Професор Бранимир Малеш о динарском расном под-типу
ДИНАРСКА ГРУПА РАСА

Овом сам се групом раса највише бавио па стога њу најбоље и познајем.
У ову групу убрајамо два динаридска и неколико динароидних типова. Динариди су Динарски
и Херцеговачки расни тип.

Динарски расни тип (Динарска раса, Динарска или Јадранска раса). То је класични Динарац како га је први одредио и описао Деникер, то су људи чије су физичке и психичке особине већ давно запазили Serafino Razzi и Alberto Fortis. Овде свакако није потребно побројати и изложити све карактеристике ове расе, као што уопште за сад то није потребно ни за макоји други расни облик. Али ипак, да би узгред указали на сложеност свега онога што карактерише поједине расне облике, ми ћемо се нешто поближе позабавити и морфолошком и функционалном сликом нашег Динарца.

Хабитус Динарца, дакле оно што је упадљиво (кажем упадљиво а не основно или главно), могао би укратко да се изложи онако као што га је описао још фра Serafino Razzi, године 1595. Раци каже да су Далматинци у већини случајева висока раста, дугуљастог лица а пут да им је бела и умерено ружичаста. Тело им је развијено и подесно да издржи и велике терете. Уз те телесне особине помиње и психичке: оштроумност, спретност, ведар дух и истрајност у раду.
Исте такве Далматинце посматрао је Razzi y Италији, у околини Киетиа, где су сад, досељени пре неколико векова, изгубили све своје језичне, културне, етничке особине, али где су остали јасни трагови њихових динарских телесних облика чак и код данашњег медитеранског становништва (Livi, Troilo, Pulle).

Скоро два века после, други један фратар, Alberto Fortis, 1774 год., описује исти овај тип људи. Налази га око Дувара и Вргорца. И разликује га од другог једног типа, од становника из Равних Котара, Сињског и Книнског Поља. Док су они из Вргорца тамне пути, кестењаве боје косе и длака, дугачка лица и висока стаса, они из Котара здепасти су, плави, лице им је широко а нос затупаст. А и психички се разликују. Вргорчани су преки, поносни, храбри и подузимљиви а Котарани су напротив меки, послушни и умеју да се повинују туђој вољи. Овај први тип одговара и по својим морфолошким особинама и по својим душевним карактеристикама Динарцу Denikera или Günthera и других немачких аутора.

Видимо дакле да је конституција Динараца изразито дуголиниска (лептосоматска, респираторна), онако исто као код Теутонордиског расног типа. Не постоје склоности ка нагомилавању масних резерви. Не знам да ли од функционалних манифестација неке извесне можемо убројати у наследне особине или их морамо приписати исхрани, односно променама средине и измењеном начину живота. Али без сумње Динарац се у многоме разликује и функционално од других неких расних типова, у првом реду од конституционално другачијег Источноеуропида (Балтида, Лапоноида). Pende N. и његова школа настојали су и настоје да утврде те функционалне, те биотиполошке разлике.

У првоме реду динарски расни тип показује извесне особености у енергетском метаболизму као и склоности ка извесним оболењима. Производња енергије динарског човека нижа је од производње које нам дају разне таблице добивене на основу лабораториских и клиничних испитивања. Средња вредност од неколико десетина мерења базалног метаболизма неоспорно расно ''чистих'' Динараца, махом сељака, износи, кад се метаболизам одређује у 7 сати изјутра, 905,98 калорија према 949,02 колико је нађено за варошки елеменат дигестивне конституције и мешане расе. Да ли је ова разлика последица урођених расних, овде конституционалних, варирања, или је проузрокована неједнаком исхраном, у ствари и није важно, јер као што смо рекли, раса је комплекс одлика и наследних и уско повезаних за средину и неодељивих од уобичајеног живота.

Динарац је висока раста. Код Günthera налазимо да је мушкарац висок 174 цм а Eickstedt помиње ове вредности: 1783 мм (Малеш), 1670 (Lebzelter), 1658 (Biasutti). У сваком случају просечна вредност динарског човека прелази 176 см. Испитујући момчад Краљеве Гарде нашао сам да је висина класичног Динарца просечно 1769 мм. Сличну вредност констатовао сам и код Динараца у Старој Црној Гори, у западној Херцеговини, у Староме Влаху, Студеници, Жичи, као и у Моравичком срезу.

Дуголиниска конституција динарског расног под-типа

Уз висок раст имамо све оне телесне пропорције које углавном одговарају лептосоматској конституцији. Помињем једино однос трупа према доњем делу тела. Ако претпоставимо да раздаљина између пода и вертекса износи 1000, висина симфизиона износи 521,14, алтитудо седентис је 530,24 а висина омфалиона 597,11. Поменућу и највећи растегљај руку, апертудо максима. Ако је висина 1000 она је 1026,6. Рамена су шира од кукова, не само код мушкараца већ и код жена. Релативна раздаљина између акромиона је код Динарског расног типа 232,80, између трохантериона 184,6. Код динарских жена у Жичи релативни размак између акромиона износи 217,3, док је ширина кукова свега 175,6 (код мушкараца у Жичи: ширина рамена 219,4; ширина кукова 166,1).

И телесна тежина одговара конституцији којој Динарац припада. Средња тежина 356 особа из среза Жичког и Студеничког (безмало све сами Динарци, мерење вршено 1926 год.) показује доста ниску вредност, свега 64,0 кг. Доцније, код ''чистих'' Динараца које сам издвојио вршећи мерења у Краљевој Гарди (1934—1936), нашао сам нешто већу вредност, тј. 73,398. кг. Али не треба заборавити да су то војници одлично храњени. У сваком случају пондерални индекс, по Livi-y креће се између 231 и 237.

Кефалометриске вредности биле би ове (помињемо само неке): глабела-опистокранион 186,2; порион-вертекс 130.1; трихион-гнатион 178,8; трихион-назион 63,6; назион-субназале 54,9; назион-гнатион 115,2; еурион-еурион 161; фронтотемпорале-фронтотемпорале 116,7; зигион-зигион 147,3, диаметар бимастоидни 136,5; диаметар биангуларни спољашњи 95,4; диаметар биангуларни унутарњи 33,6; рима орис 51,6; гонион-гонион 113,9; аларе-аларе 34,4.

Према томе Динарац је брахикефал као што је већ давно утврдио Weisbach, односно на граници хипербрахикефалије; затим је Динарац хипереурипрозоп (индекс 78,2) и лепторин (индекс 62,6). И најпосле да поменемо да му је просечна боја дужице 11,5 (скала Martin-Schultz) a просечна боја косе 4,7 (скала Е. Fischer). Кожа је мрке боје (по Luschan-ovoј скали некако између 12 и 14). Нос је у већини случајева конвексан (око 60%) а може да буде и прав (40%). База носа је најчешће права или нешто спуштена.

Од осталих ознака поменућемо да је глава веома висока (високо је чело, па је према томе велика и физиогномска висина лица). Раздаљина између пориона и вертекса, нашао сам да је код претежно динарског Жичанина 122,3 (код жене 118,8) и код претежно динарског Црногорца 127,6, док је код ''чистог'' Динарца Краљеве Гарде 130,1. Потиљак главе није увек прав ''као секиром отсечен'', већ је често истурен, у најмању руку онако исто као код Фенонордиског расног типа. Филиповић c правом мисли да се често до заравњеног потиљка долази вештачким путем.

Од највеће је важности облик чела. Чело је високо, с дубоким залисцима (код ''чистих'' типова залисци су увек веома истакнути), са означеним прелазима према слепоочној кости, са развијеним надочним луковима, и густим, широким и чекињастим обрвама. Већ сад да поменем да многе карактеристике потсећају на фенонордиске облике. Тако на пр. дугачко, али снажно лице које је веома изразито, јагодичне кости, јака брада, мишићи лица, набори на лицу, и уопште физиогномске ознаке. Карактеристично је избраздано лице стараца. А и црте средовечних људи веома су упадљиве. Рекли смо да је база носа често окренута надоле, али може да лежи у свима правцима. Тако смо исто рекли да је хрбат носа повијен, орловског облика. Нос је релативно велик и снажан, са истакнутим гребеном.

Уста су велика; усне су средње величине или нешто веће, понекад естетски моделоване. Уши су дугачке, минђуша је велика, месната и од лица одвојена. Günther каже да је длакавост по телу у поређењу са осталим европским расама веома велика. У ствари Динарац је много мање маљав од неких медитеранских типова. Као што је Günther тачно записао, коса је прилично коврџава, ретко равна, али и доста ретка. Брада и бркови су јаки, не остављају слободних места, длаке су густо израсле и дугачке су. Тако су и обрве густе. Код жена усне су обрасле ситним длачицама.

Ето, ово су карактеристике Динарског расног типа, у ствари ово је само неколико карактеристика тог типа. Има и других особина нама познатих а и непознатих, које несумњиво стварају читав онај комплекс ознака, организован и недељив комплекс, који наслеђем прелази од оца на сина, на унука, од генерације на генерацију. Па је стога доста незгодно и нереално, али није увек и непрактично, ако Динарски расни тип (тј. Динарску расу) окарактеришемо напросто са ово неколико одредница: висок стас, брахиморфност лубање, тамна боја дужица, тамна коса. Могло би се претпоставити да се ово неколико одредница, ово неколико изабраних карактеристика, не јављају код других расних облика, већ једино код Динарског расног типа, и затим, кад су оне ту да су увек праћене целокупним динарским комплексом ознака, динарским хабитусом и оном функционалном суштином која ствара динарски расни тип.

