Западно римско царство је настало 395. године, када је цар Теодосије I поделио Царство на два дела делећи га синовима, тако да је западни део империје дао Хонорију ( 395 - 423 ), а источни део Аркадију. Од тада се ова два дела више никада неће ујединити.

Цар Хонорије је наследио престо у тренутку које је било врло непвољно по тадашњу римску државу јер су варварска племена преплавила готово све провинције.

Римске легије 410. године коначно напуштају Британију. Исте године, Визиготи упадају у Италију и пустоше Рим.

Цар Валентинијан III (425. - 455.) је покушао да спаси римски свет, али безуспешно. Његов војсковођа Аеције 451. године на Каталунским пољима побеђује Атилу, вођу Хуна, после чега се Хуни повлаче из Европе.

Но, римске институције, већ су биле уништене, а варварска племена су већ насељавала и Италију, тако да су последњи цареви куповали мир. Најзад, 476. године, Одоакар, вођа Херула збацује Ромула Августула са власти и како други цар није постављен, та година се узима као пад Западног римског царства и крај антике.

Византијско царство је термин који се користи да опише простор грчког говорног подручија Римског царства током Средњег века, са седиштем у Константинопољу. У посебном смислу, обично се односи на векове који су обележили пад Западног римског царства, користи се и термин Источно римско царство. Не постоји општа сагласност око времена када почиње Византијска епоха. Неки тај почетак смештају у време владавине Диоклецијана (284-305.) током које је спровео административне реформе, делећи царство на источни део (pars Orientis) и западни део (pars Occidentis). Други га смештају у период владавине Теодосија I (379-395.) и тријумфа хришћанства над римском паганском религијом, или, после његове смрти 395, са поделом империје на западни и источни део. Опет, неки мисле да почетни Византијски период почиње 476, када је последњи западни цар, Ромул Августул, био приморан да абдицира, стога остављајући владару Источног царства једину царску власт. У сваком случају, промене су биле постепене и до 330, када је Константин I Велики инаугурисао своју нову резиденцију (која ће средином 4. века прерасти у престоницу Царства), процес хеленизације и христијанизације је већ увелико поодмакао.


Порекло имена „Византијско царство“

Термин „Византијско царство“ је модеран назив и био би стран његовим савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία Романиа или Βασιλεία Ῥωμαίων Басилеиа Ромаион, што представља директан превод латинског назива за Римско царство, Imperium Romanorum,a сви постојећи записи говоре о тзв. Византијцима као "Ромејима", дакле земљи која је наследник Римског царства и њеним поданицима.

Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонима Волфа у његовом делу „Corpus Historiae Bizantinae“. Потиче од старог грчког назива Византион, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је предводио неки Виза или Визас и по њену је и насеље добило име Византион. Због повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки град, али пак у античком периоду није заузео неку значајнију улогу.

Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Север (193-211.) је дао да се прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског царства. У то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене“, већ један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је резидирао прво у Тријеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео потребу једне сталне престонице за Римско царство, те је имао да бира или да обнови стари Рим, или да тражи нову престоницу.

Године 330. Византион постаје нова престоница царства, са новим именом Константинопољ. После распада царства, и губитка Западног дела, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви не само што су били римски цареви, него и од "Бога помазани" први и врховни владари свим народима, најпре Хришћанима. За разлику од запада, на истоку је доминирала Грчка и остале источне културе, и са губитком Запада нестао је и утицај западно-римске и латинске културе, тако да је до 7. века у источном Римском царству коначно преовладао грчки језик и заменио га. Овај век многи данашњи историчари обично сматрају почетком класичне Византије, то јест Византијског царства, као срењовековне државе.

Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала римским царством, и своју земљу и државу називала Ромејско царство (Роменија). Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима), тек после овога долазиле су националне категорије као нпр. бити Грк, Јермен, па и Србин (мада су Грци били главни фактор). Дан данас у деловима Грчке постоји израз Ромаои, што означава домаћег човека, земљака.

Када су Турци Селџуци (данашњи Турци пореклом су тих Селџука) крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске мале Азије - данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук“, римским Селџуцима. Српски цар Стефан Душан је био цар и самодржац Срба и Роменије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Владар Грцима Душан је био као честник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Роменије 1346. године. А и сами Отомани на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.


