Гај Јулије Цезар, латински Gaius Iulius Caesar ( Рим, 13. јула 100. пре н.е.- Рим, 15. март 44. пре н.е. ), римски војсковођа, политичар и писац.

Најславнији римски војсковођа, Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. Победивши Помпеја у грађанском рату од 46. пре н.е. завладао је као диктатор. Његова диктатура означава крај врховне владавине сената у Риму и почетак Царства. Римска Република је више од петнаест година после Цезарове смрти, 27. пре н. е. и формално постала Римско царство.

Садржај
1 Животопис
2 „Највећи Римљанин"
3 Књижевни рад
4 Спољашње везе

Животопис
Цезар је потицао из угледне патрицијске породице Јулијеваца. У доба цара Октавијана, који је наследио Цезара и постао први римски цар, у епу Енеида Публије Вергилије Марон велича Јулијевце повезујући их са легендарним тројанским јунаком Енејом.

Цезар је добио за оно време врхунско образовање с неизбежним путовањем у Грчку где је учио говорништво. Био је нећак политичара Гаја Марија. Гај Марије је 88. пре н.е. започео грађански рат са Луцијем Корнелијем Сулом. Марије је умро 86. пре н.е. Године 84. пре н.е. Цезар се оженио Корнелијом, такође племкињом. Када је Сула 82. пре н.е. постао апсолутни диктатор наредио је Цезару да се разведе. Овај је то одбио и отишао из Рима. Цезарови пријатељи су га саветовали да се не враћа због ризика проскрипције. Једино чињеница да је имао везе на високим положајима спасила га је од сигурне смрти. Цезар се пријавио у римску војску и отишао у Малу Азију. Иако му је Сула формално опростио и помиловао га, Цезар се није враћао у Рим до Сулине смрти, 78. пре .н.е.

По повратку у Рим Цезар почиње радити као адвокат. На тој функцији истакао се као жесток критичар и противник корупције код политичара. Цезар је путовао на острво Родос како би усавршио реторику код славног говорника Аполонија Мола. На путу су га заробили гусари. Када су намеравали затражити откупнину од 20 талената, Цезар им се насмејао и рекао да очигледно не знају кога су отели. На његов наговор гусари су затражили и добили 50 талената за Цезарово пуштање. Чим је пуштен Цезар је организовао потеру на мору, заробио гусаре који су га отели и осудио их на смрт разапињањем на крсту.

69. пре н.е. за време порођаја умире Цезарова прва жена Корнелија. Исте године умрла је и Јулија, Цезарова тетка. Цезарови противници су га критиковали да је Јулијина сахрана био злоупотребљен у политичке сврхе јер Цезар напада проскрипцијске законе из Сулиног времена те на тај начин повећава своју политичку популарност. Цезар је исте године изабран за квестора и одлази у Шпанију. По повратку у Рим наставља се бавити правом све док 65. пре н.е. не постаје курулски едил. Та функција је укључивала регулисање саобраћаја, трговине и осталих свакодневних послова у Риму. Посебно је занимљиво да је то укључивало и организацију игара у римском циркусу. Буџет за забављање најширих слојева људи био је ограничен. Цезар није штедио на новцу и организовао је дотад најспектакуларнију забаву за народ. Година је завршила тако да је Цезар био познат иславан у народу , али са личним дугом од, за оно време огромних, неколико стотина златних талената.

Године 63. пре н.е. Цезар постаје pontifex maximus. Та функција је укључивала добијање нове куће Domus Publica, бављење питањима који се дотичу римске религије и, најважније за Цезара, опрост свих дугова.

Исте године Цезар је заједно са Марком Лицинијем Красом оптужен пред сенатом за учешће у завери коју је организовао римски политичар Луције Сергије Катилина. Петорица Катилининих блиских сарадника и пријатеља убијена су без суђења. Иако је конзул Марко Тулије Цицерон затражио смртну казну за обојицу, Цезар и Крас су ослобођени.

Цезар је 62. пре н.е. изабран за претора. Исте се године развео од своје друге жене, Помпеје. 61. пре н.е. Цезар одлази као пропретор у Шпанију где у војним освајањима стиче велико богатство. Године 60. пре н.е. враћа се у Рим и подмирује све своје дугове. Године 59. пре н.е. Цезар је заједно са Помпејом и Красом склопио први тријумвират. Циљ овог споразума је био преузимање власти у Римској републици из руку сената. Помпеј је био најчувенији римски генерал а Крас вероватно најбогатији Римљанин. Цезар је имао бројне политичке везе, па је ова подела власти била корисна за све. Да би учврстили савез Помпеј се жени Јулијом, Цезаровом једином ћерком. Иако је ово несумњиво био политички брак, љубав између Јулије и Помпеја била је обострана.

Тријумвири су поделили власт на начин да је Цезар добио Галију на управљање. Године 58. пре н.е. Цезар је започео галски рат који је трајао до 51. пре н.е. Резултат рата је била потпуна победа Римљана и покоравање средње Европе. Године 55. пре н.е. Помпеј и Крас су поново изабрани за конзуле а Цезар за проконзула на рок од још пет година. Године 54. пре н.е. Цезарова ћерка Јулија умире за време порођаја. Крас је погинуо у рату са Партима у бици код Караје, 53. пре н.е. Након Красове смрти Помпеј и Цезар почињу се међусобно удаљавати у стајалиштима, што коначно доводи и до грађанског рата између њих.

Док је Цезар још увек био у Галији, Помпеј је у Риму задобио већину у сенату. Када је Цезару истекао петогодишњи рок проконзула, 50. пре н.е., Сенат га позива у Рим. Сенат му наређује да се појави сам у Риму а да пре тога распусти војску. Цезар је знао да ће у Риму бити беспомоћан уколико нема имунитет као конзул, или уколико нема залеђе које му доноси заповедништво над легијама. Цезар је одбио наредбу Сената и 10. јануара 49. пре н.е. прешао са војском реку Рубикон. На Рубикону је била граница са Италијом и то је означило почетак грађанског рата. Легенда тврди да је након преласка Рубикона Цезар рекао Alea iacta est! ( Коцка је бачена ).

