Апологетика - докази за постојање Божије

2. Космолошки доказ (или доказ из условљености света)

Професор: Господо, данас смо се састали на истом месту као и јуче, па ћемо говорити о једном доказу који је врло сличан оном јучерашњем, каузалном. Овај доказ различито називају. Пошто је заснован на чињеницама из космологије, то јест философске науке која говори о свету, то га називају космолошким доказом у ужем смислу речи, за разлику од осталих космолошких доказа који узимају доказни материјал такође из посматрања космоса, или света. Зову га „контигентни доказ“, јер је заснован на чињеници контигентности или ненужности, или условљености света. Зато је потребно најпре објаснити шта је то контигентно. Кратко речено, контигентно је све оно што је условљено, што није нужно, што не мора бити такво какво јесте, или чак што уопште не мора постојати, а ипак постоји.

Ево неколико обичних примера. Ова кућа је жута. Мора ли она бити жута? Не мора. Могла је бити зелена или бела, или сваке друге боје. Не мора чак ни постојати. А што ипак постоји, и што је таква каква је, томе је узрок што је то тако хтео неко ко ју је зидао. Овај круг има пречник 10 метара. Што је округао, то је чињеница која се разуме сама по себи. То је апсолутна истина, јер да није округао не би био круг. Али његов пречник од 10 метара је чињеница која се не разуме сама по себи. Њу не можемо објаснити ако не претпоставимо да је тако хтео неко ко је круг цртао. Овом човеку је име Стеван. И то је нешто што није морало бити. Могао се звати Душан, Илија, Жељко, Сава итд. Али, неко је хтео да буде баш Стеван.

Сада кад имамо појма о контигентном или ненужном, или условљеном бићу, погледајмо које су битне особине контигентног бића.

Прва његова особина је ненужност. Оно не мора бити такво какво јесте, и уопште не мора постојати. Оно нема узрок или разлог свога постојања у себи самом, него у нечему или некоме ван себе.

Друго, контигентно је биће променљиво. Чим се неко биће мења, оно не мора бити такво какво јесте. Кад би морало бити такво какво јесте, не би се могло мењати.

Трећи знак контигентности јесте пролазност, времешност. Што је пролазно, то настаје и престаје. Значи – не мора да постоји.

И најзад четврти знак контигентности јесте коначност, или ограниченост временом, местом, узроком и условом ван себе, као и извесним степеном развијености.

Све су те особине међусобно повезане и на њима је заснован такозвани контигентни доказ.

Кантов облик овог доказа

Кант је формулисао најкраћи, најсажетији и најјаснији облик овога доказа. У силогизму тај доказ изгледа овако:

1. Ако ишта постоји, то постоји и Апсолутно Биће – Бог.
2. Постојим бар ја.
3. Дакле, постоји и Апсолутно Биће – Бог.

Кант је по свим правилима логике, сасвим правилно конструисао овај доказ. Остаје нам само да проверимо чињеничност његових премиса. Да ли су оне истините, да ли одговарају чињеничном стању?

Познато је да је Кант био врло скептичан и критичан философ. Он је чак тврдио да је „скандал философије што постојање спољашњег света мора да прими на веру“ [8], дакле без икаквих доказа. Зато почиње од чињенице у коју ипак не може да сумња, од своје властите егзистенције. То може сваки од нас. Ниједна чињеница није нам сигурнија од нашег личног постојања. Дакле, свако може без икаквог устручавања да каже: „Постојим бар ја“. То је искуствена чињеница.

