34. ORBITIRAJUĆI LED

     'Otkriće' je već duboko zašlo u prostran sistem meseca, a i sama velika planeta nalazila se na udaljenosti manjoj od jednog dana. Brod je odavno prešao granicu koju obeležava orbita krajnjeg spoljnjeg satelita, Feba, što se kreće unazad veoma ekscentričnom putanjom, na razdaljini od osam miliona milja od svoje matice. Pred njim su sada ležali Japet, Hiperion, Titan, Rea, Diona, Tetis, Enceladus, Mimas, Janus, - i, najzad, sami prstenovi. Posmatrani kroz teleskop, svi sateliti ispoljavali su preplete površinskih pojedinosti i Boumen je stao da šalje na Zemlju što je mogao više fotografija. Istraživačka ekipa mesecima bi se zadržala samo oko Titana koji je, sa prečnikom od tri hiljade milja, bio veliki kao i planeta Merkur; no, on je mogao da mu pokloni, baš kao i njegovim ostalim sadruzima, tek nekoliko kratkih pogleda. Nije, međutim, ni bilo potrebe za nečim podrobnijim; već je, naime, postao savim uveren da je njegovo pravo odredište uistinu Japet.
     Svi drugi sateliti bili su prošarani mestimičnim meteorskim kraterima - kojih je bilo znatno manje nego na Marsu - i odlikovali su se naizgled nepravilnim rasporedima svetlosti i senke, uz tu i tamo poneku svetlu tačku koja je verovatno predstavljala mrlju smrznutog gasa. Jedino je Japet posedovao uočljive geografske osobenosti - i to stvarno veoma neobične.
     Jedna polulopta satelita, koji je, kao i svi njegovi sadruzi, uvek stajao istom stranom okrenut ka Saturnu, bila je izuzetno tamna i na njoj se moglo zapaziti sasvim malo površinskih pojedinosti. Potpuno nasuprot tome, drugom je preovlađivao blistavi beli oval, dugačak oko četiri stotine milja, a širok dve stotine. U ovom trenutku samo se deo te upadljive formacije nalazio na dnevnoj strani, ali razlog Japetovih neobičnih promena sjajnosti nije bio sasvim očigledan. Na zapadnom kraju orbite ovog meseca svetla elipsa stajala je okrenuta ka Suncu - i Zemlji. U istočnoj fazi, pak, formacije bi nestalo sa druge strane satelita i tada se mogla osmatrati jedino polulopta koja se odlikovala slabom reflektivnošću.
     Velika elipsa bila je savršeno simetrična i pružala se preko polutara Japeta, sa većom osom upravljenom ka polovima; imala je tako oštre ivice da je gotovo izgledalo da je neko naslikao ogromni beli oval na pročelju malog meseca. Bila je potpuno ravna i Boumen se zapitao ne predstavlja li, možda, smrznuto jezero neke tečnosti - premda bi se time teško mogao objasniti njen upadljivo veštački izgled.
     No, njemu je na raspolaganju stajalo premalo vremena za pručavanje Japeta dok je hitao ka srcu Saturnovog sistema, budući da se brzo približavao vrhunac putovanja - poslednji perturbacioni manevar 'Otkrića'. Prilikom proletanja kraj Jupitera brod je iskoristio gravitaciono polje planete da poveća brzinu. Sada je morao suprotno da postupi. Valjalo mu je da izgubi što je više mogao na brzini, kako ne bi produžio izvan Sunčevog sitema i zaputio se ka zvezdama. Njegov sadašnji kurs bio je tako proračunat da on ostane zarobljen, postavši novi Saturnov mesec koji se kreće napred-nazad po uskoj elipsoidnoj putanji dugačkoj dva miliona milja. U najbližoj tački, brod će gotovo okrznuti planetu, dok će u najudaljenijoj stići do Japetove orbite.
     Računari na Zemlji, čije su informacije stizale, doduše, sa tri sata zakašnjenja, uveravali su Boumena da je sve u najboljem redu. Brzina i upravljenost bili su tačni; ništa više nije trebalo da učini sve do trenutka najvećeg približenja.
     Ogroman sistem prstenova sada se pružao preko celog neba i brod je već prolazio povrh njihove spoljnje ivice. Kada je bacio pogled na njih sa visine od desetak hiljada milja, Boumen je kroz teleskop video da se prstenovi poglavito sastoje od leda koji se svetlucao i iskričio u Sunčevoj svetlosti. Mogao je zamisliti da leti iznad snežne oluje koja se povremeno razređivala, pokazujući pod sobom, na mestu gde bi trebalo da se nalazi tle, zbunjujuće prizore noći i zvezda.
     Kako se 'Otkriće' zavojitom putanjom približavalo Saturnu, Sunce se lagano spuštalo ka višestrukim lucima prstenova. Oni su sada postali vitak, srebrni most koji se pružao preko celog svoda; iako su bili sasvim tanušni, tako da su uspevali samo da priguše Sunčevu svetlost, njihovo nepregledno mnoštvo kristala odražavalo ju je i prelamalo, tvoreći zasenjujuća pirotehnička dejstva. A i onda kada je Sunce zašlo za te nanose orbitirajućeg leda, široke hiljade milja, njihova bleda utvara nastavila je da hodi i da se pretapa po nebeskom svodu koji je postao ispunjen nestalnim blescima i odsjajima. A potom je Sunce zaronilo ispod prstenova, tako da su ga oni uokvirili svojim lucima, i nebeskog vatrometa nestade.
     Malo kasnije brod je zašao za Saturnovu senku, hitajući ka tački svog najvećeg približenja povrh noćne strane planete. Gore su sijali zvezde i prstenovi; dole se prostiralo jedva vidljivo more oblaka. Uopšte nisu postojala tajanstvena ustrojstva sjajnosti koja su blistala u jovijanskoj noći; možda je Saturn bio prehladan za takve predstave. Šaroliki pokrov oblaka ispoljavao se jedino po utvarnom sjaju odraženom sa kružećih ledenih bregova, i dalje obasjanih skrivenim Suncem. Ali u središtu luka postojao je jedan širok, taman otvor, sličan nepopunjenom razmaku u nezavršenom mostu, na mestu gde se senka planete pružala preko prstenova.
     Radio-veza sa Zemljom bila je prekinuta i moći će ponovo da se uspostavi tek kada brod bude izronio iz Saturnove mase koja ga je zaklanjala. Bilo je dobro što je Boumen sada imao pune ruke posla, tako da nije stizao da razmišlja o svojoj najednom još istaknutijoj usamljenosti; tokom nekoliko narednih časova, naime, utrošiće svaku raspoloživu sekundu na praćenje manevra kočenja koji su već programirali računari na Zemlji.
     Posle mnogo meseci zaludnosti, glavni potisnici počeše da izbacuju miljama dugačke katarakte usijane plazme, tako da se - nakratko, doduše - vratila gravitacija u bestežinski svet kontrolnog mosta. A stotinama milja ispod, oblaci metana i smrznutog amonijaka zablistaše svetlošču koju nikada ranije nisu upoznali, dok je 'Otkriće' hitalo, poput kakvog žestokog, majušnog sunca, kroz Saturnovu noć.
     Konačno, daleko napred stade da rudi bleda zora; brod koji se sada kretao sve sporije i sporije izranjao je u dan. Više nije mogao umaći Suncu, pa čak ni Saturnu - ali brzina mu je i dalje bila dovoljna da uzmiče pred planetom sve do tačke dodira sa Japetovom orbitom, udaljenom dva miliona milja.
     'Otkriću' će biti potrebno petnaest dana da prevali taj put, dok ponovo bude presecao, premda ovog puta obrnutim redosledom, putanje svih unutrašnjih meseca. Jednu za drugom, ostavljaće iza sebe orbite Janusa, Mimasa, Enceladusa, Tetisa, Dione, Ree, Titana, Hiperiona... svetova koji su nosili imena bogova i boginja što su iščezli koliko juče, mereno ovdašnjim vremenskm aršinima.
     Potom će doći red na Japet sa kojim mora uslediti susret. Ukoliko to ne bi uspelo, brod bi se vratio ka Saturnu i stao u nedogled da ponavlja svoje dvadeset osmodnevne elipse.
     Ne bi se više ukazala prilika za novi susret, ako bi 'Otkriće' zakazalo u ovom prvom pokušaju. U času kada bi brod sledeći put stigao do Japetove orbite, mesec bi se nalazio veoma daleko, gotovo sa druge strane Saturna.
     Do novog susreta će, doduše, jednom ipak doći, kada se orbite broda i satelita ponovo preseku u pravom trenutku. Ali taj trenutak ležao je toliko godina u budućnosti da je Boumen zasigurno znao da ga neće doživeti, ma šta se dogodilo.