Многи сенатори су побегли из Рима јер нису знали да Цезар има свега једну легију са собом. Помпеј је имао много већу војску и Цезар му је нудио преговоре и могућност да обнове савезништво. Помпеј одбија. Прекретницу у грађанском рату доноси битка код Фарсала, 48. пре н.е. у којој Цезар побеђује двоструко бројнију Помпејеву војску. Помпеј бежи у Египат, а Цезар креће у потеру.

У Египту Цезар наноси пораз Птолемеју VIII у бици код Нила и препушта управу над Египтом Клеопатри VII. Затим је победио и понтског краља Фарнака II у бици код Зеле, 47. пре н.е. Након те битке послао је сенату чувену поруку Veni, vidi, vici! ( Дођох, видех, победих ). У међувремену, Помпеј је убијен у Египту. Цезар наноси поразе противницима и у бици код Тапсуса, 46. пре н.е. те Гнеју Помпеју, сину Помпеја Великог, у бици код Мунде, 45. пре н.е.

46. пре н.е. Цезар је по трећи пут постао конзул заједно са Марком Емилијем Лепидом, а 45. пре н.е. постаје једини конзул. На тај начин Цезар постаје апсолутни диктатор и сва власт у Римском Царству је у његовим рукама. 44. пре н.е. Цезар постаје конзул по пети пут, овај пут заједно са Марком Антонијем.

Цезара је при уласку у сенат убила групе сенатора у атентату на Мартовске иде 15. марта 44. пре н.е. Задобио је 23 убода ножевима. На челу завере били су Марко Јуније Брут, Гај Касије Лонгин и Гај Требоније. По предању, Цезарове последње речи упућене Бруту биле су ( неколико верзија ):

Καὶ συ τέκνον? ( грчки, И ти, сине? )
Tu quoque, Brute, filī mī! ( латински, Зар и ти, Бруте, сине мој! )
Et tu, Brute? ( латински, И ти, Бруте? )
Etiam tu, mi fili? (latinski, Зар и ти, мој сине?)
Након Цезаровог убиства створен је други тријумвират између Марка Антонија, Октавијана и Марка Емилија Лепида. Када су се тријумвири обрачунали са Цезаровим убицама (сви су или убијени или починили самоубиство) избио је нови грађански рат између Октавијана са једне и Марка Антонија и Клеопатре VII са друге стране. Победом у поморској бици код Акција, 31. пре н.е., Октавијан је постао самовладар а од 27. пре н.е. и службено први римски цар.

Цезар је послe смрти проглашен божанством, а његово име је постало део владарске титуле. Цезарево име се налази у корену речи Kaiser, ћесар и цар.


„Највећи Римљанин"
Многи га с разлогом зову највећим Римљанином, а поуздано се зна да је више ценио своје политичко деловање од оног књижевног, премда је имао широка књижевна интересовања, а бавио се и научним радом. Цезаров живот важан је за општу историју Римског Царства у његовом најсудбоноснијем добу после смрти Сулине када је стара сенаторска Република била на издисају. Вођа популара Марије био је Цезаров тетак, па многи сматрају да је управо због тога Цезар и отишао у Маријев демократски табор у којем је Сенат с правом видео смртног непријатеља. Сула га је стога и осудио на смрт, али га је доцније помиловао. Цезар је брзо напредовао ка свом главном циљу — да наследи умирућу Републику и преузме сву власт. Задобио је неограничену диктаторску и доживотну трибунску власт (tribunicia potestas), а уместо царске круне ловоров венац. Војник који је двапут прелазио Рајну и двапут се искрцавао на магловитој Британији хтео је да, као потомак легендарног Дарданца Енеје, родоначелника у римској историји не нарочито истакнутог јулијског рода (gens Iulia), пресели Рим, „главу света" (caput orbis), на место где је била Пријамова и Енејина Троја, дакле не на Босфор као Константин Велики, него пред Дарданеле. Римској господи није била по вољи та комбинација и принудна сеоба, а још мање Цезарова готово божанска сила и слава, па га је на Мартовске иде 44. године старе ере група завереника избола ножевима. Тек је Цезаров млади посинак и наследник Октавијан, прозван Август, довршио његово дело и постао, као „првак" (princeps), стварни владар Римског Царства. Деификовани Цезар (divus Iulius) трудио се да у ту највећу организацију античког света унесе не само политичко-економске него и друштвено-етичке садржаје. То су „човечност" (humanitas) и „благост" (clementia), али у римској редакцији, каква је била непозната грчком човеку. (Др Милан Будимир & др Мирон Флашар)


Књижевни рад
Изванредна оштрина и покретљивост Цезарова ума омогућила му је да се истовремено бави многим и различним пословима. Припадник старе угледне породице, овај је аристократа завршио најбоље школе. Као писац и научник (реформа календара и јулијанска хронологија) бавио се и лингвистичким проблемима. Његов изгубљени спис О аналогији (De analogia, год. —52. ст. е. ?) устаје против неологизама и бори се за пуризам и елеганцију, за избирљивост у књижевном латинском језику. Изгубљене су и Цезарове беседе издаване у различним збиркама у које су у познијим вековима уношени и неаутентични говори. Али многа античка сведочанства казују да је био одличан говорник, и то атикиста који негује јасан и једноставан стил. Од песничких текстова Цезарових сачуван је само епиграм упућен Теренцију, комедиографу докласичног доба који је имао сличне пуристичке принципе као стилиста. Цезар га стога и означава као љубитеља чистог језика (puri sermonis amator), a тај се суд доиста може применити и на самог Цезара чија је главна књижевничка снага у однегованој једноставности израза, често моћнијој и од Цицеронове блиставе фразе и богате периоде. Познато је да се у песништву огледао у разним радовима. Изгубљени су епиграми, трагедија Едип (Oedipus) и два спева: Похвала Херкула (Laudes Herculis) и Пут (Iter), песма о једном Цезарову путовању. Помиње се и једна збирка изрека (dicta collectanea) као његово дело. Сви су ови списи нестали, чини се, зато што је Цезаров наследник Август забранио њихово објављивање после Цезарове погибије. Изгубљен је и политички спис Анти-Катон (Anticato или Anticatones) што га је Цезар саставио у војном логору код Мунде године 45. пре н. е., дакле оне године када је водио најтежу борбу против присталица Помпејевих.