Она горња премиса која гласи „Ако ишта постоји то постоји и Апсолутно Биће“, изражава један од четири логична основна принципа – принцип довољног разлога, чију важност нико не може порећи, јер све што јесте, мора имати довољан разлог – или у себи самом, или ван себе – зашто јесте, зашто уопште постоји, а није у статусу непостојања, ништавила. Зашто уопште постоји нешто уместо ништа. Ако је тако, а јесте тако, онда међу свима постојећим бићима и стварима мора постојати једно, које разлог свога постојања има у себи самом. Дакле, које је самобитно, апсолутно, а не контигентно или условљено. Јер, без једног таквог Бића које постоји нужно само по себи, никад не бисмо могли навести довољан разлог постојања осталих контигентних или условљених бића, баш исто онако као што без апсолутних истина које се разумеју саме по себи не бисмо могли доказати истинитост ниједне контигентне истине. Или, да се послужимо овде једним врло духовитим поређењем једног схоластичког философа Гејзера (Geyser): „Тврдити да постоје само условљена бића без иједног Апсолутног, исто је тако противречно, као замислити бескрајан низ фотографија које би биле све саме копије, без иједног оригинала“. [9]

Да постоји једно Апсолутно Биће, то на основу постојања контигентних бића можемо и овако закључити: Контигентно биће нема узрок егзистенције у себи самом. Оно је своју егзистенцију добило од другог бића. Ако су сва бића контигентна, а нема ниједног Апсолутног, онда долазимо до апсурда да су сва ова бића добила егзистенцију, а нико им је није дао.

Најзад, до постојања једног Вечног Бића можемо доћи и овим негативним путем: Претпоставимо да некада није било ничега, ни Бога, ни света, ни нас у свету. Ако је такав нулти моменат постојао макар и милијардити део секунде, онда никад, кроз сву вечност ничега не би ни било, јер је као дан јасно да ни из чега не може ништа постати само од себе. Тврдити да једно апсолутно ништа може само од себе створити нешто, то је апсурдна мисао, и логичка и физичка немогућност. Да би неко или нешто могло себе створити, морало би већ пре свога постанка постојати да би могло стварати, и уједно не постојати да би могло бити створено. А то је апсурд!

Према томе, нужна је мисао да нешто мора постојати само по себи од вечности. Да ли смо то ми људи? Нисмо. Да ли је то планета Земља? Није. Да ли овај видљиви свет? Није, јер у њему видимо све знаке променљивости, пролазности, контигентности. Према томе, то Вечно Апсолутно Биће које постоји од вечности независно од икога и ичега ван себе, то је Апсолутно Биће – Бог.

_________________________________________________________________________
[8] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књ. III стр. 55.
[9] S. Zimmermann, Kant i neoskolastika, str. 144.

Критика и одбрана

Философ: Ви сте нам, професоре, врло лепо и јасно изложили Кантов облик контигентног доказа и нарочито упечатљиво илустровали апсурдност порицања Апсолутног Бића примером бесконачног низа фотокопија без иједног оригинала, као и ситуацијом да су сва бића добила егзистенцију, а нико им је није дао, ако нема Апсолутног Бића. Најзад, јасно је изражена и немогућност да ишта у свету постоји, ако нема Вечног Апсолутног Бића. Све је то лепо и красно, па ипак сам Кант одбацује тај доказ, јер га сматра прикривеним онтолошким доказом који он одбацује као неисправан.

Професор: Познато је не само мени, него свакоме, да је Кант одбацио овај доказ осумњичивши га да је то само камуфлирани, прикривени онтолошки доказ који он сматра обореним. Многи философи признају му да је он оборио онтолошки доказ, али не и овај, контигентни. И заиста, није га оборио. Пре свега, видели смо да он у ствари није оборио ни онтолошки доказ, не показавши нам у чему је истоветност, или бар сличност, између Бога и сто талира, било у појму, било у бићу. А друго, чак и да је тачно да је онтолошки доказ оборен, контигентни доказ није исто што и онтолошки. Међу њима је битна разлика. Онтолошки доказ је чисто рационалистички, дедуктиван. Он хоће да реалну егзистенцију Апсолутног Бића – Бога, изведе из самог појма о Богу. Он постојање Божје не изводи из самог појма о Богу, него на основу искуствене чињенице да је свет контигентна, ненужна, појава. А та разлика између ова два доказа је суштинска, и много значи.