У овом случају, код Динарског расног типа, изгледа да много не грешимо ако одаберемо те четири ознаке и ако се њима служимо при распознавању Динарског расног типа од других расних типова. Јер висок човек, брахикефал, коме је комплексија загасита и који је расно ''чист'', не може да припадне никавом другом расном типу сем Динарском. Па је стога велика заслута Б. Шкерља што нам је и теориски а практички доказао вредност ових ознака.

Али оваквим начином одабирања не издвајамо само ''чисте'' динарске облике, већ и многе друге укрштене мешанце који су или претежно динарски или који само једним делом имају динарске одлике. Ако дакле водимо рачуна само о овим ознакама морамо да смо свесни да не издвајамо једино оно што је динарско, већ уз динарско и друго много што, што је у појединим случајевима, код појединих индивидуа, више или мање органски повезано за динарски елеменат. Само два три примера: арменоидни облици висока стаса (а сад би могли да се питамо да ли је високо тело неопходна последица наследне везе са Динаридима) а такви облици свакако постоје, и код нас и уопште на Балкану, оваквим груписањем могли би да се идентификују са Динарским расним типом. Затим постоје Динариди, односно Динароиди са извесним арменидским и арменоидским ознакама. И они би, као високи људи, брахикефали тамне комплексије, припадали овој групи.

У Далмацији, али нарочито у Црној Гори, па и у Македонији, наилазио на разне облике мешанаца између претставника Динарске групе раса и Медитеранске групе раса. Ако су ови мешанци високи тамни брахикефали свакако долазе у групу људи са оне четири ознаке. Високи тамни брахикефали могу да буду и мешанци између Атланто-медитеранаца и других Медитеранаца (а ту дакле нема ни трага динарском елементу или Атланто-медитеранаца и Ориенталида или Арменида или Индида. Таквих мешанаца налазимо на Балкану, иако спорадично и у малом броју, па и код Југославена, али нарочито код Јевреја, и у приморју. Према томе оваквим груписањем, издвајањем на основу само неколико ознака, не можемо увек да се служимо ни у случају Динарског расног типа. Овим би се методом могли служити једино у претежно динарским крајевима, у којима не би било медитеранских или јерменских примеса. Код неких других расних типова овакво издвајање, на основу висине, облика главе и комплексије, још је већма отежано и скоро немогућно.

Херцеговачки расни тип (Савска раса или подраса). Овај други динарски расни тип исто се тако често јавља код Југославена као и Динарски расни тип. Од Динарског разликује се свега у једној јединој ознаци, у боји дужице, која није кестењава или кестењавотамна, већ плава или сиво-плава, а сем тога, можда тек једва осетно у неким физиогномским ознакама и душевним особинама. Физиогномија је нешто блажа, ведрија: не даје онај тежак, опори, несаломљив израз кога видимо код Динарца. А и душевне су карактеристике мекше. Али не бих за сада могао да тврдим да ли је ова физиогномска и душевна. разлика стварна или је само последица неког мог пролазног утиска. Можда су то ознаке неког обласног типа наших динарских (мислим географско динарских), крајева.


Херцеговачки расни тип по Малешу или "савид" по Б. Шкерљу: Српкиња, брунета са светлим очима.

Према Б. Шкерљу, који је први овај тип изнео у литератури као расни тип и који му је први дао име (по њему: Савски тип, Савска раса), Херцеговачки расни тип разликује се по овим наследним особинама: висок стас, брахиморфна лубања, светла боја дужица, тамна коса. Lebzelterje већ 1923 године описао један тип светлооких људи висока стаса (преко 1690 мм) а тамне косе.

То је његова IX типска комбинација. По њему у планинским крајевима око Ужица има 22—24°/o плавооких. Сивих очију има у мостарском округу. Плавих и сивих очију скупа у мостарском крају има око 55%.

Шкерљ је назвао овај тип по реци Сави (тип Савида), и уистину Lebzelter нам говори о једној северној зони дужица отворене боје. У ту зону уз друге покрајине долази Корушка, Штајерска, Крањска, Хрватска, према томе, крајеви око реке Саве. Али с друге стране видимо да се област ових Динарида углавном поклапа са географским динарским регионом и да већи део херцеговачке популације припада овом типу. Како су из херцеговачких крајева потекла добрим делом она метанастазичка кретања, којима су се населиле друге српске области са бројним плавооким Динаридима, као на пример Стари Влах, Рујно, крајеви око доњег тока Ибра итд., то би пре овом типу одговарао назив Херцеговачког расног типа (или по другој номенклатури — Херцеговачка раса или подраса, Ерцеговиди) него назив по реци Сави, по областима око те реке, где свакако овај тип није тако бројан ни тако компактан као што је у Херцеговини и у другим географски динарским крајевима.

Поменућемо да је у своје време Ивановски Динарски расни тип назвао Херцеговачком расом. Код Југославена налазимо ове


ДИНАРОИДЕ:

Један динарски тип светле комплексије, један динарски тип средње телесне висине а светле комплексије, један динарски тип средње висине, затим један динарски тип средње висине и светле боје дужица. Да ли има и других Динароида то за сада не бих умео да кажем. Наводим само ове који, по мом убеђењу, нису продукат мешања разних раса, већ су типови са сталним наследним комплексом обележја, која прелазе са генерације на генерацију, и који захватају простране области. Једино нисам уверен да је последњи облик, светлооки средње висине, заиста наследни и расни тип.

Рекли смо да Херцеговачки расни тип има све карактеристике класичне Динарске расе, и морфолошке и функционалне особине, једино што су му дужице слабије пигментисане, светлије боје. Замислимо сад други један тип који је у свом диферентовању отишао мало даље, тип који би у свему одговарао Динарском расном типу, али који би био светле комплексије. О том сам типу већ неколико пута писао, па се стога овде нећу много задржати.

Њега је свакако детаљно описао и одредио Lebzelter. To је његова Норска раса. Назвао га је по римској области Норикуму. Тај тип одговара а можда се и поклапа са Галатском расом Guiart-a. Haлазимо га дакле и ван Југославије. Ја сам га назвао Плавом динарском расом, или како бих сада рекли — Плавим динарским расним типом. Из истог разлога што Херцеговачки тип није згодно назвати Савским, мислим да и овом типу не одговара назив по Норикуму. Њега нарочито сретамо свуда онде где и класичну Динарску расу.

Српкиње класичног динарског и плавог динарског фенотипа

Плави динарски расни тип има светлу комплексију. Боја косе није сасвим плава већ више кестењавоплава, кестењавоплава са црвенкастим примесама, то је ''руса'' коса — црвенкастоплава, или жутоплава. Нарочито црвенкасте тонове видимо код бркова и браде. И кожа је јаче ружичаста и мање мрка од коже Динарског расног типа. Површински капиларни систем богатији је, разгранат, нарочито по образима. Комплексија нас потсећа на тонове Фенонордиског расног типа. Постоје и друге разлике између класичног и Плавог динарца. Оне на први мах нису толико фрапантне, али су у ствари веома карактеристичне и важне. Рекли смо да су код Динараца осетни прелази између фронталног и темпоралног дела главе, да су развијени надочни лукови. Код Плавог динарског типа те су одлике истакнуте; кости, сви прелази, све облине оштрије су, грубље. Услед развијености чела, нешто јаче истакнутог потиљка (не увек) индекс главе је нижи него што је код класичног Динарца (по једним подацима средња вредност 83,16!). Маљавост је нешто јаче развијена, чак би могли рећи да су Плави динарци рутави. Телесне су пропорције исте као и код Динарског типа, само што је тело још јаче издужено, телесна је висина за неколико милиметара виша.

Све нас то потсећа на Фенонордиске одлике. Ми би дакле унеколико могли да повежемо Динарску групу раса са Нордиском групом раса. Узгред да поменемо да је Р. Јеремић 1925 публиковао извесна своја антропометриска опажања из Тузланске области. И он налази светле високе људе. То је висока ксантобрахикефалија, како ју Јеремић назива према ранијој терминологији.

У многим нашим крајевима, у географски динарској области, у Шумадији, у Зети, постоји извесан константан наследни тип, дакле расни тип, који и морфолошки и физиогномски одговара -Динарском расном типу, само што му је телесна висина нижа (средња вредност једног низа од близу 30 особа око 168 см). Мислим да телесне пропорције овог типа одговарају пропорцијама класичне Динарске расе. Овај тип ниуком случају не може да се идентификује са Алписком расом. Пропорције главе и лица, физиогномија — осетно су динарске.

После детаљнијих испитивања моћи ћемо да дамо ближе карактеристике овог типа. Кад буду завршена испитивања које је започео у Француској Vallois a у Југославији Малеш о Динарској раси и њој блиским облицима, решиће се ово питање. За сада не бисмо хтели нарочито да истичемо овај тип ни нарочнто име да му дамо. Зваћемо га једноставно Динарским расним типом средње висине. Постоји још један такав динарски тип средње висине, само што му комплексија одговара пигментским тоновима Плавог динарског расног типа. Пропорције, хабитус, морфологија потпуно су динарске. Телесна висина, или је иста висини Динарског расног типа средње висине, или је за нешто мало мања (средња висина око 165 до 166 см). Карактеристична физиогномија је динарска, али са нешто лукавости, потсмеха, шале, са нечим шеретским, ерским. Ја бих стога овај плави динарски расни тип средње висине назвао — Ерским расним типом. Налазимо га у динарским крајевима, свуда онде где сусрећемо Плави динарски тип.