Марко Лициније Крас, (латински Marcus Licinius Crassus), надимак Dives, (око 115. пне. - Харан, 53. пне. ), војсковођа и политичар Римске републике.

Од 59. пне. члан првог тријумвирата уз Гаја Јулија Цезара и Помпеја Великог. Након његове смрти дошло је до грађанског рата између Цезара и Помпеја.

Крас је 87. пне. побегао из Рима када је власт преузео Гај Марије. Из Шпаније је прешао у Африку а затим у Италију гдје се придружио Сули. Као млади официр подржао је Луција Корнелија Сулу у грађанском рату од 83. пне. против популара. Након Сулине победе Крас се безобзирно обогатио на проскрипцијама. Но, прави извор његовог богатства, по Плутарху, била је спретна манипулација грађевинским земљиштем и некретнинама.

73. пне. Крас је постао претор. Када се Спартак у Трећем робовском рату, 72. пне., кренуо с робовском војском из Алпа према Риму, Крас је добио заповедништво над римском војском у Италији. Крас је победио Спартака 71. пне., али рат није могао бити завршен док се Помпеј није умешао. Тиме је устанак био угушен. Након победе Крас је прославио тријумф. Крас и Помпеј су заједно били изабрани за конзуле 70. пне.. Док је Помпеј градио војну каријеру, Крас је повећавао своје богатство и скупљао себи потпору у сенату.

65. пне. Крас служи као цензор. 63. пне. Крас и Цезар су пред сенатом оптужени да су суделовали у завери против сената коју је покренуо Катилина. Иако је конзул Цицерон затражио смртну казну, обојица су ослобођени. Највероватнији разлог ослобађања су Красове бројне везе у сенату.

Након 59. пне. Крас је с Помпејом и Цезаром склопио први тријумвират. Крас је у овом савезу видео могућност за постизања политичког утицаја у држави, који му је недостајао. 56. пне. тријумвират је обновљен, а 55. пне. Крас и Помпеј су именовани за конзуле. По новом уговору Красу је поверена управа над Шпанијом и Сиријом на пет година. 54. пне. Крас је као управни Сирије заратио са Парћанима, тражежи војну победу која му је била потребна да би свој положај учврстио према осталим тријумвирима. Парћани су му нанели катастрофалан пораз у бици код Каре, 53. пне.. Ту је Крас и погинуо. Парћани су га заробили, одмах погубили, одсекли му главу и послали је парћанском краљу.

Други римски грађански рат означава сукоб између Гаја Јулија Цезара и Гнеја Помпеја, који је трајао од 49. до 46. године ст. е.

Након распада првог тријумвирата Цезар је јануара 49. ст. е., супротно одлуци сената, са једном легијом прешао реку Рубикон, која је галске провинције делила од Италије. Самим тим почео је грађански рат, јер је појава проконзула с војском у Италији била незаконита. Главне Помпејеве снаге налазиле су се, међутим, у Хиспанији, па је он заједно са великим делом сенатора побегао у Грчку, након чега се цела Италија нашла у Цезаровим рукама. После кратког боравка у Риму Цезар је кренуо у Хиспанију, где је потукао Помпејеве трупе и принудио их на предају. По повратку из Хиспаније Цезар је проглашен за диктатора, али је на тој дужности провео свега 11 дана. Он је дефинитивно вратио права свима онима које је Сула био проскрибовао, спровео је изборе за конзуле и вратио диктаторска овлашћења. Крајем 49. ст. е. кренуо је у Грчку и искрцао се у Епиру. У бици код Фарсале (48. ст. е.) Помпеј је био потучен до ногу, али је још увек имао војску и флоту у Африци. Помпеј се тако искрцао на обали Египта, рачунајући на подршку египатског краља, али се његова нада изјаловила: плашећи се компликација, египатски краљ издајнички удеси да Помпеја убију.

Грађански рат се, међутим, тиме није завршио. Цезар је, идући за својим противником, дошао у Египат, где се у то време водила династичка борба за власт између Клеопатре и њеног млађег брата Птолемеја Диониса. Стигавши у Египат Цезар је стао на Клеопатрину страну надајући се, по свој прилици, да ће га краљица наградити не само својом љубављу него и новцем неопходним за рат. Војска и народ у Александрији определили су се за краља и отпочели опсаду двора у коме је био Цезар. Међутим, Цезару је стигло појачање и он је у бици код Нила (48. ст. е.) однео победу: Птолемеј Дионис је погинуо и власт је припала Клеопатри. У међувремену су се остаци Помпејеве војске и флоте окупили у Африци, где су примили нове регруте и одреде афричких савезника. Цезар је искрцао своју војску у Африци и код Тапса се сукобио са помпејевцима, којима је тада задао пресудан пораз (46. ст. е.). Помпејеви синови Гнеј и Секст Помпеј покушали су да образују нову војску у Шпанији, али је Цезар код Мунде уништио и последње њихове снаге.

