UMETNOST ZAVODJENJA


Ovo je godina Gaudija, mada bi svaka to mogla biti, srazmerno tome koliko je njegov duh duboko utkan u licnu kartu Barselone i njen neodvojivi deo. Okruglih 150 godina od njegovog rodjenja, jubilej i odlican izgovor za sepurenje mediteranskog grada pred ocima sveta necim toliko posebnim, vanvremenskim i svakako neponovljivim kao sto je to Gaudi.

Trasa nebrojenih objekata koji se "uspinju u gaudijevskom vazduhu", vodi kroz citavu Kataloniju - u njegov rodni Reus, Sitges, Astorgu, Leon i Comillas... Katalonci ne kriju koliko su ponosni na unikatni imidz koji je stvorio i ostavio im u nasledje njihov sugradjanin. Izlozbe, umetnicke radionice, predavanja, izuzetan program festivala koji vec traje i trajace tokom citave godine, najlepsi je nacin zahvalnosti coveku koji je uneo revoluciju u arhitekturu 20. veka. A Barselona u tome ima posebno mesto, jer je njegova umetnost, identitet katalonske prestonice i njen nezamenljiv simbol. Nista ne predstavlja Barselonu i njen originalni izgled tako jasno kao krivudav i snazan obris Gaudijevih zgrada. Danas su sve te zgrade, intenzivnog i nekomformistickog obelezja, na "must see" listi posetilaca i turista, ludi lavirint stvaralastva koje ga je uvelo u Aleju velikana i ucinio poznatim od Japana do Juzne Amerike.

Brojne studije i monografije koje se svake godine objavljuju o njegovom zivotu i umetnosti uporno traze odgovore o inspiraciji i cudima, iskazujuci potrebu da se u okvire racionalnog i realistickog stavi izraz koji je sve samo ne to, jer - Gaudi je neuhvatljiv, njegova kreacija stalno bezi iako nam je ispred ociju, rastapaju se forme, lebdi kao san...

Arhitekta za arhitekte

Kazu da je tog 12. juna 1926. godine pola Barselone bilo u zalosti, a povorka koja je isla od bolnice Santa Kruz u starom delu grada, prema crkvi Sagrada Familia, bila je duga kilometrima. Gradjani Barselone zeleli su da odaju poslednju pocast Antoniu Gaudiju, "najgenioznijem od svih arhitekata", kako ga je nazvao njegov prijatelj i kolega Joaquim Garcia, a istoricar umetnosti T.W. Hitchcoock: "genijem koji je spojio umetnost 19. i 20. veka u duhu tako neiscrpnom, sto ce ga uvek, nekako, ciniti arhitektom za arhitekte". Samo nekoliko dana pre toga, dok je bio u jednoj do svojih uobicajenih setnji, udario ga je tramvaj, sto je imalo fatalne posledice. Sokantan i bizaran kraj za jedan takav um. A ipak, splet kontradiktornih okolnosti - karakteristicno za Gaudija i njegov zivot. U Barseloni od tog dana tramvaji vise ne voze. Za nacionalnog heroja i oca katalonskog modernizma spanska vlada je, uz Papin blagoslov, odlucila da bude sahranjen u kripti nedovrsene Sagrade Familije. Tako je mogao da pociva na mestu koje je vise od cetiri decenije bilo srz njegovog postojanja. Kreirao je sopstveni dom i bilo je prirodno da tu bude i sahranjen.