35. JAPETOVO OKO

     Prilikom Boumenovog prvog osmatranja Japeta, ona neobična, eliptična mrlja blistavosti nalazila se delimično u senci, obasjana jedino svetlošću Saturna. Sada, kako se mesec lagano kretao svojom orbitom od sedamdeset devet dana, ona je izranjala na punu svetlost dana.
     Posmatrajući je kako raste, dok se 'Otkriće' sve tromije primicalo svom neumitnom susretu, Boumen je postao svestan jedne uznemirujuće opsednutosti. Nikada to nije pomenuo u svojim razgovorima - ili, bolje rečeno, tekućim komentarima - sa kontrolom misije, zato što bi se mogao steći utisak da mu se već javljaju priviđanja.
     A možda je baš to i bio slučaj; gotovo je, naime, uverio samog sebe da svetla elipsa smeštena spram tamnog zaleđa satelita predstavlja jedno ogromno, prazno oko koje ga posmatra kako se približava. Bilo je to oko bez zenice, budući da nigde nije uspevao da zapazi nešto što bi narušilo njegovu besprekornu jednoobraznost.
     Tek kada se brod približio na deset hiljada milja, a Japet postao dva puta veći od Meseca viđenog sa Zemlje, primetio je jednu sićušnu crnu tačku u samom središtu elipse. No, tada nije bilo vremena za podrobnije ispitivanje; završni manevri već su bili u toku.
     Glavni pogon 'Otkrića' poslednji put je oslobodio svoje energije. Poslednji put je užarena pomama umirućih atoma zablistala među Saturnovim mesecima. Taj udaljeni šapat i sve jači potisak mlaznika doneli su Dejvidu Boumenu osećanje ponosa - i tuge. Izvrsne mašine obavile su svoj posao besprekorno delotvorno. Prevezle su brod od Zemlje preko Jupitera do Saturna; ovo je sada bio poslednji put da se stavljaju u pogon. Kada 'Otkriće' bude ispraznilo svoje rezervoare sa gorivom, postaće u podjednakoj meri bespomoćno i inertno kao i kakva kometa ili asteroid, nemoćni zarobljenik gravitacije. Čak i kada kroz nekoliko godina bude prispeo spasilački brod, neće biti ekonomično ponovo ga opskrbiti gorivom kako bi mogao da se vrati do Zemlje. Ono će postati večni orbitirajući spomenik ranim danima istraživanja planeta.
     Hiljade milja smanjile su se na stotine, a pri tom su merači zaliha goriva brzo padali ka nuli. Sedeći za kontrolnom tablom, Boumen je brižno posmatrao situacioni displej i improvizovane karte koje je sada konsultovao kad god je nešto trebalo obaviti bez odlaganja, odnosno bez pomoći sa Zemlje. Bio bi to strašni antiklimaks kada bi, posle svega što je preživeo, pretrpeo neupeh u nastojanju da ostvari susret, zbog toga što što bi mu nedostajalo nekoliko funti goriva...
     Pritisak mlaznika se prigušio pošto je glavni potisak prestao i sada su samo nonijusi blago dovodili 'Otkriće' na orbitu. Japet se pretvorio u džinovski srp koji je ispunio nebo; sve do tog trenutka Boumen je o njemu razmišljao kao o sićušnom, beznačajnom telu - što je on uistinu i bio u poređenju sa svetom oko koga je kružio. Sada, pak, dok se preteći nadnosio nad njim, izgledao mu je ogroman - kosmički čekić podignut da zdrobi 'Otkriće' poput kakve ljudske od oraha.
     Japet se približavao tako lagano da je gotovo izgledalo da se uopšte ne kreće; bilo je nemoguće razabrati tačan trenutak kada je došlo do tanane promene od astronomskog tela do predela udaljenog samo petnaest milja ispod. Verni nonijusi ispustili su svoje poslednje zalihe energije, a potom su zauvek zamukli. Brod je ušao na završnu orbitu, praveći po jedan krug svaka tri časa pri brzini od pukih osam stotina milja na sat - koliko je svega bilo potrebno u tom slabašnom gravitacionom polju.
     'Otkriće' je postalo satelit satelita.

