Застој у Италији

Најзначајније битке другог пунског ратаРат у Италији ушао је у застој након битке код Кане. Римљани су после три узастопна пораза и безброј мањих пораза морали променити стратегију. Поново су почели користити Фабијеву стратегију, јер то је био једини начин да се победи Ханибал. Фабије Максим је поново изабран за конзула 215. пне. и 214. пне. . Римска армија је отада увек држала око на Ханибалу, а борили су се само тамо где су били у предности. Тражили су начина да Ханибалу учине штету, где год могу, а са друге стране смањују Ханибалову могућност чинења штета.

Упркос поразима и пребезима Римљани су још увек имали велику базу и могли су још увек скупити много већу армију од Ханибала, замењујући тако губитке. Увек су имали најмање 80.000 војника на располагању. Ханибалова армија је постајала све лошија , а бројно је била дупло мања од римске. Уместо да користе једну велику армију, Римљани користе мноштво мањих армија. Те мање армије су настојале да замарају Ханибалову армију сталним маршевима, сталним амњим окршајима и са глађу. Следећих неколико година Ханибал напушта политику спржене земље и настоји добити локалну опскрбу за неефикасне операције дуж јужне Италије. Пошто није могао навући римску армију у једну велику битку, све се сводило на мање операције, које су углавном биле око градова Кампаније.

Како се рат одуговлачио, Ханибал је тражио Картагињанску олигархију да пошаљу појачања. У то време две главне фракције су биле проратна фракција и фракција за мир са Римом. Ханон Велики је био вођа партије за мир и осуђивао је Ханибалове акције. Он је био представник картагињанског племства и био је против освајања, која је спроводио Ханибал. Ханон Велики је на тај начин својим деловањем поткопавао Ханибалове напоре у Италији. У међувремену Римљани су успели остварити неке успехе у Шпанији, која је била највреднија колонија и главни извор богатства Картагине.

Тако да се појачања не шаљу Ханибалу у Италију, него у Шпанију. Појачања су се послала и на Сицилију и на Сардинију. У исто време Ханибал има великих проблема са савезништвима у Италији. Много Ханибалових савезника је постало савезник под условом да нису присиљени да служе против своје воље. Тако да он није могао много да рачуна на таква савезништва. Римљани постају све снажнији и по броју и по искуству.

Ханибалови људи постају све слабији. Његови подређени више не могу да држе запоседнуто, а нитко не помаже појачањима, ни његова влада у Картагини ни македонски савезник Филип V. Ханибалова позиција у јужној Италији постаје све гора, а шансе да запоседне Рим су још мање. Римљани 211. пне. заузимају Капуу, други град по величини иза Рима. Сиракуза је исто тада пала после двогодишње опсаде. Сиракуза је била позната по обрамбеним справама, које је направио Архимед. Архимедa убијају Римљани кад су заузели град. Римљани 209. пне. заузимају Тарент.

Ханибал још увек добија много битака, потпуно уништавајући две римске армије 212. пне. , па чак убија два конзула у бици 208. пне. . Један од тих конзула је био Марко Клаудије Марцел. Међутим без појачања и без средстава од савезника Ханибал није могао да учини значајнији напредак. Недовољно снабдевен од савезника, напуштен од своје владе и без могућности да има и приближне изворе као Рим, Ханибал почиње полако губити тло под ногама, иако свуда побеђује. Ханибал наставља да добија битке против Римљана, али није могао да им нанесе одлучну победу, која би произвела дуготрајан стратешки ефект.

Рат у Шпанији

Док се главна кампања одвијала у Италији, Римљани су пренели рат у Шпанију. Рим се постепено ширио обалом, док није 211. пне. заузео Сагунт. То је спречавало Хасдрубала Барку да шаље свом брату Ханибалу било какву помоћ. Шпанија је била Картагини најважнији извор богатства, па је морају бранити. А картагињанска појачања тиме долазе у Шпанију, а не Ханибалу у Италију.

Хасдрубал Барка побеђује Римљане у бици код горњег Бетиса. При томе су убијена два римска комаданта Публије Корнелије Сципион и Гнај Корнелије Сципион Калвус. Ипак Хасдрубал није успио истерати римску армију.

Следеће године Римљани шаљу Публијевог сина Публије Корнелије Сципион Афрички. Желећи да освети свог оца и ујака кренуо је на центар пунске Шпаније на Нову Картагину, која пада 209. пне. пре битке код Бекуле. Хасдрубал је остао без луке, па одлучује да крене у Италију оставивши неке само слабе гарнизоне у Шпанији. Настоји да преко Алпа дође до Италије, али то је овога пута био потпун промашај.

Римљани су очекивали његов долазак. Две легије су чекале његов силазак низ Алпе. У бици код Метаура 207. пне. Хасдрубал је поражен и убијен. Ханибал за вест о доласку његовог брата у Италију сазнаје кад је римски коњаник бацио Хасдрубалову главу у Ханибал камп.

Преостале картагињанске снаге у Шпанији поражене су 206. пне. бици код Илипа. Шпанија (звана Хиспанија) постаје римска провинција.

