Апологетика - докази за постојање Божије

Докази из области биологије

(Излагање)

Биолог: Хвала вам, професоре, што сте нас поново позвали у ваш семинар да чујемо шта то биологија има да каже о Богу. Природно је да ће та материја мене као биолога изузетно интересовати, јер сам за цело време шетње кроз физику ћутао као заливен. Спремни смо да вас чујемо.

Професор: Као што смо видели, физика је врло речит индиректни сведок о Богу. Биологија је још далеко речитији. Наш домаћи философ-научник Вељко Рибар у својој књизи „Општа историја природе и проблем живота“ без околишења признаје и изјављује: „Биологија болује од идеализма, такорећи, хронички“. [27]

Шта значе те његове речи? Реч „идеализам“ у овој реченици не значи Берклијев или Платонов, или који било други философски идеализам. Она овде значи заправо религиозност, то јест индиректно сведочанство о Богу. И то му је сасвим тачно. Тих чињеница којима биологија индиректно сведочи о Богу има толико много да их је тешко побројати. Зато ћемо се овде ограничити на један проблем, то је питање порекла живих бића на Земљи, као и још неке проблеме с којима ћемо се успут срести, а који су у вези са питањем појаве живих бића на земљи. А директно сведочанство биологије о Богу, кад је у питању проблем појаве живота на земљи, кратко се може изразити овим силогизмом:

1. И логика и научно искуство сведоче да постоји у природи закон: Све живо се рађа од живога (omne vivum e vivo). Мртвац не може сам од себе оживети, нити дати живот неком другом мртвацу.
2. Из геологије нам је позната чињеница да је постојао врло дугачак период у историји планете Земље, звани азојско доба, кад на њој није било живих бића.
3. Према томе, пошто оно прво живо биће није имало живог биолошког претка, а само од себе није могло постати из мртве материје, то онда мора постојати један вечни извор живота, Животворни Дух кога зовемо Бог.

Биолог: Професоре, да ли је ваш силогизам формално-логички исправан то нека каже наш колега философ, кад дође до речи. А што се тиче биологије као науке, он је најблаже речено пребрзо и неопрезно изведен, јер не води рачуна о чињеници да биологија располаже и са другачијим решењима тога проблема.

Морамо се, пре свега, запитати шта је живот као биолошка појава? Одговор биолога-стручњака гласи: живот је један врло сложен хемијски процес, још недовољно испитан [28],али ништа друго и ништа више него хемијски процес. У томе је суштина живота као биолошке појаве. Зато, као што Бог нема никакве везе са осталим хемијским процесима у хемијским фабрикама, на пример у производњи сумпорне киселине, тако нема везе ни са појавом првог живог бића природним путем применом хемијских закона. Према томе, живот је настао сам по себи из мртве материје, или путем саморађања, или путем архигоније [29], то јест постепеном еволуцијом материје, или можда, како кажу материјалисти-дијалектичари путем „дијалектичког скока материје“. [30] А у сваком од та три случаја Бог је потпуно излишан, кажу истакнути биолози-философи.

Негели каже: „Порицати архигонију, то значи признати чудо“. [31] А Хекел га допуњује: „Ако не примите теорију да је живот постао од мртве материје, онда у овој јединој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду“. [32] А Карл Фогт искрено признаје зашто треба заступати теорију архигоније или постанак живота спонтано из мртве материје, кад каже: „Морамо допустити да је живот постао из мртве материје, да бисмо тако избацили Створитеља“. [33]

Физичар: Изјаве тих тројице атеистичких научника из прошлог века врло су брзоплете. Јер, ако се оспори архигонија за коју они нису навели неке конкретне убедљиве доказе, не мора се одмах пасти у мистицизам па признати Створитеља. Постоји још једна врло логична и врло рационална могућност појаве живота без потребе за Створитељем. Зар није живот могао доћи на Земљу из васионе као што је претпостављао немачки научник Рихтер (Richter) још 1865. године [34], са каквим метеоритом којих има у васиони много и често падају на земљу? Или, можда, још сигурније: у васиони постоји свуда „семе живота“ (хипотеза панспермије), и оно је могло неповређено стићи на Земљу под притиском светлости, као што је то претпостављао шведски научник Сванте Архениус [35] (Swante Arhenius). А да светлост има свој притисак па је могла несметано и неповређено пренети из васионе клицу живота, то је доказао руски физичар Лебедев. Према томе, не само хипотеза архигоније, него и ове две хипотезе, искључују потребу Бога.

