IX poglavlje

Cini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak, lepo je uredio svoju planetu. Brizljivo je ocistio zive vulkane. Imao je dva ziva vulkana. To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg dorucka. Imao je i jedan ugasen vulkan. Ali, kako je govorio: "Nikad se ne zna!" Ocistio je, dakle, i taj ugaseni vulkan. Kad su dobro ocisceni, vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske erupcije su kao vatra u kaminu. Naravno, na nasoj Zemlji mi smo suvise mali da bi smo ocistili nase vulkane. Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti.





Mali princ je, pomalo setan, pocupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se nece vise nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobicno prijatni. A kad je poslednji put zalio ruzu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je zelju da zaplace.
-Zbogom, rece on ruzi.
Ali ona mu ne odgovori.
-Zbogom, ponovi on.
Ruza se zakaslja. Ali ne stoga sto je nazebla.
-Bila sam glupa, rece ona najzad. Molim te oprosti. Pokusaj da budes srecan.
Bio je iznenaden sto mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu blagu neznost.
-Naravno, ja te volim, rece mu ruza. Moja je greska sto o tome nisi nista znao. To nema nikakvog znacaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokusaj da budes srecan... Ostavi to stakleno zvono. Ne zelim ga vise.
-Ali vetar...
-Nisam bas toliko nazebla... Svezi nocni vazduh ce mi prijati. Ja sam cvet.
-Ali zivotinje...
-Treba da podnesem dve ili tri gusenica, ako hocu da upoznam leptirove. Izgleda da je to tako lepo. Inace, ko ce me posetiti? Ti ces biti daleko. Sto se tice velikih zivotinja, ne bojim se. Imam kandze.
I ona bezazleno pokaza svoja cetiri trna. Zatim dodade:
Ne odugovlaci toliko, to je nesnosno. Resio si da odes. Idi.
Jer nije htela da je mali princ vidi kako place. Bila je to veoma gorda ruza...

X poglavlje

On se nalazio u podrucju asteroida 325, 326, 327, 328, 329 i 330. Poceo je dakle da ih obilazi da bi tamo potrazio neko zanimanje i upotpunio svoje znanje.
Na prvom je stanovao neki kralj. On je zasedao, odeven u purpur i hermelin, na jednom vrlo jednostavnom pa ipak velicanstvenom prestolu.





