na zidu u mojoj radnoj sobi; o podrobnijim pojedinostima možete se obavestiti u dvanaestom poglavlju.
     Možda je ovo zgodan trenutak da kažem nešto više o jednom drugom, znatno manje poznatom imenu koje se pojavljuje na ovim stranicama, o Hsuešenu Cijenu. Godine 1936, dr Cijen je zajedno sa velikim Teodorom fon Karmanom i Frenkom Malinom osnovao Gugenhajmovu aeronautičku laboratoriju pri Kalifornijskom tehnološkom institutu (GALCIT) - neposrednog preteču znamenite pasadenske Laboratorije za mlazni pogon. On je takođe bio prvi profesor na katedri 'Robert Gadard' na Kaltehu, ostvarivši ogromni doprinos američkim raketnim istraživanjima tokom četrdesetih godina. Kasnije, u jednoj od najsramnijih epizoda Makartijevog razdoblja, kada je poželeo da se vrati u svoju postojbinu, uhapšen je na osnovu iskonstruisane optužbe službe bezbednosti. Tokom poslednje dve decenije bio je jedna od ključnih ličnosti kineskog ratnog programa.
     Konačno, tu je i neobičan slučaj 'Japetovog oka' - trideset peto poglavlje u '2001.' Tu opisujem otkriće jednog neobičnog svojstva Saturnovog meseca, koje je uočio astronaut Boumen: 'Blistavi beli oval, dugačak oko četiri stotine milja, a širok dve stotine... savršeno simetričan... i tako oštrih ivica da je gotovo izgledalo da je naslikan... na pročelju malog meseca.' Ovaj odlomak je, zapravo, iz 34. poglavlja '2001.' - prim. prev. Približivši se, Boumen je postao uveren da 'svetla elipsa smeštena spram tamnog zaleđa satelita predstavlja jedno ogromno, prazno oko koje ga posmatra kako se približava...' Kasnije je zapazio 'sićušnu crnu tačku u samom središtu', za koju se ispostavlja da je Monolit (ili jedno od njegovih otelotvorenja).
     Kada je 'Vojadžer 1' poslao prve snimke Japeta, na njima se jasno video veliki beli oval, oštrih ivica, sa crnom tačkicom u središtu. Karl Segan odmah mi je poslao jednu kopiju dotične fotografije uz zagonetnu belešku: 'Misleći na tebe...' Ne znam da li da budem radostan ili razočaran okolnošću da je tajna ostala neodgonetnuta i posle 'Vojadžera 2'.
     S obzirom na sve što je rečeno, jasno je da je priča koja sledi nešto znatno složenije od pukog nastavka prethodnog romana - ili filma. Tamo gde se ove dve verzije razlikuju - ja sam se nastavljao na filmsku; međutim, još više od toga, vodio sam računa da ova knjiga bude što samostalnija celina i što saglasnija sa našim najsvežijim znanjima.
     Koja će, razume se, biti uveliko zastarela do 2001...

     Artur Č. Klark
     Kolombo, Šri Lanka
     januar 1982.

Prvi deo: 'LEONOV'

1. SASTANAK U ŽIŽI

     Čak i u ovom metričkom dobu to je i dalje bio teleskop promera hiljadu stopa, a ne tri stotine metara. Kako je tropsko sunce brzo tonulo ka zatonu, velika zdela postavljena među planinama bila je već dopola ispunjena senkom; ali, trougaona platforma antenskog kompleksa, obešena visoko iznad središta, još je blistala svetlošću. Sa tla, daleko dole, bilo je potrebno uistinu oštro oko da bi se razabrale dve ljudske prilike u vazdušnom prepletu greda, nosećih kablova i talasovoda.
     "Došlo je vreme", reče dr Dimitrij Mojsevič svom starom prijatelju Hejvudu Flojdu, "da porazgovaramo o mnogim stvarima. O cipelama, svemirskim brodovima i pečatnom vosku, ali ponajviše o monolitima i pokvarenim računarima."