36. STARIJI BRAT

     "Ponovo izbijam na dnevnu stranu i prilike su potpuno istovetne onima o kojima sam izvestio prilikom prethodne orbite. Kako izgleda, ovaj svet poseduje samo dve vrste površinskog materijala. Crna građa kao da je ugljenisana gotovo poput ćumura, a koliko mogu da prosudim kroz teleskop, i istoga je ustrojstva. Štaviše, veoma me podseća na pregoreli dvopek...
     Još uopšte ne uspevam da se razaberem u belom području. Ono počinje potpuno oštrom ivicom i nema nikakvih površinskih pojedinosti. Moglo bi čak biti i u tečnom stanju - zato što je sasvim ravno. Ne znam kakav ste vi utisak stekli na osnovu snimaka koje sam vam emitovao, ali ako zamislite more smrznutog mleka, steći ćete tačnu predstavu.
     Posredi bi čak mogao biti i neki težak gas - ne, to bi ipak bilo nemoguće. Povremeno mi se čini da se kreće, sasvim lagano: ali nisam siguran u to.
     ...Ponovo sam iznad belog područja, na trećoj orbiti. Nadam se da ću ovoga puta proći bliže onom belegu koji sam zapazio u samom središtu dok sam se približavao. Ukoliko su mi proračuni tačni, trebalo bi da proletim na razdaljini od petnaest milja od toga - ma šta predstavljalo.
     ...Da, nešto je ispred, upravo tamo gde sam proračunao. Pomalja se iznad obzorja - baš kao i Saturn, u gotovo istoj četvrti neba - preći ću za teleskop...
     Hej! Izgleda kao nekakvo zdanje - potpuno crno - veoma ga je teško razabrati. Nema prozora, niti bilo kakvih drugih pojedinosti. Posredi je naprosto velika, okomita ploča - mora da je visoka najmanje jednu milju kada se vidi sa ove razdaljine. Podseća me na... pa naravno! Potpuno je ista kao i stvar koju ste pronašli na Mesecu! MNT-1 ima starijeg brata!"

37. OGLED

     Nazovimo ih Zvezdane dveri.
     Tri miliona godina kružile su oko Saturna, čekajući na trenutak sudbine koji možda nikada neće kucnuti. Da bi se one sazdale, razoren je jedan mesec, a ostaci tog čina stvaranja još su kružili orbitom.
     Dugo čekanje sada se okončalo. Na još jednom svetu rođena je inteligencija koja je stala da se otiskuje sa svoje planetne kolevke. Drevni ogled primakao se svom vrhuncu.
     Oni koji su započeli taj ogled, tako davno, nisu bili ljudi - pa čak ni izdaleka humanoidni. Ali bili su sazdani iz krvi i mesa, a i kada bi zaronili pogledom u dubine svemira, iskusili bi strahopoštovanje, čuđenje i usamljenost. Čim su ovladali moćima za to, otisnuli su se ka zvezdama.
     Tokom istraživanja naišli su na život u mnoštvu oblika i posmatrali dejstvovanje evolucije na hiljadama svetova. Videli su koliko su puta prve slabašne iskre inteligencije zasvetlucale i zgasnule u kosmičkoj noći.
     A kako u svekolikoj Galaksiji nisu susreli ništa dragocenije od Razuma, podsticali su posvuda njegov osvit. Postali su ratari zvezdanih polja; sejali su, a ponekad i žnjeli.
     No, ponekad su, ravnodušno, morali i da iskorenjuju.
     Veliki dinosaurusi već su odavno iščezli kada je njihov izviđački brod ušao u Sunčev sistem posle putovanja koje je trajalo hiljadu godina. Promakao je pokraj smrznutih planeta, zastao nakratko povrh pustinja umirućeg Marsa, a onda upravio pogled ka Zemlji.
     Pod istraživačima se prostirao jedan svet koji je bujao životom. Godinama su proučavali, sakupljali, katalogizovali. Kada su saznali sve što su mogli, počeli su da preinačuju. Stali su da uplivišu na sudbine mnogih vrsta, na kopnu i u okeanu. Ali koji će od njihovih ogleda uspeti, to neće moći da doznaju još najmanje milion godina.
     Bili su strpljivi, ali ne i besmrtni. Još je toliko toga valjalo obaviti u ovoj Vaseljeni od stotinu milijardi sunaca, čiji su ih svetovi prizivali. Otisnuli su se stoga ponovo u bezdan, znajući da se više nikada neće obreti ovde.
     No, za tim nije ni bilo potrebe. Sluge koje su ostavili za sobom obaviće posao do kraja.
     Na Zemlji su glečeri nadirali i povlačili se, dok je povrh njih nepromenljivi Mesec i dalje nosio u sebi svoju tajnu. Još sporijim ritmom od polarnog leda talasi civilizacija razlivali su se i ustupali kroz Galaksiju. Neobična, divna i užasna carstva doživljavala su uspone i padove, prenoseći svoje znanje potomstvu. Zemlja nije bila zaboravljena, ali još jedna poseta malo bi čemu koristila. Bio je to jedan od milion utihlih svetova, a samo će nekoliko među njima ikada progovoriti.
     A sada, tamo među zvezdama, evolucija je stala da se kreće ka novim metama. Prvi istraživači Zemlje odavno su stigli do granica krvi i mesa; čim su im mašine postale bolje od tela, kucnuo je čas za pokret. Najpre mozgove, a potom i same misli preneli su u blistave, nove domove od metala i plastike.
     U tim domovima stali su da tumaraju među zvezdama. Više nisu gradili svemirske brodove. Sami su bili svemirski brodovi.
     Ali doba mašina-entiteta brzo je minulo. Neprekidno vršeći oglede, naučili su kako da uskladištuju znanje u ustrojstvo samog svemira i da tako sačuvaju svoje misli za večnost u smrznutim rešetkama svetlosti. Mogli su da postanu stvorenja zračenja, konačno slobodni od despotstva materije.
     I tako, pretočili su se najzad u čistu energiju; a na hiljadu svetova prazne ljušture koje su odbacili zakratko su se grčile u bezumnoj igri smrti, da bi potom zarđale i raspale se.
     Bili su gospodari Galaksije, izvan upliva vremena. Mogli su do mile volje da lutaju među zvezdama i da poniru poput kakvog magličastog paperja kroz samu tvar prostora. Ali uprkos božanskim moćima, nisu potpuno zaboravili svoje poreklo u toplom mulju jednog iščezlog mora.
     Takođe, još su vodili računa o ogledima koje su njihovi preci jednom davno započeli.