Поменућемо још један динароидни облик. Ако пратимо појаву горњих Динароида и у времену и у простору, уверићемо се да су то наследни облици, дакле константне расне форме. Да ли и овај последњи облик можемо сматрати константним наследним расним типом, то за сада не знам. Замислимо расни облик који у свему одговара Динарском типу средњег раста, само што су му дужице светле боје. Такав би тип одговарао Херцеговачком расном типу осим у висини тела. Овај Динарски светлооки расни тип средњег раста сусрео сам у Шумадији, Старој Црној Гори и у географски динарском региону, али, уколико сам прошао појединнм крајевима, само спорадички и ретко. Ово би укратко били Динариди и Динароиди, дакле Динарска група раса. А сад прелазимо на другу једну групу расних облика, за наше крајеве исто тако од нарочитог интереса, иако мање важну и по броју припадника слабију. То је МЕДИТЕРАНСКА ГРУПА РАСА…..

Написао: проф. Бранимир Малеш

Naš potencijal...
Arijevska rasa je najnaprednija, najrazvijenija rasa na ovoj našoj planeti! Ona je evoluirala od svojih majmunolikih predaka mnogo pre i ranije nego bilo koja druga rasa - u stvari, najmanje četvrt miliona godina pre bilo koje druge rase. Što će reći, dok su rani Arijevci - prvi ljudi - živeli u Evropi, predci ostalih rasa su još uvek bili nalik majmunima.
Ovakav superiorni razvoj ili evolucija je dala Arijevcima nekoliko prednosti nad ostalim rasama. Arijevci su najinventivnija, najkreativnija rasa na Zemlji. Bukvalno sve kreacije i izumi koje danas imamo unaokolo nas su delo Arijevaca - točak; zemljoradnja; pisanje; pećnice za stvaranje gvozđa, bronze i čelika; brodovi; vozovi; avioni; autoputevi; elektricitet; telefoni; sateliti; radio i televizija; kompjuteri itd, itd....
Arijevci su najherojskija, najhrabrija rasa na Zemlji - oni imaju najviše volje da stave dobrobit familije, roda i zajednice ispred svoje sopstvene dobrobiti; i najvoljniji su da se bore, naročito protiv velikih i nemogućih prepreka. Arijevci su najodvažniji od svih zemaljskih ljudskih rasa - i također su najlukaviji i najokrutniji kada se radi o osnovnome životnome opstanku.
Ove prednosti su omogućile Arijevcu da stvori civilizaciju. Civilizacija je rezultat kombinacije herojskih nastojanja i invetivnosti. Osnovno, civilizacija je viši, razvijeniji način života i rezultira kada herojski, plemeniti, ratnički narod, pleme ili klan koristi svoju urođenu ili prirodnu inventivnost da prevaziđe izazove i probleme. Civilizacija znači da narodna zajednica prihvata i živi po plemenitim vrednostima časti, odanosti, dužnosti.
Do sada, u svetskoj istoriji, bilo je nekoliko originalnih civilizacija - poznate i prepoznatljive po njihovom civilizovanome načinu života, njihovoj inventivnosti i njihovim herojskim delima. One su civilizacije Albiona, Sumerie, Egipta, Grčke i Rima, Indije, Kine i Japana. Prva civilizacija na svetu je postojala u drevnome Albionu pre pet hiljada godina, i neka od njenih zaveštanja i dan danas preživljavaju - naprimer drevni monument Stonhendz. Od ovih pobrojanih civilizacija, pet (Albion; Sumerija; Egipat; Grčka i Rim; Indija) su kreacije Arijevske Rase - a postojeći dokazi daju sugestije da su Arijevci bili i osnivači onoga što je kasnije postalo Kineska civilizacija.
Arijevska rasa je važna zato što ona ima mnogo veći kapacitet da stvara civilizaciju nego bilo koja druga rasa. Ona je, esencijalno, kreativna rasa, obdarena sa herojizmom. Arijevska rasa je standardni nosilac civilizacije. Neke druge rase imaju kapaciteta da kopiraju, imitiraju ili održavaju civilizaciju (i možda da izmišljaju neke trivijalne stvari) - kada jednom civilizacija bude stvorena - ali njima prvenstveno nedostaje kapacitet za stvaranje originalnih pravih civilizacija (ovo se prvrnstveno odnosi na Žutu rasu) . Ako će arijevska rasa izumreti, sa njom će izumreti i civilizacija - i buduća civilizacija će biti nemoguća. Sve što imamo sada i što cenimo - civilizovani način života, nauku, tehnologiju, medicinu i tako dalje - sve su to razultati arijevske inventivnosti i arijevskog herojizma. Sve što je civilizovano je rezultat toga da Arijevci slobodu žive prema arijevskim vrednostima časti, odanosti i dužnosti.

Danas Arijevci gube svoju slobodu, baš kao što je plemenita kreativna Arijevska rasa u opasnosti da nestane sa lica zemlje. Danas, Arijevci su prinuđeni da žive u represivnim ne-arijevskim društvima koje su posebno stvorena da porobe i pripitome ponosna, neustrašiva, herojska plemena Arijevaca u Evropi. Danas, milioni Arijevaca žive sebičnim, dekadentnim, traćavim životima - nesvesni opasnosti sa kojom se suočava njihova rasa i sama civilizacija. Danas, mnogi Arijevci su se prodali - i telo i dušu - i to onim istim strancima koji nameravaju da porobe arijevsku rasu radi svojih sopstvenih ciljeva. Danas, ogorčeni i krvavi rat se vodi za arijevsku slobodu, arijevsko nasleđe i za civilizaciju. Na hiljade herojskih Arijevaca, širom Evrope i drugde, su zatvoreni zato što su se usudili da progovore protiv ili su se usudili da se suprostave tiranskom anti-arijevskom, stranom, sistemu koji je stvoren sa saglašnošću izdajničkih arijevskih političara. Naše arijevsko nasleđe - koje traje sedam hiljada godina - je u opasnosti, baš kao i naša sama Arijevska rasa. Mi imamo jasan izbor: ili samozadovoljstvo ili da se herojski borimo za Arijevsku slobodu. Samozadovoljenje vodi jedino ka haosu i tami varvarstva, dok ako se borimo, mi možemo nastaviti slavno delo evolucije koje je Arijevska civilizacija.

Ovo gore su sve Hrvatice.. ali.. ajde... dobro.. :P

Ovo sigurno nisu Srpkinje , nema šanse , ovo su neke porno zvezde.

Ova na zadnjoj slici levo ubija kako je dobra  =D>

''To-day we can say but little as to the first appearance of the Dinaric race; probably it must have originally formed a single group with the Hither Asiatic race, a group whose earliest home, it may be supposed, was in the region of the Caucasus. '' (HFK Günther. 1927)

Да нису то древни Аријевци (Стојановић их је погрешно звао: Санскрићани)?
--------------
The first tracks of the Dinaric race are less clear than the roads by which the Alpines spread in Neolithic times. But some districts in Europe show the traces of Dinaric immigrations, pointing to an energetic spread by conquest. From northern France there was at the end of the Stone Age an advance into central Germany by a short-headed people, in whose racial composition I suspect a Dinaric strain. It brought with it the use of copper for spears and daggers, and that shape of vessel called the bell-beaker, a shape which must have been borrowed by these short-heads from a West European culture of the Mediterranean race. Possibly with this movement is connected a Dinaric advance from the mainland into the British Isles5. Here, about 2000 B.C., there landed Dinaric tribes, whose bones, implements, and vessels appear along the whole of the east coast of England and Scotland: tall short-heads, with the head cut away at the back, and with high noses, bringing the bell-beaker with them (and called the beaker-makers or beaker-people), breeding cattle, and planting wheat, but seemingly as yet without the knowledge of bronze. But in the England of today there is but a scanty inheritance of Dinaric blood; it seems to have been preserved more clearly here and there in certain families in the liberal professions The Keltic tribes of Nordic race who landed in later times in the British Isles seem then to have displaced the Dinaric bell-beaker tribes.

The predominance, or the strong strain of Dinaric race, is clearly to be seen in a population of the Bronze Age which, as a warlike tribe of bowmen, and apparently coming, too, from the west, took possession of the heights in the Rhenish district about Worms. Their remains have been found on the Adlersberg, near Worms, and with them again the West European bell-beaker. In the early Bronze Age the Swabian Alb and parts of Bavaria seem to have been settled by an Alpine Dinaric people; the Bronze Age mound-graves in this district hold their remains. A fairly strong Dinaric strain (besides an Alpine strain, and with a Nordic predominance) seems to have characterized the population in the area of the so-called Aunjetitz Culture, an early Bronze culture with its centre in northern Bohemia, and branching into Silesia, east Thuringia, Moravia, Hungary, and Lower Austria.

In the early Hallstatt period populations with a Dinaric element seem to have come from the Alps to Bohemia (and Silesia?). The later Hallstatt period may have been brought in by a more intense forward movement of Dinaric people from the eastern Alpine region. Some of the features of the Hallstatt culture were derived from the Balkans, whence probably the Dinaric migration into the Alpine region first started. From the time of the later Bronze Age Dinaric skulls appear in Switzerland. From there south-west Germany may have been reached (as also the Hotzenwald of south Baden?) These mainly Dinaric people in the Alpine region and south Germany must have belonged in the later Hallstatt period to the Keltic population, for the mainly Nordic Kelts had by then penetrated into the Alps, and then formed together with the earlier dwellers Nordic-Dinaric-Alpine tribes. Owing to the Keltic predominance in Europe (about 900-200 B.C.), Dinaric, as also Alpine blood, has been spread over wide areas of Europe along with the conquests of the Keltic ruling class of Nordic race.

All these vestiges of Dinaric settlements show, however, that the Dinaric, like the Alpine race, made its way into Central Europe without any independent culture of its own7. The people of the Dinaric race, too, gave up their original language in favour of languages brought to them by Nordic tribes.

The original Dinaric languages are to be thought of as akin to the Caucasian (Alarodic) languages of the peoples of Hither Asiatic race.  (HFK Günther. 1927)

Kada se uzdigne prosvecenost, vecina pocne koristiti sive celije ... prestace se sa time ko je vredniji i dokazivati to gazenjem preko "manje vrednih". Vec teziti dosezanju visih ciljeva svojim vrednostima.