     "Zato si me, znači, odveo sa konferencije. Nije, doduše, da se žalim - već sam toliko puta slušao taj Karlov govor o SETI-ju da ga i sam mogu izdeklamovati. A i pogled odavde svakako je fantastičan - znaš, često sam dolazio ovamo, u Aresibo, ali još nijednom nisam stigao da se popnem do antenske sabirnice."
     "Sram te bilo. Ja sam ovde bio već tri puta. Zamisli samo - u prilici smo da osluškujemo čitavu Vaseljenu, ali niko ne može da čuje nas. Porazgovarajmo stoga o tvom problemu."
     "Kakvom problemu?"
     "Pre svega, zašto si morao da daš ostavku na položaj predsednika Nacionalnog astronautičkog veća?"
     "Nisam dao ostavku. Havajski univerzitet plaća znatno bolje."
     "U redu - nisi dao ostavku - preduhitrio si ih. Posle svih ovih godina, Vudi, mene ne možeš obmanuti i trebalo bi da prestaneš da pokušavaš. Kad bi ti ovoga časa ponovo ponudili mesto predsednika u NAV-u, da li bi oklevao da ga prihvatiš?"
     "Dobro, matori Kozače. Šta želiš da saznaš?"
     "Pre svega, ima mnogo neodređenosti u izveštaju koji si konačno podneo posle silnog navaljivanja s moje strane. Prešli smo preko smešne i uistinu nedopustive tajanstvenosti koja je pratila iskopavanje monolita u Tihou..."
     "To nije bila moja zamisao."
     "Milo mi je što to čujem: čak ti i verujem. A cenimo i činjenicu da sada dopuštate svima da ispitaju stvar... što je, razume se, trebalo da učinite od početka. Teško, doduše, da bi to mnogo pomoglo..."
     Zavladala je sumorna tišina dok su dva čoveka razmišljala o crnoj zagonetki gore na Mesecu, koja je i dalje prezrivo poražavala sva oružja što ih je ljudska domišljatost mogla iznedriti da bi se uhvatila ukoštac s njom. Onda ruski naučnik nastavi.
     "U svakom slučaju, ma šta bio monolit u Tihou, u blizini Jupitera nalazi se nešto još značajnije. Tamo je, uostalom, on uputio signal. A vi ste se na istom mestu uvalili u nevolju. Žao mi je zbog toga, uzgred budi rečeno - iako je Frenk Pul bio jedini koga sam lično poznavao. Sreli smo se 1998. na kongresu MAF-a - izgledao mi je kao čestit čovek."
     "Hvala, sve su to bili čestiti ljudi. Voleo bih kada bismo doznali šta im se dogodilo."
     "Ma šta bilo, uveren sam da ćeš se složiti da se to sada tiče čitave ljudske rase - a ne samo Sjedinjenih Država. Ne možete više pokušavati da iskoristite znanje kojim raspolažete za sticanje čisto nacionalne prednosti."
     "Dimitrij - znaš vrlo dobro da bi i tvoja strana postupila u dlaku na isti način. A i ti bi im pomagao u tome."
     "Potpuno si u pravu. Ali to je već davna istorija - baš kao i ova vaša upravo smenjena administracija koja je odgovorna za svu tu petljavinu. Možda će vam se novi predsednik držati mudrijih saveta."
     "Nije isključeno. Imaš li neke predloge i jesu li oni zvanični ili predstavljaju samo privatne nade?"
     "Sasvim su nezvanični - u ovom trenutku. Posredi je ono što vražji političari nazivaju ispitivački razgovori. A ja ću glatko poreći da je do njih ikad došlo."
     "Važi. Nastavi."