Antonio Gaudi i Kornet rodjen je u Reusu (Tarragona), 25. juna 1852, u porodici metalskih radnika. Iako ne bas inspirativna sredina za odrastanje umetnickog senzibiliteta, roditelji su ga potpuno podrzali u odluci da studira arhitekturu. A jos kao dete oboleo je od lakseg reumatizma, sto ga je zauvek odvojilo od bezbriznog detinjstva i ogranicilo mu kretanje, ali zbog cega je i naucio da posmatra i masta. Nikada nije izgubio tu ostrinu u gledanju i nepogresiv osecaj za detalj, kao ni naviku da svakodnevno posmatra svet oko sebe i uci od njega.
U Barselonu je stigao sa 17 godina, na studije arhitekture. Kazu da nije bio bas "dobar" student, pomalo mracan i autistican u svom likovnom izrazu. Njegov entuzijazam, ideje i pristup u arhitekturi nisu bili podrzani na fakultetu. Najcesce su ga smatrali ludakom, epitet koji ce ga pratiti citavog zivota. Ako se uzme u obzir da je bio i nesvakidasnja pojava - jake gradje, guste plave kose i duboko plavih ociju, po svemu harizmatican, nije cudno sto je odskakao iz jos konzervativne sredine u kojoj je ziveo.

Istorijski, to je bilo vreme promena na evropskom tlu. U umetnosti nije vise bilo krutih normi koje su se morale postovati, raskidalo se sa srednjovekovnim okovima. Tokom 19. veka, nauka i istorija su se potpuno uoblicile. Eklekticizam je postao apsolutni trend. Pratio ga je romantizam kao teznja da se slomi kruti moralni kodeks klasicnog. Goticki stil doziveo je svoj rimejk. I Gaudi je bio uhvacen u taj neogoticki stil iako se ubrzo pokazalo da je u kreativnosti otisao najdalje. Bio je najhrabriji u svojim idejama.

Sagrada Familia - Nedovrsen san

Malo je sumnji koja zgrada je neprikosnoveni simbol Barselone. Kroz hram Sagrada Familia prodje godisnje vise od million posetilaca iz celog sveta, a njena magicna forma vec decenijama izaziva drhtavo uzbudjenje i vrtoglavicu. Katedrala toliko kontradiktorna, gradjena u tradicionalnom gotickom stilu srednjovekovnih crkava, a ipak, po svemu, originalni simbol arhitekture 20. veka, neprestani je izvor iznenadjenja. Danas to zdanje nije ni priblizno svom zavrsetku, pa se moze lako ostvariti ono sto je davnih godina Gaudi prorocki rekao: "Sveti Josif ce je zavrsiti sam." A te 1881. godine, kada je Asocijacija "Sant Joseph" ("Sveti Josif") kupila zemljiste na tadasnjoj periferiji Barselone, niko nije mogao ni da sanja sta ce objekat koji je na tom mestu trebalo izgraditi znaciti u istoriji Spanije. Izgradnja crkve Svetoj familiji, u svojoj skromnoj ideji nosila je bunt protiv industrijalizacije drustva i potrebu zastite starih vrednosti. Gaudi je bio isuvise mlad u to vreme i sasvim nepoznat. Angazovan je kao jedan od pomocnika na gradjevini, ali sudbina ce uciniti da samo nakon dve godine on postane glavni projektant najambicioznijeg poduhvata njegovog zivota. Iako je vec bio zapoceo svoje prve spektakularne projekte - Kucu Visens, El Capricho, te Guell palatu, Sagrada Familia je bila njegova najveca i jedina strast. Neverovatno visoka, parabolicno oblikovanih vrhova koji se uspinju u konstrukciji gigantskih tamnih kula i zavrsavaju bizarnim spicevima jarkih boja, prizor je koji nas ostavlja u neprestanom razmisljanju. Impresija od koje se citavo telo mora protresti.

                  

Za Gaudija, priroda je uvek trodimenzionalna, sastavljena od sila koje postoje i pulsiraju ispod povrsine i koje imaju svoju unutrasnju snagu. Sagrada je najzivotniji dokaz toga. Kada je 1926. tragicno nastradao, ostavio je za sobom nedovrsen opus - hram tako jedinstven da istorija umetnosti ne poznaje nista nalik njemu, bez asistenata i naslednika, jer stvarao je uvek sam i bez zapisanih dokumenata, njegov rad je nemoguce nastaviti. I kad god su postojali pokusaji da se ostvare njegove ideje, najcesce je to bila izdaja njegovog originalnog pristupa. Sagrada Familia - sinteza svih Gaudijevih impulsa, ostaje kao nedovrseni san vec citav
jedan vek...