Крај рата у Италији

Римљани су тако лоше владали Тарентом да завереници пуштају Ханибала у град. Ханибал је спречио да му војска врши у то доба уобичајену пљачку. Ханибал је поштовао слободу Тарента и дао је становницима, да обиљеже своје куће, тако да су се пљачкале само римске куће. Град ипак није дозвољавао Ханибалу да користи луку. Ханибалов брат је побеђен у Беневенту, што даље смањује снагу Картагине. Мало помало ратна срећа се окреће све више у корист Римљана. Ханибал губи Кампанију, не успевајући да спречи концентрацију три римске армије око Капуе.

Римљани су са две армије држали Капуу под опсадом толико дуго да Ханибал напада опседајуће армије. Две године касније Римљани опет опседају Капуу са 3 армије. Ханибал маршира према Риму и долази на три километра од Рима. Надао се да ће тиме одвући римску армију од опсаде Капуе и да ће их уништити у отвореној бици. Опсада Капуе се наставила и град пада 211. пне. . У лето 211. пне. Римљани освајају Сиракузу и уништавају картагињанску армију на Сицилији.

Убрзо Римљани пацифицирају Сицилију и улазе у савез са Етолском лигом да би се супроставили македонском краљу Филипу V. Филип V је искористио заузетост Римљана у Италији, па је заузео Илирик(Илирију). Али сада Римљани и њихови грчки савезници Етолског савеза нападају Македонце и смирују их. У међувремену Ханибал побеђује Фулвија код Хердонеје у Апулији, али губи Таренто следеће године.

Ханибал поново доказује своју супериорност у тактици великом победом 210. пне. код Хердониака у Апулији над проконзуларном армијом. Исто тако уништава Римљане, који су опседали Локри Епизефири.

Међутим губи Тарент 209. пне. , па онда Римљани попново заузимају Самниј и Луканију, тако да Ханибал губи скоро све поседе јужне Италије. Једно време се повлачи у Апулију, па прелази у Брутиј. Ханибал има све мање шанси.

Рат се сели у Африку

После победа у Шпанији Сципион Афрички се враћа у Рим као велики херој, тако да га бирају за конзула 205. пне. . Он одлучује да заврши рат нападом на саму Картагину. Добија две легије и 7.000 добровољаца, које је сам регрутирао и искрцава се у Северној африци у Утики, око 35 километара од Картагине. Рачунао је да ће добити подршку Нумидијаца, који нису волели власт Картагине, па су се сложили да помогну Римљане са коњицом. После Сципионове победе у бици код Багбрада 203. пне. Ханибал је позван из Италије да би обранио саму Картагину.

Ханибал је покушао да склопи мир са Сципионом, али пошто је Сципион поствљао тешке увете до мира не долази. Следи одлучна битка целог другог пунског рата, битка код Заме.


Битка код Заме
За разлику од других битака другог пунског рата, Римљани су били супериорнији у коњици, а Картагињани у пешадији. Сципион је добио коњицу од Нумидије. Римска армија је била боља од картагињанске, а Ханибал је био заморен и нарушеног здравља после много година ратовања у Италији.

Римска коњица се показала одмах на почетку, а Сципон Афрички је смислио специјалну тактику против слонова. Битка је била дуго неодлучена, чак је повремено изгледало да Ханибал побеђује. Ипак Сципион са коњицом и делом пешадије успева да нападне Ханибалову позадину, што је изазвало колапс картагињанских формација.. После бега генерала, Картагињани се предају Риму.

Последице
Шпанија више не припада Картагини
наметнута је ратна одштета у износу од 10.000 талената
морнарица је ограничена на 10 бродова
забрањено је да има или регрутира војску без римске дозволе
Нумидија искориштава прилику и заузима или пљачка део Картагине. Када пола века касније Картагина ствара армију да се обрани од упада, Рим разара Картагину у трећем пунском рату.

Овај рат означава кључни корак уздизању Рима до статуса највеће силе целог Медитерана

Битка код Тицина одиграла се у новембру 218. пне. између војске Картагине под Ханибаловом командом и војске Римске Републике под командом Публија Корнелија Сципиона. Битка је била на северу Италије, кад је Ханибал прешао Алпе. То је била једна од битака Другог пунског рата и прва битка на талијанском тлу.

Садржај
1 Увод
2 Битка
3 Последице
4 Види још




Увод
Након што је Ханибал напустио Шпанију, римска армија под командом Публија Корнелија Сципиона послана је у Масилију (данашњи Марсељ), да би зауставила напредовање Ханибала. Две армије су укрстиле путеве на Рони, али у размаку од неколико дана, тако да су Римљани закаснили. Сципион оставља армију да настави према Шпанији према преосталим картагињанским трупама, а он сам се враћа у Италију.


Битка
Ханибал прелази Алпе и долази у данашњу северну Италију. Ту регрутира локална галска племена. Кад је Ханибал чуо да се Сципион вратио кренуо је према њему да покаже снагу картагињанске војске. Публије Корнелије Сципион је исто тако био спреман за обрачун. Срећу се на реци Тицин и обе армије ту праве логор.