-Ah! Evo jednog podanika, uzviknu kralj kad je primetio malog princa.
A mali princ se zapita:
"Kako me je mogao poznati kad me jos nikad nije video?"
Nije znao da je za kraljeve svet vrlo uproscen. Svi ljudi za njih su podanici.
-Priblizi se da te bolje vidim, rece mu kralj koji je bio vrlo gord da nekome bude kralj.
Mali princ potrazi ocima gde bi seo, ali je cela planeta bila zakrcena velicanstvenim plastom od hermelina. Ostao je dakle stojeci, i kako je bio umoran, zevao je.
-Zevati u prisustvu kralja protivi se dvorskim propisima, rece mu vladar. Zabranjujem ti da zevas.
-Ne mogu da se uzdrzim, odgovori mali princ sav zbunjen. Dugo sam putovao i nisam spavao...
-U tom slucaju, rece mu kralj, zapovedam ti da zevas. Godinama vec nisam video nekoga kako zeva. Zevanje je za mene retka stvar. Hajde! Zevaj jos! To je naredba.
-To me je uplasilo... ne mogu vise... rece mali princ porumenevsi.
-Hm! Hm! odgovori kralj. Onda ti... naredujem da cas zevas a cas...
Promrmljao je nesto i izgledao je zlovoljan.
Jer kralj je mnogo drzao do toga da njegov ugled bude postovan. Nije trpeo neposlusnost. Bio je to apsolutni vladar. Ali, kako je bio vrlo dobar, davao je razumne naredbe.
"Kad bih naredio, govorio je obicno, kad bih nekom generalu naredio da se pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslusao, to ne bi bila njegova greska. Bila bi to moja greska."
-Mogu li da sednem? raspitivao se bojazljivo mali princ.
-Naredujem ti da sednes, odgovori mu kralj, koji dostojanstveno privuce skut svog hermelinskog plasta.
Ali se mali princ iznenadio. Planeta je bila vrlo mala. Nad kim li je kralj vladao?
-Gospodaru, rece mu on... Molim vas da mi oprostite sto cu nesto da vas pitam...
-Naredujem ti da me pitas, pozuri se da kaze kralj.
-Gospodaru... nad kim vi vladate?
-Nad svim, odgovori kralj, sa najvecom jednostavnoscu.
-Nad svim?
Uzdrzljivim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i zvezde.
-Nad svim tim? rece mali princ.
-Nad svim tim... odgovori kralj.
Jer ne samo da je bio apsolutni vladar, vec i vaseljenski vladar.
-I zvezde vas slusaju?
-Naravno, rece mu kralj. Slusaju na rec. Ja ne trpim neposlusnost.
Tolika moc zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra ne cetrdeset cetiri, vec sedamdeset dva ili cak sto, ili cak dvesta zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu. I kako je bio pomalo tuzan secajuci se svoje male napustene planete, usudi se da zatrazi od kralja jednu milost:
-Hteo bih da vidim zalazak sunca... Ucinite mi ti zadovoljstvo... Naredite suncu da zade...
-Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napise tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrsi primljenu zapovest, cija bi to bila krivica, moja ili njegova?
-Vasa, odgovori odlucno mali princ.
-Tacno. Od svakog treba zahtevati ono sto on moze da pruzi, nastavi kralj. Ugled na prvom mestu pociva na razumu. Kad bih naredio svom narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam poslusnost, jer su moje zapovedi razumne.
-A moj zalazak sunca? potseti ga mali princ koji nikada nije zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.
-Imaces svoj zalazak sunca. Zahtevacu ga. Ali, cekacu po mojoj nauci o vladanju, da za to budu potrebni uslovi.
-Kad ce to biti? raspitivao se mali princ.
-Hm! Hm! odgovori mu kralj koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar, hm! hm! to ce biti, oko... oko... to ce biti veceras oko dvadeset do osam. I videces da me zbilja slusaju.
Mali princ poce da zeva. Zalio je sto nije dobio svoj zalazak sunca. A zatim, bilo mu je vec pomalo dosadno:
-Nemam sta da radim ovde, rece on kralju. Odlazim!
-Nemoj da ides, odgovori kralj koji je bio vrlo gord sto ima jednog podanika. Nemoj da ides, nacinicu te ministrom!
-Ministrom cega?
-Pa... pravde!
-Ali nemam kome da sudim!
-Ne zna se, rece mu kralj. Jos nisam obisao svoju kraljevinu. Veoma sam star, nemam mesta za kocije, a strasno me zamara da idem peske.
-Ah! Ali ja sam vec video, rece mali princ i naze se da baci jeda pogled na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikoga.
-Onda ces suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteze. Mnogo je teze suditi samom sebi, nego drugima. Ako uspes sebi dobro da sudis, znaci da si istinski mudrac.
-Sebi mogu suditi gde bilo, rece mali princ. Nije potrebno da zivim ovde.
-Hm! Hm! rece kralj, ubeden sam da negde na mojoj planeti postoji jedan stari pacov. Cujem ga nocu. Mozes suditi tom pacovu. S vremena na vreme osudices ga na smrt. Tako ce njegov zivot zavisiti od tvoje pravde. Ali ces ga svaki put pomilovati, da bi ga sacuvao. On je ovde jedini.
-Ali, odgovori mu mali princ, ja ne volim da izricem smrtne presude i zbilja hocu da odem.
-Ne, rece kralj.
Ali mali princ, posto je zavrsio svoje pripreme, nije niposto hteo da ozalosti starog vladara:
-Ako Vase Velicanstvo zeli da ga poslusam bez pogovora, neka mi izda razumnu naredbu. Neka mi na primer naredi da otputujem za pun minut. Cini mi se da su uslovi povoljni...
Posto kralj nista ne odgovori, mali princ oklevase nekoliko trenutaka, a zatim uzdahnu i krenu.
-Imenujem te svojim ambasadorom, pozuri se da mu dovikne kralj.
Izgledao je vrlo strog.
"Odrasli su zbilja vrlo cudni", rece mali princ u sebi dok je putovao.

XI poglavlje

Na drugoj planeti ziveo je neki uobrazenko.