Историја
Падом Рима (476) престала је да постоји западна половина Римског царства; источна половина је наставила је да траје као Византијско царство, с Константинопољем као главним градом. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима: као наследник цивилизације хеленистичке ере, било је развијеније и урбанизованије.

Његов највећи цар, Јустинијан, поново је освојио неке делове западне Европе, саградио Свету Софију, и дао основну кодификацију римског права. После његове смрти царство је ослабило.

Дуготрајна расправа око иконоборства унутар источне цркве припремила је терен за раскид са римском црквом 1054.

Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручију. Крајем 11. века , Алексије I Комнен потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева.(Пад Цариграда(1204)). Када су га византијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе.

У 14. веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља завршила се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским зидинама, област потпала под османску власт.(Пад Цариграда(1453))

Тиберије Клаудије Нерон Цезар (лат. Tiberius Claudius Nero Caesar, рођен 42. ст.е., владао од 14. н.е., умро 37. н.е.) био је римски цар, наследник Октавијана Августа.

Након периода Августове владавине, који представља прелазно доба с републике на монархију, почиње период раног Римског Царства. Према одредбама Августовог тестамента, власт је прешла на његовог пасторка Тиберија. Тиберије је био искусан војсковођа и дипломата. Он је подвлачио да према сенату наставља политику свог претходника. Једна од првих његових мера било је јачање власти сената. Под Тиберијем су престале да се састају изборне комиције, а избор магистрата прелази на сенат, тако да сенат сада постаје и изборно и законодавно тело. Прве године Тиберијеве владавине обележене су слогом између сената и цара, али се она затим нарушава. Тиберије није хтео да прима нове титуле, одбио је да назив императора учини делом свога имена , а одбио је да прими и почасну титулу оца домовине. Он се првих година владавине трудио да подвуче своју лојалност према сенату. Али већ 15. год. н. е. дато је ново тумачење старом закону о увреди величанства: раније су се по том закону кажњавали они који би увредили величину римског народа тиме што су починили издају, подстицали плебс на побуну или лоше управљали државом, док су се сада за увреду величанства почели најпре оптуживати они који су вређали успомену на Августа, а затим и они који су се замерили самом Тиберију.

Убрзо после Августове смрти избио је устанак панонских легија (14. н. е.), изазван тешким положајем војника, који су тражили повећање плате, скраћење војног рока и отпуштање ислужених ветерана. Устанак је угушио Тиберијев син Друз. Готово истовремено и због истих разлога избио је и устанак рајнских легија. Војници су хтели да за цара прогласе популарног Германика, кога је по Августовом наређењу Тиберије још раније посинио. Германик није прихватио царски положај, али је задовољио захтеве војника и убедио их да треба успоставити дисциплину и издати иницијаторе устанка.

После тога Германик предузима походе против Германа, али је убрзо опозван у Рим, те су походи преко Рајне били обустављени. Германик је убрзо, вероватно због своје велике популарности која је могла угрозити и самог Тиберија, удаљен из Рима: њему су поверени задаци на Истоку. Тамо је Германик на јерменски престо довео римског штићеника, регулисао односе између Рима и Партије, те Кападокија и Комагена претворио у римске провинције. То је било сасвим у складу с Августовом препоруком да границе царства не треба даље ширити, јер су то већ била зависна краљевства за које је било планирано да у погодном тренутку буду припојене римској држави. Затим је Германик отишао у Египат, а онда се вратио у Сирију. У Антиохији се 19. н. е. изненада разболео и умро. У Риму се појавила сумња да га је отрвовао намесник Сирије по царевом наређењу. После Германикове смрти погоршали су се односи између сената и Тиберија.

У провинцијама је долазило до устанака. Побуна у Галији, изазвана теретом пореза, избила је 21. н. е. Главну улогу у устанку имала су племена Едуа и Тревера, којима су почела да се придружују и друга племена. Устанак је био угушен уз помоћ неких вођа галских племена. Устанак у Нумидији, на чијем је челу био Такфаринат, трајао је од 17. до 24. н. е.