Крећу у обрачун само са делом својих армија. Ханибал је вероватно у битку кренуо са већином од својих 6.000 коњаника, који су му остали након преласка Алпа. Сципион је кренуо са кољицом и малим бројем велита (лака пешадија са копљима ). Кад су се две армије среле замешао се центар пун коњаника. Ханибал је међутим чувао своју нумибијску коњицу на крилима, па им наређује да нападну са стране велитску формацију. Римска линија је била пробијена, па су се Римљани разбежали и вратили у свој логор.


Последице
Губици на обе стране су били мали, јер је главнина армија остала нетакнута. Ипак битка код Тицина охрабрује Гале да се придруже Ханибалу. Убрзо је цела северна Италија била Ханибалов савезник, а са галским и лигурским трупама, Ханибал поново располаже са 40.000 војника. Ханибалова армија је била спремна за инвазију Италије.

Публије Корнелије Сципион је повређен у бици и повлачи се до реке Требија. Његова армија је очувана, а он чека појачање и долазак армије под командом конзула Тита Семпронија Лонга. Та армија коју очекују повучена је са Сицилије. Следећа битка је битка код Требије.

Први македонски рат

Први македонски рат ( 215. пне. - 205. пне. ) је рат Филипа V Македонског против Римске Републике. Римски савезници у том рату су после 211. пне. Етолски савез и Атал I из Пергамона. Овај рат одвијао се у исто време кад и Други пунски рат. Рат није донио битну предност ниједној страни.

Током рата Македонци су покушавали да заузму делове Илирика и Грчке, али без успеха. Борбе на истоку спречиле су Филипа V Македонског да помогне Ханибалу у рату против Рима.

Садржај
1 Деметрије позива у рат против Рима
2 Филип V склапа мир са Етолским савезом и гради флоту
3 Филип V прави савезништво са Картагином
4 Рат избија у Илирији
5 Римљани траже савезнике у Грчкој
6 Борбе у Грчкој
7 Покушај мировног споразума пропада
8 Борбе се настављају
9 Мировни споразум

Деметрије позива у рат против Рима
Рим је био заузет ратом против Ханибала, што Филип V види као добру прилику да се прошири у смеру запада. Грчки историчар Полибије наводи да је Деметрије са Фароса (Хвар) наговорио Филипа V да крене у рат. Деметрије је после Првог илирског рата 229. пне. владао већином обалног Илирика. Међутим поражен је од Римљана у Другом Илирском рату 219. пне. , па је побегао код Филипа V .

Филип V је био у рату са Етолским савезом. Добија писмо од Ханибала о победи у бици код Тразименског језера 217. пне. . Деметрије уверава Филипа V да може освојити велико краљевство на западу, док су Римљани заузети ратом са Ханибалом.


Филип V склапа мир са Етолским савезом и гради флоту
Филип V је склопио мир са Етолским савезом у близини Наупакта. Сви су свесни великог значаја Другог пунског рата. Тко год да буде победник биће опасност за Грке.

Током зиме 217. пне.-216. пне. Филип V гради флоту од 100 ратних бродова и почиње тренирати посаду. Македонци вероватно нису имали средстава да одржавају флоту, која би била равна римској. Полибије каже да Филип није ни желио да се бори са Римљанима на мору, него да се бори на копну. Филип одлучује да гради мале брзе галије, какве су користили Илири. Имале су један ред весала и превозиле су поред веслача и 50 војника. Са тим галијама Филип је очекивао да може избећи римску флоту, која је била стационирана у Лилибају (Месини) на Сицилији. Римска флоат је била презаузета борбама са Картагином.

Филип у међувремену шири територије до близу граница Илирије. План му је био да заузме обалу Илирије, па онда територије између обале и Македоније. Тако заузету територију би користио као руту, којом би могао прећи теснац до Италије. Много се бојао римске флоте, тако да кад је први пут кренуо према Аполонији у Илирији, а добио информације о неким римским бродовима, одмах се вратио, иако се радило само о 10 бродова.


Филип V прави савезништво са Картагином
Након победе Ханибала у бици код Кане 216. пне. Филип V шаље амбасадоре Ханибалу да направе савез. У љето 215. пне. склапа се споразум Ханибала и Филипа V , по коме се боре против заједничког непријатеља Римљана. Кад Ханибал склопи мировни споразум са Римом, тај споразум треба присилити Рим да преда Коркиру (Крф), Аполонију, Епидамн, Фарос(Хвар), Дималу и друге градове.

Када су се Филипови емисари враћали морем Римљани су их заробили и открили текст споразума. Рим се одмах нашао у проблемима и шаље додатних 25 бродова у Тарантски залив у коме је већ било 25 бродова, а све са циљем да очува јадранску обалу од могуће македонске инвазије.


Рат избија у Илирији
При крају лета 214. пне. Филип поново покушава освојити Илирик инвазијом са 120 галија са мора. Заузима Орик, који је био слабо брањен, па креће у опсаду Аполоније. Римљани су преместили флоту из Таранта у Бриндизи и кад су чули за пад Орика и опсаду Аполонија крећу преко мора.