_________________________________________________________________________
[27] Veljko Ribar, Opšta istorija prirode i problem života, Beograd, 1934. str. 44. i 53.
[28] Исти писац и дело, стр. 44. и 53.
Milutin Radovanović, Istorija razvitka životinjskog sveta i čoveka, str. 11.
[29] Исти писац и дело, стр. 226.
[30] Pavle Radoman, Organska evolucija, Beograd, 1962. str. 49.
[31] Dr Milutin Radovanović, navedeno delo, str. 226.
[32] Ferdo Hiffler, O autobiogenezi i darvinizmu, Zagreb, 1935. str. 7.
[33] Dr. o. Božo Vuco, Obrana moga vjerovanja, Makarska, 1972. str. 71.
[34] Dr Milutin Radovanović, navedeno delo, str. 221.
[35] Исти писац и дело, стр. 21.

Професор: Пошто сте вас двојица изнели своје примедбе, немојте се ни чудити ако мој одговор буде нешто дужи, јер морам да одговорим обојици.

Пре свега тврдњу да је живот само један врло сложен хемијски процес, и ништа више, не усвајају сви биолози, и то из озбиљних разлога. Истина је да у животном биолошком процесу има и хемије и физике. Свако тело живог бића је једна хемијска фабрика која производи разне материје које људске фабрике не могу да произведу: шећер, маст, беланчевине, крв, лимфу, жуч итд. Али при свем том суштина живота не може се свести само на те производе. Жива бића имају процес асимилације и дисимилације, то јест узимања хране из околине и отпуштања те хране. Она могу да расту, и то не споља, механички, као што расте лопта снега која се котрља низ брдо, него изнутра, и то целисходно. Жива бића имају способност осећаја и целисходност реаговања организма на тај осећај – биљке кад треба скупљају, а кад треба развијају своје цветове – што значи осећају спољашњи надражај и целисходно одговарају на њега. А осећај се не може свести ни на какав хемијски процес. То је нешто што далеко превазилази оквир хемије и физике. Наш чувени биолог Иван Ђаја, кад говори о осећају живих организама, каже: „Сваки биолог осећа да је ту нешто друго по среди, и да је у питању нешто друго него једна хемијска формула“. [36] Немачки биолог Харди каже: „Живот је свакако више него физика и хемија“. [37] Тај „плус“ Библија зове „Дух Животни“.

Што се тиче хипотезе архигоније, она је само нови израз за оборену хипотезу саморађања или самозачећа (generatio aequivoca). Та хипотеза самозачећа, или саморађања врло упорно се одржавала у биолошкој науци. Веровало се да лавови постају из пустињског камења, глисте из блата, црви и муве из трулог меса. У доба ренесанса, кад је окултизам однео превагу над здравом науком, постојали су извесни рецепти за тобожњу производњу разних живих бића. Чувени астролог, алхемичар и лекар Парацелзус тврдио је да има рецепт по којем се из мртве материје може произвести хомункулус [38] (човечуљак). Ван Хелмонт, такође чувени лекар, тврдио је да се мишеви могу излећи у суду у којем се налази прљава кошуља и пшеница.[39] Разуме се, све су то фантазије и варке, али које су почивале на општем веровању спонтане појаве живог бића из мртве материје. Први ударац тој заблуди задао је Франческо Реди, али кад је Левенхук пронашао микроскоп и видео кроз њега мноштво бактерија за које Франческо Реди није ни знао, продужен је век овој научној заблуди. [40] Други озбиљан ударац тој заблуди учинио је Лазаро Спаланцани. Али утицај Нидхема и Бифона још су јој продужили век. Тек је Луј Пастер (Pasteur) својим експериментима доказао немогућност те хипотезе саморађања, па је она у науци одбачена и истакнут је природни закон: Све живо потиче од живога.