Финансијске је тешкоће римска држава осећала још у последњим годинама Августове владавине. Тиберије је, нарочито у првим годинама своје владе, показивао велику штедљивост и економичност. Уобичајене дистрибуције жита плебсу су задржане, али су ређе и с мање раскоши приређиване представе. Економске тешкоће изазвао је недостатак новца у оптицају. Посебну је оштрину достигла финансијска криза из 33. н. е., чији је повод била одлука да се отпочне с борбом против зеленаштва: тада су преплашени повериоци затражили повратак зајмова, новац је услед тога почео да ишчезава, и како су многи дужници истовремено продавали своје парцеле, пала је цена земљишту; због тога је велики број породица пропао. Криза је заустављена када је Тиберије, да би одржао валуту, унео у мењачнице 100 милиона сестерција. И поред недостатка новца, Тиберије није хтео да повећава порезе. За његове владавине позван је на одговорност због изнуђивања и злоупотреба у провинцијама велики број управника провинција.

Тиберије је себи приближио префекта преторија (praefectus praetorio), витеза Елија Сејана, који је ускоро стекао огроман утицај на двору и у држави. Он је отровао Тиберијевог сина Друза, желећи да себи обезбеди престо, а убрзо су почели и процеси против истакнутих сенатора, који су се завршавали прогонствима и погубљењима праћеним конфискацијом имовине. Тиберије је 26. н. е. напустио Рим и отишао у Кампанију, а 27. н. е. на острво Капри, где је живео усамљеничким животом, управљајући Царством путем преписке, пошто је у Риму оставио градског префекта. Ударац за цара било је откриће завере коју је против њега припремао Сејан, желећи да се ослони на преторијанску гарду. Сејан је био погубљен, а сурово су кажњавани и сви који су се цару чинили сумњивим. Према једној античкој традицији, цара је на спавању угушио префект преторијанаца Макрон. Вероватније је, међутим, да је Тиберије умро од старости.

Најмрачнијим могућим тоновима, свакако не без претеривања, описали су Тиберијеву владавину Тацит и Светоније

Гај Јулије Цезар Германик је рођен је 12. године, као треће дете Германика и Агрипине, Августове унуке. Познат је по надимку „Калигула“ (од римске речи „caligula“ - чизмица, ципелица).


Младост
Пратио је Германика на војним кампањама, тако је и добио надимак. Отац му је умро под сумњивим околностима, односи између његове мајке и цара Тиберија су се погоршали и млади Гај је послат да живи код прабабе Ливије 27. године, а када је она умрла, две године касније, живео је са својом бабом, Антонијом. Непосредно пре Сејанове смрти, Тиберије га је довео у своју вилу на Каприју, где је овај живео све док није постао цар 37. године. У међувремену, двојица његове браће и мајка су страдали, највероватније од самог Тиберија. Током ових година, Калигула је имао само почасну квестуру 33. године.


Долазак на власт
Када је Тиберије умро, Гај је био у одличној позицији да наследи Царство, без обзира што је Тиберије у тестаменту одредио заједничку владавину њега и Тиберија Гемела. Гај је готово одмах убио свог савладара.

Преторијански префект Квинт Сурорије Макрон помогао је Калигули да дође на власт. Он је Тиберијеву опоруку прогласио неважећом, зато што је овај наводно био луд. То је Сенат прихватио и Гај је ушао у Рим, праћен великом радошћу. Калигула је добро платио преторијанце. То је прва царска донатива у историји. То није била плата, него царев поклон. Даље, Гај је уништио Тиберијеве личне папире јер су они сигурно компромитовали многе Римљане у уништавању Гајеве породице. На крају, позвао је натраг прогнане, што је само увећало његову популарност.


Личне карактеристике
Био је веома окрутан, спреман на свакаве бизарности (педофилија и садизам). Показивао је презир према традицији и Сенату. Имао је инцестуозни однос са све три сестре, поготово са Друсилом, планирао је да свог коња постави за конзула.

Тиберије Клаудије Нерон Цезар (Tiberius Claudius Nero Caesar Drusus ) (1. август, 10. пне.–13. октобар, 54), познат и као Tiberius Claudius Drusus Nero Germanicus, био је четврти римски цар из Јулијанско-клаудијевске династије, а владао је од 24. јануара 41 до своје смрти 54. године. Рођен у Lugdunumu у Галији (данашњи Лион, Француска), од оца Друза и мајке Антоније млађе, био је први римски император рођен ван Италије.