Искрцавају се код Орика и са 2.000 људи успевају изненада напасти македонске снаге. Филип V је био присиљен да запали своје бродове и врати се у Македонију преко брда. Хиљаде Македонаца је убијено или заробљено. Филип V сада више морским путем није могао до Илирика, јер је римска флота ту патролирала. Одлучио се да копненим путем осваја територије и тако допре до Илирика. На тај начин је дошао до Јадрана и заузео је прво Лис, а касније и околне територије. Међутим није имао флоте потребне за превоз до Италије.


Римљани траже савезнике у Грчкој
Римљани су тражили начин да спрече да Филип помаже Картагини.У почетку Етолски савез није био спреман, јер је потписао мир са Филипом. Касније 211. пне. падом Сиракузе и Капуе у римске руке Етолски савез увиђа да је Рим јак савезник и пристаје да потпише споразум са Римом. По споразуму Етолски савез води копнене, а Римљани поморске операције. Римљани добијају робове и пљен, а Етолски савез територије. Споразум омогућује да и други приступе савезу.


Борбе у Грчкој
Римљани освајају неколико градова и острво Насос. Кад је Филип чуо за савез Рима и Етолског савеза почиње да шири около границе од Илирика, Дарданије до Тракије. Враћа се кад је добио позив у помоћ од људи из Акарнаније. Армија Етолског савеза је била далеко бројнија од војника Акарнаније, тако да су брзо протерали војнике Акарнаније до Епира. Међутим знајући да долази Филип и да ће се војска Акарнаније светити, Етолска армија се повлачи.

У прољеће 210. пне. Римљани са Етолским савезом заузимају Антикиру у Фокији. Рим становништво претвара у робље. Убрзо против Филипа су и Спарта, Елис, Месенија и Пергамон. Римска и Пергамонска флота су контролисали море и помагали осталима. Савез против Филипа је одлично обављао посао. Ипак Спарта, Елис и Месенија остаку пасивни , а Филип поново напредује.

У пролеће 209. пне. Филипа позивају у помоћ савезници из Ахајског савеза на Пелопонезу. Нападнути су од Спарте и етолских снага. У две битке код Ламије Филип побеђује удружене снаге Римљана и Етолског савеза. Нанио им је тежак пораз, тако да Етолски савез више није имао воље да се бори против Филипа.


Покушај мировног споразума пропада
Представници неутралних држава Египта,Родоса,Атине и Киоса заинтересирани су за прекид рата, који уништава трговину и просперитет. Позивају на склапање мировног споразума. У почетку је мир трајао 30 дана. Међутим долазак Римљана у Наупакт и Атала охрабрује Етолске представнике да траже од Филипа превише, а то је повратак многих територија. Тиме мировни покушај пропада.


Борбе се настављају
Римљани су покушавали заузети Коринт, али их је Филип одбацио. Филип је кренуо на Елис, главну базу Етолског савеза против Ахајаца. Римљани долазе са појачањем од 4.000 војника. Међутим Филип заробљава у близини 4.000 војника. Враћа се у Тесалију на вести о илирским упадима на северу. Римљани нападају истурене македонске поседе.

Атал, комадант Етолског савета морао се вратити у свој Пергамон да га брани од краља Битиније. Римљани се враћају у Егину, тако да Филип има слободне руке. Он брзо заузима град за градом, сада када нема близу непријатељске флоте. Опет представници неутралних држава настоје уговорити мир 207. пне. . Етолски савез је тешко притиснут, али још не довољно да би пристао на Филипове услове.


Мировни споразум
Коначно 206. пне. Етолски савез без римског пристанка тражи мир под Филиповим условима. Римљани шаљу 205. пне. 35 бродова и 11.000 војника у Дирахијум (Драч) да би потакли немире против Филипа. Филип стиже, па се Римљани повлаче. Римљани узалудно покушавају да наведу Етољане на рат против Филипа. Римљани више нису имали савезника у Грчкој, али су бар спречили Филипа да помогне Ханибалу. Римљани и Филип V потписују мир 205. пне. , којим завршава Прву македонски рат.

Други македонски рат (200. пне. -196. пне. ) је рат између Македоније и Рима у савезу са Пергамом и Родосом. Македонце је предводио краљ Филип V Македонски.

Садржај
1 Повод за рат
2 Битка код Киноскефала 197. пне.
3 После пораза

Повод за рат
Филип V Македонски се давно интересовао за грчке полисе, да их стави под своју контролу. Међутим док су полиси у савезу са Римом Филип V Македонски не сме да их нападне. Уместо тога почео се ширити деловима Илирије. Рим је запретио ратом ако не престане са освајањима Илирије. Под претњом Филип V Македонски повлачи своје снаге.