Svi smo mi stanovnici planete zvane Zemlja, a jos "pisamo" postavljajuci granice, odredjujuti neku moralnost koja samo nekima ide u korist na ustrb drugih, promovise jed i jad zarad nekog prosperiteta, seje mrznja, ubija pod raznoraznim opravdavajucm nazivima ... nazivajuci sebe Human Beings.

Ako je to ta humanost kojom se tezi i nacin na koji se opravdava ... daleko od mene bilo.

Anea (модератор),значи дошла си да пљујеш а ништа паметно ниси рекла.Учествуј мало.Хрватице?Погледај шта им пише на мајицама.И да јесу неким (твојим) случајем Хрватице,зна се како су Хрвати настали и чију крв носе (од оног народа којег највише мрзе).Такође,(Х)Крвати имају и Аварске крви која није Аријевска.

Идемо даље...
За неке који овде несхватају важност Расе један добар кратак текст!
Postojeće Rase
Podnaslov DARWINOVE knjige “Poreklo vrsta ” glasi: “O poreklu vrsta sredstvima prirodne selekcije ili očuvanje postojećih rasa u borbi za život ”. Ljudska rasa je evoluirala u sadašnje stanje inteligencije i moći zbog “očuvanja postojećih rasa u borbi za život”. Rasa je centralni mehanizam evolucije koji je stvorio sva živa bića. “Očuvanje postojećih rasa” je prost proces za razumevanje, ali njegovi efekti su tokom vremena neverovatni. Ako ispitamo ovaj proces, pronaći ćemo da u nekom stadijumu evolucije možemo posmatrati grupu individua jedne vrste koja postoji u predelu odvojenom od ostalih članova te iste vrste. Kao rezultat ove slučajne mutacije, desiće se genetske promene u nekim članovima te odvojene grupe. Kako generacije nastavljaju da se reprodukuju, ove genetske promene se akumuliraju u potomstvu te odvojene grupe. Na početku, te skupljene genetske promene ne čine tu odvojenu grupu drugačijom od originalne rase da bi se opravdao naziv odvojene grupe novom vrstom ili čak novom “postojećom rasom” od originalnih vrsta. Ipak, posle mnogo generacija, odvojena grupa ili pleme koje je akumuliralo dodatne genetske razlike moći će da se nazove novom rasom od originalnih vrsta. Tokom vremena, ove novorazvijene odvojene

rase nastavljaju da prikupljaju genetske razlike kroz slučajne mutacije, promene, itd ... Te postojeće promene povećavaju sposobnost preživljavanja rase koja ih nosi u sebi.

Jednom kada ove novoformirane rase postanu dovoljno različite od originalnih vrsta, onda se nazivaju novim vrstama. Zato je i podnaslov Darwinove knjige “O poreklu vrsta sredstvima prirodne selekcije ili očuvanje postojećih rasa u borbi za život ”. Stvarno ne postoji nikakva mogućnost da rase budu jednake. U stvari, utisak je potpuno suprotan od onoga što zastupaju sve zvanične teorije o evoluciji i sva današnja naučna biologija.

Prema zakonima biologije, bilo bi veliko iznenađenje kada bi prosečna snaga ili inteligencija jedne rase bila jednaka prosečnoj snazi ili inteligenciji drugačije rase. Uprkos kontraverzama koje okružuju rasu, nije sasvim moguće znati koja će rasa, kao rezultat slučajnog evolucionog razvoja, da ima veću prosečnu snagu ili inteligenciju zato što niko ne može da predvidi iz ove prosečnosti da li će neki individualni član jedne rase biti superiorniji ili inferiorniji od nekog određenog individualnog člana druge rase. Postoje superiorne i inferiorne, inteligentne i neinteligentne jedinke u svim rasama. Bez obzira na rasnu prosečnost, može se još uvek proceniti svaka jedinka na osnovu individualnih vrednosti bez pogleda na prosek grupe kojoj ona pripada. Jedino ocenjivanjem ljudi kao individua, može se izbeći nepravda i omogućiti svim ljudima da ostvare maksimalni doprinos društvu. Nema takve stvari, same po sebi, kao što je superiorna rasa, u smislu da je svaki član jedne rase superiorniji nad svakim članom druge rase. Niti postoji takva stvar kao što je rasna jednakost u smislu da je prosečna snaga i inteligencija jedne rase jednaka prosečnoj snazi i inteligenciji svake druge rase. Ocenjivanjem ljudi kao individua, možda bi mogla da se identifikuje (superiorna) socijalnobiološka klasa koja bi mogla da bude presek svih rasa, mada najverovatnije ne bi bila u jednakim proporacijama. Jedini način na koji bi mogli da imate superiornu rasu je kada bi “postojeće rase” evoluirale dalje i postale sledeća viša vrsta iznad homosapijensa, i u tom slučaju bi postale superiorne vrste. EUGENIKA je moralna obaveza, a ne rasna pripadnost; i svaka rasa koja primeni i usvoji eugenski program može – posle određenog vremena – da evoluira dalje i postane sledeća više razvijena vrsta iznad homosapijensa! Naša je nada da će sve rase prihvatiti svoju moralnu odgovornost i ostvariti taj cilj, ali to neće moći da se ostvari sa političkim, filozofskim i religijskim miljeom 20. veka.




“Eugenika nije okrutna. Čak nasuprot tome, to je najviši izraz brige i ljubavi za decu budućnosti. Sva pitanja u ovom svetu nisu prouzrokovana samo zbog životnog okruženja već delom i zbog genetike. Prema tome, lek za bedu, glupost ili glad mora da uzme u obzir genetsko poboljšanje. Beda, glupost i gladovanje mogu jedino biti istrebljeni uklanjanjem genetskih i životno-uslovnih kombinacija koje su odgovorne za ovu ljudsku patnju. Uzroci naše patnje su unutar nas. Izvor našeg spasenja je takođe unutar nas samih “.

J. L. HART

Bela Rasa (Rasni Podtipovi)
ISTOČNO-PRIBALTIČKI TIP
MEDITERANSKI TIP
ALPINSKI TIP
NORDISKI TIP
DINARSKI TIP

ISTOČNO-PRIBALTIČKI TIP

Istočnoeuropidsku rasu zovemo i Istočnobaltiskom, ili još prostije Baltiskom rasom. Ovaj drugi naziv nije zgodan već i sa razloga što se Istočnoeuropidi prostiru na istoku Evrope, od Visle i Dnjepra do Volge i Dvine, ali ne toliko primorjem Baltiskog mora koje pretežno naseljavaju Nordidi. Istočnoevropska rasa mestimično prelazi Karpate, prodire u Panonsku niziju, pa i na Balkan. Na istoku prelazi u severnu Aziju, meša se sa drugim pretežno mongolidskim stanovništvom. Dopire do reke Ob.

Nažalost, još ni danas nemamo dovoljno podataka o prostiranju pojedinih rasnih tipova u Jugoslaviji. Istočnoeuropidsku rasu nalazimo možda u manjim grupama u Vojvodini i od Zagreba prema severu (Škerlj).

Mnogi autori ne prave razliku izmedu Istočnoeuropida i drugih nekih plavokosih i širokoglavih skupina. Istočnoeuropidi se odlikuju okruglinom glave i lica, kao i tamnije plavom bojom kose. Ali time nije rečeno da i na Balkanu, kod nas, i u srednjoj Evropi, i dalje prema zapadu, nije bilo i nema plavih i brahikefalnih tipova koji ne mora da budu ni istovetni ni srodni sa Baltidima. Montandon sve ove plave brahikefalne grupiše u jednu jedinu podrasu. Po njemu “Subnordiska podrasa obuhvata mnogobrojne telesne grupe, različito plave, koje, na istoku Baltika, u centralnoj i sevemoj Rusiji, delimično u Nemačkoj, u Francuskoj do Loare, u Engleskoj, okružuju nordiski domen polukružnim prstenom. U ovu podrasu ulazi Subnordiska rasa Deniker-a, visoka i mezokefalna, Istočna rasa istog autora, niskog rasta i subbrahikefalna, Galatska rasa Guiart-a, sa severa Francuska, brahikefalna, plava ili riđa, Severozapadna rasa Deniker-a, kestenjava, visoka i subdolikefalna, i najposle, možda “Saksonski tip”, “Plavi Alpinac”, koji su neki autori našli u centralnoj Evropi, i Rasa Visle Denikera, plava, mezokefalna i relativno veoma niskog rasta”. Nema sumnje da su neki od ovih ovde navedenih tipova muđusobno identični. I nema sumnje, sa druge strane, da se do sada o mnogim ovde pobrojanim a i drugim brahikefalima plave kompleksije nije vodilo dovoljno računa. Ali je isto tako nesumnjivo da svi plavi brahikefali Evrope ne dolaze u istu grupu. Začudo kako je Montandon, kao pristaša hologeneze, mogao zaboraviti da svetla kompleksija i brahikefalija, same po sebi, ne mogu da nam ukažu na zajedničko poreklo, na istu rasnu pripadnost. Jer ono isto što ne može brahikefalija i orlovski nos ne može valjda ni brahikefalija kada je udružena sa plavom kosom. U svakom slučaju izvesni rasni tipovi, kao npr. što je Guiart-ova Galatska rasa ili Lebzerter-ova IV ili V tipska kombinacija (V — svetla kosa, svetle oči, dužina tela 1659 mm; VI — svetla kompleksija, telesna dužina 166-1689), tj. subbrahikefalni niskog rasta — “Weichsselrasse” Lebzelter-a, Jugoslovenski plavi tip niskog rasta Weisbach-a, nikako ne mogu da se identifikuju sa Istočnoeuropidima. Nažalost, u ovom kratkom pregledu evropskih rasnih tipova o njima i o drugim plavokosim i plavookoim brahikefalima neće biti dovoljno govora. Nauka još traga. Definitivnih zaključaka nema. Ali baš zato nismo u pravu kad hoćemo da uprostimo još dovoljno neispitane i neraščlanjene pojave. Nije u pravu ni Montandon kada sve ove plave brahikefalne smatra delom — podrasom — Nordida, a ni Lebzelter koji o “Rasi Visle” govori kao o jednoj varijanti Nordijaca malog rasta.