-Ah! Ah! Evo jednog obozavaoca, koji mi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobrazenko, cim je spazio malog princa.
Jer za uobrazene ljude svi drugi ljudi su obozavaoci.
-Dobar dan, rece mali princ. Imate smesan sesir.
-Zato da bih mogao da pozdravljam, odgovori mu uobrazenko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi klicu. Na zalost ovde nikad niko ne prolazi.
-Zbilja? rece mali princ koji nije razumeo.
-Tapsi rukama, posavetova ga uobrazenko.
Mali princ poce da tapse rukama. Uobrazenko skromno otpozdravi dizuci sesir.
-Ovo je zabavnije od posete kralju, rece u sebi mali princ. I ponovo poce da tapse rukama. Uobrazenko ponovo otpozdravi dizuci sesir.
Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:
-Sta treba uciniti da sesir padne? upita on.
Ali uobrazenko ga nije cuo. Uobrazeni ljudi cuju samo pohvale.
-Da li mi se zaista mnogo divis? upita on malog princa.
-Sta znaci diviti se?
-Divi ti se znaci priznavati da sam ja najlepsi, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji covek na ovoj planeti.
-Ali ti si sam na svojoj planeti!
-Ucini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!
-Divim ti se, rece mali princ, slezuci malo ramenima, ali zasto ti je to tako vazno?
I mali princ ode dalje.
"Odrasli su cudni, nema sta", rece on prosto samom sebi dok je putovao.

XII poglavlje

Na sledecoj planeti ziveo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastuzila.





-Sta ti tu radis? rece on pijanici, koga zatece cutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flasa ispred sebe.
-Pijem, odgovori pijanica turobno.
-Zasto pijes? upita ga mali princ.
-Da zaboravim, odgovori pijanica.
-Sta da zaboravis? raspitivao se mali princ koji ga je vec zalio.
-Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajuci glavu.
-Cega da se stidis? raspitivao se mali princ koji je zeleo da mu pomogne.
-Da se stidim sto pijem! zavrsi pijanica i utonu konacno u cutanje.
I mali princ ode zbunjen.
"Odrasli su zaista vrlo, vrlo cudni", govorio je on u sebi dok je putovao.

XIII poglavlje

Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.





-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam vise... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i pet su sedam...
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji...
-Kraljevi nemaju svojine. Oni "vladaju" nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
"Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica."
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
"Odrasli su zbilja sasvim neobicni", rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

XIV poglavlje

Peta planeta bila je vrlo cudna. Najmanja od svih. Na njoj je bilo upravo toliko mesta da se smeste jedan fenjer i covek koji ga pali. Mali princ nije nikako mogao sebi da objasni cemu sluze fenjer i fenjerdzija, negde na nebu, na nekoj planeti bez kuca i stanovnika. Ali rece on u sebi:
"Mozda je taj covek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobrazenka, od poslovnog coveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kad upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan cvet. Kad ugasi fenjer, on uspavljuje cvet ili zvezdu. To je vrlo lepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lepo."





Kad se iskrca na planetu, on sa postovanjem pozdravi fenjerdziju:
-Dobar dan. Zasto si ugasio svoj fenjer?
-Tako je naredjeno, odgovori covek. Dobar dan.
-Sta je naredjeno?
-Da ugasim svoj fenjer. Dobro vece.
I on ga ponovo zapali.
-Ali zasto si ga ponovo zapalio?
-Tako je naredjeno, odgovori on.
-Ne razumem, rece mali princ.
-Nema sta da se razume, rece fenjerdzija. Naredba je naredba. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Zatim obrisa celo crvenom kariranom maramicom.
-Strasan je to zanat. Nekada je imao smisla. Ujutru sam gasio a uvece palio. Ostali deo dana mogao sam da se odmaram, a ostali deo noci da spavam...
-A, od tog vremena naredba se promenila?
-Naredba se nije promenila, rece covek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brze i brze okrece, a naredna se ne menja!
-Pa, rece mali princ.
-Pa sada, kad se okrece jedanput u minuti, nemam vise ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!
-To je smesno! Dani kod tebe traju jedan minut!
-Nije nimalo smesno, rece fenjerdzija. Prosao je citav mesec kako nas dvoje razgovaramo.
-Citav mesec?
-Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro vece.
I on ponovo zapali svoj fenjer.
Mali princ ga pogleda;dopadao mu se taj covek koji je toliko postovao naredbu. Setio se zalazaka sunca za kojima je nekada isao povlaceci svoju stolicu. Hteo je da pomogne svom prijatelju:
-Znas... poznat mi je jedan nacin da se odmoris kad budes hteo...
-Hocu odmah, rece fenjerdzija.
Jer covek moze u isto vreme da se drzi naredbe i da bude lenj.
Mali princ produzi:
-Tvoja planeta je tako mala, da je mozes obici u tri koraka. Imas samo da ides sasvim lagano, pa da uvek budes na suncu. Kad budes hteo da se odmoris ti koracaj... i dan ce trajati koliko budes zeleo.
-To mi ne pomaze bogzna koliko, rece fenjerdzija. Od svega u zivotu najvise volim spavanje.
-Steta, rece mali princ.
-Steta, rece fenjerdzija. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Ovog ovde, rece u sebi mali princ dok je produzavao svoj put, prezirali bi svi, i kralj, i uobrazenko, i pijanica, i poslovan covek. Medjutim to je jedini koji meni nije smesan. Mozda zbog toga sto se bavi necim drugim, a ne sobom.
On uzdahnu sa zaljenjem i rece sebi opet:
"Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suvise mala. Nema mesta za dvojicu..."
Ali mali princ se nije usudivao da prizna sebi da je on u stvari zalio za tom blazenom planetom zbog njenih hiljadu cetiri stotine cetrdeset suncevih zalazaka za dvadeset cetiri sata!