38. STRAŽAR

     "Vazduh u brodu postaje veoma težak, tako da me prilično često more glavobolje. Kiseonika i dalje ima u izobilju, ali prečistači nisu uspeli da otklone svu nečistoću nastalu pošto su tečnosti počele da ključaju u vakuumu. Kada stvari postanu odveć loše, odlazim u garažu i pustim malo čistog kiseonika iz kapsula...
     Nije bilo nikakvih reakcija ni na jedan moj signal, a zbog orbitalnog nagiba polako se udaljavam od MNT-2. Uzgred budi rečeno, naziv koji ste mu pripisali dvostruko je neprimeren - ovde i dalje nema ni traga od magnetnog polja.
     U ovom trenutku moje najveće približenje iznosi šezdeset milja; ono će se povećati do oko stotinu kako Japet bude rotirao ispod mene, da bi potom ponovo palo na nulu. Proći ću tačno iznad te stvari kroz trideset dana - ali to je predugo da bi se čekalo, a i tada će ovde i tako vladati tama.
     Čak i sada, na vidiku je svega nekoliko minuta pre no što ponovo zađe za obzorje. To me uistinu izluđuje - nisam u prilici da preduzmem nikakva ozbiljna osmatranja.
     Voleo bih stoga da se saglasite sa sledećim planom. Svemirske kapsule raspolažu dovoljnim 'delta ve' za spuštanje i povratak na brod. Želeo bih da iziđem iz 'Otkrića' i da pobliže osmotrim stvar. Ako bude izgledalo bezbedno, spustiću se pokraj nje - ili čak na nju.
     Brod će se još nalaziti iznad mog obzorja dok se budem spuštao, tako da prekid veze neće potrajati duže od devedeset minuta.
     Uveren sam da je ovo jedina stvar koja je preostala da se preduzme. Prevalio sam milijardu milja - ne želim da me zaustave poslednjih šezdeset."

     Večno motreći u pravcu Sunca svojim neobičnim čulima, Zvezdane dveri nedeljama su posmatrale približavanje broda. Njihovi tvorci pripravili su ih za mnoge stvari, a ovo je bila jedna od njih. Prepoznale su ono što je hitalo ka njima iz toplog srca Sunčevog sistema.
     Da je bila živa, iskusila bi uzbuđenje, ali ovakvo osećanje stajalo je potpuno izvan njenih moći. Čak i kada bi brod prošao mimo nje, u njoj se ne bi javila ni najmanja trunka razočaranja. Čekala je tri miliona godina; a bila je pripravna da čeka celu večnost.
     Osmatrala je, registrovala, ali ništa nije preduzimala dok je posetilac podešavao svoju brzinu mlaznicima usijanog gasa. A onda oseti blagi dodir zračenja koji je pokušao da dokuči njene tajne. No, i dalje ništa nije činila.
     Brod se sada nalazio na orbiti, kružeći nisko iznad površine ovog neobično dvobojnog meseca. Stao je da se oglašava izlivima radio-talasa, neprekidno ponavljajući sled prostih brojeva od jedan do jedanaest. Ove emisije uskoro su ustupile mesto složenijim signalima, na mnogim učestalostima - ultraljubičastim, infracrvenim, rendgenskim. Zvezdane dveri nisu uzvraćale; nisu imale šta da kažu.
     Usledila je dugotrajna pauza, a onda su zapazile kako se nešto spušta ka njima iz broda koji je orbitirao. Stale su da prebiraju po svojoj memoriji, da bi potom logička kola donela odluku, saglasno uputstvima dobijenim veoma davno.
     Pod hladnom svetlošću Saturna, Zvezdane dveri probudiše svoje usnule moći.