Koje su karakteristike Istočnoeuropida? Grube kosti, mali zdepast rast (165 cm), svetla kompleksija, izdvaja ih od ostalih rasa. Trup je dugačak, a udovi su srazrnerno kratki. Ramena su široka. Konstitucija je digestivna. Koža je više bleda nego ružičastobela. Za kosu kažu da je boje pepela; u stvari je prljavo plava, izbledelo tamnoplava. Sive ili sivoplave oči izgledaju nekako vodeno. Otvor izmedu kapaka je prilično uzak, pa oči izgledaju male. Ponekad se javlja i polumongoloidan oblik kapaka. Dosta je velik razmak između očiju. Lice je široko, prilično pljosnato i usled razvijenih i upolje isturenih jagodičnih kostiju izgleda grubo i četvrtasto. Nos je mesnat, pljosnat i kratak. Donji je deo prćast. Nozdrve su široke i razmaknute. I usta su velika. Lobanja je brahimorfna (indeks 80,9-83,2).



ALPINSKI TIP

Od Istočnoeuropidske rase prema zapadu nalazirno u nekoliko prostranih manje više kumpaktnih uhlasti jednu veoma sličnu rasu Istočnoeuropidskoj. I ona naginje svima svojim osobinama našem Eurazijskom prototipu. Prevlađuje u Mađarskoj, od Dunava prema severu. u Češkoj i Moravskoj, u južnoj Nemačkoj, u srednjoj Francuskoj, po Apeninima, naročito u Alpima, a možda i u Bretanji i Pirinejima (Baski).

Somatološke odlike skoro su istovetne odlikaina Istočnoeuropidske rase. Rast je zdepast, nizak a širok. Udovi su srazmerno kratki. Šake i stopala su kratka i široka, a prsti su debeli. Naginju nagomilavanju masti. Konstitucionalan je tip digestivan. Dakle sve kao i kod Baltida. I glava je okrugla, brahirnorfna (indeks 84 do 87). Čelo je strmo, rasplinuto, okruglo. Markantnih prelaza izrneđu čeone i slepoočne kosti nema. Lice je nešto široko iako ne onako četvrtasto i grubo kao kod Baltida. Brada je okrugla, široka i neistaknuta. Nos je u korenu širok i pljosnat. Češće je konkavan. Koža je dosta gruba, bledomrke boje. Jedna odlika potpuno izdvaja ovu rasu od Istočnoeuropida. To je tamna kompleksija. Tvrda, oštra kosa boje je zagasito smeđe. I dužice su tako isto tamne, sive.

U Alpide mogli bi da ubrojimo i jednu severnu granu sa skoro identičnim somatološkim oznakama. To su Lapidi. Ima ih u Finskoj, na poluostrvu Kola, u Skandinaviji.

Da li kod Jugoslovena ima pripadnika Alpiske rase? Ima ih svakako, i među Slovencima i među Srbo-hrvatima. I kod jednih i kod drugih postoje brahikefalni tipovi tamne kompleksije niskog rasta. Da li svi tipovi sa ovakvirn osnovnim karakteristikama pripadaju ovoj rasi – to ne znamo.

Alpinska rasa prelazi granice Evrope. Nalazimo je i u severnoj Africi.

U priloženim kartama prostiranja rasa označili smo Bretanju i Pirineje kao alpinske. To nalazimo mahom kod drugih autora. Ali ipak sumnjamo da stanovništvo ovih krajeva pripada Alpiskoj rasi. Naša je sumnja svakako opravdana u koliko se odnosi na pirinejske Baske.



MEDITERANSKI TIP

Prostiru se u Africi severno, istočno i zapadno od Sahare. U Evropi zauzimaju skoro celo Pirinejsko poluostrvo, dobar deo Francuske, naročito primorske krajeve, sva Sredozemna ostrva, južnu Italiju, Padsku ravnicu, Grčku i Egejsko primorje, zapadnu obalu Crnog mora, i, najposle, zapadni deo Velike Britanije i severozapad i jugozapad Irske. Mediteranskih uticaja ima i u južnoj Rusiji.

Mediterance nalazimo i kod nas na Balkanu. Ima ih više nego što se do skora mislilo. Czekanowski ih nalazi u naširn istočnim krajevima. Erdeljanović opisuje kod Kuča jedan crnomanjasti tip duge glave čiji opis svakako odgovara mediteranskim osobinama. Taj je tip “rasta najviše srednjeg, pa često i niskog, tela dosta mršava i sitna. Po boji kože ne razlikuje se gotovo od drugog cmomanjastog tipa (tj. crnomanjastog tipa kratke glave i visokog rasta koji u svemu odgovora Dinarcu). Ali mi se u nekoliko prilika učinilo da može imati i mnogo zagasitije tonove mrke boje. U svojoj fiziognomiji imaju ljudi ovog tipa nešto, što nas opominje na Semite i na poneke Talijane. Lice je sasvim uzano i duguljasto. Nos je visok i uzan, većinom malo povijen, ređe prav ili grbast. Čelo je pravo i puno. Oči su krupne. Lubanja je uzana i duguljasta. — Ovaj tip je vrlo redak”. Ovo je jedan od pet osnovnih tipova koje Erdeljanović nalazi kod Kuča. Njegov opis potpuno odgovara Mediteranskoj rasi, i mi ne bismo imali ni jednu osnovnu odliku da dodamo. Potiljak je istaknut, čelo je unatrag svedeno. Vilične kosti blago su zaobljene. Brada je jaka. Ušna školjka je mala. Kosa je crna ili tamnomrka, meka i talasasta. Velike oči imaju duge trepavice, srne se i sjaje. Usne imaju lep oblik, “sočne” su i “ispisane”. Ovo je jedna od najlepših evropskih rasa (G. Sergi, Eickstedt).

Izgleda da Mediteranidi nisu dugoliniske konstitucije. Osim vitkog, gracilnog tipa postoje oblasne forme koje naginju ka gojaznosti, ka okruglini. Naročito kod žena.

Rekli smo da i kod nas ima Mediteranida. Ima ih koji su po svom poreklu još iz ranijih preistoriskih vremena. Njih su Srbi i Hrvati zatekli na Balkanu. Oni koji su kod nas, tokom vremena, primili su naš jezik, naše kulturne elemente i našu nacionalnu svest. Takvi prastanovnici mahom su u istočnoj i južnoj Srbiji.
Prastanovnika Mediteranaca ima i u Crnoj Gori. To su ostaci mediteranskog elementa potisnuti od ljudi koji su dolazili sa severa i severoistoka i koji su pripadali drugim rasama. Ali ima Mediteranida i Mediteranoida koji su doseljeni u historiskim i protostoriskim vremenima. Njih ima vrlo malo, mestimično i pojedinačno. Nalazimo ih u Cmoj Gori i Dalmaciji. To su doseljenici sa obala, ostrva ili prekomora. Ovi Mediteranidi mešajući se sa Dinarskom rasom često daju veoma lepe visoke dolihokefalne, bastarde tamne kompleksije.

Mediteranidi ili zapravo Mediteranoidi, koje u Srbiji sretamo prema istoku i jugu, naginju digestivnoj — kratkolinijskoj — konstituciji. Dolihokefali su i mezokefali, ali ima ih i brahimorfnih. Ove bi brahikefale mogli izdvojiti u zasebnu grupu. Pa stoga, misleći na njih, govorimo o Mediteranoidima. Po ostalim svojim oznakama u glavnom odgovaraju Mediteranidima. Karakteristično je odsustvo zalizaka u kosi, a i mnogo veća maljavost. Kosa je sasvim cma. Dužice su tamno kestenjave. Postoji u nas i oblasni tipsa plavim očima.

Mediteranide i Mediteranoide obuhvatio je dekan antropologa Giuseppe Sergi u svom Notanthropus eurafricanus mediteraneus, var. Čuveno je njegovo učenje o Mediteranskoj rasi. Mediteranide Pirinejskog Poluostrva mnogi izdvajaju u zasebnu rasu ili zasebnu podrasu — u Iberoatlantsku grupu.


NORDISKI TIP

Nordide i Dinaride, kao i druge rasne skupine koje njima pripadaju, ostavili smo da ih najposle izložimo. Ne samo stoga što oni tu i dolaze, kao što ćemo sad videti, već i stoga što je bilo potrebno da se prethodno upoznamo sa ostalim rasama da bi bolje razumeli i njihove odlike i mesto koje oni zauzimaju. I kod njih nalazimo elemente koji nas potsećaju na naš Eurafrički prototip. Ali se ove dve rase izdvajaju od svih ostalih. Ne samo što su one najmanje azijatske, da tako kažemo, već se kod njih i “eurafrički” karakteri javljaju u takvom obliku da i jednu i drugu smatramo za najizrazitije evropske rase. Nordidi i Dinaridi Evropljani su par exellence. Ne potsećaju nas ni na narode Azije ni na narode Afrike. Mnogima će ovakvo grupisanje biti čudno i novo. U stvari čudno je kad Montandon govori o Alpdinaridima, kad Haddon ili Hrdlička ne mogu da osete razliku između jednog pripadnika Alpiske rase i jednog Dinarca. Čudno je kad Montandon, koji bi hteo u antropologiji da primeni teoriju hologeneze, smatra da su Nordiska rasa i Istočnoeuropidska jedna jedina. Po njemu su oni svi, i dolihomorfni i brahimorfni, i visoki i mali, i leptoprozopi i euriprozopi, i oni dugačka i oni široka nosa, i oni respiratorne i oni digestivne konstitucije, svi su oni pripadnici jedne jedine rase. A sve to samo stoga što su i jedni i drugi svetle kompleksije. Ako imamo dva kostura od kojih jedna pripada osobi Alpiske rase a drugi Baltiske, mi ćemo ih teško moći identifikovati. Toliko su ove dve rase po svojim osteološkim osobinama slične. Sa svim tim Montandon Istočnoeuropidsku rasu, kao Sous-race subnordique, stavlja sa Nordiskom, - Sous race nordique -‚ u jednu istu rasu, u Race blonde. Ali o tome dosta.

