Ja sam to primetio jos na staroj temi po nekim postupcima, ali rek'o, necu da donosim ishitrene zakljuchke... 

taj sam !   

A ja bih baš volela da dobijem taj rad kad bude bio gotov, jako me zanima. 

dare_,
Preferiram drustvo introvertnih osoba, jer smatram da cemo tako lakse uspostaviti zajednicki jezik.
Vecina mog drustva su introvertni, mada imam par blagih ekstroverata sa kojima se super slazem, napominjem da su to dugogodisnji prijatelji.
Iskreno, pre mi je smetalo da budem medju ekstrovernim ljudima. Slusas one price "E ja sam bio ovde, onde, radio to, to, to", a ti zbog straha ili cega vec, pucas u sebi dok slusas to, jer svi deluju tako zadovoljni tim "intenzivnim" zivotima, a ti se tezis tome nekako, a opet ti tako smeta i muka ti je da slusas to, ali znas da ne mozes da dosegnes to zbog svog "hendikepa".
E sada kada subjekat shvati da biti introvertan nije "hendikep", pa bar ne toliki, onda jednostavno ignorise svu tu pricu, tj. ne puca vise u sebi niti tezi da se uklopi u te tokove, koje ne podnosi.
Tako da, nemam puno ekstrovertnih ljudi oko sebe, ali zato stranaca ekstrovertnih imam na pretek.
Procedura, ignorisanje.
Fokusiraj se na anksioznost. Nikog nije briga kako izgledas, nikog nije briga sto si usao poslednji u sobu pa su te svi gledali, a da i nekog jeste, njihovo misljenje ti ne znaci mnogo, sedi i cuti, eventualno reci neku glupost, samo da pokazes sebi da te nije briga o tome sta ce ko da misli o tvom nacinu ponasanja, budi svoj, tudje misljenje ne znaci nista, vazno je kako dozivljas sebe. (inace sam "blesave" prirode i lak na manjim banalnostima, da ne mislite da sve to radim namerno).
Sto se ovog tice da su svi isti, to je samo generalizacija, ne mora da znaci da su zli.
Ali moj odbrambeni mehanizam kaze drugacije.
Fokusira se na te razlike, i jednostavno kaze mi da sam ti ljudima ne mogu imati neki dublji odnos osim small talka (i neke banalne, ali smesne opaske).
Sa svojim "istomisljenicima" (volim taj naziv ) obicno kritikujem ekstrovertne, kao i one koji nemaju iste ideale, osecam se potpuno skoro potpuno slobodno ali i dalje nemam tu naviku da posecujem ljude i da im se javljam.
Nemam tu potrebu jednostavno.
Ne bojim se da uzmem telefon u ruke i da kazem :"Kako si, sta radis?" jer znam da ce posle te recenice doci opet ona tisina koja osecam sa strancima.
Ne zanima me da slusam, sta je ko radio, gde je bio ili nesto, pa zato da ga zovem i pitam.
Ako ga sretnem licem u lice pitacu ga.
Inace da napomenem, kod mojih blago ekstrovertnih prijatelja, koji izlaze i opijaju se ne osecam nikakvu odbojnost.
Ne osecam da su zli, jer ih znam celog zivota.
Stavise o svemu tome mozemo da pricamo potpuno opusteno, gde su bili, koliko popili i sl. (mada brzo dojadi, ali ih nikako ne osudjujem)
Dok bi recimo takav razgovor sa strancem doveo do osudjivanja.
Ignorisi, osudi kao neupotrebljvo.
(Nemam prava, znam to, i nemojte da vas ovo neupotrebljivo plasi pa da pomislite da volim koristoljublje).
Pod neupotrebljivo smatram ono sto sam gore naveo, neupotrebljivo za bilo kakvu diskusiju, odnos, osim small talka.
A uloga neta...
Dvojaka, mozda cak i odmaze.
Jer tesko je da ce anksiozna osoba dici glas za sebe, pa i na netu.
Mozda uspe da se otvari i nadje osobe slicne sebi, jer anksioznima to i treba.
Ne neko da im kaze, e idi na lecenje (mada verovatno je pozeljno).
Vec im treba neko ko ce im reci, znam kako je to, i ja patim od toga, ali borim se, a mozes i ti.
Znam kako je meni uvek smetalo dok su mi ljudi nabijali na nos da drhtim, tresem se, zamuckujem kada pricam i sl.
Sada sam sve to skoro iskorenio, jer takav sam, imam problem i prihvatam to.
Znam i anksiozne i introvertne ljude koji nisu zadovoljili kriterijume, pa su stoga odbaceni, zbog nekih ideala.
Citanje o problemu moze nekog ubedaciti, ili mu pomoci da prihvati da ima problem, ja se trudim ovo drugo .
Ali definitivno najbolji lek, ali najtezi anksioznima je da se upoznaju se nekim novim, koga znaju preko neta.
Govorim iz empirijskog iskustva.
Naravno to je dovelo do jos jednog razocarenja, ali za to su krivi visoki kriterijumi koje namecem drugima.
Posle tog vatrenog krstenja, iako sam drhtao kao prut, pa cak se i tresao dok kucam ispred monitora,
osecam se ravnodusno prema strancima.
Nemam strah vise da gledam ljude u oci kada mi se obracaju direktno, mogu da nekome pokazem pravac, pa cak i da odem do frizera.
Preziveo sam polaganje voznje, odlazak na lekarski pregled, vadjenje licne i vozacke, cekanje u redovima na salterima, potpisivanje dokumenata, razgovor
sa organima reda itd...
Dokazao sam sebi da mogu.
Mada ima jos da se radi.
I dalje je tu  odbojnost prema prodavnicama, lekarima i psiholozima , mada verujem da mogu uspeti, pitanje ja kada.
Od kako sam poceo da razmisljam briga me sta drugi misle o meni, kako izgledam, da li crvenim ili sta vec osecam se bolje.
Tako i kazem nekim fobicarima koje znam.
Mada plasim se da ih ne oduvucem u drugu krajnost u koju sam zapao.
Znaci, fobicari mogu da "pohvataju" fore neke na netu, cisto da vide kako da se nose sa ljudima u konverzaciji.
Ja sam to, donekle savladao ali ipak nastane ta tisina, koja i ne smeta vise.
Manjak tema, osudjivanje, kritika, ravnodusnost i narcizam cine cuda.
Sa anksioznoscu se nekako borim, a za osudjivanje i kritiku bi zamolio vasu pomoc.
Nadam se da ovo pomaze tvom radu nekako .