     "U redu - evo kako stoje stvari. Sklapate 'Otkriće II' na parkiranoj orbiti što brže možete, ali nema mesta nadi da će biti gotovo za manje od tri godine, što znači da ćete propustiti naredni lansirni prozor..."
     "Ne potvrđujem, niti poričem. Imaj na umu da sam ja samo ubogi univerzitetski rektor, na drugom kraju sveta od Astronautičkog veća."
     "A tvoj poslednji put u Vašington bio je samo izlet na koji si pošao da se vidiš sa starim prijateljima, pretpostavljam. Nego, da nastavim: naš sopstveni brod, 'Aleksej Leonov'..."
     "Mislio sam da ste ga nazvali 'German Titov'."
     "Pogrešno, rektore. Draga, stara CIA ponovo je zakazala. 'Leonov' je od prošlog januara. I neka niko ne sazna da sam ti kazao da će stići do Jupitera najmanje godinu dana pre 'Otkrića'."
     "Neka niko ne sazna da sam ti rekao da smo se toga i bojali. Ali samo nastavi."
     "Budući da su moji šefovi u podjednakoj meri glupi i kratkovidi kao i tvoji, oni žele da se sami upuste u stvar. A to znači da i nas lako može zadesiti isto ono, ma šta to bilo, što je snašlo vas, tako da ćemo se svi naći na početku - ili još gore."
     "Šta ti misliš, šta se dogodilo? Podjednako smo u nedoumici kao i vi. I nemoj mi reći da niste uhvatili sve emisije Dejva Boumena."
     "Razume se da jesmo. Sve do poslednjih reči: 'Moj Bože, puna je zvezda!' Čak smo izvršili analizu stresa na uzorcima njegovog glasa. Mislimo da nije halucinirao; pokušavao je da opiše šta uistinu vidi."
     "A kako vam izgleda njegov Doplerov pomak?"
     "Potpuno je nemoguć, razume se. U času kada smo izgubili njegov signal, udaljavao se brzinom koja je iznosila deseti deo svetlosne. A nju je dostigao za manje od dva minuta. Četvrt miliona gravitacija!"
     "Mora, dakle, da je trenutno stradao."
     "Ne pravi se naivan, Vudi. Radio-uređaji u vašim svemirskim kapsulama nisu kadri da izdrže ni stoti deo tog ubrzanja. A ako su oni opstali, onda je to mogao i Boumen - bar dok nismo izgubili kontakt."
     "Samo sam hteo da proverim u kom su vam pravcu išla razmišljanja. Od tog trenutka mi u podjednakoj meri pipamo u mraku kao i vi. Ako je to sa vama tako."
     "Izloženo je mnoštvo luckastih nagađanja, koje me je sramota da ti ispričam. No, podozrevam da nijedno od njih neće biti ni upola ludo kao istina."
     Svuda oko njih rasprsnu se sićušna, grimizna eksplozija navigacionih signalnih svetala i tri vitka tornja koja nose antenski kompleks počeše da blistaju poput svetionika spram sve tamnijeg neba. Poslednje crvene iverke Sunca nestadoše ispod okolnih brda; Hejvud Flojd sačeka na Zeleni blesak, koji još nijednom nije video. No, ponovo je doživeo razočaranje.
     "Dobro, Dimitrij", reče on, "pređimo na stvar. Šta si, zapravo, naumio?"
     "U bankama podataka na 'Otkriću' jamačno se nalaze ogromne količine neprocenjivih informacija; one se po svoj prilici i dalje prikupljaju, iako je brod prestao sa odašiljanjem. Voleli bismo da ih se domognemo."
     "Pošteno. Ali kada stignete tamo i 'Leonov' se poveže sa 'Otkrićem', šta će vas sprečiti da se iskrcate i presnimite sve što želite?"
     "Uopšte nisam očekivao da ću morati da te podsećam na okolnost da 'Otkriće' predstavlja teritoriju Sjedinjenih Država, tako da bi neovlašćeni pristup predstavljao gusarski čin."