Nordiska rasa prostire se svud oko Baltičkog i Severnog mora. Zauzima veći deo Velike Britanije i Irske, njihove istočne krajeve, skoro celo Skandinavsko poluostrvo, dobar deo Finske, Estonije, Letonije i Litve, zatim severozapadnu Poljsku, pa Dansku, Holandiju i Belgiju, sve severne krajeve Nemačke, i najposle, severnu Francusku. Ovde onde javlja se i u ostaloj Evropi, pa i u Aziji sve do najudaljenijih europidskih granica.

Nordidi se odlikuju visokim stasom, longiliniskom konstitucijom, dolihomorfnošću i svetlom kompleksiom. Na visokom (173 cm) i vitkom telu vidimo široka ramena, srazmerno dugačke udove, uske kukove. Glava je duguljasta, dolihomorfna (indeks 78-89), čelo je visoko i natrag nagnuto, nadočne su kosti jako razvijene, potiljak je isturen, prelaz izmedu čeone kosti i slepoočne istaknut je. Lice je dugačko, brada je izrazita ali je zaobljena. Nos je dugačak, uzan i prav; nozdrve su tanke, dugačke i leže jedna pored druge. Usne su srazmerne, modelirane. Koža je ružičastobela, kosa plava, meka i talasasta. I oči su plave ili sivoplave. Razmak izmedu očiju je mali. Očni otvor je više velik nego srednji.

Eickstedt razlikuje kod Nordiske rase tri tipa. Jedan naziva Teutonordiskim, drugi Dalonordiskim, Dalskim ili Vestfalskim; a treći Fenonordiskim. Ne možemo duže da se zadržimo kod ova tri tipa. Reći ćemo samo toliko:

Teutonordiski tip odgovara našem gornjem opisu Nordida.

Dalonordiski tip, ili Vestfalska ili Dalska rasa, kako je drugi zovu, najizrazitija je u Vestfaliji i Dalarnu. Njegovi odvojeni znaci bili bi sledeći: Teška pojava, konstitucija normoliniska sa jedva izraženom sklonošću ka digestivnim oblicima. Potiljak je jače istaknut nego što je kod Teutonordiskog tipa. Čelo je strmo i široko. Nadočni su lukovi jako razvijeni. Obrve su guste i čekinjaste. Lice je masivnije, brada jaka. Izgled lica je pomalo četvrtast. Nos je snažan i nešto širi. Usta su velika, slabo modelirana, usne su uzane. Uopšte telesna je grada masivna.

Fenonordiski tip ili podrasa svojim telesnim izgledom stoji nekako između Teutonordiske i Dalonordiske podrase. A tako isto i crtama lica. Mišići i kosti lica po svojim oblicima potpuno odgovaraju dinarskim odlikama. Lubanja je kraća, manje je dolihomorfna od lubanje teutonske i dalske. Dosta kruta kosa boje je crvenkastoplave, a naročito brci i brada. Oči su vodeno plave.



DINARSKI TIP

Poslednja rasna grupa, grupa koja je za nas od najveće važnosti, grupa koju smatramo isto tako izrazito evropskom kao i Nordiska što je, to je — Dinarska rasa.

Po nekim autorima Dinaridi nastavaju ne samo bezmalo celu Jugoslaviju i celu Albaniju, već i najveći deo Bugarske (osim južnog i severoistočnog primorja), zatim Karpate, Ukrajinu do Dnjepra, Slovačku, Austriju i Dolomite. Ali ima antropologa po kojima Dinaridi ne obuhvataju ovako veliku teritoriju. Czekanowski svodi rasprostiranje Dinarida uglavnom na jugoslovenske oblasti, nešto malo na zapadnu Bugarsku, na Austriju i Dolomite. Da li se takvo rasprostiranje slaže sa činjenicama — nije nam poznato. Dok se drukčije ne dokaže mi se moramo držati najnovijih rasnih karata nemačkih autora (H. K. Gunther, Eickstedt, Venzmer i drugi).

Uopšte Czekanowski ne govori o Dinaridima. Za njega su Dinarci armenoidno stanovništvo. Taj je tip po njemu nastao mešanjem Nordiske i Jermenske rase. Drugi autori identifikuju Dinarsku rasu sa Alpinsku (engleski i američki antropolozi i neki francuski). Po Montandon-u Dinarci (Sous-race adriatique koja pripada Alparmenskoj rasi) razlikuje se od Alpiske rase (Sous race alpine) isključivo visokim rastom. Ko je pažljivo pratio dosadanja izlaganja zna da je takva pretpostavka netačna. Ako su karakteristike Alpiske rase onakve kao što smo ih ovde izložili (jer možda postoji i drugi neki tip koji ne odgovara u svemu Alpiskim oznakama), to se Dinarci otsečno od njih razlikuju. Jedni su i drugi i brahikefali i crnomanjasti. Ali to su jedine podudarne odlike. Sve ostale potpuno su različite. A mi smo videli, ranije, kada je bilo govora o rasama uopšte, o rasnirn odlikama, da brahikefalija sama po sebi malo šta znači. Oblik lubanje, oblik pojedinih lubanjskih kostiju, nasledan je i rasno vredan, a ne kefalični indeks. Alpidi teže po svima svojim odlikama Euraziskome prototipu, onako slično kao i Baltidi i Turanidi. A naprotiv oznake Dinarida upućuju nas na eurafričke oblike.

To je pre svega longiliniska konstitucija. Visok rast, mogli bismo reći najviši u Evropi (173-178 cm), praćen je dugačkim udovima, dugačkim vratom, dugačkim licem, vitkim ali i snažnim oblicima. Dakle sasvim drugačije nego što vidimo kod Alpida. Glava je veoma visoka. Potiljak nije uvek prav “kao sekirorn otsečen”, već je često isturen, u najarnanju ruku onako isto kao kod Fenonordida. Filipović sa pravom misli da se često do zaravnjenog potiljka dolazi veštačkim putem. Od najveće je važnosti oblik čela. Čelo je visoko, sa dubokim zaliscima, sa označenim prelazima prema slepoočnoj kosti, sa razvijenim nadočnim lukovima, i gustim, širokim i čekinjastim obrvama. Glava je brahimorfna. Kreće se od umerene brahikefalije pa do ultrabrahikefalije. Ali oblik uglavnom ostaje uvek karakterističan i kad je gledarno odozgo naniže i kad je posmatramo sa strane. Rekli smo da je lice dugačko. Ono je veoma izrazito. Jagodične kosti, jaka brada, mišići lica, nabori na licu potpuno odgovaraju karakteristikama Fenonordiske sub-rase. Iako je lice uzano izgleda nam snažno, masivno. Karakteristično je izbrazdano lice staraca. A i crte sredovečnih ljudi veoma su upadljive. Erdeljanović kaže za Kuče: “Koža je na licu kod mnogih sredovečnih ljudi i žena jako naborana. Velike i duboke brazde na čelu, dve oštre linije više usnica ka nosu, mnogobrojne manje bore oko spoljašnjeg očnog ugla daju licu oštar izraz, koji ostavlja u posmatrača neizgladljiv utisak.” Ako se tome doda da su oči i kosa crni ili mrki, razumećemo narodne stihove:


Jedan bješe hajduk od planine
crna brka, a mrka pogleda.
Od njega me strava uvatila.

Nos je relativno velik i snažan, sa istaknutirn grebenom. Đaza nosa leži u svim pravcima, ali je najčešće okrenuta prema dole. Hrbat nosa je obično povijen, orlovskog oblika. Usta su velika; usne su srednje veličine, ili veće ponekad estetski modelirane. Uši su dugačke, minduša je velika, mesnata i od lica odvojena. Kompleksija je tamna. Kosa je kestenjave boje: od kestenjavosvetle ili skoro plavotamne pa do sasvim zagasitokestenjave kose. U nekim su oblastima kosa i druge dlake po telu sasvim ili skoro sasvirn crne. Kod kestenjave kose boja se menja prema dobu starosti i izlaganja kose sunce. I dužice su kestenjave boje, u svim nijansama.

Kao što smo već rekli, ove odlike niukom slučaju ne mogu da idu u istu grupu sa odlikama Alpida. Već su naprotiv često tako slične nordiskim oznakama da ih antropolozi i nehotice paralelno posmatraju.

