Apsolutno nenasilna žurka. :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Лажни пријатељи поворке поноса

Игор Ивановић

Иако сам са породицом био учесник недавне Породичне шетње у организацији "Двери", разлоге да напишем овај текст не налазим у тој чињеници, већ у агресивној медијској подршци коју ових дана (углавном преко Б92) добија Поворка поноса.

Као главни промотери ове манифестације појављују се неке јавне личности, углавном естрадног профила. Желео бих на самом почетку да се подсетимо чувене мисли немачког филозофа Отфрида Ефеа, који је рекао да "живимо у времену када су људи познати само зато што су познати". Дакле бити јавна личност није првенствено заслуга великог рада и угледа у умним професијама, већ некритичко присуство у јавности, најчешће кроз учествовање у баналним медијским садржајима. Због те опште препознатљивости, ставови многих јавних личности се прихватају априори, али када се њихова аргументација прецизније и дубље сагледа, често се виде само празнина или лицемерје. Као и у случају подршке "пријатеља" поменуте Поворке поноса, где се под плаштом наводне хуманости скривају друге намере и јасни интереси.

Нагласио бих да ни ја, нити било ко кога познајем, никада нисам имао никаквих проблема са хомосексуалцима. Такође, не познајем никога ко им је стварао проблеме. Ако се искључе ретки и нерепрезентативни примери, какви у свим областима постоје и на основу којих се не могу извлачити закономерности, убеђен сам да геј популација базично НИЈЕ УГРОЖЕНА у Србији и да нема говора о дискриминацији у друштву, на послу или у институцијама. Угрожени су, мање више, као и сви ми. Зато њихова одлука да одрже Поворку поноса, као и подршка пријатеља Поворке, нема за циљ борбу против евентуалне сегрегације. Суштински циљ је ПРОМОЦИЈА хомосексуалних вредности, за које је научно доказано да не настају само генетском предиспозицијом, већ и у зависности од социјалне средине. Такав је и спот подршке којим се промовишу хомосексуалне везе као нормалне и практично исте као и мушко-женски односи. У малом народу у коме влада бела куга, последња ствар којој треба васпитавати долазећа покољења је нерађање.

Међу јавним личностима коју се подржале Поворку поноса, сигурно има и оних који су хомосексуалци или бисексуалци (озбиљна истраживања у Америци су показала да су бисексуалци углавном личности између 40 и 50 година, које имају одраслу децу и које су из уметничко-естрадних сфера) и њихове намере могу бити часне, под условом да јавно изразе своју сексуалну оријентацију. Али, већина је оних који не припадају поменутим категоријама и чија подршка је једнократна и, благо речено, сумњива. Како би реаговали када би им, рецимо син, једнога дана довео дечка и када би схватили да ће у старости уместо његове деце (њихових унучића) шетати једино пудлице са машницама?

У великој медијској подршци коју ужива Поворка поноса, као главни аргументи које наводе пријатељи ове манифестације помињу се "потреба да се ућутка насилна и дивља мањинска Србија", "жеља да се иде укорак са цивилизованим светом где се овакве параде већ увелико одржавају" или "да се заустави јавни линч према хомосексуалцима". Сви ови аргументи су веома спорни и јасно је да неодољиво подсећају на помодне кампање фенси стручњака за медије и меркетинг, док грицкају пластичне кашичице од еспреса у кафићима "Силиконске долине". Сем потребе да се заустави евентуално насиље, нарочито над слабијим и другачијим, све остало је на клизавом терену. Прво, нетачно је да је овакав облик промоције хомосексуализма прихватио цео свет. Исламске, хиндуистичке, православно-византијске, будистичке културе, као и латино-америчка култура, не упражњавају овакве манифестације и чине велику већину становништва и територија на земаљској кугли. Ово је својствено само евро-атланској култури и то не у снажним католичким заједницама. У оквиру реформистичких држава, ове манифестације постоје само у оним метрополама које представљају нове "вавилонске куле", и то углавном у великим и многољудним државама. Дакле, у оним у којима постоји велика културна разноврсност, које имају неупоредиво веће економско богатство од нас, и које поред осећаја независности имају и низ других привилегија слободе, неприступачних нашем човеку.

И на Западу постоји веома јак интелектуални фронт против даље моралне разградње њихових заједница и позив на етичку револуцију. Хомосексуалне параде су и тамо предмет озбиљних критика и снажан аргумент у прилог шпенглеровској тези о пропадању Запада. Основно питање је да ли овакве манифестације представљају саму душу моћног и просперититног Запада или су почетак његове трајне декаденције. Зато је једносмерно и некритичко копирање свега што долази са Запада, у основи аргумет малограђанина лоцираног на књижевној мапи негде између лакеја Смердјакова и Стеријине Покондирене тикве. Са Запада такође стиже и низ негативних феномена, као што су интернет-педофилија, неумерена глад за наркотицима, аномалични материјализам који би да претвори све људско у робу или патолошка лична себичност.

