Ex  ponto    Ivo Andric

                 ....najlepsi delovi....

  "Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo."

   "Sve je u meni mrtvo, tako mi je dobro."

   "Ko zna od srećnih i slobodnih šta je to samoća?"

   "Bojao sam se i krvi koju sam čuo kako bije u mom ručnom zglobu

     jer me je uveravala da sam živ, a to je bilo isto što i patnja."

   "Sa najbeznadnijim gubicima čovek se najlakše pomiri."

   "Ja ne znam šta je to prava sreća, ali zato ja i šutim.Šutim o

     svojoj sreći kao o tuđoj."

   "Ja ne razumijem nečedam sjaj vaših očiju, ja mislim da mi svi

     imamo podjednako malo razloga da se smejemo."

   "U zdrava čoveka je centar mišljenja: život i njegova pitanja, a u

     melanholika: smrt i njene tajne."

   "O Bože, zašto si učinio da moja sreća boravi ondje gde mene

     nema."

   "Kažite mi gde ima ljubavi! Kažite mi gdje da bežim od zla, kažite

    gdje da se sklonim od mržnje?"

   "Ne, ja ne tražim ljubav koja traje mnogo godina, ja znam da

     ljubav ne živi ni koliko jedno proljeće."

   "I što pogledam sve je pjesma, i čega se taknem sve je bol."

   "--Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

    Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab

    i kratkovjek.

    --Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

     Vidio sam da je ljubav kratka, a smrt vječna.

    --Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

    Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od

    nepravilne izmjene grijeha i nesreće da živeti znači slagati

   varku na varku.

   --Hoćeš da usneš sine moj?

     Ne, oče, idem da živim."
Eto, da dam i ja svoj doprinos...

ZNAKOVI PORED PUTA



Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drvetâ pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.

Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.


--------------------------------------------------------------------------------

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.


--------------------------------------------------------------------------------

Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se.


--------------------------------------------------------------------------------

Video sam otkopane grobove iz petog veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika.

U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek treba da nestane bez traga.


--------------------------------------------------------------------------------

Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije.


--------------------------------------------------------------------------------

Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.


--------------------------------------------------------------------------------

Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.


--------------------------------------------------------------------------------

U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe; možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.


--------------------------------------------------------------------------------

Bojati se ljudi, znači činiti krivo Bogu. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. Čovek u kome ima živa duša ne bi, logički, trebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog.


--------------------------------------------------------------------------------

U noći ima uvek straha, kao vlage, nekad više nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno prođe, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće.


--------------------------------------------------------------------------------

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.


--------------------------------------------------------------------------------

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.


--------------------------------------------------------------------------------

Ponekad čovek preživljuje takve stvari, da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo; jedno ponovno, radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila.


--------------------------------------------------------------------------------

Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce!

Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan još nije: umreti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom, teško bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da ,,da pusti rđi na se''. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Izdržati trenutak, a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik.


--------------------------------------------------------------------------------

Božija pravda se retko javlja. I to je sreća za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudašnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. Ovako, javljajući se retko, mestimično i na mahove, ona je isto što i orkan, kataklizma i tragedija.


--------------------------------------------------------------------------------

U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.


--------------------------------------------------------------------------------

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.


--------------------------------------------------------------------------------

Zavist ljudi, to je gnev bogova.


--------------------------------------------------------------------------------

Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini, ograđeno posrnulom ogradom, dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta.

U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.

U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će živeti još nekoliko sati. U vasioni, ova naša zemlja je takva soba za umiranje. A to što se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim rečima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. Možda će još trava rasti i minerali sazrevati, ali samo za sebe.


--------------------------------------------------------------------------------

Kad naiđu teška, mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz.

Gledajući vojnike i žandarme koji su do malopre bili i ubijali, video sam im u očima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu zenica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strašni i detinjski Kainov odgovor: — Zar sam ja čuvar brata svoga?


--------------------------------------------------------------------------------

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.