Међутим, пошто је та чињеница смртоносна за атеизам, то су онда атеистички научници и философи, које смо напред цитирали, да би избегли признање Бога, дали тој обореној хипотези ново име „архигонија“, и ново објашњење: није живот постао из мртве материје онако одједанпут, самозачећем, него постепеним дугим развојем, „еволуцијом материје“. Али, тим изразом се не спасава ова бесмислена теорија, јер еволуирати може само оно што већ постоји макар и у најзакржљавијем облику. А у мртвој, анорганској материји нема ни најмање биолошког живота, то онда оно што не постоји, не може ни еволуирати. Дакле, макар чекали целу вечност. Таква тврдња је равна тврдњи да може бити васкрсења без Божје силе. – Апсурд!

Знам да и физичар очекује одговор на своје примедбе. Он свакако зна да живо биће не може опстати без воде и ваздуха, па још на температури апсолутне нуле -273 степена Целзијусова. Зна исто и то, да се метеорит загреје до врло високе температуре, чак се усија при пролазу кроз Земљину атмосферу. Према томе, живо једноћелијско биће баш ако се однекуда и нашло на метеориту, угинуло би у васиони без воде и ваздуха и због хладноће, а ако би којим чудом то и преживело, угинуло би у пламену усијаног метеорита. Дакле, та хипотеза представља физички апсурд, физичку немогућност.

Што се тиче ове друге, Архениусове хипотезе панспермије, ни она није боље среће. Истина је у њој једино то да постоји притисак светлости, па је превоз кроз васиону бољи и сигурнији него метеоритом. Али, нико није доказао постојање тога „животног семена“ у васиони. А научник, ни физичар, ни биолог, не смеју да оперишу недоказаним стварима. Осим тога, кроз васионски простор струје такозвани „Х“ („икс“) зраци и ултраљубичасти зраци, а и једни и други уништавају све живо. Према томе, притисак светлости, иако је за превоз пријатнији и безбеднији од метеорита, нема шта да превезе на Земљу.

Најзад, обе ове хипотезе имају један исти недостатак: Како је постао живот у васиони? То нека решавају тамошњи научници!?

_________________________________________________________________________
[36] Иван Ђаја, Трагом живота и науке, Београд, 1931. стр. 5.
[37]Th. A. Hardick, Vom Ursprung del Lebens, 1955. 42. i 48-49.
[b][38]Александар Алексопуло, наведено дело, стр. 229.
[39] Исти писац, дело и страна.
[40] Paul de Cruif, Lovci mikroba, preveo Mihailo Dobrić, Beograd, 1951. str. 46.

Биолог: Професоре, тачно сте приметили да нисам навео никакве доказе за хипотезу саморађања. Нису их навели ни они који су је заступали, осим оних неколико бесмислених рецепата. Али успеси новије биологије ипак говоре у прилог једне архигоније. Свакако вам је позната Опаринова хипотеза коацерватних капљи. Те беланчевинасте капљице, настале су у првобитном океану, у којем су биле растворене соли и угљоводоници са цијаном. Оне још нису жива бића, али у даљој етапи развоја коацервати су стекли способност да дишу, размножавају се и осећају. Тако се појавио нови квалитет: жива материја. [41]

Раније се мислило да само организми могу да стварају органску материју. Али је Велер [42] (Wӧhler) још 1828. године успео да хемијским путем произведе органску материју. Флигер је 1875. запазио да се у свим беланчевинама налази цијан (Cn). [43] А пошто се он ствара на врло високој температури, то је он постао још у најраније доба Земљина развитка. Тај цијан се јединио са разним угљоводоницима и органским киселинама па се тако формирала беланчевина која је носилац биолошког живота. Хексли је у океанским дубинама нашао неку слузаву материју коју је сматрао за најпримитивнију живу материју, која је, разуме се, постала сама од себе и могла послужити као средњи ступањ у еволуцији материје од неживе ка живој. Ту материју он је, у почаст Хекелу, назвао „Батибиус Хекели“. [44]