Марко Антоније
Из пројекта Википедија
Скочи на: навигација, претрага
Марко Антоније (лат: Marcus Antonius, рођ. 86.- 83. год.- умро 30. год. пре Хр.) био је римски државник и војсковођа. Антоније је остао упамћен као пре свега као једна од водећих личности у време последње фазе грађанских ратова у Риму која се завршила управо његовим поразом у бици код Акција и успостављањем Августовог принципата. Антонијева љубавна веза са краљицом Египта, Клеопатром доцније ће постати предмет инспирације за бројне уметнике.

Садржај
1 Младост
2 У Цезарeвој сенци
3 Цезарево наслеђе
4 Други тријумвират
5 Антоније и Клеопатра
6 Од Тарента до Акција
7 Епилог

Младост
Антоније је рођен између 86. и 83. год. пре Христа као најстарији син Марка Антонија Критског (Creticus) и Цезарове рођаке Јулије. Отац му је умро недуго након што су га Крићани тешко поразили 74. год., тако да је на Јулију Антонију пало да подиже њихова три сина: Марка, Луција и Гаја. Антонијева мајка се убрзо преудала за Публија Корнелија Лентула Суру, али је 63. год. остала и без другог супруга пошто је Сура погубљен као учесник у Каталининој завери. По каснијој традицији, Марко Антоније је растао без родитељског ауторитета и врло рано се одао различитим пороцима попут коцкања и опијања. Да би избегао своје поверенике отишао је у Атину на студије реторике. Ту је ступио у службу римског намесника Сирије Аула Габинија (57.-55.) са којим је учествовао у ратовима на Истоку. Антоније је пратио Габинија у походима у Јудеји, где је подржан јерусалимски првосвештеник Антипатар (отац Ирода Великог) против легитимне династије Хазмонеја, и у Египту, где су римске трупе омогућиле да се на краљевски престо врати Птолемеј XII Аулет. Приликом свог првог боравка у Египту 55. године, Антоније је посетио Александрију и први пут видео краљеву ћеркицу Клеопатру, тада девојчицу од око 14 година.


У Цезарeвој сенци
У Габинијевим источним походима Антоније се показао као врстан комадант коњице и 54. године се , вероватно по препоруци Габинија, који је био Цезаров присталица, придружио Цезаровом штабу током Галских ратова. Цезар је у Антонију стекао оданог следбеника и поверљивог војсковођу, иако није увек имао само хвалу за Антонијев карактер. Као Цезаров штићеник, Антоније је 52. године постао квестор и све до 50. године је обављао службу Цезаровог легата (заменика у војним пословима). Најзад, Антоније је изабран за народног трибуна за 49. годину, на положај који је у последњем веку Римске републике доносио велика овлашћења. У јануару 49. године сенат је наредио Цезару да се врати као приватно лице у Рим, али су Антоније и његов колега Квинт Касије затражили да се исто затражи и од Помпеја. Након тога, оба трибуна су избачена из сената и морали су да побегну из Рима прерушени у робове. Трибуни су отишли Цезару у Цисалпинску Галију (данашња Ломбардија) и Цезар је прогон народних трибуна представио као политичкпо насиље због кога је прешао Рубикон и повео војску на Рим.

У грађанском рату који је уследио Антоније је прво током четрдесетодневног Цезаровог похода у Шпанији остао у Италији као Цезарeв заменик. Код Фарсале (48. год.), где је Помпеј одлучујуће поражен, Антоније је командовао левим крилом Цезареве војске. Након тога, Цезар, сада диктатор, именује Антонија за свог заповедника коњице (magister equitum), формално гледано другог човека у државној хијерархији. Током даљих Цезарeвих ратова са помпејевцима, Антоније је остао по страни све до 44. године. Изгледа да се није показао као довољно компетентан администратор у Италији 47. године. Најзад, 44. год. постаје конзул и колега у Цезарeвом петом конзулату. Иако је одраније био упознат са различитим плановима које су римски оптимати ковали против Цезара, Антоније је до краја остао веран свом заштитнику. На Мартовске иде (15. март) 44. године, Цезар је убијен од стране присталица републике. Парадоксално, Антонијев успон почиње баш након убиства његовог доброчинитеља.