Park Guell - Osmatracnica Barselone

Licnost koja je u Gaudijevom zivotu odigrala kljucnu ulogu, omogucivsi mu da ostvari svoje najekstravagantnije ideje, bio je bogati fabrikant keramike Eusebi Guell, tipicni predstavnik nove Katalonije i najveci mecena umetnosti toga doba u Spaniji. Po svemu izuzetan covek, cija otmenost se ogledala u izrazenom senzibilitetu i perfektnim manirima, Guell je nepogresivo osetio potencijal i prepoznao u Gaudiju genija. Jos 1878, impresioniran njegovim debitantskim radovima, Guell odlazi u Pariz na "Svetsku izlozbu umetnosti", na kojoj je Gaudi izlagao, kako bi ga licno upoznao. Pariz je tako bio seme bliskog i dugog prijateljstva koje je dalo izuzetne plodove. Negde u isto vreme kada zapocinje rad na Sagradi Familii Gaudi kompletno rekonstruise Gueljov posed u Barseloni - zdanje nalik na sultanov harem, gradjen u bogatoj dekoraciji i ornamentu. Takodje radi na zgradi Gueljove rezidencije. Njegov ekscentricni stil potpuno je izrazen u kombinaciji Art Nouveaua i neogotickog stila. "Njegove zgrade su nezne oaze u prostoru protracenom funkcionalnim, neprocenjiv dragulj medju linijama sivih kuca - kreacije koje pulsiraju melodicnim ritmom u masi mrtvog okruzenja" - napisao je o Gaudiju likovni kriticar Wiedemann. Na svojim cestim putovanjima u Englesku, Guelj je bio fasciniran parkovima i vrtovima i zeleo da nesto slicno stvori i u Barseloni. Gaudijev zadatak bio je da kreira grad park u potpunoj harmoniji s prirodnim okruzenjem. Guelj je zeleo prirodnu koloniju - grad vrtova.

       
"Zvanicna" osmatracnica Barselone, zbog koje je cak i Sagrada Familia morala biti izgradjena na nizem nivou, Park Guelj je kompozicija ekskluzivnih materijala i boja, nesto sasvim atipicno za eksterijer. Struktura, narocito centralna terasa, sinteza je simbolicnih aluzija, a dizajn njene povrsine je oda slobodi kakva ni do danas nije pronadjena u arhitekturi. Beskrajno duga keramicka klupa, dragulj Parka, dekorisana fragmentima nadrealnog, koja kroz Park prolazi u obliku zmije, ima efekat slika Joana Miroa. Gaudi niposto nije zeleo da menja brdoviti teren zemljista na kome je Park, vec je svoje ideje podredio i prilagodio prirodi. Objekti, tako, izgledaju kao izrasli iz samog tla. Ta jedinstvena koncepcija prostora otkriva jedan sasvim novi svet, perspektive koje mislimo da postoje samo u imaginaciji i snagu da se otkrije i ukroti sama srz prirode. Ovde su arhitektura i priroda postali jedno, celina koja je objedinila jedini imperativ koga se Gaudi pridrzavao u svom stvaranju - harmoniju prirode, prostora i svetlosti. Od 1984. godine Guelj Park je pod zastitom Uneska, kao medjunarodni spomenik kulture.

Kuce koje govore

Presudan uticaj na spansku bastinu imala je murska umetnost, koja je vekovima obitavala na ovim prostorima i postala neodvojivi deo spanske istorije i umetnosti. Miks nastao asimilacijom te dve kulture dobio je naziv Mudehar. Tako je fascinacija orijentalnom, egzoticnom umetnoscu u izrazu 19. veka zauzela svoje logicno mesto. Gaudiju ce ta veza sa orijentalnim biti osnova citavog stvaralastva. Nesumnjivo je mnogo zgrada koje je Gaudi stvorio za svog zivota, ali samo su dve te koje u javnosti, i sada, bas kao i onda, izazivaju komesanje, ocaranost, ali i ironiju.