Теолог: Професоре, још кад смо говорили о каузалном доказу, хтео сам да наведем једну Кантову примедбу на рачун тога доказа, али сам некако закаснио, па је наводим сада, пошто се она може односити исто толико и на овај доказ као и на узрочни. Кант, наиме, идеју првобитног узрока или безусловног Бића назива „правим покором за људски ум“. Кад говори о Богу као непроузрокованом безусловном Бићу, он каже: „Биће које ми себи представљамо као најсавршеније од свих могућих бића, говори, такорећи, само себи: ја егзистирам из вечности у вечност, изван мене не постоји ништа друго, већ само оно што је по мојој вољи ту. Али, откуда сам ја? Овде се – вели Кант – почиње све колебати под нама, те највеће савршенство, слично најмањем, лебди без икаквог ослонца пред спекулативним умом кога ништа не стаје да пусти и да једно као и друго ишчезне без икакве препреке.“ [10]

Значи, Кант поставља оно вечито питање: А ко је Бога створио?

Професор: На то питање ми смо већ одговорили: Бог уоште није створен, јер кад би био створен, не би био Бог. На Њега се не може применити глагол постати (тренутан), него постојати (трајан). Бог није постао, него постоји. Ти као теолог знаш да је Мојсију сам Бог, на питање како Му је име, рекао: „Ехје ашер Ехје“ (Ја сам онај који јест – који постоји, ја сам постојећи) (2.Мојс.3,13-14). То је заправо суштинско име Божје (2.Мојс.3,15), па према томе питање кад је и како је Бог постао, или ко је створио Бога, не може се применити на Божје Биће, као што се глагол, на пример, откати, не може применити на име неког града, па питати ко је откао Београд? Откати се може ћилим, а не град. Тако и створити се може неко створење, а не Бог.

Није чудо кад неко дете пита катихету, ко је створио Бога? Дете је дете, па нема појма о Бесконачном, Вечном, Апсолутном Бићу. Оно зна да је његове играчке морао неко направити, па све то примењује и на Бога. Али је право чудо кад један Кант постави такво питање, па још у самом питању на њега и одговори! Он у цитираном приговору каже да „Вечно Биће“ (свесно своје личности, вечности и самобитности) пита себе: „Откуда сам ја?“ Па од вечности, него откуда! Такво питање је исто толико бесмислено као кад би неко поставио питање: „Која река тече испод дунавског моста?!“

_________________________________________________________________________
[10] Имануел Кант, наведено дело, стр. 138.

Физичар: Професоре, кад смо говорили о каузалном доказу покренули смо питање нужности физичких закона, или такозваног физичког детерминизма. Знам да сте тада дали једно логично објашњење. Али, мени се чини да се тај исти проблем јавља и код такозваног контигентног доказа. Чини ми си, чак и у оштријој и акутнијој форми. Јер, ако физички закони делују нужно, без изузетка, по физичкој нужности, како се онда сме и може говорити о некаквој контигентности или ненужности овога света. Зар није то пркос физици и њеним законима који неуздрмано владају у свету макрофизике, то јест класичне физике, односно у нашем свету у којем ми живимо, као што сте то отворено признали и нагласили у одговору на мој приговор каузалном доказу?

Професор: Нема противречности између каузалног и контигентног доказа. Оно што сам рекао за детерминизам у области каузалног закона, то важи и за област контигентног доказа: Каузалност и детерминизам нису исто као што је то доказао Л. де Брољи. [11] Физичка нужност постоји, али у крајњој линији она је ипак контигентна. Кад су планете Сунчева система овакве и оволике какве су и колике су, и колико су удаљене од Сунца, оне се морају кретати том брзином којом се крећу. Али околности које су деловале да планете буду такве и толике какве су и колике су, нису морале бити такве какве су биле.

Најзад, мораш узети у обзир и чињеницу да постоји битна разлика између логичке, геометријско-математичке и метафизичке нужности, са једне стране, и физичке нужности са друге стране. Она прва нужност је апсолутна нужност. Њој се супротност не да ни замислити, а камоли остварити. А физичкој нужности супротност се да не само замислити, него каткад и остварити кад се у ток процеса умеша нека јача сила. Желиш ли пример?