Клаудије је сматран врло неприкладним за императора. Кажу да је читавог живота храмао на једну ногу и да је муцао, па га је очајна породица дословце искључила из јавног живота док није постао конзул, заједно са својим нећаком Калигулом 37. Ове мане су га можда спасле судбине која је снашла многе друге римске патриције у време чистки за Тиберијеве и Калигулине владавине.

Садржај [сакриј]
1 Клаудијеви научни радови
2 Избор за императора
3 Бракови
4 Клаудије и Преторијанска гарда
5 Спољашње везе
 
Клаудијеви научни радови
Искључење из јавног живота погодовало је Клаудијевој склоности за науком, нарочито историлом и лингвистиком. Док је још био дечак Клаудије је започео рад на римској историји коју је отворио убиством Јулија Цезара, да би затим прескочио неколико година и започео је поново завршетком грађанског рата. Историја је имала 43 поглавља. Написао је и двадесет поглавља о историји Етрураца и осам поглавља историје Картагине. Нажалост, ни једно од ових дела није сачувано.

Такође је предложио реформу римског алфабета додајући три нова слова.


Избор за императора
После завере официра и сенатора који су убили Калигулу, група преторијанаца је „поставила“ Клаудија за његовог наследника, мислећи да ће он бити попустљив и послушан владар. Иако није имао намеру да постане цар, ускоро пошто је Сенат потврдио његов статус, Клаудије је започео неколико амбициозних пројеката. Један од њих било је проширење римске луке близу Остије, која ће постати лучки град Портус. За време његове владавине Рим је имао и војне успехе. Године 47. његове легије су коначно потчиниле Британију, која је била римска провинција у наредних 350 година.


Бракови
Клаудије се женио четири пута. Прва два брака, с Плауцијом Ургуланилом и Елијом Петином, завршена су разводом. Његова трећа жена Месалина убијена је по његовом налогу. Последња његова жена Агриппина, била је мајка његовог наследника Нерона, сина из првог брака.

Ургуланила му је родила двоје деце: сина, Клаудија Друза и кћерку Клаудију. Према Светонију, Клаудије Друз је управо био верен с Јунилом, Сејановом кћерком, када се угушио комадом крушке. Било је сумњи и ко је прави Клаудијин отац, па је се Клаудије одрекао. У другом браку имао је једно дете, кћерку Клаудију Антонију. Месалина му је родила двоје деце: сина Британика и кћерку Октавију.

Четврта и последња жена, Агрипина, убила је Клаудија, сервиравши му отровне печурке.


Клаудије и Преторијанска гарда
Због тога што га је за цара прогласила Преторијанска гарда, уместо Сената – био је први цар тако постављен – поједини коментатора су оспоравали Клаудијеву репутацију као владара (на пример Сенека). Штавише, он је био први цар који је користио мито да би обезбедио лојалност војске. Па ипак, потврда његових државничких вредности, за разлику од претходника Тиберија и Калигуле, доказана је његовом апотеозом после смрти и подизањем храма „Светом Клаудију“ на Келијском брду у Риму. Они који сматрају ово Агрипинино исказивање поштовања циничним ипак признају да, цинично или не, овакво поштовање није исказано његовим претходницима, што доказује да Клаудије није био омражен, каквим га сматрају поједини, и древни и модерни, историчари. Штавише, иако је Клаудијеву дивинизацију поништио његов наследник Нерон, поново је успоставио император Веспазијан.

Клаудије је био први император који је називан „Цезар“ само као израз части. (Он није имао легитимно право на име „Цезар“.) Од тада ће „Цезар“ постати део титуле сваког наредног римског императора, а из тога ће касније настати титуле немачког „Кајзера“ и руског „Цара“.

Нерон, пуним именом Нерон Клаудије Цезар Август Германик (лат. Nero Claudius Caesar Augustus Germanĭcus, рођен 37. год. н. е., ступио на престо 54. год., убијен 68. год.) био је римски цар, наследник Клаудијев.

Био је син Гнеја Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе (15―59. н. е.), која је касније постала четвртом женом цара Клаудија, који је Нерона усвојио и прогласио за наследника. На рођењу добио је Нерон име Луције Домиције Ахенобарб (Lucius Domitius Ahenobarbus), након посвојења од Клаудија узео је име Нерон, што је наводно сабинска реч која значи »одважан«.