Цезарево наслеђе
Завереници су убили Цезара из идеализма прижељкујући обнову древне републике. Бар на речима нису желели и обрачун са Цезаревим присталицама да не би рескирали нови грађански рат. Међутим, расположење међу становницима Рима и у војсци било је другачији и као Цезарови следбеници у јавности у први план избијају Антоније, изабрани конзул за 44., и заповедник коњице Лепид. Антоније је вешто одржао мир и предложио компромисно решење: да се Цезарева дела и закони потврде у сенату, а да се његовим убицама не суди већ да се пошаљу далеко ван Италије на различите положаје у провинцијама. Антоније је затим додатно учврстио свој положај тако што је организовао јавни погреб и читање Цезарeве опоруке. Над одром свог патрона одржао је чувени говор којим је распалио осветољубивот римске светине према цезароубицама. Али, када се чинило да је Антоније на врхунцу популарности, готово изненада се крајем априла 44. појављује озбиљан такмац у погледу Цезаревог наслеђа: Октавијан. Октавијан је био унук Цезареве сестре и његов најближи мушки рођак. Цезар је изгледа имао велике планове за њега и усинио га је у тестаменту. Из Аполоније (данас Валона у Албанији), где је боравио са Цезарeвим легионарима, Октавијан стиже преко Бриндизија у Рим праћен ветеранима и већ овенчан ореолом јединог и правог Цезарeвог наследника. Између плаховитог Антонија и младог (19 година), али рационалног Октавијана долази до првих сукоба: Антоније је утајио Октавијаново наслеђе и разделио га народу у циљу подизања сопствене популарности. Антоније и Октавијан окупљају приватне војске, и они и цезароубице покушавају да се домогну надзора над провинцијама са бројном војском и/или важним стратешким положајем. Октавијан критикује Антонијеву недоследност у односу на цезароубице, а Цицерон, по узору на Демостена, издаје низ Филипика управљених против Антонија. Крајем 44. године Антонијев конзулат је при крају и он покушава да обезбеди себи управу над Цисалпинском Галијом одакле би лако надзирао Италију. Док са Истока стижу вести да је Брут преузео команду над Македонијом, а Касије над Сиријом, половином новембра Антоније креће да одузме Цисалпину Дециму Бруту, још једном од уротника. Антонијево одсуство сенат користи да га прогласи за државног непријатеља и шаље против њега војску предвођену конзулима и младим Октавијаном, коме је упркос годинама и неискуству дат пропреторски империјум тј овлашћења бившег претора. Сенат чак Касију и Бруту даје команду над свим источним провинцијама. У даљим сукобима, познатим као Мутински рат, оба конзула гину, Антоније се повлачи ка Нарбонској Галији, Децим Брут остаје утврђен у Мутини (данашња Модена), а Октавијан са укупно осам легија креће на Рим и намеће се као конзул за 43. годину. У Нарбонској Галији Антоније и Лепид склапају савез и окупљају војску, а Октавијан, свестан да Брут и Касије располажу са 19 легија, мири се са Антонијем. Захваљујући Октавијану, Брут и Касије су проглашени за јавне непријатеље и укинута им је амнестија, која је пак обезбеђена за Лепида и Антонија. Најаву даљег приближавања цезароваца главом плаћа Децим Брут који је убијен у бекству из Мутине.


Други тријумвират
Најзад, Антоније, Октавијан и Лепид склапају Други тријумвират на основу међусобног споразума постигнутог у Бононији (данашња Болоња). За разлику од Првог, Други тријумвират је био јавни споразум између три моћника који је потврдила народна скупштина 27. новембра 43. године (lex Titia). Tријумвири овлашћени да уреде државу (tres viri rei publicae constituendae) добили су овлашћења на пет година са циљем да окончају грађански рат. Њихов договор је одређивао нове магистрате, као и спискове неподобних које је требало погубити или прогнати и одузети им имовину. Ове проскрипције показале су се нарочито суровим, стадало је три стотине сенатора (међу којима и Цицерон) и преко две хиљаде припадника коњаничког сталежа, а тријумвири су постигли главни циљ-прикупили су довољно средстава за будући обрачун са цезароубицама и збрињавање ислужених војника. Проскрипције су натерале велики број угледних и богатих људи да се склоне а Сицилију коју је у то време држао Секст Помпеј, Помпејев млађи син и вешт пират. И поред великих тешкоћа, Октавијан и Антоније су успели да пребаце своје трупе преко Јадрана на Балкан у јесен 42. године. Октавијан се током даљих припрема разболео, тако да је Антоније преузео на себе већи део послова војсковође. Антоније је са главнином војске отишао у Амфипољ, који је његова претходница већ утврдила. Војска цезароваца била је смештена у мочварном крају у околини Филипа и није могла рачунати на скори довоз намерница, тако да је Антоније покушао да противничкој страни наметне отворену битку што пре. Најзад му је то успело и у првом сукобу успео је да потисне Касијеву војску и заузме њихов табор. Иако је исход битке био у ствари неодлучан, пошто је Брут поразио лево крило цезароваца, али је разочарани Касије извршио самоубиство. Међутим, битка код Филипа је у ствари решена у другом сукобу на који су Брута натерали његови нестрпљиви војници три недеље касније. Овога пута Октавијанове легије су однеле превагу, а Антоније је у општем расулу успешно заузео непријатељске логоре и послао коњицу да гони остатке непријатељске војске. Брут се склонио са пратњом у околна брда али је и он ускоро живот окончао самоубиством.

После Филипа Антонијева војничка слава била је на врхунцу. Победничке војсковође су између себе разделили провинције на рачун наводно нелојалног Лепида и преосталу војску. Већина легија је отпуштена, али су тријумвири задржали 11 легија. Октавијан је са пет легија и 4000 коњаника отишао у Италију са тешким задатком да обезбеди довољно земљишних поседа за збрињавање 100 000 војних ветерана. Антонију је остављена нешто већа војска од шест легија и десет хиљада коњаника и он се упутио на Исток где је од богатих хеленистичких градова требао да изнуди довољно новца који би био подељен отпуштеним војницима. Од западних провинција задржао је под својом контролом само Галију. Показаће се да је, по много чему, Антонијев избор био погрешан.


Антоније и Клеопатра
Антоније је затим у Пергаму окупио провинцијалце и наложио им да порез који је дугован римској држави за претходних десет година исплате у року од две. Затим је наставио даље на исток решавајући спорове између градова и помажући оним римским клијентима које је Касијева владавина оштетила (нпр. Родосу). Најзад, у Тарсу је срео египатску краљицу Клеопатру која је изашла пред њега како би се оправдала за своје неучествовање у рату против цезароубица. Антички извори подвлаче да је Антоније био занет Клеопатрином разборитошћу и лепотом и да је убрзо постао њен љубавник и оруђе у борби за власт. По његовом наређењу Клеопатрина сестра и ривалка Арсиноја је убијена у Милету, а уклоњено је још неколико краљичиних непријатеља. Већ зиму 41./40. Антоније је провео у Александрији, али је почетком 40. морао да се врати на Запад. Клеопатру неће видети наредне четири године, као ни близанце које му је родила: Александра Хелија и Клеопатру Селену. Октавијан се у међувремену вратио у Италију, послао Лепида у Африку и прионуо на посао поделе земље ветеранима. Задак је био врло тежак, пошто је требало раселити становнике са земље 16 средњеиталских градова који су обећани ветеранима, али је Октавијану обезбедио популарно

Јулијевци-Клаудијевци, односно Јулијевско-клаудијевска династија, термин је којим се означавају првих пет римских царева, који су се на престолу налазили од 27. године ст. е., када је Октавијан Август успоставио поредак познат под називом принципат, до 68. године н. е., када је цар Нерон извршио самоубиство. Свих пет царева били су путем брачних веза и посвојења повезани с патрицијским римским родовима Јулијеваца (Иулии) и Клаудијеваца (Цлаудии).