XV poglavlje

Sesta planeta bila je deset puta prostranija. Na njoj je stanovao neki stari Gospodin, koji je pisao ogromne knjige.





-Gle! Evo jednog istrazivaca! uzviknu on kad spazi malog princa.
Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je vec putovao!
-Odakle dolazis? upit ga stari Gospodin.
-Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Sta vi radite ovde?
-Ja sam geograf, rece stari Gospodin.
-Sta je to geograf?
-To je naucnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.
-To je vrlo zanimljivo, rece mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on baci pogled oko sebe po geografskoj planeti. Jos nikada nije video tako velicanstvenu planetu.
-Vasa planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?
-To ne mogu da znam, rece geograf.
-Ah! (Mali princ je bio razocaran.) A planina?
-Ne mogu ni to da znam, rece geograf.
-A gradova, reka i pustinja?
-Ni to ne mogu da znam, rece geograf.
-Ali vi ste geograf!
-Tacno rece geograf, ali ja nisam istrazivac. Nedostaju mi istrazivaci. Nece valjda geograf ici da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinje. Geograf je suvise vazna licnost da bi tumarao. On ne napusta svoju radnu sobu. On u njoj prima istrazivace. Ispituje ih i belezi njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgedaju zanimljve, geograf se raspituje o moralnoj vrednosti istrazivaca.
-A zasto?
-Zato sto bi istrazivac koji laze izazvao velike nesrece u geografskim knjigama. A isto tako i istrazivac koji mnogo pije.
-A zasto?
-Zato sto pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabelezio dve planine tamo gde postoji jedna.
-Poznajem nekog, rece mali princ, ko bi bio rdjav istrazivac.
-Mozda. Dakle, kada moralna vrednost istrazivaca izgleda dobra, onda se ispituje njegovo otkrice.
-Ide se na lice mesta?
-Ne. To je suvise zamrseno. Ali se trazi od istrazivaca da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkrice neke velike planine, onda se od njega trazi da donese odatle veliko kamenje.
Geograf se najednom uzbudi.
-Ali ti, ti dolazis izdaleka! Ti si istrazivac. Opisi mi svoju planetu!
I geograf, otvorivsi svoju ogromnu knjigu zareza olovku. Kazivanja istrazivaca najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisalo mastilom ceka se da istrazivac podnese dokaze.
-Dakle? upita geograf.
-Oh! kod mene, rece mali princ, nije narocito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva ziva i jedan ugasen. Ali nikad se ne zna.
-Nikad se ne zna, rece geograf.
-Imam i jednu ruzu.
-Ne belezimo cvece, rece geograf.
-Zasto? To je najlepsi cvet!
-Zato sto je cvece prolazno.
-Sta znaci to "prolazno"?
-Geografije su, rece geograf, najdragocenije knjige. One nikad ne zastarevaju. Vrlo je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presusi. Mi pisemo o stvarima koje su vecne.
-Ali ugaseni vulkani mogu proraditi, upade mu u rec mali princ. Sta znaci "prolazno"?
-Bilo da su vulkani ugaseni ili zivi, za nas je to svejedno, rece geograf. Za nas je vazna planina. Ona se ne menja.
-Ali sta znaci "prolazno"? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od vec jednom postavljenog pitanja.
-To znaci "ono sto ce ubrzo nestati".
-Moja ruza ce ubrzo nestati?
-Naravno.
"Moja ruza je prolazna, rece u sebi mali princ, a ima samo cetiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuce!"
Tada je prvi put zazalio. Ali se ponovo ohrabri:
-Sta mi savetujete da posetim? upita on.
-Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. Ona je na dobrom glasu...
I mali princ pode misleci na svoju ruzu.