Нерон је своју владавину започео у слози са сенатом, пошто се до 62. године налазио под утицајем префекта преторија Афранија Бура и филозофа Анеја Сенеке, који су подржавали добре односе између принцепса и сената. Тежња Неронове мајке Агрипине да има пресудан утицај на свог сина довела је до реакције од стране Нерона, кога су енергично подржавали Бур и Сенека, па је Агрипина изгубила свој ранији значај на двору. Клаудијев рођени син Британик, кога је сада Агрипина хтела да стави насупрот сопственом сину, био је отрован, а затим је и сама Агрипина убијена по Нероновом наређењу.

Преокрет у Нероновој политици наступио је 62. н. е., када је Бур умро, а Сенека се повукао у приватан живот. Њихово место заузео је префект преторија Отоније Тигелин, који је повлађивао царевој суровости. Сада поново отпочињу прогони по закону о увреди величанства, у којима су страдали многи припадници аристократије. Неки сенатори су са појединим преторијанским командантима 65. н. е. против Нерона сковали заверу на чијем је челу био Калпурније Пизон, али је завера откривена. Многи учесници су погубљени, а други су извршили самоубиство, међу њима Сенека и песник Лукан. Уследили су још снажнији прогони аристократије.

Нерон је трошио огромна средства на приређивање игара и на дистрибуције, што му је доносило извесну популарност међу римским плебсом. Велику несрећу за римско становништво представљао је пожар који је у Риму букнуо 64. н. е., а за који се појавила сумња да га је подметнуо сам цар, јер је наводно хтео да град преуреди и планира на нов начин. У изворима нема поузданих потврда за ову верзију догађаја, па је у сумњу доводи чак и Тацит, изразито непријатељски расположен према Нерону. Рим је после пожара поново подигнут. У пожару је страдала и кућа самога Нерона, па је он на том месту подигао велелепну палату, названу Domus aurea (»Златна кућа«), чији су остаци откривени. Честе представе и нове градње изискивале су огромна средства. Намети на провинције су се повећали, што је изазвало незадовољство провинција.

У Британији, коју су недавно освојили под Клаудијем, Римљани су се суочавали са великим тешкоћама. Крајем 59. н. е. Британијом је управљао Светоније Паулин. Он је организовао експедицију на острво Мон (данас Mann), које је било центар друидизма, забрањеног под Клаудијем. У одсуству Светонија Паулина у Британији је избио устанак. Краљ племена Ицена оставио је за свог наследника римског цара и са њим две своје кћерке као савладарке. Али су земљу почели да пустоше центуриони, а у његовој кући свиме су управљали царски робови. Краљица Боудика (Boudicca) била је подвргнута телесној казни, иценско племство изгубило је имања и претворено у робље, па је Боудика је позвала своје саплеменике и друге Брите на освету. Користећи се одсуством главних војних снага, устаници су напали римске провинцијске центре, па и оне најзначајније ― Камулодунум и Лондиниј. Било је побијено око 70 хиљада Римљана, а устанак је био сурово угушен тек 61. н. е., по повратку Светонија Паулина у Британију.

У Јудеји је локални сукоб Јудејаца са Грцима довео 66. н. е. до устанка. У циљу његовог сузбијања послат је у Јудеју конзул Тит Флавије Веспазијан, који ће непуне три године касније постати римски цар.

Из Мезије је против варвара који су опсели Херсонес предузет поход којим је руководио Светоније Паулин. У Нероново време Рим је заузео упоришта у Боспорској краљевини и на Тауриди; у тим областима распоређени су римски гарнизони, али северно црноморско приморје никада није претворено у римску провинцију, нити је римска власт вршила неки нарочит утицај на унутрашње уређење тих области. Нерон је Риму припојио вазалну краљевину Понт, тј. источни део понтијских поседа Митридата ВИ.

Нерон се бавио цртањем, сликарством, вајарством, певао је и писао песме. Спонзорисао је уметност и организовао музичка и драмска такмичења, на којима је понекада и сам учествовао. Такве склоности скандализовале су сенаторски сталеж и великим су делом одговорне за цареву непопуларност. Године 66. н. е. Нерон је кренуо на пут по Грчкој, надајући се да ће Грци по заслузи оценити његову уметност. У знак захвалности за те похвале и почасти, у којима су Грци били веома издашни, Нерон је грчким градовима даровао »слободу« и, што је важније, ослобађање од свих пореза. Године 68. н. е. вратио се у Италију и прославио своје победе на грчким надметањима.