Октавијан Август је припадао роду Јулијеваца јер га је посвојио Јулије Цезар, његов ујак у другом колену. Тиберије, кога је Август одредио за наследника, припадао је роду Клаудијеваца, али је након посвојења од стране Августа постао припадником и рода Јулијеваца. Последња три цара јулијевско-клаудијевске династије имала су заједничко јулијевско-клаудијевско порекло. Калигула је имао заједничко јулијско-клаудијевско порекло, а био је и рођени Августов праунук. Клаудије је припадао роду Клаудијеваца, али је истовремено био и члан рода Јулијеваца преко своје баке с мајчине стране, Октавије Старије, Августове сестре, чија је пак бака са мајчине стране била Јулија, сестра Јулија Цезара. Нерон је такође делио заједничке јулијевско-клаудијевске претке и био је рођени Августов чукунунук.

Занимљиво је колико се често међу владарима јулијевско-клаудијевске династије наилази на крвно сродство ујака односно нећака у другом колену:

1) Август је био Цезаров нећак у другом колену Јулија Цезара (и његов адоптивни син).
2) Калигула је био Тиберијев нећак у другом колену (и његов адоптивни син)
3) Клаудије је био Августов нећак у другом колену.
4) Нерон је био Клаудијев нећак у другом колену (и његов адоптивни син)).
Осим тога, цар је понекад своме наследнику био очух, дакле постојао је однос успостављен путем брачних веза:

1) Август је био Тиберијев очух.
2) Нерон, поред тога што је био Клаудијев нећак у другом колену, био је такође његов посинак (његова мајка Агрипина била је Клаудијева нећакиња а истовремено и Клаудијева четврта жена). Често је присутан и однос ујак/нећак: Тиберије је био Клаудијев ујак, а Клаудије Калигулин.
Ниједан јулијевско-клаудијевски цар није био директни потомак у крвном сродству са својим непосредним претходником. И Тиберије и Клаудије имали су директних потомака (Тиберијев унук Тиберије Гемел, Клаудијев син Британик), али су за наследнике престола обојица одабрала своје нећаке у другом колену.

Август (27. ст. е. ― 14. н. е.)
Тиберије (14―37)
Калигула (37―41)
Клаудије (41―54)
Нерон (54―68)

Флавијевци, односно Флавијевска династија, означава три римска цара која су владала од 69. године н. е., познате као »Година четири цара«, до 96. године, када је последњи члан ове династије био убијен, након чега је на престо ступила Антонинска династија. Сва три цара наставила су владати углавном у оквирима принципата каквог га је устројио још Октавијан Август, премда за владе трећег цара даље јачају апсолутистичке тенденције.

Веспазијан (69―79)
Тит Веспазијан (79―81), старији син Веспазијанов
Домицијан (81―96), млађи син Веспазијанов

Анонини, односно Антонинска династија, означава шесторицу римских царева, који су владали од убиства Домицијана 96. године н. е. до убиства Комода 192. године, премда су заправо само три последња цара били прави Антонини.

Нерва
Трајан (98―117), посинак Нервин
Хадријан (117―138), рођак и затим посинак Трајанов
Антонин Пије (138―161), посинак Хадријанов
Марко Аурелије (161-180), посинак Антонија Пија
Комод (180―192), син Марка Аурелија
Међу Антонине обично се убраја и Луције Вер (161―169), који је неко време био савладар Марка Аурелија.

Године 138. цар Хадријан је на самрти Антонија Пија посинио и именовао својим наследником под условом да Антонин посини Марка Аурелија и Луција Вера. Након што је Хадријан умро, Антонин је започео своју мирну и благу владавину, трудећи се да поштује уставне оквире принципата какве их је установио још Октавијан Август те добровољно делећи своју власт с римским сенатом. Исту је политику наставио и његов посинак Марко Аурелије.

Нерва, Трајан, Хадријан, Антонин Пије и Аурелије познати су у историји као »Пет добрих царева«, а њихова владавина често се сматра врхунцем Римског Царства. Аурелијев рођени син Комод, међутим, успео је да доведе до краја линију »Петорице добрих царева« и уништи »римски мир« (паx Романа) који је био успостављен више од два века раније.

Под термином "Пет добрих царева" подразумева се период највеће моћи Римског Царства, када су владали следећи цареви:

Нерва 96.-98.
Трајан 98.-117.
Хадријан 117.-138.
Антонин Пије 138.-161.
Марко Аурелије 161.-180. године.
То је био период изузетног развоја Римског Царства, када су цареви владали у сагласју са сенатом и када су се држали закона. У овом периоду цареве су наслеђивали најспособнији људи у царству; први природни син који је прекинуо овај низ био је син Марка Аурелија Комод, који се показао као врло рђав избор. Добре особине ових царева нарочито долазе до изражаја када се има у виду да су их наследили рђави владари током III века, који су у знатној мери допринели Кризи III века.

Флавије Клаудије Јулијан (Flavius Claudius Julianus), 331, Константинопољ - 363, Маранга на Тигру, римски цар. Хришћани су га називали Јулијан Апостата, односно Јулијан Отпадник, будући да се одрекао хришћанства.