"Uglovi ce nestati, a materija ce prikazati sebe u bogatstvu astralnih oblika. Sunce ce sijati sa sve cetiri strane sveta i bice to
vizija Raja."
(Gaudi)

Rezidencijalna zgrada u aveniji Grasija (Passeig de Gracia), u centru Barselone, Casa Batlo (Kuca Batlo), tesno je uglavljena izmedju dve "ozbiljne" trezveno sagradjene zgrade. Plavo-zelena fasada podseca na talasastu povrsinu mora, pa se stice utisak da je u neprestanom pokretu. Kada je zavrsena, javnost je bila potpuno zatecena, jer nista slicno do tada nije vidjeno.
Odusevljenje je bilo jos vece za projekat koji je usledio u istoj aveniji. Casa Mila (Kuca Mila), odnosno La Pedrera, kako je najcesce zovu, s kojom je Gaudi dostigao vrh svog organskog stila u arhitekturi. Ona izgleda kao prirodno izrasla iz tla na kome je i daleko vise lici na skulpturu nego na zgradu. Zanimljivo je da je ispod te zgrade Gaudi projektovao podzemni parking, prvi takav u Spaniji.

              

U konstrukciji tih zgrada nema centralnih pregradnih zidova kako bi bilo sto vise slobodnog prostora. Poduhvat kakav je malo arhitekata imalo hrabrosti da proba.
Inace, Gaudi nikada nije obracao narocitu paznju na cistocu stila. Njegova jedina prava inspiracija bila je materija sama za sebe, pa su tako i te zgrade intrigantni plod mesanja raznorodnih formi nepresusne imaginacije. Tipicno Gaudijevo preplitanje srednjeg veka kao zlatnog doba Katalonije sa gracioznoscu i otmenoscu orijentalnih rezidencija.
Obe zgrade u svom enterijeru, podjednako kao i na fasadi, olicenje su ekstravagantnog i skupocenog, "dok se kupaju u juznjackom suncu", prirodni organizmi koji zive za sebe i od sebe - sto je bio Gaudijev jedini ideal.
       

Gaudi - Torzo Barselone

Paradoksalno, covek koga su za zivota mimoisle sve zvanicne nagrade, cija je umetnost u ono doba oznacena kao previse izazovna i "luda", danas je ikona. Nema institucije, ni kulturnog centra ili muzeja, koji bar u jednom delu ove godine nece napraviti omaz Gaudiju; lista beskrajno duga, pomalo zamorna, komercijalna, jer nista ne vodi Gaudiju tako kao njegovi objekti. Dovoljno je samo posmatrati taj zacarani svet boja i mirisa i slusati Gaudijeve zgrade kako govore...
Susreli smo se sa neiscrpnom duhovnom energijom, koja se radja jednom u sto godina, i sa nebrojenim iznenadjenjima koja nam jos priredjuje licnost kao sto je Gaudi. Zivot ispunjen traganjem i snovima, vizijama koje se nece, niti mogu, razresiti ikad, um genija koji ce jednim svojim delom zauvek ostati tajna...

Barseloni je Gaudijev rad ostao kao torzo. I nema boljeg dokaza njegove stvaralacke snage, koja vise postoji u masti nego u realnosti, od fenomena koji nastavlja da zivi za sebe, nesumnjivo uticuci na sadasnjost.

MARIJA KOVACEVIC

to se zovce imati stila i maste.

On je stila i maste svakako imao, ali ovde je bitno da je grad to prepoznao i omogucio mu da radi i stvara (za razliku od npr. Van Gogha koji bi crk'o od gladi da nije imao brata Thea). 

Dobro, arhitektura je uslovno receno korisnija od slikarstva, mada Güell bas i nije -- on je samo carobno zanimljiv. Barcelona je ulozila ogroman napor i planiranje da bude lepa -- za razliku od npr. Istanbula ili Lisabona, koji su lepi haoticno.

Dakle, velikom mudroscu gradskih otaca, Barcelona je danas jedan od 15 najlepsih gradova Evrope. A u Srbiji je od zemunske sinagoge napravljena krcma, a od nemacke reformisane crkve BITEF teatar (opet sa krcmom).