Нерон је мало пажње посвећивао унутрашњем животу Царства, у провинцијама је растао антиримски покрет, много незадовољних било је и у самом Риму, непоуздани су били чак и преторијанци. Први се против Нерона дигао намесник Лугдунске Галије Јулије Виндекс, кога су подржавала галска племена и управници других провинција (Африке, Тараконске Хиспаније и Лузитаније). Нерон је против Виндекса упутио трупе из Горње Германије, које су Виндекса поразиле, након чега је овај извршио је самоубиство. Против Нерона су, међутим, устали преторијанци и Нерон је морао да бежи из Рима. Уз помоћ једног ослобођеника извршио је самоубиство, а последње су му речи, према Светонију, наводно биле: Qualis artifex, pereo! (»Какав уметник, а умирем!«).

Нерон је последњи цар из династије Јулијеваца-Клаудијеваца и први римски цар који је претрпео damnatio memoriae ― његова је владавина по наређењу сената формално избрисана из списка владара.

Тит Флавије Веспазијан (рођен децембра 39. године, умро септембра 81. године) владао је римским царством од 79. до 81. године.

Тит је био старији син цара Веспазијана и царице Домицила|Домициле. 61. године постао је војнички трибун у провинцији Британији. 64. године вратио се у Рим и оженио се Арецином Тертулијом, која је убрзо умрла. Тит се поново оженио Марцијом Фурнилом.

Тит је пратио Веспазијана на исток 67. године, када је у очево име извојевао победу у У Првом Римско-Јеврејском рату. 69. године, Веспазијан се вратио у Рим да би успоставио своју власт, па је оставио Тита да овај заврши са Јеврејима. Тит је уништио Јерусалим, после вишемсечне опсаде, срушио храм, а највећи део становништва је убијен или расељен. За заслуге у овоме Тит је добио право на тријумф када се вратио у Рим 71. године. Тријумфална капија на римском форуму сведочи о овом тријумфу. Тит је добо више конзулата под влашћу свога оца. Служио је као преторски префект.

Тит је наследио свог оца као цар 79. године, иако су неки сенатори били против, јер је Тит имао љубавну аферу са једном источњачком принцезом, што се сматрало недостојним једног наследника престола. Ипак, Тит је имао подршку у Риму и успео је да завлада. Зауставио је суђења за издају величанства и казнио је delatores, потказиваче. Организовао је скупе гладијаторске игре. Поред славолука, Тит је завршио Колосеум и изградио купатило у Риму које је по њему добило име. Када је дошло до ерупције Везува 79. године, што је довело до разарања Помпеја и Херкуланеума, Тит се побринуо за погорелце и страдалнике, издвајајући велика лична и државна средства. У време његове владавине побунио се Теренције Максим, тзв. лажни Нерон. Наредне године, исто је учинио када је дошло до великог пожара у Риму.

Након две године владавине, Тит је умро од грознице. Сенат га је деификовао, а наследио га је брат, Домицијан. Тит је остао у памћењу сенатске историографије као добар владар, за разлику од Домицијана, који је био озлоглашен због прогона сенатора

Домицијан

Тит Флавије Домицијан (рођен 24. октобра 51, убијен 18. септембра 96. године) био је римски цар из рода Флавијеваца.

Домицијан је био Веспазијанов син са његовом женом Домицилом. Домицијанов брат био је Тит, кога је и наследио 81. године.


Младост
Домицијан је био рођен у Риму, у време док је његов отац био само војни комадант. Добио је добро образовање сенаторског сталежа. Био је упућен у право, реторику и књижевност. У биографији цара Домицијана, Светоније га описује као ученог младића који је лепо говорио. За разлику од свог брата, Тита, Домицијан се није укључио у велике ратне операције које је водио њихов отац, Веспазијан.

Током 69. године, познате под именом Година четири цара, Домицијан је био представник Флавијевске фамилије пре него што су Веспазијан и Тит стигли у Рим.

70. године, Домицијан је успео да изазове развод Домиције Лонгине, како би се оженио њом. Њен муж није могао спречити Домицијанову жељу. Домиција Лонгина је била једина кћи чувеног војсковође Гнеја Домиција Корбулона, једне од жртви Нероновог терора и човека са беспрекорном репутацијом.