Био је римски цар од 360. до 363. године, синовац цара Константина. Пре него што је ступио на престо водио је успешан четворогодишњи рат у Галији. Извикан је за цара од стране трупа у Паризу, а умирући цар Констанције II прогласио га је за наследника, па је тако избегнут грађански рат.

По ступању на престо одрекао се хришћанства, које се у оно вријеме јако брзо ширило и покушао је да обнови просвећено римско паганство (идеале неоплатонизма: хуманост и љепота, против хришћанства). Велики утицај на његов поглед на свет и религијска уверења имало је читање Хомерових епова: окренуо се хеленизму и покушао да му поврати сјај и утицај. Није имао успјеха да испуни своју жељу.

Писао је доста, на грчком језику: панегирике цару Констанцију, химне, критике цара Константина и хришћана, полемике. Тако је стекао назив Филозоф.

Погинуо је у рату против Персијанаца.

Руски писац Д. Мерешковски је обрадио његов живот у роману "Антихрист".

Римски цар Флавије Валерије Константин (Flavius Valerius Constantinus), познатији као Константин I Велики (306-337), спада у најужи круг владара, државника и верских вођа који су одредили судбину Европе. Као реформатор спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Као први римски владар који је пригрлио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства и узрастање хришћанства у доминатну веру тадашњег цивилизованог света. Отпочињањем христијанизације Царства, као и оснивањем Цариграда,Константин је ударио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти канонизован, а у православним црквама, укључујући и Српску православну цркву, поштује се као светац и "равноапостолни цар".

Садржај
1 Младост
2 Константиново проглашење за цара
3 Константинов успон (306-312)
4 Константиново преобраћење у хришћанство
5 Константин и Лициније (313-324)
6 Никеја и Константинопољ
7 Константинове последње године
8 Литература
9 Спољашње везе

Младост
Константин се родио између 271. и 273. године, 27. фебруара, у римском граду Наису (Naissus) тј. данашњем Нишу, у провинцији Горња Мезија (Moesia Superior). Отац му је био Констанције Хлор, у то време римски официр високог ранга, а мајка Јелена, жена скромног порекла, по некима гостионичарева кћи. Пошто су Констанције и Јелена припадали различитим друштвеним класама, највероватније је да су живели у конкубинату, јединој врсти брака могућној супружницима непомирљивог друштвеног порекла.

Констанције Хлор је временом узнапредовао до места преторијанског префекта цара Максимијана (286.-305, друга влада: 306-308), Диоклецијановог савладара. Када се 293. године јавила потреба да се царски колегијум прошири, августи Диоклецијан и Максимијан су за савладаре нижег ранга-цезаре узели Галерија и Констанција. Царски колегијум (тетрархија-четворовлашће) требало је да представља и велику и сложну породицу тако да су цезари постали зетови августа. Констанције је морао да се растане од Јелене и ожени Максимијанову ћерку (или пасторку?) Теодору. Затим је упућен У Галију са наређењем да брани римску границу на Рајни од варвара и покуша да преотме Британију узурпатору Караузију. Константин, тада младић од двадесетак година, послат је на исток, на Диоклецијанов двор. Могуће је да је Константин требало да буде талац тј залог доброг владања и спутавања амбиција његовог оца. Са друге стране, Диоклецијан је можда Константина сматрао за будућег престолонаследника те је желео да га на свом двору образује и упути у административне и војне послове.


Константиново проглашење за цара
По ретким поменима у изворима, изгледа да је Константин пратио цезара Галерија у његовим походима против подунавских варвара и против Сасанидске Персије (298) и Диоклецијана у посети Египту (301/2). На Галеријев подстрек, Диоклецијан је 303. започео Велики прогон, последњи и најсуровији прогон хришћана у Римском царству. Важно је подвући да је само први од четири едикта против хришћана објављен у западном делу царства и да су Максимијан и цезар Констанције, морали да га примене. Колико су у томе били ревносни остаје друго питање. Констанције је бар гајио симпатије према хришћанима и по речима хришћанског оратора Лактанција, Констанције је уништио неколико цркава, али је сачувао "...прави храм Божји који је тело човеково". Борба против хришћанске цркве само је привремено заокупила Диоклецијана, пошто је питање наслеђивања престола постало акутно после августове хроничне болешљивости од зиме 303/304. године. Већ 1. маја 305. Диоклецијан се у близини Никомедије добровољно повукао са власти заједно са својим савладаром Максимијаном. Галерије и Констанције су постали нови августи, а њихови цезари двојица Галеријевих штићеника, Север и Максимин II Даја, Галеријев сестрић. На очиглед свих Констанцијев одрасли син Константин и Максимијанов Максенције су заобиђени у подели власти.

Изгледа да је са оваквим исходом догађаја Константинов положај на Галеријевом двору постао опасан. Констанције је, изговарајући се слабим здрављем, затражио од Галерија да му пошаље сина и Константин се у лето 305. најзад придружио оцу. Након заједничког похода против Пикта, Контанције је умро у Ебуракуму (данашњем Јорку) 25. јула 306. Његова смрт је дубоко уздрмала Диоклецијанов систем, пошто су окупљени војници извикали за новог августа покојниковог сина Константина. Иако је у почетку био срдит, Галерије је одобрио уздизање Константина, али само за цезара потчињеног Северу, новом августу запада. Иако четврти у хијерархији царског колегијума, Константин је задржао сигурну власт над територијама свог оца: Галијом, Британијом и Шпанијом. Један од првих Константинових потеза био је да, супротно својим недовољним овлашћењима, повуче све мере против хришћана и врати им њихова права и имовину. Константин је, у складу са уобичајном праксом, спровео апотеозу свога оца и касније је увек са поносом истицао да је син деификованог Констанција. Иако се одмах на почетку владе приказао као заштитник хришћана, Константин на новцу, који је ковао у ковницама на својој територији (Трир, Лондон и Арл) слави паганске богове.