39. U OKO

     'Otkriće' je izgledalo potpuno isto kao i onda kada ga je poslednji put video iz svemira kako pluta na lunarnoj orbiti dok Mesec zaprema polovinu neba. Možda je ipak postojala jedna tanana promena; nije mogao biti siguran, ali kao da su zbog duge izloženosti neposrednom Sunčevom zračenju pomalo izbledeli spoljnji natpisi koji su objašnjavali svrhu raznih otvora, veza, utičnica i spojnica.
     Sunce je sada predstavljalo nebesko telo koje nijedan čovek ne bi prepoznao. Bilo je odveć sjajno da bi bilo zvezda, ali se u taj majušan disk ipak moglo pravo gledati bez ikakve neprijatnosti. Uopšte nije zračilo toplotu; kada je Boumen izložio svoju ruku bez rukavice skafandra njegovim zracima koji su se slivali kroz prozor svemirske kapsule, ništa nije iskusio na koži. Bilo je isto kao da je probao da se ogreje na mesečini; čak ga ni strani predeo pedeset milja ispod nije tako živo podsećao na udaljenost od Zemlje.
     Sada je napuštao, možda poslednji put, metalni svet koji je bio njegov dom toliko meseci. Čak i ako se on nikada ne bude vratio, brod će nastaviti da obavlja svoje zadatke, emitujući na Zemlju podatke očitane sa instrumenata, sve dok ne dođe do nekog konačnog, katastrofalnog kvara u njegovim vodovima.
     A ako se ipak vrati? Pa, u tom slučaju, mogao je da preživi, pa čak i da sačuva zdrav razum, još nekoliko meseci. Ali to je bilo sve, zato što su hibernacioni sistemi postali beskorisni bez računara koji bi ih nadzirao. Nikako nije mogao opstati dok 'Otkriće II' ne stigne do Japeta kroz četiri ili pet godina.
     No, ostavio je sve te misli za sobom, dok se zlatni srp Saturna dizao na nebu ispred. U svekolikoj istoriji on je bio jedini čovek koji je imao prilike da vidi ovaj prizor. Svim ostalim očima Saturn je uvek pokazivao svoj sasvim osvetljen disk, potpuno okrenut ka Suncu. Sada je predstavljao vitki luk, sa prstenovima koji su obrazovali tanušnu liniju što se pružala preko njega - poput strele koja je upravo trebalo da bude odapeta u lice samog Sunca.
     Takođe u liniji prstenova nalazila se svetla zvezda Titana, kao i slabašnije iskre drugih meseca. Pre polovine ovog stoleća ljudi će ih sve posetiti; ali on nikada neće doznati kakve se tamo tajne nalaze zapretane.
     Oštra granica slepog, belog oka hitala je ka njemu; valjalo je prevaliti još samo stotinu milja, što je značilo da će biti povrh svog odredišta za manje od deset minuta. Poželeo je da dozna da li njegove reči stižu do Zemlje, udaljene sada sat i po brzinom svetlosti. Bila bi to prava ironija ako bi, usled nekog kvara u prenosnom sistemu, on zamukao i ukoliko zbog toga niko nikada ne bi saznao šta mu se dogodilo.
     'Otkriće' je i dalje predstavljalo blistavu zvezdu na crnom nebu visoko gore. Stekavši brzinu tokom spuštanja, on je hitao napred, ali uskoro će ga kočioni mlaznici kapsule usporiti i brod će odjezditi sa vidika - ostavivši ga samog na ovoj bleštavoj ravnici sa tamnom tajnom u njenom središtu.
     Blok od abonosa uspinjao se povrh obzorja, zaklanjajući zvezde ispred. Okrenuo je kapsulu za sto osamdeset stepeni i upotrebio puni pogon da smanji orbitalnu brzinu. U dugačkom, blagom luku stao je da se spušta ka površini Japeta.
     Na nekom svetu sa snažnijom gravitacijom, takav manevar predstavljao bi čisto traćenje goriva. Ali ovde je svemirska kapsula težila svega nekoliko funti; na raspolaganju mu je stajalo nekoliko minuta lebdenja pre no što bi opasno ugrozio zalihe, te tako ostao nasukan, bez ikakve nade u povratak ka 'Otkriću' koje je i dalje orbitiralo. No, teško da i taj povratak predstavlja neku suštinsku razliku...
     I dalje se nalazio na visini većoj od pet milja i pravo se spuštao ka ogromnoj, crnoj masi koja se u svom geometrijskom savršenstvu uzdizala na jednoličnoj ravnici. Bila je u podjednakoj meri lišena pojedinosti kao i ravna, bela površina ispod; sve do sada nije, u stvari, shvatao koliko je ona uistinu velika. Na Zemlji je bilo tek nekoliko pojedinačnih zdanja koja su bila toliko ogromna; precizne merne fotografije koje je snimio ukazivale su na visinu od gotovo dve hiljade stopa. A koliko se moglo proceniti, razmere monolita bile su u dlaku iste kao i kod MNT-1 - ponovo se javio onaj čudan odnos 1:4:9.
     "Sada sam udaljen samo tri milje i držim se visine od četiri hiljade stopa. I dalje nema nikakvog znaka aktivnosti - ništa ni na jednom od istrumenata. Pročelja izgledaju savršeno ravna i uglačana. Svakako bi se očekivala bar nekakva oštećenja od meteorita posle sveg minulog vremena!
     A nema ni nekih ostataka na... mislim da bi se to moglo nazvazi 'krov'. Takođe ne postoji nikakav otvor. Nadao sam se da će možda biti nekakav ulaz...
     Sada sam tačno iznad njega i lebdim na razaljini od pet stotina stopa. Ne želim da traćim vreme, zato što će mi 'Otkriće' uskoro biti izvan domašaja. Spustiću se. U svakom slučaju, izgleda dovoljno čvrsto - a ako bi se ispostavilo da nije, odmah ću se podići uvis.
     Samo trenutak - čudno..."
     Boumenov glas zamuknu u tišinu krajnje pometenosti. Nije bio uznemiren; doslovce nije mogao da opiše ono što je video.
     Lebdeo je povrh velikog, ravnog pravougaonika, dugačkog osam stotina stopa, a širokog dve stotine, sazdanog od nečega što je izgledalo čvrsto kao stena. Ali sada, kao da je stao da se udaljuje od njega; učinak je bio u dlaku isti kao kod jednog od onih optičkih privida, kada, zahvaljujući naporu volje, izgleda da se jedan trodimenzioni objekat posuvratio - da su njegove bliže i dalje strane najednom promenile mesto.
     Upravo se to sada zbivalo sa tim ogromnim, naizgled čvrstim ustrojstvom. Nemoguće, neverovatno, to više nije bio monolit koji seže visoko iznad ravnice. Ono što je nalikovalo na njegov krov iščezlo je u beskrajne dubine; za jedan vrtoglavi trenutak stekao je utisak da gleda u okomito okno - u pravougaoni kanal koji je prkosio zakonima perspektive, zato što mu se veličina nije smanjivala sa udaljenošću...
     Japetovo oko žmirnu, kao da je želelo da ukloni trunku prašine koja ga nadražuje. Dejvid Boumen imao je vremena samo za jednu prekinutu rečenicu koju ljudi, što su čekali u kontroli misije, devet stotina miliona milja odatle i osamdeset minuta u budućnosti, nikada neće zaboraviti.
     "Stvar je šuplja... pruža se u beskraj... i... oh, moj Bože!... puna je zvezda!"

40. IZLAZ

     Zvezdane dveri se otvoriše. Zvezdane dveri se zatvoriše.
     U deliću vremena, odveć kratkom da bi se mogao izmeriti, Svemir se posuvratio i izvio iz samog sebe.
     A onda je Japet ponovo ostao sam, kao što je to i bio tri miliona godina - sam, izuzev jednog pustog, ali još ne i napuštenog broda koji je svojim tvorcima slao poruke što su stajale potpuno izvan njihove moći verovanja i poimanja.