 :-k neznam kako da nagem resenje za panicni napadi -nepodnosljivi su

Sad cu ja malo glumeti psihologa...
Kako izgleda taj napad i kada nastaje?
Moras malo opistati problem...

Ne volis extrovertnost, zapravo, ubedio si sebe da sa takvim ljudima nema mnogo pametnih reci da se razmeni. Takvi koji govore o dogadjanjima iz svog zivota surovo te bacaju u spoljni svet, gde je tvoj zivot siromasan i stoji. Zato tezis introvertama, koji su, cini se, dovoljni sebi, jer znas da ce takvi ceniti bogatstvo unutarnjeg zivljenja. A opet, nesto te vuce ka spolja, i cini da se osecas praznim.
Vecinu problema vrtis u krug umesto da pogledas nekog u oci, saslusas njegovu pricu dana, progutas je i za 5min shvatis da je to njegov zivot, i da se ti da si na njegovom mestu ne bi ni upola tako dobro proveo jer te ne bi ni zanimalo. U tom smislu sam ti predlozila da prihvatis ljude oko sebe, tesko da ces im ikad prici vise ako do sad nije islo, osim onima koji su slicni tebi, takve osetis svuda i uvek. Jednom mozda naucis da istupis iz kruga, ali samosvest ostaje da nadgleda, i to nije lose, samo je nauci da kontrolises (nesto sa cim se ja jos uvek rvem)

A sta spada pod prihvatanjem?
Ja sam na to uvek gledao kao resavanje problema i normalno funkcionisanje.
A mozda je prihvatanje samo, gutanje te price, i postojanje u ovom stanju bez promene.
A vecinu prica mogu da svarim, malo teze, osim onih koje krse zakone ove drzave.

Imaš li ti brate djevojku ? 

Probaj da se ubacis u taj zivot, probaj neko vreme da radis sto druge cini srecnima, govori sto drugi govore, smej se na njihov nacin, i videces posle nekog vremena koliko ces biti zatrovan ali ces nauciti da razlicitost nije pogubna, mada ne zelim da te tesim, ume da bude naporna. Ali bolje je biti i takav svoj nego trpati negde gde ni ne osecas da si ziv, a to je najbitnije