Домицијан је у раној фази Веспазијанове владавине имао само почасне дужности, као млађи син. Био је конзул, али није имао војну команду. Током Титове владавине, ситуација је била слична или иста, будући да нико у њему није видео будућег цара. Али Домицијан је сигурно гајио ту амбицију. Док је Тит умирао, Домицијан је обезбедио подршку преторијанске гарде.


Владавина
Током Домицијанове владавине дошло је до инфлације. Сребрни денар је изгубио вредност. То је изазвало повећање пореза, што је наравно довело до незадовољства. С друге стране, Домицијан је улагао велики новац у улепшавање Рима, који је још увек патио од последица великог пожара из 64. године и од Грађанског рата 69. године. У Домицијаново доба је рестаурисан Јупитеров храм на Капитолу, као и царска палата на Палатину.


Денар цара Домицијана85. године Домицијан је самог себе именова за доживотног цензора, надзиратеља морала у Риму. Али царев живот је био веома раскалашан. Сам је варао жену а и она њега. Коначно, Домиција Лонгина је ухваћена са глумцем Парисом, он је убијен а царица је протерана после брзог развода. Домицијан се онда заљубио у своју братаницу Јулију Флавију. Опет је изазвао њен развод. Али Јулија Флавија је умрла током абортуса. После тога Домиција Лонгина је поново позвана у царску палату, иако се Домицијан није никада с њом поново оженио.

Домицијан је био обузет уметношћу и играма. Основао је Капитолинске игре 86. године. По угледу на Олимпијске игре, оне су се требале одржавати сваке четири године. Поред тога, цар је био велики љубитељ гладијаторских игара.

Домицијан је имао велико упориште у војсци. Ипак, никада није прошао кроз традиционално војничко образовање и није водио римску војску у велике победе. Ипак, неколико тријумфа је прославио, над Хатима, и над Британцима. Некада се ови тријумфи оцењују као пропагандни потези. Током Домицијанове владавине вођени су ратови против Дачана на дунавском лимесу. Рат је завршен споразумом да Децебал и његови Дачани неће прелазити Дунав, а Домицијан се обавезао да ће исплаћивати новчани принос овом варварском краљу.

При крају своје владавине, Домицијан је све теже контролисао своју суровост. Јевреји и хришћани су били жестоко прогањани током његове владвине. Изгледа да је патио од параноје, што га је довело до тога да убије више угледних сенатора и витезова. Своју владавину је завршио у рату са сенатом. Остао је забележен у историји као један од најнепопуларнијих римских царева.

Домицијан је убијен 96. године, у септембру. Заверу су организовале присталице сената, као и неке слуге његових жена. Наследио га је Нерва, кога је сенат именовао. Сам Домицијан је претрпео damnatio memoriae.

Година четири цара назив је за период грађанског рата који се у Римском Царству водио 69. године н. е., након самоубиства цара Нерона, између четири претендента на царску власт: Галбе, Отона, Вителија и Веспазијана.

Нестанак династије Јулијеваца-Клаудијеваца смрћу Нерона 69. године лишио је војнике објекта њихове лојалности, те је уследио грађански рат између различитих војски. Хиспанске и галске трупе за цара су прогласиле Сулпиција Галбу, легата Тараконске Хиспаније, што је сенат спремно потврдио. Галба је стигао у Рим, али није умео да стекне наклоност сенаторског сталежа, коме је и сам припадао. Њиме су били незадовољни и војници, јер је Галба тежио да ограничи расходе, што је дало повода за оптужбе да је шкрт и грамзив. Преторијанци су пак били незадовољни јер Галба није хтео да исплати поклоне у новцу, које су били обећали његове присталице када су га проглашавале за цара. Глабом су биле незадовољне и провинцијске трупе, као и становништво источних и јужних области Галије.