Šesti deo: KROZ ZVEZDANE DVERI

41. VELIKA CENTRALA

     Nije postojao osećaj kretanja, ali ipak je padao ka tim nemogućim zvezdama koje su sjale tu, u tamnom srcu jednog meseca. No - one se nisu uistinu tamo nalazile, bio je uveren u to. Zažalio je, sada kada je bilo prekasno, što nije malo više pažnje posvetio teorijama o hipersvemiru, o transdimenzionim kanalima. Za Dejvida Boumena to više nisu bile teorije.
     Možda je monolit na Japetu bio šupalj; možda je 'krov' predstavljao samo privid ili svojevrsnu dijafragmu koja se otvorila da bi ga propustila unutra. (Ali u šta?) Koliko je mogao da se pouzda u svoja čula, izgledalo je da okomito pada niz jedno ogromno, pravougaono okno, duboko mnogo hiljada stopa. Hitao je sve brže i brže - ali naspramni kraj nikako nije menjao veličinu, ostajući neprestano na istoj razdaljini od njega.
     Kretale su se jedino zvezde, najpre toliko polako da je moralo proći izvesno vreme pre no što je shvatio da one izlaze iz okvira koji ih je sadržao. Ali nedugo potom postalo je očigledno da se zvezdano polje širi, kao da hrli ka njemu nekom nepojamnom brzinom. Ovo širenje nije bilo jednoobrazno; izgledalo je da se zvezde u središtu jedva i pomiču, dok su one prema ivici ubrzavale sve više i više, da bi se na kraju pretvorile u pruge svetlosti neposredno pre no što bi nestale sa vidika.
     No, uvek je bilo drugh koje su dolazile na njihovo mesto, navirući u središte polja iz nekog naizgled neiscrpnog izvora. Boumen se zapitao šta bi se dogodilo ako bi neka zvezda krenula pravo ka njemu; da li bi nastavila da se širi sve dok on ne bi uronio u samo pročelje jednog sunca? No, nijedna se nije toliko približila da bi se mogla razabrati makar kao disk; konačno bi sve skliznule u stranu i prelile se preko ivice svog pravougaonog okvira.
     A naspramni kraj okna i dalje se nije približavao. Izgledalo je gotovo kao da se zidovi kreću zajedno sa njim, noseći ga ka neznanoj sudbini. Ili je možda on uistinu bio nepomičan, dok se to svemir kretao kraj njega...
     No, najednom je shvatio da nije samo prostor umešan u ono što se zbiva sa njim. Časovnik na maloj instrumentnoj tabli kapsule takođe se neobično ponašao.
     Normalno su brojke na pokazatelju desetinki sekundi promicale tako brzo da ih je gotovo bilo nemoguće očitavati; sada su se, međutim, pojavljivale i nestajale u sporim razmacima i on je mogao pratiti jednu po jednu bez ikakvih poteškoća. Same sekunde proticale su neverovatno tromo, kao da je predstojalo potpuno zaustavljanje vremena. Konačno, merač desetinki sekundi ostade ukočen između brojki pet i šest.
     Pa ipak, on je i dalje mogao da misli, pa čak i da osmatra oko sebe, dok su abonosni zidovi promicali pokraj njega brzinom koja je mogla imati ma koju vrednost između nule i milion brzina svetlosti. Na neki način, uopšte nije bio iznenađen svime ovim, niti uznemiren. Baš naprotiv, ispunjavalo ga je osećanje blagog iščekivanja, slično onome koje je iskusio kada su ga svemirski lekari testirali halucinogenim drogama. Svet oko njega bio je neobičan i čudesan, ali ničega se nije imao bojati. Prevalio je milione milja u traganju za tajnom; a sada, izgledalo je, tajna je hrlila ka njemu.
     Pravougaonik pred njim postajao je svetliji. Blistave zvezdane pruge stale su da blede spram mlečnog neba čija se sjajnost povećavala iz trenutka u trenutak. Izgledalo je kao da svemirska kapsula hita ka sloju oblaka, jednoobrazno obasjanom zracima nevidljivog sunca.
     Izlazio je iz tunela. Naspramni kraj, koji je do sada ostajao na istoj neodređenoj razdaljini, ni približujući se, niti udaljujući, najednom je počeo da se pokorava normalnim zakonima perspektive. Stao je da se primiče i da se postojano širi pred njim. U isto vreme, osetio je kako se kreće nagore i u magnovenju se zapitao da li je to možda propao kroz Japet, te se sada uspinje sa druge strane. Ali još pre no što je svemirska kapsula izbila na otvoreno, shvatio je da ovo mesto nema nikakve veze sa Japetom niti sa bilo kojim drugim svetom u okviru čovekovog iskustva.
     Nije bilo atmosfere, jer mogao je da vidi sve pojedinosti nezamućene i sasvim jasne do neverovatno dalekog i ravnog obzorja. Mora da se nalazio iznad nekog sveta ogromne veličine - verovatno znatno većeg od Zemlje. Pa ipak, uprkos njegovim razmerama, svekolika površina koju je Boumen uspevao da vidi bila je sačinjena od očigledno veštačkih segmenata čije strane mora da su bile miljama dugačke. Ličilo je na slagalicu nekog džina koji se igra planetama; a u središtima mnogih od tih kvadrata, trouglova i poligona zjapila su otvorena crna okna - parnjaci ponora iz koga je on upravo izronio.