Константинов успон (306-312)
Константинова узурпација која је на крају легитимисана послужила је за узор другом заобиђеном царском сину - Максенцију који се 28. октобра 306. прогласио за цара у Риму, уз помоћ и подршку сената и преторијанске гарде. Галерије је одбио да га призна за легитимног владара, али се и поред тога Максенције одржао као владар Италије и Африке. Пред оваквом опасношћу, Максенције је позвао у помоћ оца Максимијана који се изгледа није приликом абдикације опростио од владарских амбиција. Север је убрзо напуштен од својих легионара и у Равени се предао Максимијану, да би убрзо био погубљен.

Овакав след догађаја натерао је Галерија да се у јесен 307. лично упути у Италију и покуша да свргне Максенција и Максимијана. Истовремено, Максимијан се обратио Константину тражећи савезника у борби са јаросним Галеријем. Максимијан се са Константином састао у Триру, Константиновој резиденцији, и предложио му савезништво. Некадашњи augustus Herculius понудио је Константину признање његове титуле августа и женидбу са Максимијановом ћерком Фаустом. Константин је оберучке прихватио понуду, растао се од дотадашње супруге Минервине,која му је око 305. родила сина Криспа, и септембру 307. год. у Триру је обављена двострука церемонија Константиновог проглашења за августа и венчања са Фаустом. У међувремену, и Галерије је доживео неуспех у походу на Италију и морао се неславно повући. Иако родбински повезан са Херкулијима, Константин није учинио ништа што би могло да нашкоди Галерију. Након што је опасност прошла, Максенције се посвађао са оцем и протерао га са својих поседа.

Као чувар Диоклецијановог наслеђа, Галерије је потпуно изгубио контролу над западном половином Царства. Најзад, у јесен 308. у Карнунтуму у Панонији (близу данашњег Беча) састали су се Галерије, Максимијан и Диоклецијан, који се само ради ове прилике, у којој је требало уредити прилике у царству, вратио из "пензије". Максимијан је тако поново натеран на повлачење са власти, док је Лициније (308-324), Галеријев фаворит, директно проглашен за августа 11. новембра 308. године. Константину је опроштено одметање из 307. год. и поново је као цезар примљен у владајућу тетрархију.

Споразум из Карнунтума, супротно очекивањима, почетком 309. оспорио је Галеријев сестрић, цезар Максимин. Лицинијево моментално уздизање у августа повредило је Максиминову сујету и он је самовољно узео титулу августа 1. маја 310. год. Како је и Константин од раније претендовао на положај виши од цезарског у лето 310. сва четири легитимна владара су понела титулу августа.

После Карнунтума, Максимијан се вратио у Галију и пред Константином јавно одрекао царских инсигнија, али чим је Константин у лето 310. отишао у поход на рајнске варваре, Максимијан се у Масилији по трећи пут прогласио за августа. Када се легитимни владар појавио Максимијан је изручен Константину. По Лактанцију, Максимијан је натеран да се потчини Константину, али је затим покушао да изведе неуспели атентат на дотада великодушног зета. Овога пута Константин је натерао таста Максимијана да изврши самоубиство.


Уклањање Максимијана Херкулија означило је Константинов раскид са тетрархијским начелом легитимности. Из августа 310. сачуван нам је један анонимни латински панегирик упућен Константину који открива нову идеолошку подлогу Константиновог владарског легитимитета. Открива се да је Константин потомак Клаудија II Готског (268-70), али се подвлачи и његово право на престо као сина дивинизираног Констанција. Најзад, на путу из Марсеја у Трир Константин посећује неименовани Аполонов храм. Ту цар доживљава сусрет са Аполоном, са којим дели читав низ врлина, који му открива пророчанство по коме је управо он, Константин, најављен као владар читавог света. Ова Константинова "паганска визија" се пре свега може посматрати као пропагандно оружје. Цар се управо одрекао једне, али зато јавно истиче другу основу своје власти: наследно право и одобравање богова. Управо од 310. на Константиновом новцу се појављује Непобедиво Сунце (Sol Invictus), које слави као свог пратиоца и заштитника (SOLI INVICTI COMITI).


Константиново преобраћење у хришћанство
Онемоћао од болести, Галерије је на самрти 30. априла 311. у Сердики (данашњој Софији) издао Едикт о толеранцији. Галерије је наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Балкан и Мала Азија) и наложио им је да се моле за спас владара, државе и себе самих. Његове територије су поделили Лициније и Максимин Даја између себе, Лициније балканске, Максимин малоазијске. Уклањање Максимијана 310. је довело до затезања односа између Константина и Максенција. Почетком 312. год. Константин је склопио савез са Лицинијем, владарем Подунавља и Балкана,а затим је чим су временске прилике дозволиле са невеликом војском од око 40 000 војника прешао Алпе у пролеће 312. године. После тешко извојеване победе код Вероне, Константин је постао неоспорни господар северне Италије. Максенције се, на вести о неуспеху своје војске на северу, затворио унутар римских бедема. На путу за Вечни Град Константин је доживео мистично искуство након кога се отворено определио за хришћанску веру. По Лактанцију, чији је спис "О смрти прогонитеља" настао већ око 317/8. год, Константину је у сну, у ноћи која је претходила бици код Милвијског моста,наложено да на штитове својих војника стави слово Х са вертикалном цртом закривљеном при врху тако да формира христорам. По Константиновом биографу епископу Јевсевију Цезарејском, који је цареву биографију саставио нешто после 337. год., цар му је лично и под заклетвом неколико година касније испричао читав догађај. По Евсевијевој причи у Vita Constantini, цар се молио богу кога је поштовао и његов отац и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни крст са натписом "овим побеђуј" (τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење визије док га у сну није посетио Христ и препоручио му да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и искористи га у бици. Сутрадан Константин је наредио да се искује