Легије из Горње Германије прогласиле су за цара свог легата Аула Вителија, док су у Риму преторијанци истовремено за цара прогласили Салвија Отона, а Галбу убили на Форуму. Отон је повлађивао преторијанцима, а признале су га и дунавске трупе и источне провинције, али су трупе у Германији, Галији и Британији биле на страни Вителија. Вителијеве су трупе кренуле на Италију и освојиле Транспаданску област. Отон је код Бедриака (близу данашње Кремоне) претрпео пораз и потом извршио самоубиство. Његови су војници прешли Вителију, кога је сенат признао за цара
Међутим, трупе на Дунаву и Истоку прогласиле су за цара Тита Флавија Веспазијана, заповедника војске у Јудеји. Антоније Примус, командант панонских трупа, поразио је Вителијеве трупе у другој бици код Бедриака и затим кренуо на Рим, где је већ вођена борба између Веспазијанових и Вителијевих присталица. Град је био заузет на јуриш, Вителије убијен, а Рим опљачкан и попаљен. Крајем 69. године сенат је послушно признао Веспазијана за цара, а у лето 70. н. е. он је стигао у Рим, након што је своме сину Титу предао команду над трупама у Јудеји.

Марко Салвије Отон (рођен 25. априла 32. године - извршио самоубиство 16. априла 69. године) био је римски цар од 15. јануара 69. до своје смрти.

Отон је припадао старој и угледној етрурској фамилији пореклом из Ферентинума. У римском високом друштву појавио се у друштву екстравагнтних младих аристократа који су окруживали цара Нерона. Пријатељство са Нероном је раскинуто 58. године због Попеје Сабине. Она је била Отонова жена, а када се упознала са Нероном, постала је царева љубавница. Касније се Попеја Сабина развела од Отона, а Нерон га је послао у удаљену провинцију Лузитанију.

Отон је остао у Лузитанији следећих десет година, управљајући умерено том земљом. Када је 68. године, Галба, тада управник Тараконске Шпаније подигао устанак против Нерона, Отон га је стао на његову страну и стигао у Галбиној пратњи до Рима. Галба је био стар и није имао деце и Отон се надао да ће наследити. Отон је склопио тајни споразум са једним Галбиним љубимцем, Титом Винијем да се ожени његовом ћерком ради Винијеве подршке. Али у јануару 69. године, године четири цара, Галба је формално усвојио Луција Калпурнија Пизона, што је уздрмало Отонове наде.

Разочаран, Отон се одлучио да подигне устанак. Нашао је новца да купи услуге двадесетак војника преторијанске гарде. У јутро 15. јануара, само пет дана од Пизоновог усвојења, Отон је журно отишао до својих присталица који су се окупили на Палатину. Одатле је праћен присталицама отишао до логора преторијанска гарда|преторијанске гарде, где је био поздрављен као нови цар.

Галбу су напустили његови војници и он је убрзо заједно са Пизоном био брутално убијен. Сенат је брзо реаговао и доделио му трибунска овлашћења и друге магистратуре које припадају цару. Свој успех је Отон дуговао Галбином одбијању да плати преторијанце како је обећао приликом доласка на престо.

Отон је прихватио, или је изгледало да је прихватио, когномен Нерон, што је требало да значи да ће се он ослањати на присталице последњег Јулијевско-клаудијевског цара. Неронове статуе су опет подигнуте, а чак је био у плану и довршење Неронове Златне палате.

Отон је убрзо сазнао да се неколико германских легија изјаснило за Вителија, који је већ кренуо према Италији. Отон је покушао да се нагоди са Вителијем, али безуспешно. Затим је почео да припрема рат. Провинције Далмација, Панонија, Горња Мезија, Доња Мезија су стале на његову страну, а могао је да рачуна и на помоћ преторијанске гарде. Такође, римска морнарица је стала на Отонову страну.

Флота је била послата у правцу Лигурије, а сам Отон је на челу копнених снага из Рима кренуо средином марта. Отон није стигао да спречи Вителијев прелаз преко Алпа. До одлучне битке дошло је код Бедријака, иако је већина Отонових официра била за то да се сачека војска из Далмације. Али, превагу је однело другачије мишљење које је заступао царев брат Тицијан; сам Отон се са брзом битком сложио, понајвише из нестрпљења. Отонова војска је у две битке поражена, а преживели Отонови војници су прешли на страну Вителија.

Иако је још увек поседовао значајну војску, а помоћ из Далмације се приближавала, Отон се одлучио на самоубиство. На његовом гробу подигнуто у близини скромно је писало Diis Manibus Marci Othonis.

Отон је имао тридесет седам година у часу смрти, а владао је свега три месеца у години која је касније названа година четири цара.