XVI poglavlje

Sedma planeta bila je dakle Zemlja.
Zemlja nije ma kakva planeta! Racuna se da na njoj ima sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajuci naravno crnacke kraljeve), sedam hiljada geografa, pet stotina hiljada poslovnih ljudi, sedam i po miliona pijanica, trista jedanaest miliona uobrazenih ljudi, to jest oko dve milijarde odraslih osoba.
Da biste dobili predstavu o velicini Zemlja, reci cu vam da je pre pronalaska elektrike bilo potrebno drzati, na svih sest kontinenata, citavu vojsku od cetiri stotine sezdeset dve hiljade pet stotina jedanaest fenjerdzija.
Posmatrano izdaleka to je stvaralo velelepan utisak. Pokreti te vojske bili su ujednaceni kao pokreti nekog baleta u operi. Najpre je dolazio red na fenjerdzije na Novom Zelandu i u Australiji. Zatim bi ovi, posto bi upalili svoje svetionike odlazili da spavaju. Zatim su ulazili u igru fenjerdzije u Kini i u Sibiru. Onda bi i njih nestalo iza kulisa. Tada su nastupale fenjerdzije u Rusiji i Indiji. Zatim oni u Africi i Evropi. Pa oni u Juznoj Americi. Onda u severnoj Americi. I nikad nisu gresili kojim redom treba da se pojave na pozornici. To je bilo velicanstveno.
Samo su fenjerdzija jedinog svetionika na Severnom polu i njegov kolega na jedinom svetioniku na Juznom polu, vodili besposlicarski i bezbrizan zivot: oni su radili dvaput godisnje.

XVII poglavlje

Kad covek zeli da bude duhovit, desava se da malcice slaze. Nisam bio sasvim posten kad sam vam govorio o fenjerdzijama. Mogao bih da stvorim pogresan utisak o nasoj planeti kod onih koji je ne poznaju. Ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji. Kad bi dve milijarde stanonika koji naseljavaju Zemlju stajali malo stisnuti kao na nekom zboru, lako bi se mogli smestiti na trg dvadeset milja dug i dvadeset milja sirok. Covecanstvo bi se moglo zbiti na najmanje ostrvce u Tihom okeanu.
Odrasle osobe nece vam naravno verovati. One zamisljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe vaznim kao baobabi. Preporucite im neka racunaju. One obozavaju brojeve: to ce im se dopasti. Ali ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene.
Posto se nasao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenaden sto ne vidi nikog.





Vec se uplasio da nije pogresio planetu, kad se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.
-Dobro vece, rece mali princ za svaki slucaj.
-Dobro vece, rece zmija.
-Na koju sam planetu pao? upita mali princ.
-Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.
-Oh! Zar na Zemljji nema nikoga?
-Ovo je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, odgovori zmija.
Mali princ sede na jedan kamen i podize oci nebu:
-Pitam se, rece on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naci svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali kako je daleko
-Lepa je, rece zmija. Zasto si dosao ovamo?
-Imao sam teskoca sa jednim cvetom, odgovori mali princ.
-O! rece zmija.
I oboje zacutase.
-Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ. Covek se oseca malo usamljen u pustinji...
-Covek je usamljen i medu ljudima, rece zmija.
Mali princ je dugo posmatrao zmiju:





-Cudna si ti zivotinja, progovori on najzad, tanka kao prst.
-Ali sam mocnija od kraljevskog prsta, rece zmija.
Mali princ se osmehnu:
-Nisi bas tako mocna... nemas cak ni noge... nisi u stanju ni da putujes...
-Mogu te odneti dalje nego brod, rece zmija.
Ona se omota oko noge malog princa kao zlatna grivna.
-Onaj koga ja dodirnem, vraca se u zemlju odakle je i dosao, dodade ona. Ali ti si cist i dolazis sa jedne zvezde...
Mali princ ne odgovori nista.
-Zao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoci jednoga dana ako budes mnogo zalio za svojom planetom. Mogu...
-Oh! Razumeo sam vrlo dobro, rece mali princ, ali zasto uvek govoris u zagonetkama?
-Ja ih sve resavam, rece zmija.
I oboje zacutase.

XVIII poglavlje

Mali princ predje pustinju i srete samo jedan cvet. Cvet sa tri listica, ne beznacajni cvetic...
-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori cvet.
-Gde su ljudi? uctivo zapita mali princ.
Cvet je jednog dana video neki karavan kako prolazi:





-Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili sest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.
-Zbogom, rece mali princ.
-Zbogom, rece cvet.