Позив на ућуткивање насилне мањинске Србије веома је нејасан. Ко заправо њу чини? Сви они који се не слажу са промоцијом хомосексуализма у Србији? Па, они су велика већина и најчешће нису насилни. Или они који износе уравнотежене аргументе о томе да хомосексуалце треба заштити, али и захтевати од њих одређену дискрецију у јавности? Можда они који су тражили померање Поворке са датума великог хришћанског празника Рођења Пресвете Богородице? Или они који су тражили измештање из најстрожег центра, да се не би расипао новац на обезбеђивање које ће обављати неколико хиљада полицајаца? Можда они који су тражили од хомосексуалне популације да одустане од јавног парадирања, а да се путем Парламента крене у заштиту њихових евентуално угрожених права?

Уколико се под "насилном Србијом" подразумевају само они који ће доћи да се физички супротставе Поворци поноса, онда је само излазак тога дана на "терен" и физичко присуство као баријера насиљу једини ефикасан метод одбране. Све остало је мање-више фолирање. Јер то није шмекерски, београдски позив да се не дирају слабији од себе, пошто то није у духу наше народне традиције. Није ни добронамерно упозорење слабијима да не провоцирају, чак и када мисле да раде исправно, већ да буду умеренији и интилигентнији. То је полуприкривена промоција хомосексуализма под плаштом заштите од насиља. У данашњем свету, насиље често није само физичко, оно је све више медијско, идеолошко или културно. Као у овом случају "позитивне дискриминације", када оно долази са супротне стране која себе унапред проглашава жртвом.

Етикетирање "насилне мањинске" Србије подразумева углавном фамилију фудбалских навијача, који такође код нас настају као резултат западне популарне културе. Они конспиративно најављују организовани долазак на Поворку, њих новинари често називају хулиганима и без њих се више не може замислити ни једна утакмица у Србији. Покушај да се они сумњивом линијом раздвоје од "правих фудбалских сладокусаца" је као и силазак у душу неантрополошког човека, веома подсећа на Милошевићеве "поштене Албанце" или Кубертеново "важно је учествовати". Зато запањује чињеница да су неки од пријатеља Поворке поноса били (или су то и даље) у управама Звезде и Партизана. Како им онда не смета оно што мање-више сви знамо: нарко-дилери у функцијама менаџера појединих играча, намештање читавих првенстава, фалсификовање трансфера, финансирање навијачких група ради мира у кући или продаја младих играча као модерног робља?

Аргументи којима се позива на хуманост су саморекламерски, апстрактни и селективни. Наравно, сем у једном случају: ако поменути пријатељи стану у колону на Поворци поноса. У противном, могло би да изгледа како покушавају да профитирају из читавог догађаја. Како је било и још увек има много разлога за јавну демонстрацију хуманости и у случају других тема, и како се поменуте јавне личности углавном не изјашњавају по већини тих питања, нужно се намеће закључак да иза оваквог селективног хуманизма стоје скривени разлози.

Како објаснити чињенице да за ове врле хуманисте не постоји потреба да се огласе поводом насилне смрти Ранка Панића на демонстрацијама против хапшења Радована Караџића, злочина Западне коалиције према цивилима у Авганистану и Ираку, поводом обесправљивања Срба на Косову и у Црној Гори, геноциду нерођене деце путем абортуса у Србији или према држави Хрватској која једина у региону не враћа Србима станове? Уместо тога, већина њих летује тамо у време празновања "Бљеска" или "Олује" и преузима на себе улогу мамца за наше туристе. Уколико немају слуха за ова питања, бар им је јасно да је Хрватска поднела тужбу против наше државе и да ће у Србији, уколико тужба прође, њиховој деци живот у домовини бити неподношљив због астрономске тужидбене суме! Ипак, не треба бити наиван, њихово селективно ангажовање по појединим питањима има своју снажну логику: њих интересује само корпус мултикултуралних и политички коректних тема. Дакле, само онај "хуманизам" иза кога стоји државна (и западна) подршка и који се сматра идеолошки подобним.

Организовање геј параде је наметнута обавеза Србији у низу сличних аранжмана са Западом. Пошто је режим већ довео себе у непријатну ситуацију да мора да испуњава свачије хирове из "цивилизованог света", битно му је да се бар не види државна подршка овом пројекту. Све мора изгледати некако спонтано, као ствар која ниче из трбуха самог друштва и нема официјелни карактер. И сам градоначелник Београда је фројдовски признао да је, што се њега тиче, боље да геј параде нема, али шта се ту може. Сила бога не моли, обећано је обећано. Пошто режим зна да је политички контрапродуктивно да пружи подршку Поворци поноса, он приступа једином могућем сценарију. Позива у помоћ "независне" јавне личности, братију са изборне бине, која се и тада громогласно клела да даје голу политичку подршку европском кандидату у име виших циљева и идеала. Само неколико месеци након тога свакоме је постало јасно да нико од њих није прошао без масне награде.

Друга фројдовска омашка се такође чула из уста једнога од пријатеља Поворке и Бине, када је "позвао и друге јавне личности да се прикључе подршци, а не да се оглашавају само у политичким кампањама". Практично им је рекао, пусти срам и проблеме, биће опет браћо великих пара. Свако од помињаних јавних личности добро зна да је ова Поворка у суштини државни пројекат, да ће режим знати да цени њихову подршку и да ће код велике већине западних фондова уписати видљиве плусеве на путу до касе. А до касе се не долази великим пројектима, већ политичком коректношћу. Звона, звона браћо, а не књиге и мудраци.