(Совјетски научник Опарин поставио је хипотезу коацервата, слузавих грумуљица-капљица које су се појавиле у азојском мору, и постепено стекле особине живих бића.) А ево и најновијих успеха на томе пољу. Амерички хемичар Левис Милер (Lewis Miller) имитирајући прилике на Земљиној кори и атмосфери онога најранијег доба земаљске историје доказао је да се у тој смеши формирало неколико органских киселина које постоје у живим бићима. Једна група америчких научника употребивши природне беланчевине и протеинске киселине успела је да произведе један вирус који се размножавао. [45] А највећи успех постигао је један амерички научник пореклом из Индије, по имену Коран (Khoran). Он је успео да у епрувети произведе један ген пивског квасца. [46] Према томе хипотеза спонтаног постанка живих бића из мртве материје без утицаја Божјег, није никакав апсурд. Она је могућа.

Професор: Нико не зна шта ће све наука данас-сутра постићи. Зато њеним успесима никад не треба постављати барикаде. Ја то и нисам никад чинио. Али кажем, оно што зна цео свет, да научници нису до данас успели да начине хемијским путем живо биће. Прво, за појаву овог вештачког бића неопходан је напор научниковог ума и активности, без чега се то живо биће неће и не може појавити. Ако је тако, онда се питамо чији је ум и активност био ангажован за појаву првог живог бића? Друго, не треба заборавити чињеницу да нико није нашао пример постанка живог бића из мртве материје. Онај Хекслијев „Батибиус Хекели“ није никаква органска материја, него обичан гипс. Органска једињења која су поједини научници, па и они амерички, успели да произведу хемијским путем још увек су мртва материја, иако су по хемијском саставу органска материја. У томе баш и јесте погрешка заступника хипотезе архигоније, што они мисле да је живот исто што и органска материја. Напротив! Органска материја може да буде и жива и мртва. А то је управо очигледан доказ да живот није само хемијски процес, него један „плус“ који органску материју оживљује. И тај „плус“ материја не може сама себи да дâ, а ни научници вештачким путем да јој улију. Тај „плус“ Аристотел је звао ентелехија, Бергсон „елан витал“, а Библија га зове „дух животни“ или „душа жива“. Тај поклон мртвој материји може дати само онај који је Извор сваког живота, духовног и материјалног, биолошког.

Што се тиче Опарина, ни он нам ничим није објаснио како је то коацерватна капљица почела да дише, да се размножава и чак да осећа. Каже: „Постепено је стекла те способности“. Чиме, како и зашто да их стекне? Зашто се то и данас не дешава, кад на Земљи постоје услови за појаву и одржавање живота? То су приче без доказа и без објашњења, како и зашто је то тако било, и без доказа да је тако заиста било.

Уосталом, као и многе друге научне хипотезе што брзо застаре, падну у заборав, то се може рећи и о Опариновој хипотези. Чуј шта кажу два научника, енглески научник Фред Хојл (Fred Hoyle) и његов сарадник амерички научник Викрамасинг (Wicramasinque): „Мишљења да се из једног првобитног чорбуљака развио живот немају више изгледа на тачност него један (1) према броју за чије писање треба употребити 40.000 (четрдесет хиљада) нула! Крајње је невероватно да се тако шта десило чак и онда ако се цео космос састојао из овога органског чорбуљака. Изгледи за то су равни нули.“ [47]

_________________________________________________________________________
[41] Александар Алексопуло, Наведено дело, стр. 227.
[42] Лазар Милин, Апологетика III стр. 185.
[43] Исти писац и дело, стр. 205.
[44] Исти писац и дело, стр. 206.
[45] Nenad Raos, Daleki svijetovi, str. 25-29. Giancarlo Masini, Priča o svemiru, str. 95-97.
[46] Giancarlo Masini, Priča o svemiru, str. 95-97.
[47] Др Лазар Милин, Апологетика, IV стр. 228.