     No, nebo iznad bilo je još neobičnije - a na svoj način i više uznemirujuće - čak i od neverovatnog kopna ispod. Tamo, naime, nisu postojale zvezde; takođe nije bilo tmastosti svemira. Razlivala se jedino mlečnost blagog sjaja koja je stvarala utisak beskrajne udaljenosti. Boumen se prisetio opisa koji je jednom čuo o zastrašujućoj antarktičkoj 'belini' - 'kao da ste u loptici za ping-pong'. Te reči mogle su se savršeno primeniti na ovo grozno mesto, ali objašnjenje je moralo biti sasvim različito. Nebo nije moglo predstavljati meteorološko dejstvo magle i snega; ovde je vladao potpuni vakuum.
     A onda, kada su se Boumenove oči privikle na sedefasti sjaj koji je ispunjavao nebesa, postao je svestan još jedne posebnosti. Nebo nije bilo, kao što je pomislio na prvi pogled, sasvim prazno. Potpuno nepomične i naizgled nasumce raštrkane, gore su se nalazile milijarde sitnih, crnih pega.
     Bilo ih je teško razabrati, zato što su predstavljale puke tačkice tame, ali kada bi se jednom uočile, postale bi sasvim izvesne. Podsećale su Boumena na nešto - nešto toliko poznato, ali i tako bezumno, da je on odbijao da prihvati paralelu, sve dok ga logika na to nije nagnala.
     Te crne rupe u belom nebu bile su zvezde; pred očima kao da mu se nalazio negativ Mlečnog Puta.
     Gde sam ja to, za ime Boga? - upita se Boumen; ali još dok je postavljao pitanje, shvatio je da nikada neće dokučiti odgovor. Izgledalo je kao da se svemir preokrenuo: ovo nije bilo mesto za čoveka. Iako je u kapsuli bilo prijatno toplo, najednom ga je obuzela studen i stao je da gotovo nekontrolisano drhti. Želeo je da zaklopi oči i da tako odagna biserno ništavilo koje ga je optakalo; ali to bi bio kukavički čin i on neće podleći tom porivu.
     Izbušena i pločasta planeta lagano se okretala pod njim, ali nije bilo nikakve stvarne promene prizora. Pretpostavljao je da se nalazi na oko deset milja iznad površine, tako da bi trebalo bez teškoća da uoči bilo kakav znak života. Ali čitav ovaj svet bio je pust; inteligencija je došla ovde, izvršila svoju volju na njemu i ponovo otišla svojim putem.
     A onda je zapazio kako se na ravnici uzdiže, dvadesetak milja ispred, približno valjkasta gomila ostataka koja je mogla predstavljati jedino olupinu nekog džinovskog broda. Bila je odveć udaljena da bi mogao razabrati neke pojedinosti, a i za nekoliko sekundi nestala je sa vidika, ali ipak je uspeo da uoči slomljena rebra i metalne ploče prigušenog sjaja koje su delimično bile oljuštene sa kostura poput kore od pomorandže. Zapitao se koliko već hiljada godina to truplo počiva na ovoj napuštenoj ploči za igru dama - i kakva su stvorenja plovila u njemu među zvezdama.
     Potom je zaboravio na olupinu, zato što je nešto stalo da se pomalja povrh obzorja.
     Najpre je ličilo na pljosnati disk, ali to je bilo stoga što je hitalo gotovo prema njemu. Kada mu se približilo i prošlo ispod njega, video je da je u obliku vretena i da je dugačko više stotina stopa. Iako su postojale slabašno vidljive pruge tu i tamo duž vitkog trupa, bilo je teško usredsrediti pogled na njih; izgledalo je da objekat vibrira, ili da se možda vrti, veoma velikom učestalošću.
     Bio je zašiljen sa oba kraja, a nije se primećivao nikakav trag pogona. Samo je jedna stvar u vezi sa njim bila poznata ljudskim očima, a to je bila boja. Ako je posredi uistinu materijalan artefakt, a ne optička varka, onda su njegovi tvorci možda delili jedno od osećanja sa ljudima. Ali svakako nisu delili i njihova ograničenja, zato što je izgledalo da je vreteno načinjeno od zlata.
     Boumen okrenu glavu da bi posredstvom sistema za osmatranje pozadi pratio kako stvar nestaje iza kapsule. Potpuno ga je prenebregla, a sada je primetio kako počinje da se spušta sa neba ka jednom od onih hiljada velikih otvora. Nekoliko sekundi kasnije iščezla je sa vidika, uz poslednji zlatni odblesak, zaronivši u planetu. Ponovo je ostao sam, pod tim opakim nebom, a osećanje izdvojenosti i udaljenosti od matičnog sveta stalo je da ga tišti snažnije nego ikada ranije.
     A onda shvati da i sam ponire ka šarolikoj površini džinovskog sveta, kao i da neposredno pod njim zjapi novi pravougaoni ponor. Prazno nebo se zatvori nad njim, sat se polako zaustavi i kapsula ponovo poče da pada među beskrajnim abonosnim zidovima ka još jednom udaljenom zvezdanom glušju. Ali sada je bio siguran da se ne vraća u Sunčev sistem i u blistavom trenutku naslućenja, koje je moglo biti potpuno lažno, on shvati šta ovo jamačno mora biti.
     Posredi je bio svojevrstan kosmički skretnički uređaj koji je upravljao saobraćajem zvezda kroz nezamislive dimenzije prostora i vremena. Prolazio je kroz veliku Centralnu stanicu Galaksije.