Македонија поново почиње да се шири на спорне територије, које грчки градови-државице сматрају својима. Те државице позивају Рим у помоћ. Рим уручује Филипу V Македонском ултиматум у коме захтева да се уведе римска управа у Маледонији. Тиме би Македонија постала римска провинција. Филип V је то одбио, па је започео Други македонски рат. Други македонски рат избија у основи због тога јер је Рим сматрао да је Македонија потенцијални савезник Селеукидског царства, које је било највећа сила Истока.


Битка код Киноскефала 197. пне.
Тит Квинкције Фламинин је предводио римску војску у Македонији против Филипа V Македонског. Римској војсци су помагали савезници из Етолског савеза. Тит Квинкције Фламинин је имао око 33.000 војника, а Филип V је имао око 22.000 војника. Римска војска је кренула из Тебе да се сукоби са Македонцима, који су били у Лариси. Први мањи сукоб је био сукоб коњица, који је завршен македонским поразом. Обе војске су онда кренуле у потрагу за храном по великом невремену.

Ујутро је била велика магла, а македонска војска је била подоста дезоријентисана. Фламинин шаље коњицу, која се сукобљава са Македонцима и успева наћи македонски логор. Додатна римска појачања присиљавају Македонце да се повуку уз брдо. Комадант Филипових плаћеника успева да отера Римљане са брда. Кад је Филип V Македонски чуо да се Римљани повлаче у нереду, одлучује да покрене македонску војску у поље испод брда.

Тит Квинкције Фламинин предводи лево крило лаке пешадије. То крило се суочава са фалангом, која је била македонско десно крило. Фаланга се показала бескорисном против римских легија, које нису имале тако чврсту организацију. Фаланга је у првом нападу била успешна, али је одбијена. Филип преразмешта своју војску, тако да је линија дупло дубља, а поставља коњицу и лаку пешадију десно.

Македонско десно крило је било на вишем терену од Римљана и зато су у почетку били успешнији. Лево македонско крило је било неорганизирано, тако да Римљани са слоновима успевају да растерају македонско лево крило. После тога нападају македонско десно крило одотрага. Пошто су били у фаланги, Македонци не могу брзо окренути своју борбену формацију због тога су страдали. Убијено је око 8.000 Македонаца, а 5.000 заробљено.


После пораза
Тај тешки пораз означава прелаз власти са наследника Александра Македонског на Рим. Показује се да је фаланга застарела борбена формација. Срећом по Грке, Тит Квинкције Фламинин је био умерен човек и обожаватељ грчке културе. Мировни услови су:

Филип V Македонски је требао предати флоту и већину војске
задржава краљевство ,постаје римски савезник као бафер зона између Грчке и Илирије
Македонија плаћа ратну штету од 1.000 талената (око 25 тона злата )
Био је поштеђен тежих мировних услова. Иако је формално прогласио грчкe градове слободним Тит Квинкције Фламинин је поставио римске гарнизоне у Коринт и Халкис. Слобода коју су обећавали Римљани била је илузија. Сви градови сем Родоса укључени су у нови савез контролиран од Рима, а демократије су замењене аристократским владама у савезу са Римом. Тиме већина Грчке ван Македоније постаје уствари 196. пне. римски протекторат.

Трећи пунски рат (149. пне. - 146. пне. ) био је трећи и последњи од пунских ратова између Картагине и Римске Републике. Рат завршава потпуним уништењем града Картагине. Све те територије окупира Рим, а становништво убија или поробљава.

Садржај
1 Увод
2 Понижавајући мир који користи Нумидија
3 Рат са Нумибијом
4 Понижавајући нови римски захтеви
5 Вишегодишња опсада града
6 Уништавања Картагине

Увод
Између Другог пунског рата и Трећег пунског рата Рим је био преокупиран низом освајања хеленистичких и других империја на истоку ( Македонски ратови, Илирски ратови и рат против Антиоха III ). Сурово су поступали са народом у Иберији (данашњој Шпанији).

Картагина је са друге стране остала и без савезника и без територија (Сицилија, Сардинија, Шпанија ), а плаћала је 50 година огромну ратну одштету у висини 200 талената сребра годишње .То представља данас око 5.000 килограма сребра.

Римљани су и даље мрзили Картагину, сећајући се Другог пунског рата, у коме умало нису били уништени. Многи су сматрали да Картагину треба уништити. У међувремену Картагина се поново богатила трговином, па су се Римљани почели бојати да их Картагина поново може угрозити.


Понижавајући мир који користи Нумидија

Рушевине КартагинеМировни споразум, којим је окончан Други пунски рат 202. пне. захтевао је да Картагина све граничне спорове са другима решава уз арбитражу римског сената. Картагина је такође требала експлицитно одобрење Рима ако би наоружавала грађане или унајмљивала плаћенике. Картагина је током 50 година мира са Римом имала сталне граничне спорове са Нумидијом. Ти спорови би долазили пред римски сенат који је готово редовито арбитрирао у Нумидијску корист.


Рат са Нумибијом
Картагињани су 151. пне. коначно отплатили ратну штету Риму и сматрали су да је тиме мировни споразум истекао, али Римљани су сматрали да су одредбе споразума вечне. Нумидија поново почиње са отимањима територија, а Картагина не питајући римски сенат шаље 25.000 војника да одбаци нумидијске освајаче. Међутим, пошто губи у том сукобу Нумидији треба плаћати 50 година ратну штету.