Логички закон идентитета представља једну апсолутну нужност. А=А! То је вечна истина, њена нужност којој се противречност не да ни замислити. Геометријске формуле, рецимо, површина квадрата P=а², или аритметичка истина 5+7=12, или збир негативних бројева не може дати за резултат позитиван број; или из метафизике: неразумно биће не може разумно деловати, мала сила не може бити јача од велике силе – све су то примери апсолутне нужности којој се супротност не да ни замислити. А физичкој нужности, као што су они примери напред наведени, супротност се да замислити, па чак и остварити кад се умеша јача сила. Камен при слободном паду падаће убрзано по законима физичке нужности све до површине земље. Да, ако се не умеша нека јача сила. А ако ја подметнем руку и ухватим га, његова физичка нужност пада престаће.

Ако су ти ови примери јасни, онда се не може у име физичког детерминизма оспоравати исправност контигентног доказа.

Философ: Професоре, иако сте нам рекли да је философија дијалектичког материјализма „хула на здрав разум“, иако је он у философији после пада комунизма одбачен и научно мртав, ја бих се ипак још једанпут на њега осврнуо, јер ми се чини да он и онако „мртав“ може да оспори контигентни доказ. Сигурно погађате о чему се ради. Ако је број контигентних бића у свету коначан, онда је несумњиво да мора постојати једно Апсолутно Биће које је овим контигентним бићима дало егзистенцију, јер у супротном случају пали бисмо у апсурд који сте нам мало час напоменули, да су сва бића добила егзистенцију, а нико им је није дао. Али, ако је број бића у свету бесконачан, онда би та њихова бесконачност могла заменити и накнадити Апсолутно Безусловно Биће, па од вашег контигентног доказа нема ништа.

Професор: Драги философе, пре него што директно одговорим, морам те подсетити на неке неоспорне истине које смо већ више пута споменули, али си их ти у овом моменту превидео. Прво, бесконачан број постоји само потенцијално, а не конкретно актуелно. Према томе, број контигентних бића у овом свету ма колико био велик, ипак није у апсолутном смислу речи највећи, јер сваког момента можемо му додати још једну јединицу. Дакле, нема разлога да се бојим бескрајног броја бића. Друго, морам те подсетити на онај диван Гејзеров пример да је бескрајни низ контигентних бића исто толико апсурдан као кад би неко рекао да постоји бескрајан низ фотокопија без иједног оригинала.

А сада ћу ти одговорити и директно, математички. Узећемо да контигентност представља негативну особину, а самобитност позитивну. У том случају свако од нас контигентних бића представља један негативан број. Ја сам (-1), ти си (-2), физичар је (-3), теолог је (-4) и тако редом, до у бесконачност. Да ли збир свих тих негативних бројева може бити позитиван број? Апсолутно не може! Кад је тако, онда ни збир свих контигентних бића не може заменити и накнадити једно Безусловно или Апсолутно Биће, макар дијалектички материјализам био и тачан, а камо ли што није.

Ево ти још једног рачуна. Моја самобитност равна је нули, јер не постојим сам од себе и сам по себи. А колика је твоја самобитност? Гле, и твоја је равна нули! А физичарева и теологова? И њихова! Је ли то случај са свима људима и свим бићима овога света? Јесте! Па ако имаш да сабираш бескрајан број нула, колики ћеш збир добити? Нула!

Е, па толико вреде и сви приговори против космолошког или контигентног доказа. Поновимо још једном Кантов облик овог закона:

1. Ако ишта постоји, то постоји и Апсолутно Биће – Бог.
2. Постојим бар ја (и вас четворица са мном).
3. Дакле, постоји и Апсолутно Биће – Бог.

_________________________________________________________________________
[11] Luis de Broglie, La physique nouvelle et les quanta, Paris, 1932.p.6.

Извор: преузето са сајта bogotrazitelj-srb.org

А све ово може се наћи и овде: Др Лазар Милин, Бог постоји!, Шид, 2005 године, стр. 61 - 67