Izgleda da je Dinarska rasa, kao i ostali bliski oblici, po svom poreklu autohtona, tj. da je postala po prilici u onim krajevima u kojima se i danas nalazi (Škerlj). U svakom slučaju kod Dinarida i Dinaroida (Dinarcima bliskim formama) i danas se ispoljavaju elementi jedne plave dolihokefalne rase, koja je negde daleko u praistoriji nestala da bi ukrštena sa jednom brahikefalnom rasom dala današnje dinarske oblike. Ti plavi praroditelji Dinaraca bili su po svoj prilici Tračani i drugi koji bi svojim rasnim osobinama najviše odgovarali današnjem Fenonordiskom tipu. Tamna kompleksija i brahikefalija bile su dominantne kod nasledivanja osobina roditelja, od kojih je jedan pripadao jednoj rasi a drugi drugoj, te su tako postepeno, u nizu generacija, dolihokefalija i plava, svetla, kompleksija skoro nestale.

U oblastima gde se javlja Dinarska rasa nailazimo na visoki brahikefalni tip ali sa oplavom kosom i plavim očima. To je Lebzelter-ova Norička rasa ili Noridi (Škerlj). Kako se ovaj tip u svemu poklapa sa Dinarskom rasom, sem u kompleksiji, to ga mi smatramo dinaroidnom formom, srodnom Dinarskoj rasi. Nazivamo ga Plavom dinarskom rasorn (Maleš). Možda je ovaj plavi brahikefal istovetan sa Galatskom rasom Guiarta-a. On nas mnogo potseća na Fenonordisku podrasu.

Kao oblasni Škerlj je opisao Savidski tip. Uglavnom odgovara dinarskorn osnovnom tipu. Odlikuje se svetlom bojom dužice. Rast može da bude osrednji, a i glava da se udalji od brahimorfnosti. Da li se ovaj tip javlja samo u Sloveniji ili i u drugim dinarskim krajevima — za sada ne znam. I u Srbiji nalazimo Dinaroide sa plavim i zelenkastim očima. Ali ne znam da li su to bastardne kratkotrajne forme ili su nasledno stalne.

Branimir Maleš: Ljudske rase, Beograd, 1936.

Karakteristike Ljudskih Rasa

ODELJAK XVI

REKAPITULACIJA: KARAKTERISTIKE TRI VELIKE RASE; SUPERIORNOST BELE RASE, I U OKVIRU NJE, ARIJEVSKE PORODICE.


Osnivač naučnog rasizma: Comte Arthur de Gobineau

Ukazao sam na jedinsrveno mesto u organskom svetu, nastanjeno ljudskom vrstom, na duboke fizičke, kao i moralne razlike koje je razdvajaju od svih drugih živih bića.
Posmatrajući zasebno, u stanju sam da razlikujem, na fiziološkom nivou, tri velike i jasno označene vrste: crnu, žutu i belu. Ma kako netačni ciljevi fiziologije bili, ma kako da se ograničeni njeni izvori, ma kako nepravilne bile njene metode, dalje možemo da nastavimo sa potpunom sigurnošću.
Crna vrsta je najniža, i nalazi se na dnu lestvice. Životinjski karakter, koji se pojavljuje u obliku karlice, je