     "Osim u slučaju životne opasnosti, što ne bi bilo teško udesiti. Uostalom, sa razdaljine od milijardu kilometara nama bi bilo teško da proverimo kako stvarno stoje stvari."
     "Hvala na veoma zanimljivom predlogu; proslediću ga dalje, ali čak i kada bismo ušli u 'Otkriće', bile bi nam potrebne nedelje da proniknemo u sve vaše sisteme i da iščitamo sve memorijske banke. Ono što ja predlažem jeste saradnja. Uveren sam da je to najbolja zamisao - premda će nas verovatno obojicu stajati silnog truda da u to ubedimo i naše šefove."
     "Hoćeš da jedan od naših astronauta pođe na 'Leonovu'?"
     "Da - po mogućstvu neki inženjer koji je stručnjak za sisteme na 'Otkriću'. Jedan od onih koje uvežbavate u Hjustonu za vraćanje broda do Zemlje."
     "Otkud znaš za to?"
     "Za ime sveta, Vudi - pa vest o tome doneo je još pre mesec dana videotekst 'Aviation Week-a'."
     "Izgleda da stvarno nisam u toku; niko mi ne govori šta više nije strogo poverljivo."
     "Još jedan razlog da se preseliš u Vašington. No, kako ti izgleda stvar? Slažeš li se sa mnom?"
     "Potpuno. Bespogovorno si u pravu. Samo..."
     "Samo šta?"
     "Obojica ćemo morati da se uhvatimo ukoštac sa dinosaurusima čiji je mozak nagde u repu. Neki od mojih će primetiti: pustimo Ruse da slome vratove jurcajući ka Jupiteru. Mi ćemo i tako biti tamo neku godinu kasnije - tako da nema razloga za žurbu."
     Na trenutak, vladala je tišina na antenskoj platformi, izuzev slabašnog pucketanja ogromnih nosećih kablova na kojima je visila stotinu metara od tla. A onda Mojsevič nastavi tako tihim glasom da se Flojd morao dobro napregnuti da bi ga čuo:
     "Je li neko u skorije vreme proverio orbitu 'Otkrića'?"
     "Stvarno ne znam - pretpostavljam da jeste. Ali zašto je to važno? Posredi je savršeno postojana orbita."
     "Misliš? Dopusti mi da te netaktično podsetim na jedan neprijatan incident iz prošlosti NASA-e. Reč je o vašoj prvoj svemirskoj stanici - 'Skajlabu'. Bilo je predviđeno da ostane na orbiti najmanje jednu deceniju, ali niste valjano obavili proračune. Veoma je potcenjen otpor vazduha u jonosferi, tako da je spuštanje usledilo godinama pre no što je bilo predviđeno. Uveren sam da se sećaš te uzbudljive epizode, iako si u to vreme bio još dečak."
     "Te godine sam diplomirao, to znaš vrlo dobro. Ali 'Otkriće' se nigde ne približava Jupiteru. Čak i u perigeju - ovaj, perijovu - brod je odveć visoko da bi podlegao dejstvu atmosferskog otpora."
     "Već sam ti rekao dovoljno da me opet pošalju u izgnanstvo u moju daču - a možda ti ne bi bilo dopušteno da me posetiš naredni put. Biće najbolje da naložiš osoblju koje se bavi praćenjem kretanja 'Otkrića' da malo pomnije obavi svoj posao. I ne zaboravi da ih podsetiš na okolnost da Jupiter ima najveću magnetosferu u Sunčevom sistemu."
     "Shvatio sam šta imaš na umu - hvala ti velika. Ima li još nešto pre no što krenemo dole? Ovde počinje da biva hladno."
     "Ništa se ne sekiraj, dragi prijatelju. Čim ove stvari procure do Vašingtona - a sačekaj nedelju dana da ja obezbedim odstupnicu - videćeš već da će postati vraški vruće."