42. STRANO NEBO

     Daleko napred, zidovi tunela ponovo postaše slabašno vidljivi u prigušenoj svetlosti koja se slivala nadole iz nekog još skrivenog izvora. A onda tama namah bi razvejana u času kada sićušna svemirska kapsula izbi na nebo koje je blistalo zvezdama.
     Vratio se u svemir koji je poznavao, ali bio mu je dovoljan samo jedan pogled da shvati kako se nalazi svetlosnim vekovima od Zemlje. Nije čak ni pokušao da razabere nako od poznatih sazvežđa koja su od početka istorije bila čovekovi prijatelji; možda nijedna zvezda koja je sada sijala oko njega nikada nije viđena golim ljudskim okom.
     Većina ih je stajala usredsređena u jednom blistavom pojasu, isprekidanom mestimično mrkim prugama zatamnujuće kosmičke prašine, koji je potpuno opasivao nebo. Formacija je ličila na Mlečni Put, ali je bila višestruko sjajnija; Boumen se zapita da li je to uistinu njegova Galaksija, viđena iz tačke koja se nalazila znatno bliže njenom blistavom, zgusnutom središtu.
     Nadao se da je tako; u tom slučaju, ne bi bio daleko od doma. Ali to je, shvatio je odmah, detinjasta pomisao. Bio je tako nepojamno udaljen od Sunčevog sistema da je bilo sasvim svejedno da li se nalazi u matičnoj Galaksiji ili u najudaljenijoj koja se može razabrati teleskopima.
     Osvrnuo se da vidi stvar iz koje je izronio - i doživeo je novi šok. Pod njim nije bio nikakav džinovski svet izlomljene površine, niti duplikat Japeta. Nije bilo ničega - izuzev jedne mastiljaste senke spram zvetda, slične kakvim vratima koja se iz zamračene sobe otvaraju u još mrkliju noć. Upravo kada je bacio pogled, vrata se zatvoriše. Nisu se udaljila od njega, već su se lagano ispunila zvezdama, kao da je neka poderotina u samoj tvari svemira bila zakrpljena. I tako, obreo se sasvim sam pod stranim nebom.
     Svemirska kapsula lagano se okretala, donoseći mu nova čudesa u vidno polje. Najpre je to bio savršeno loptast roj zvezda, koje su postajale sve zgusnutije ka središtu, da bi se u samom srcu pretočile u jednoličan sjaj svetlosti. Spoljnje ivice bile su mu neodređene - oreol sunaca koji se lagano proređivao, pretapajući se neprimetno u zaleđe udaljenih zvezda.
     Ova blistava prikaza, Boumen je znao, predstavljala je zbijeno jato. Gledao je nešto što nijedno oko nikada nije videlo, osim kao mrlju svetlosti u polju teleskopa. Nije mogao da se seti razdaljine od najbližeg poznatog jata, ali bio je siguran da nema nijednoga u krugu prečnika od hiljadu svetlosnih godina oko Sunčevog sistema.
     Kapsula je nastavila da se lagano okreće, obznanivši mu još neobičniji prizor - ogromno crveno sunce, mnogo puta veće od Meseca viđenog sa Zemlje. Boumen je mogao neposredno da ga posmatra bez ikakvih poteškoća; sudeći po njegovoj boji, nije bilo vrelije od užarenog ugljevlja. Tu i tamo, na zaleđu tamnocrvenog, pružale su se svetložute reke - usijani Amazoni koji su krivudali hiljadama milja pre no što bi iščezli u pustinjama tog umirućeg sunca.
     Umirućeg? Ne - bio je to potpuno varljiv utisak, proistekao iz čovekovog iskustva i osećanja što ih izazivaju prelivi zalaska ili sjaj tinjajućih ugaraka. Bila je to zvezda koja je ostavila za sobom plahovite nastranosti mladosti, projurivši kroz ljubičasta, plava i zelena područja spektra u nekoliko kratkih milijardi godina, da bi se sada uspokojila u postojanoj zrelosti nezamislive dužine. Sve što je već minulo nije predstavljalo ni hiljaditi deo onoga što je tek trebalo doći; istorija ove zvezde jedva da je i počela.
     Kapsula je prestala da se okreće; veliko crveno sunce ležalo je pravo pred njim. Iako nije postojao osećaj kretanja, Boumen je znao da je još u vlasti one kontrolišuće sile koja ga je dovela ovde iz okoline Saturna. Svekolika nauka i inženjersko umeće Zemlje izgledali su sada beznadežno primitivni u poređenju sa moćima koje su ga nosile ka nekoj nezamislivoj sudbini.
     Zurio je u nebo pred sobom, upirući se da razabere odredište ka kome je hitao - možda neku planetu koja kruži oko velikog sunca. Ali nije postojalo ništa što bi se odlikovalo vidljivim diskom ili izuzetnom sjajnošću; ako je i bilo planeta koje su ovde orbitirale, on ih nije mogao uočiti spram zvezdanog zaleđa.
     A onda je zapazio kako se nešto neobično zbiva na samom rubu sunčevog grimiznog diska. Pojavio se beli sjaj koji se brzo pojačavao; zapitao se da li možda prisustvuje jednoj od onih iznenadnih erupcija, ili bleskova, koja remete većinu zvezda s vremena ne vreme.
     Svetlost je postajala blistavija i plavlja; počela je da se razliva duž ruba sunca, čije su kao krv crvene boje stale naglo da blede zbog toga. Gotovo izgleda, reče Boumen u sebi, osmehnuvši se na besmislenost te pomisli, kao da posmatram izlazak sunca - na suncu.
     Tako je odista i bilo. Iznad raspaljenog obzorja počelo je da se uspinje nešto ne veće od zvezde, ali toliko blistavo da se nije moglo neposredno posmatrati. Ta puka tačka plavo-bele sjajnosti, slična električnom luku, kretala se neverovatnom brzinom preko pročelja velikog sunca. Mora da se nalazila veoma blizu svog džinovskog sadruga, jer neposredno ispod nje, vučen njenim gravitacionim privlačenjem, uzdizao se plameni stub visok hiljadama milja. Izgledalo je kao da to plimski talas ognja večno nastupa polutarom zvezde, uzaludno se upirući da dostigne žeženu prikazu na nebu.
     Tačkica užarenosti mora da je bila beli patuljak - jedna od onih neobičnih, plahovitih, malih zvezda, ne krupnijih od Zemlje, ali i sa milion puta većom masom. Ovakvi neprimereni zvezdani parovi nisu bili retki; ali Boumen nikada ni u snu nije pomislio da će jednoga dana videti takav par vlastitim očima.
     Beli patuljak prevalio je gotovo polovinu diska svog parnjaka - mora da mu je za punu orbitu bili potrebno samo nekoliko minuta - kada je Boumen konačno pouzdano ustanovio da se i sam kreće. Pred njim, jedna od zvezda hitro je dobijala na sjajnosti i stala da se pomera u odnosu na zaleđe. Mora da je posredi bilo neko malo, obližnje telo - možda svet ka kome je putovao.
     Sustigao ga je neočekivano brzo - i on tada shvati da to nije nikakav svet.
     Rešetkasta metalna mreža prigušenog sjaja stala je da izranja niotkuda sve dok nije ispunila nebo. Raštrkana po njenoj površini velikoj kao kakav kontinent, nalazila su se ustrojstva prostrana poput gradova, ali koja kao da su bila mašine. Oko mnogih među njima bilo je okupljeno mnoštvo manjih objekata, razvrstanih u pravilne redove i stubove. Boumen je prošao nekoliko tih skupina pre no što je shvatio da su to flote svemirskih brodova; leteo je iznad džinovskog orbitalnog parkirališta.
     Budući da nije bilo poznatih objekata posredstvom kojih bi mogao da proceni razmere prizora što je promicao pod njim, bilo je gotovo nemoguće pretpostaviti veličinu plovila koja su tu počivala u prostoru. Ali svakako su bila ogromna; dužina nekih među njima mora da je dostizala mnogo milja. Javljala su se u mnoštvu različitih oblika - kao kugle, izlomljeni kristali, vitke olovke, ovoidi, diskovi. Ovo je jamačno jedno od sastajališta za zvezdanu trgovinu.
     Ili je bilo - možda pre milion godina. Jer Boumen nigde nije uspeo da uoči nikakav znak delatnosti; ovaj prostrani kosmodrom bio je podjednako mrtav kao i Mesec.
     Znao je to ne samo po odsustvu bilo kakvog kretanja, nego i po tako nepogrešivim znacima kao što su veliki procepi u metalnoj paučini koji su nastali pri strelovitim udarima asteroida, jamačno pre mnogo eona. Ovo, dakle, više nije bilo parkiralište, već kosmički vozni otpad.
     Promašio je za nebrojano vekova njegove tvorce; shvativši to, Boumen oseti kako mu se srce steže. Iako nije znao šta da očekuje, bar se nadao da će sresti neku inteligenciju sa zvezda. Sada je izgledalo da je prekasno za to. Bio je uhvaćen u jednu drevnu, automatsku zamku, postavljenu iz nekog neznanog razloga, koja je i dalje dejstvovala, iako su njeni tvorci odavno iščezli. Hitnula ga je kroz Galaksiju i odbacila ga (zajedno sa još koliko drugih?) na ovo nebesko Sargaško more, gde ga je čekala skora smrt kada mu ponestane vazduha.
     Uostalom, bilo bi nerazumno više i očekivati. Već je imao prilike da vidi čudesa zbog kojih bi mnogi ljudi bili spremni da žrtvuju živote. Na um mu padoše mrtvi sadruzi; on nije imao nikakvog razloga da se žali.
     A onda je zapazio da kosmodrom olupina i dalje hita kraj njega nesmanjenom brzinom. Već je promicao povrh njegovih prirubnih predela; najzad, minula mu je i krzava ivica, tako da više nije delimično zaklanjao zvezde.
     Sudbina mu nije ležala ovde - već daleko napred, u ogromnom, grimiznom suncu ka kome je svemirska kapsula sada nesumnjivo padala.