ono što žigoše crnca od rođenja i što unapred baca senku na njegovu sudbinu. Njegov intelekt će se uvek kretati unutar uskog kruga.
On, međutim, nije puka zver, jer iza njegove nisko spuštene obrve, u središtu njegove lobanje, možemo videti znak moćne energije, ma koliko bili nezreli njegovi ciljevi. Iako su njegove mentalne sposobnosti nejasne ili čak nepostojeće, on često ima snagu želje, pa time i volje, koja se može nazvati užasnom. Mnoga njegova čula, posebno ukus i miris, razvijena su do mere nepoznate drugim dvema rasama.[1]
Sama snaga njegovih čula je najizrazitiji dokaz njegove inferiornosti. U njegovim očima sva hrana je dobra, ništa mu nije odvratno da bi ga odbio. Ono što on želi jeste da jede, da jede mahnito, i to preko svake mere. Nijedna strvina nije previše odvratna da je on ne bi progutao. Isto je i sa mirisima. Njegove neuobičajne želje bivaju uslišene svim i svačim, ma kako sirovo ili čak odvratno to bilo.
Ovim kvalitetima može se dodati nestabilnost i kapric osećanja, koja ne mogu biti vezana za jednu stvar, i koja, dok se njega tiče, ne prave razlike između dobra i zla. Možemo čak i reći da je nasilnost sa kojom teži cilju, koji je izazivao njegova čula i zapalio njegove želje, garancija da će želje uskoro biti ostvarene a cilj zaboravljen. Konačno, on podjednako ne mari za svoj kao i za tuđi život; on ubija svesno, radi samog ubijanja; i ova ljudska mašina, u kojoj je tako lako izazvati emocije, pokazuje u susretu sa patnjom, ili monstruoznu ravnodušnost ili kukavičluk koji traži dobrovoljno bekstvo u smrt.
Žuta rasa je sušta suprotnost ovom tipu. Lobanja stremi unapred, ne unazad. Čelo je široko i koščato, često visoko i izbačeno. Lice je u obliku trougla, nos i obrazi ne pokazuju gruba ispupčenja kakve srećemo kod crnca. Postoji opšta sklonost ka gojaznosti, koja se, iako nije ograničena na žutu vrstu, kod njih javlja češće nego kod drugih. Žuti čovek ima malo fizičke energije i sklon je apatiji; nije sklon niti jednom od čudnih ispada čestih među crncima. Njegove želje su slabe, njegova moć volje pre je svojeglava nego nasilna; njegova težnja za materijalnim zadovoljstvima, iako stalna, u okviru je granica.
Redak proždrljivac po prirodi, on pokazuje mnogo više diskriminacije u izboru jela. On teži sredini u svemu: on lako razume sve što nije previše misaono ili uzvišeno. On gaji ljubav prema korisnosti i poštovanje prema poretku, i zna vrednost izvesne količine slobode. On je praktičan, u najužem smislu reči: on ne sanja i ne teoriše, izmišlja malo, ali u stanju je da ceni i preuzima ono što je korisno za njega. Njegova jedina želja je da živi na najlakši i najudobniji način. Žuta rasa je, prema tome, superiornija od crne. Svaki začetnik civilizacije bi poželeo da kičmu njegovog društva, njegovu srednju klasu, čine ovakvi ljudi. Ali niti jedno civilizovano društvo ne može biti stvoreno od njih; oni ne mogu da obezbede mentalnu snagu i pokrenu izvore lepote i akcije.
Dolazimo do belih ljudi. Oni su darovani blistavom energijom, odnosno energetskom inteligencijom. Oni imaju veliki osećaj za korisnost, ali u smislu daleko širem i
višem, mnogo hrabriji i idealniji, od žute rase. Upornost koja vodi računa o preprekama i konačno pronalazi načine da ih prevaziđe; velika fizička snaga, neuobičajan instinkt za poredak, ne samo kao garancija mira i spokojstva već i kao bitan način samo-održanja. U isto vreme, oni imaju zadivljujuću, pa čak i veliku ljubav prema slobodi, i otvoreno neprijateljski stav prema formalizmu pod kojim Kinezi zadovoljno vegetiraju, kao i prema strogom despotizmu koji je jedini način vladavine nad crncima.
Bela rasa se, nadalje, razlikuje po osobitoj privrženosti životu. Oni bolje znaju kako da ga koriste i zbog toga im je život dragoceniji, kako svoj tako i tuđ. Kad su okrutni, oni su svesni svoje okrutnosti, pitanje je da li takva svest postoji kod crnaca. U isto vreme oni su otkrili razloge zbog kojih bi se odrekli svojih vrednih života. Osnovni motiv je Čast, koja je pod raznim imenima igrala ogromnu ulugu u idejama bele rase od samog početka. Potrebno je dodati da reč Čast, zajedno sa sa svim civilizaciskim uticajima označenim njome, nepoznata i žutoj i crnoj rasi.
Sa druge strane, ogromna superiornost belaca na celom polju intelekta je u ravnoteži sa inferiornošću njegovih čula. U svetu čula, belac je mnogo manje nadaren od drugih rasa, tako da je u manjem iskušenju i manje pažnje poklanja telu, i ako je u fizičkoj strukturi najči.[2] Ovakva su tri konstitutivna elementa ljudske rase.
Nazivam ih sekundarnim tipovima, pošto mislim da sam obavezan da izostavim sve rasprave o adamitskom čoveku. Iz kombinacija, međusobnih brakovima, raznih vrsta ovih tipova, nastaju rercijarne grupe. Kvartarni oblici nastaju spajanjem jedne od ovih rercijarnih grupa, ili čistokrvnog plemena, sa drugom grupom iz jedne od dve strane vrste.
Iz ovih kategorija, druge su se pojavljivale, i dalje se pojavljaju. Neke od ovih grupa su veoma snažno karakterizovane i stvaraju nove i jasne tačke odstupanja, dolazaći iz rasa koje su se potpuno spojile. Druge su nepotpune, bez poretka, i može se čak reći da su anti-društvene jer njihovi elementi, pošto su mnogobrojni, previše različiti ili previše varvarski, nisu imali niti vremena ni prilike da se iskombinuju na pravi način. Beskonačnost, osim užasa nastalog mogućnošću neograničenog među-mešanja, postoji zahvaljujući velikom broju ovih hibridnih rasa koje čine čitavo čovečanstvo.
Bilo bi nepravedno tvrditi da je svaka mešavina loša i štetna. Da su tri velika tipa ostala strogo odvojenim, superiornost bi, bez sumnje bila u rukama najboljih iz bele rase a žuta i crna vrsta bi zauvek puzila kod nogu najnižih kod belaca. Takvo stanje se do sada smatralo idealom, jer nikada nije viđeno u istoriji; a možemo to zamisliti samo prepoznavajući nesumnjivu superiornost onih grupa bele rase koje su ostale najčistije.
Od toga ne bi bilo samo koristi. Superiornost bele rase bi se savim jasno pokazala, ali bi to bilo po cenu izvesnih
prednosti koje prate mešanje krvi. Iako su one daleko od protivtežnje defektnosti koje nose sa sobom, ipak su ponekad vredne hvale. Umetnički geniji, koji je pojednkao stran svakoj od tri velike vrste, pojavio se samo posle međusobnog braka belaca i crnaca. (Sa ovakvim najivnim i „idealističnim“ objašnjenjem rasnog mešanja od strane grofa de Gobineau-a teško da se možemo složiti, niti da za to ima racionalnog naučnog i istoriskog primera. – Prim. Ured.) Zatim, u Malajskom varijetetu, ljudska porodica je stvorena od žute i crne rase i ona poseduje više inteligencije od svih svojih predaka. I konačno, iz sjedinjenja bele i žute rase, nastali su određeni narodi a koji su superiorniji od čisto finskih plemena, kao i od crnaca.
Ne poričem da su ovo dobri rezultati. Svet umetnosti i velike književnosti koji je nastajao iz mešanja krvi, poboljšanje i i oplemenjivanje inferiornih rasa – sve su to čuda zbog kojih moramo biti zahvalni. Mali su se uzdigli. Nažalost, veliki su u istom procesu pali; i to je zlo koje ništa ne može da uravnoteži ili popravi. Pošto nabrajam prednosti rasnog mešanja, dodaću da je uz pomoć njega došlo do pročišćenja ponašanja i uverenja, i posebno ublažavanja strasti i želja. Ali ovo su samo prolazne dobiti, i ako vidim da mulat, koji može da postane advokat, doktor ili polslovni čovek, vredi više od svog crnog pretka koji je bio potpuni crni divljak i sposoban ni zašta, također moram priznati da nam Bramani primitivne Indije, heroji Ilijade i Šanamea, ratnici Skandinavije – slavne senke plemenitih rasa koje su nestale – pružaju višu i brilijantniju ideju čovečanstva, kao i da su bili aktivniji, inteligentniji, poverljiviji instrumenti civilizacije i blagorodniji stotinama puta više od naroda, hibrida današnjice. A čak i njihova krv više nije bila čista.
Ma kako bilo, ljudske rase, kakvih nalazimo u istoriji, jesu složene; jedna od glavnih posledica je bila da se poremeti većina primitivnih karakteristika svakog tipa. Dobri i kao i loši kvaliteti se smanjuju u snazi sa svakim ponovnim mešanjem krvi; ali oni su također i razbacani i odvojeni jedni od drugih, i često su međusobno suprostavljeni. Bela rasa je u početku posedovala monopol nad lepotom, inteligencijom i snagom. Svojim sjedinjavanjem sa drugim vrstama stvoreni su hibridi koji su bili lepi bez snage, snažni bez inteligencije ili inteligentni, ali i slabi i ružni. Nadalje, kada se kvantitet bele krvi povećavao do neograničenih količina uzastopnih infuzija a ne samo sa jednim mešanjem, više nije posedovao prirodne prednosti i često je samo povećavao konfuziju koja je postojala u rasnim elementima. Njegova snaga je bila jedini kvalitet koji je preostao, pa je čak je i ona služila da naruši poredak. Očigledna anomalija se lako objašnjava. Svaki stepen savršene mešavine stvara novi tip od različitih elemenata, razvijajući posebne sposobnosti. Onog trenutka kada se dodaju novi elementi, ogromna teškoća harmonizovanja celine stvara stanje anarhije. Što se ovo više povećava sve se više najbolji i najbogatiji od novih priloga smanjuju u vrednosti i samim postojanjem daju snagu zlu koje se ne može stišati. Ako su mešavine krvi, od određene mere, dobit za masu čovečanstva, ako ga podižu i oplemenjuju, ovo je sve tek na račun samog čovečanstva koje je zapanjeno, poniženo i uvređeno u liku svojih najplamenitijih sinova. Čak i ako priznamo da je bolje pretvoriti gomilu poniženih bića u mediokritetske ljude nego da očuvamo rasu čija je krv pokvarena i osiromašena, tako što mora da trpi ovu nečasnu promenu, ipak ostaje nesrećna činjenica da promena ovde ne staje; jer kada je mediokritetski čovek jednom stvoren na račun većeg čoveka, oni se sjedinjuju sa drugim mediokritetima , i iz takvih spajanja koja se sve više i više degradiraju rađa se konfuzija koja se, kao ona Babelova, završava u potpunoj impotenciji i vodi društva ka ponoru ništavila odakle ih nikakva sila na svetu ne može spasti.
Takva je lekcija iz istorije. Pokazuje nam da sve civilizacije izviru iz bele rase, da niti jedna može postojati bez njene pomoći i da je društvo veliko i brilijantno samo onoliko koliko čuva krv plemenite grupe koja ga je stvorila, pod uslovom da ta grupa pripada naj ne-krhkijoj grani naše vrste.
Od mnoštva naroda koji žive ili su živeli na zemlji, samo deset se uzdiglo do pozicije kompletnog društva. Ostali su gravitirali oko njih, manje ili više nezavisno, poput planeta oko Sunca. Ako postoji i jedan elemenat života u ovih deset civilizacija a koji nije tu zahvaljujući podstreku bele rase, i svako seme smrti koje ne potiče od inferiornih rasa koje su se mešale sa njima, onda je cela teorija na kojoj se zasniva ova knjiga (Eseji o nejednakosti ljudskih rasa – Prim. Urd.) pogrešna. Sa druge strane, ako su činjenice upravo onakve kako ja kažem, onda imamo najslavniji dokaz plemenitosti naše sopstvene vrste. Samo istinski detalji mogu da udare pečat istine na moj sistem i samo oni mogu pokazati sa dovoljnom količinom tačnosti pune implikacije moje glavne teze, da se narodi degenerišu kao posledica različitih mešanja krvi kojima se podvrgavaju; njihova degeneracija odgovara tačno, sa kvantitetom i kvalitetom nove krvi, i da je najači mogući udar vitalnosti civilizacije zadat kada vladajući elementi u društvu i oni stvoreni rasnom promenom postanu toliko brojni, da počinju da se udaljavaju od homogenosti potrebne za njihov život, tako da postaje nemoguće za njih budu dovedeni u harmoniju i da tako steknu zajednički instinkt i interesovanja, zajedničku logiku postojanja, koja je jedino opravdanja bilo koje društvene veze. Ne postoji veća kletva od ovakvog stanja, jer ma koliko da je loše današnje stanje stvari, u budućnosti biće i gore!
Beleška: „Deset Civilizacija“ pomenutih u zadnjem delu su sledeće. One su potpuno razmatrane u narednim knjigama „Nejednakosti rasa“ od kojih ovaj tom formira prvu.
I. Indiska civilizacija, koja je dostigla najveću tačku oko Indiskog Okeana i na severu i istoku indiskog kontinenta, jugo-istočno od Bramputre. Potekla je od grane belog naroda, ARIJEVACA.
II. Egipćani, oko kojih su se okupili Etiopljani, Nubijci i nekoliko naroda na zapadu oaze Amon. Ovo društvo je stvorila Arijevska kolonija iz Indije, koja se nastanila u gornjem toku Nila.
III. Asirci, uz koje možemo klasifikovati Jevreje, Feničane, Lidice, Kartaginjane i Himrijate. Oni duguju svoje civilizovane kvalitete velikoj beloj invaziji koja može biti pripisana pod imenom potomaka Sema i Hama. Zoroasterski Iranci koji su vladali delom centralne Azije pod imenom Medejci, Persijanci i Baktrijanci bili su grana Arijevske familije.
IV. Grci, koji su došli iz iste arijevske porodice, modifikovani semitskim elementima.
V. Kineska civilizacija, izrasla je na isti način kao i ona u Egiptu. Arievska kolonija iz Indije donela je svetlost civilizacije u Kinu. Umesto mešanja sa crncima, kao na Nilu, kolonija je prerasla u malajsku i žutu rasu a bila je i pojačana sa severo-zapada velikim brojem belih elemenata, podjednako Arijevskim, ali ne više Hinduističkim.
VI. Stare civilizacije Italijanskog poluostrva, kolevka Rimske Civilizacije. Ona je stvorena mešavinom Kelta, Iberaca, Arijevaca i Semita.
VII. Germanske rase, koje su u petom veku transformisale Zapadni um. Oni su bili Arijevci.
VIII. – X. Tri civilizacije Amerike, Aleganiska, Meksička i Peruanska.
Od prvih sedam civilizacija, onih Starog Sveta, šest pripadaju, makar i nekim delom, Arijevskoj Rasi a sedma, Asirska, duguje svoju civilizaciju rasi Iranske Renesanse, koja je, istoriski posmatrano, njeno najveće dostignuće. Skoro čitav Evropski kontinent je danas nastanjen grupama čija je osnova bela, ali u kojima su ne-Arijevski elementi brojni. Ne postoji prava civilizacija, među evropskim narodima, u kojima Arijevska grana nije predominantna.
U gornjoj listi, niti jedna crna rasa nije pokrenula civilizacije. Samo kada se pomeša sa nekom drugom rasom dolazi do njenog začetka.
Slično, niti jedna spontana civilizacija se ne može naći među žutom rasom i kada se Areijevska krv iscrpe nastaje stagnacija.

Napisao: Comte Joseph Arthur de Gobineau
Preuzeto iz: Odeljka XVI;
„Eseji O Nejednakost Ljudskih Rasa“; 1854.
[1] „Ukus i miris kod Crnaca su toliko snažni koliko su isto ne diskriminišući. On jede sve a mirisi koji su nama odvratni, on ih smatra prijatnim.“ (Pruner)
[2] Po Martusu Evropljanin je superiorniji nad obojenim čovekom u pritisku nervne tečnosti. (Reise in Brazilien, vol. i, str. 259)