Понижавајући нови римски захтеви

Положај КартагинеРим није био задовољан одлуком Картагине да крене у рат против Нумибије без одобрења римског сената. Рим скупља огромну армију. Град Утика прелази на страну Рима. Картагињани покушавају да преговарају са Римом и добијају обећање да ако пошаљу 300 деце од најбогатијих Картагињана у Рим као таоце, да им Рим тада оставља право на земљу и самоуправу.

Картагињани су предали таоце, али римски конзули, који су се налазили у Утики захтевају да Картагињани предају оружје и оклопе. Картагињани и то испуњавају. Следеђи захтев је био да се макну 10 миља од града Картагине, да би могао бити запаљен. Тада Картагињани напуштају преговоре, а Римљани опседају град.


Вишегодишња опсада града
Римљани опседају град од 149. пне. до пролећа 146. пне. . Римска војска захваљујући лошој дисциплини и лошим комадантима дуго не успева да освоји Картагину. Доласком Сципиона Емилијануса Афричког побољшава се дисциплина, град се боље опседа, а лука се потпуно затвара насипом.

У пролеће 146. пне. Римљани улазе у град и освајају га после борбе за сваку кућу. Многи Картагињани су умрли од глади током опсаде града, а многи током задњих 6 дана борби.


Уништавања Картагине
Град је био систематски паљен између 10 и 17 дана. Онда су градске зидине, грађевине и лука комплетно уништени. Околна територија је посијана сољу, тако да више никад ништа ту не може расти. Постоје историчари који тврде да није било сијања сољу.

Оно мало Картагињана преосталих након глади и борби продано је у робље. Територије Картагине постаје римска провинција Африка

Корнелије Луције Сула (138. пне. - 78. пне.), римски заповедник и диктатор. Сула потиче из патрицијске породице Корнелија.


Корнелије Сула је суделовао у Југуртином рату као квестор Гаја Марија, а у Савезничком рату против Рима као легат где је победио Кимбре и Тевтонце. По повратку у Рим, изабран је за градског претора а касније као истакнута личност оптимата и противник популара, био је именован за управника провинције Азије и за заповедника римске војске против понтског краља Митридата VI, али је убрзо смењен, због чега долази до сукоба са Гајем Маријем и до првог римског грађанског рата.

88. пне., са својим легијама улази у Рим, а 87. пне. поновно креће на Митридата. У Грчкој је 86. пне. заузео и опљачкао Атину. У бици код Херонеје и Орхомена, победио је знатно јачу понтску војску и 85. пне принудио Митридата на Дардански мир.

83. пне. се искрцао у Италију са својом легијом и савладао отпор присталица Гаја Марија у крвавој бици код Порта Колина. 82. пне. је поново ушао у Рим и завео диктатуру у којој се крваво обрачунао са својим противницима. Ослањајући се на оптимате и војне ветеране. Сула је био први римски диктатор коме нису била ограничена права и трајање владавине. Добровољно се одрекао власти 79. пне. и повукао се из јавног и политичког живота тадашњег Рима.

Написао је аутобиографију Commentarii rerum gestarum у 22 књиге, која је само сачувана у малобројним фрагментима.

Цицерон
Садржај
1 Животопис
2 Правничка и државничка каријера
3 Књижевни рад
4 Литература

Животопис
Родио се ван Рима, на земљишту Волска, у Арпину (Arpinum), где и популар Марије. Његово презиме, Tullius, није латинско него етрурско. Цицерон је био човек из „витешког реда" (ordo equestris). У родном Арпину његова породица, Tullii, била је повезана са другим угледним породицама ове ниже аристократије којој су припадали и Marii. Када се родио Кикерон власт његова деде, који је управљао целим имањем и породицом, још је била неокрњена. Велики унук описао је овог старца, па знамо да је овај домаћин (pater familias), слично Староме Катону, пружао отпор туђинском, грчком утицају. Према речима Кикеронова деде, за италске домороце вреди исто што и за сиријске робове који се купују по пијацама — што боље знају грчки, то мање и ваљају. Као што ће неколико деценија доцније Хоратијев отац водити бригу o школовању и напредовању свога сина, тако и Кикеронов отац дечацима Марку и Квинту обезбеђује најбоље образовање. Преселио се са њима у Рим. Знао је да плаћени васпитачи — робови или ослобођеници — нису више довољни учитељи. Синове уводи у куће угледних аристократа римских, у ексклузивне „салоне" где дишу ваздух високе културе и високе римске политике. Брине сe o Кикеронову образовању Марко Крас, познати политичар и беседник (конзул 95. пне.). Најзначајнији је за Кикероново образовање био Мукије Скајвола (Mucius Scaevola, конзул 117. пне.), познати правни стручњак. Кикерон се спријатељио c Атиком, који ће целога живота остати његов најближи пријатељ. Атик је Кикерона друга водио на предавања философа Федрa, главара епикуровске школе у Риму. Али је Цицерон више ценио предавања академичара Филона из Ларисе, a од 87. пне. у кући Цицеронова оца борави и стоичар Диодот који је умро око 60. пне., пошто је Кикерона одредио за свога наследника. Kao дечак слушао је Цицерон и велике римске беседнике Марка Антонија и Луција Краса, a у деветнаестој години слуша у Риму и предавања Аполонија Молона, познатог грчког професора реторике који је имао угледну беседничку школу на острву Роду.