Философ: Професоре, атеистичко објашњење постанка живота не мора да се веже за хипотезу архигоније која као и њена претходница, хипотеза саморађања, generation aequivoca, гази основни логички принцип да мртвац не може ни себи ни другоме улити живот, кад га сам нема. Нити може да се ослободи Пастерових експеримената који јасно тврде да се све живо рађа од живог. Али пантеистичка философија, која је заправо једна форма атеизма, има врло логично објашњење. Живот је, каже та теорија хилозоизма, битна особина материје, као што је то и просторност. Материја не може да буде без простора, а ни без живота. Па онда еволуцијом материје у једном моменту дође до „дијалектичког скока“ [48] и покаже се нови квалитет: жива материја – без икаквог дејства и утицаја Божјег.

Професор: Биологија, геологија и свакидашње искуство поричу ту хилозоистичку теорију. Биологија зна да повуче сасвим јасну разлику између живог бића и мртвог предмета. Из живог јајета може да се излеже пиле, а из скуваног никада. Осим тога, биологија зна да је ћелија основна јединица живота. Ако се она разгради на молекуле и на атоме, живота нестаје. Молекул и атом не показују никакве знаке живота. Њихов живот је сама њихова егзистенција. А то је нешто сасвим друго него биолошки живот једне ћелије. Из историје геологије се сасвим сигурно зна да је најстарије доба Земљине историје, архајско доба, које је трајало неколико милијарди година, било без иједног живог бића.

Најзад и свакодневно искуство нас уверава да је живо биће живо, а мртав предмет мртав и нико нормалан неће их помешати.

Не вреди позивати се на некакву „еволуцију материје“. Еволуирати може живо биће, јер у њему већ постоји живот. А електрон, атом и молекул као мртве материје не могу еволуирати, јер у њима нема живота, а чега нема не може еволуирати. Не вреди позивати се ни на такозвани „дијалектички скок“ материје, јер нико не разуме шта значи тај израз. Како је та материја „скочила“? Каква је разлика између „дијалектичког“ и „недијалектичког“ скока? Све су то празне речи, без икаквог стварног значења.

Теолог: Професоре, кад сам био у вишим разредима гимназије, читао сам у уџбенику о еволуцији од Александра Алексопула, да је у средњем веку Црква такође учила да је живо биће постало саморађањем из мртве материје, и да су калуђери измислили да се патке и гуске могу излећи из некаквог семена, па су зато пачије и гушчије месо прогласили за посно. [49]

Професор: Колега, зар тебе то збуњује? Па немој бити толико неотпоран и подводив! Пре свега, ти знаш да по православном, па ни по римокатоличком типику, пачије и гушчије месо никад нису прогласили за посна јела. То је најобичнија лаж, да би се религија, посебно хришћанска, компромитовала у душама младих ђака. Што се тиче учења хипотезе саморађања Алексопуло заиста каже да у црквеним књигама има много цитата те хипотезе. [50]

А зашто од тих „многих цитата“ није навео бар један пример? Зато што тих цитата нема. Ти знаш да је Црква своје учење о постанку живота формулисала у осмом члану Никејско-цариградског Символа вере у коме се каже да је Дух Свети „Господ Животворјашчи“. А у антифонским песмама на јутрењу пева се „Свјатим Духом свјака душа живитсја“. А све је то засновано на Библији која каже да су жива бића заиста постала из воде, или из земље, које су дале материјал живим бићима, али не сама од себе, како је то тврдила хипотеза саморађања, него дејством Божјим: „Рече Бог нека врве по води живе душе“ (1.Мојс.1,20;24).

Дакле, земља и вода учествовале су у појави живих бића, али пасивно. Оне су само дале материју за појаву живих бића, а дух животни или душу, дао им је Онај који је извор сваког живота – Бог!

_________________________________________________________________________
[48] Павле Радоман, Органска еволуција, Београд, 1962. стр. 63.; Др Лазар Милин, Апологетика III стр. 194.
[49] Др Лазар Милин, Апологетика, књ. III стр. [b]212; Александар Алексопуло, наведено дело, стр. 229.

Др Лазар Милин, Бог постоји!, Шид, 2005 године