У римском друштву био је скоројевић (homo novus) који je својим трудом избио у прве редове римских државника последњих дана Републике, Добио је почасну титулу „отац отаџбине" (pater patriae) када je године 63. пне. сузбио Катилинин покрет. Чиновничку каријеру (cursus honorum) претрчао je увек suo anno — сваку je службу добијао са најмањим бројем прописаних година. То доказује не само његову умешност него и његову упорност. Ова друга особина одликује га и као књижевног радника. Није га напуштала ни у последњим годинама живота када је својим Филишкама устао против свемоћног Марка Антонија. Био частољубив и веома поносан на своје успехе, али је за то имао довољно разлога. Његов лични противник Салустије, и сам одличан стилиста, није га признавао за најречитијег Римљанина. Ту je оцену историчар Салустије, дао Катону Старијем али је Кикеронова беседничка слава далеко надмашила Катонову, a Кикеронова проза остала је кроз векове најутицајнији узор за европске књижевнике.

Имао је већ двадесет и пет година када је 81. пне., пошто су аристократи са Сулом победили, почео своју адвокатску каријеру. Почео је ту каријеру успешно, али се после две године већ морао повући „са здравствених разлога", а можда више стога што се својом одбраном Секста Роскија (80. пне.) замерио Сули. Опет се дуго и темељито Кикероново образовање наставља. Путује на грчки Исток. У Атини Цицерон, који је већ 88. пне. слушао у Риму академичара Филона из Ларисе, одлази сада на предавања академичара Антиоха из Аскалона.


Из философске школе прелази у реторску, из Атине на Род где слуша славног професора беседништва Молона. Враћа у Рим и започиње стварно своју каријеру, са двадесет и девет година - веома касно за римске прилике, али још увек на време да сваки јавни положај стекне suo anno, у најнижој одређеној години живота.

Кикерон превазилази образовањем римске политичаре и аристократе првог реда. Али поред свег занимања за теоријска питања и научну проблематику, Кикерон је Римљанин, стран дубокој и упорној потрази за истином и сазнањима која одликује старе грчке философе, дајући правац и садржину целом њиховом животу. Био је такмац угледних Римљана за које је беседништво било оруђе политичке борбе, a философија и књижевност украс и разонода култивисаног домаћег живота.

Године 47. пне. разводи се од своје жене Терентије c којом je деценије провео у браку, али се није најбоље са њом слагао већ неких десетак година. Најтежи ударац била је за човека Кикерона 45. године смрт његове кћери Тулије, којој је у тим годинама све веће осаме био веома близак. Сада, шездесетогодишњак упућен на мали број пријатеља, тражи као човек утеху у философији. Саставља на брзину философске списе — упола компилацје — o људској срећи и судбини, o пријатељству и старости, o моралним обавезама и теолошким питањима. Не заборавља на своје политичке идеале. Из овог је периода и похвала републиканца Катона Утичког, који је 46. пне. извршио самоубиство, спис Катон (Cato) на који је Кајсар одговорио својим Анти-Катоном врло обзирно према Кикерону, али тим мање према Катону.

Убијен 7. децембра 43. године ст. е.

Правничка и државничка каријера
Цицерон је године 75. ст. е. квестор, 69. едил, 66. претор и 63. конзул. Тада, на врхунцу, савладава Катилинин покрет и добија највиша признања и почасти. Успех је био ванредан, a Кикерон, скоројевић међу сенаторима, политичар релативно кратког стажа, природно је склон да сва своја дела види у још већем сјају но што су га она већ имала. Досађује свету својим хвалисањем. Тражи од грчког песника Ликинија Архије, који је у песмама прослављао по поруџбини угледне римске породице, да опева и његов конзулат. Како Архија, пуних руку посла, не може да се одмах прихвати тога задатка, Кикерон седне и сам саставља спев O своме конзулату (De consulatu suo, 3. књ.) који je изгубљен. Године у јавној служби, године успона, нису остављале Кикерону времена за књижевни рад, сем беседничког. Већ пре но што је кренуо на Исток почео је, да се такмичи са најугледнијим и најславнијим беседником тадањих римских судница, са азијанцем Квинтом Хортенсијем Хорталом. Кикерон и нешто старији Хортенсије мерили су своје снаге у неколико великих процеса заступајући противничке стране, a понекад и сарађујући. Мало помало Кикерон је за неких десет година успео да надмаши славу свога супарника и да постане први римски беседник. Разлог свакако треба тражити не само у таленту, којим је несумњиво располагао и Хортенсије, већ пре свега у широком образовању Цицеронову које му је отварало нове могућности у излагању, како и сам казује.

Брзо се успео скоројевић Цицерон до конзулата и славе. Али ускоро почиње у Кикеронову животу пад. Политичке прилике се мењају a Кикерон, који се није одликовао неким увек доследним ставом или политичким идеализмом, налази се махом на оној страни која је осуђена на пропаст. Кикерон је 5. децембра 63. године погубио присталице Катилинине. Године 59. ст.е. повукао се из јавног живота и био је ускоро жртва измењене политичке ситуације. Почетком 58. ст. е. донет је закон по коме је морао да оде у прогонство у Солун и Драч (Dyrrachium) али, већ му је 57. г. дозвољено да се врати у Рим. Кикероново мрачно и потиштено расположење претворило се у одушевљено тријумфовање. Његова брата Квинта послао је Помпеј као свога легата на Сардинију, a сам се Кикерон прихватио адвокатског посла. Покушавао је да наново стекне свој политички углед и улогу. Сарађивао је са сенатским опозиционарима против аграрног закона који је протурио Кајсар. Али Цезар је сместа интервенисао и Кикерону је стављено до знања где му је право место и да има да се повинује. Сада је Кикерон најзад схватио свој положај. Хвали Кајсара у говорима и повлачи се из редова политичких бораца. Започиње велика књижевна дела, пажљиво рађена неких пет година, од 55.—52. ст. е., дела O беседнику, O држави и O законима. Сва су она везана за политику и философију, изван су политичке борбе и у подручју теорије, па опет израз политичког мислиоца Кикерона. Као проконзул одлази у малоазијску провинцију Киликију где борави од лета 51. до лета 50. г. старе ере.

У Риму је настала нова промена — избио је сукоб између Кајсара и Помпеја, вође сенатске странке. Кикерон, који се већ једном опекао, дуго се колеба на коју би се страну окренуо. Године 49. најзад одлази у Помпејев табор у Драч. Тако се прикључио формално Помпеју, али за његову странку није чинио ништа. После пораза Помпејева код Фарсала отпутовао је Кикерон у Брундисиј, на територију Кајсарову. Цезар је после победе код Фарсала наставио рат у Египту и Малој Азији. У тешкој неизвесности Кикерон је очекивао његов повратак пуних годину дана. Али и ово време неактивности, не само политичке него и беседничке, користио је књижевник Кикерон. Када се Кајсар вратио са Истока, пошао му је Кикерон у сусрет, да га поздрави, али са зебњом. Кајсар га је примио c пуно пажње. Био је то један израз Кајсарове програмске благости (clementia Caesaris) према безопасним политичким непријатељима. Отада Кикерон живи мирно и прилично повучено у Риму. Ретко долази у Сенат, a још ређе држи беседе — њих неколико пред Кајсаром. То доба политичке неактивности од 47—45. ст. е., када се много дружи са Вароном и, нарочито, са Брутом, опет је време књижевне продуктивности као и оно од 55—52. г.

И још ће једном, сада доиста последњи пут, Кикерон учествовати у политичкој борби. После погибије Кајсарове поново ступа на политичку позорницу као противник Антонијев и саставља своје Филипике. Имао је шездесет и две године када је са великом жестином, али подједнако колебљиво као и раније, заиграо игру у којој је већ једном изгубио. Између Октавијана и Антонија, као некада између Помпеја и Кајсара, Кикерон ће опет изгубити када се противници удруже. Борба је била кратка. Октавијан и Антоније стварају са Лепидом други тријумвират. Кикерона проскрибују. Он напушта Рим, колеба се неодлучан, би ли побегао у Грчку. 7. децембра 43. године ст. е. ухватили су га и убили.

Књижевни рад

Већ у раној младости Кикерон започиње свој књижевни рад. Састављао је песме и превео је у метру оригинала астрономски спев Аратов Небеске појаве. Тада је превео и Ксенофонтов спис O економији. Тако Кикерон, који није имао никаких способности за ратника и војсковођу, добива оно образовање које ће га оспособити за адвокатску и политичку каријеру, а у исто време развија се у њему и склоност ка размишљању и теоретисању коју свакако дугује добрим делом хеленском утицају. Та склоност очигледна је већ у недовршеном делу o реторици познатом под именом O изналажењу тема, делу које је саставио као двадесетогодишњак. Кикерон се баш нарочито занима теоријом и научном проблематиком. Већ у томе раном делу Кикерон гледа да савлада и среди материјал који обрађује, поводећи се притом за грчким теоретичарем Хермагором. To je први израз оне потребе Кикерона за хеленским узорима, школованог духа за дефинитивним уобличавањем и рационалним распоредом, која ће бити целог живота основа његова уметничког дара. Та потреба и способност нашла је израз и у Кикероновој класичној прози и у композицији његових говора и дијалога, у којима су велики одсеци и снажне масе тако распоређени и рашчлањени да нису само јасни и транспарентни, већ да постају и снажни носиоци неког широког покрета и полета који са собом носи мисао беседника и слушаоца.