--------------------------------------------------------------------------------

Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.

Jedino tako je mogućno podneti život i misao o smrti.


--------------------------------------------------------------------------------

Čim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku, predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.


--------------------------------------------------------------------------------

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.


--------------------------------------------------------------------------------

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta.

Da li si citala "Prica o vezirovom slonu"? Odlicna prica, ali se sada vise ne sjecam gdje sam je procitao. Uglavnom, vezir dovodi slona u Bosnu i narod ga pokusava otrovati i uopste, moli Boga da ga nema, a kada sultan ukloni vezira i njima polazi za rukom da otruju slona. Na kraju Andric kaze da su mu (slonu) cak otisli na sahranu "...jer pod zemljom kod nas za svakog ima mjesta!".
Eto, cisto mi se uvijek svidjala ta njegova "opaska"!

Evo jednog Andricevog razmisljanja o zenama iz Ex Ponta:



     Žene ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša
jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci
nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa
pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i
pada strmoglavce.
      Tu mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i
kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje.
S čega se mudračeve oči mute i svetačke usne
blijede?
      Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao
pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna
vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred
tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u
našim mislima, i dok hoćemo u radu da te
zaboravimo-gle!-na svim našim djelima tanke
vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
       Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta
nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno
lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjence,
ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
      Žene, u očima vašim sjaj ulomak jednog ljepšeg
neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što
smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u
parčad.

Ja mislim da sam jedno vreme znao bar pola EXponta napamet...
Andric je uz Selimovica [cast drugima] jedini koji je mogao moju citalacku paznju da odrzi uvek! Svaka mu cast za svaku rec koju je napisao kako u ranom tako i u poznom ozbiljnijem stvaralastvu.

Takodje delim misljenje ostatka ljudi sa bureka koji vole Andric. Sve sto je ikada napisao sam procitala, i to ne jednom :wink: ...

"Mi smo manje ili vise uvek skloni da osudimo one koji mnogo govore, narocito o stvarima koje se ne ticu neposredno, cak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pricalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako cesta mana ima i svoje dobre strne. Jer, sta bismo mi znali o tudjim dusama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikada videli niti cemo imati prilike da vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono sto su culi ili videli, i sto su sa tim u vezi doziveli ili mislili? Malo, vrlo malo. A sto su njihova kazivanja nesavrsena, obojena licnim strastima i potrebama, ili cak netacna, zato imamo razum i iskustvo i mozemo da ih prosudjujemo i uporedjujemo jedne sa drugim, da ih primamo i odbacujemo, delimicno ili u celosti. Tako nesto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slusaju ili citaju."

"One koje zelimo da vidimo ne dolaze u casovimn kada na njih mislimo i kada ih najvise ocekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kada smo mislima najdalje od njih."

"Od svega sto sto svet ima i jeste ja sam hteo da napravim sredstvo kojim bi savladao i osvojio svet,a sada je taj svet od mene nacinio svoje sredstvo."

"Tesko bezi i bezimeni rob iz lanca, ali kada bezi on ima nade da ce zavarati gonioce i da ce se dokopati nekog svog sveta u kom ce moci ziveti kao slobodan bezimeni covek medju slobodnim i bezimenim ljudima."

"Bledi potuljeni jadnici koji od opojnih droga traze ono sto od zivota nisu mogli da dobiju i zato uzivaju hasis, puse ili jedu opijum, i ne zaustavljaju se ni pred cim, samo da bi dosli do otrova bez kog ne mogu."

"Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog  dodira sa njima obicno zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. - od svega toga u secanju iskrsne samo ponekad neka nepovezana slika."

"Ima takvih ljudi koji se necega plase ili stide, nesto zele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrze tudji pogled, u zelji da ga vezu za svoje oci i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje crte njihova lica ili delove tela ili odecu na njima."

Kada bih bio siguran da me nece cuti i odmah poslusati ona gomila prosjecnih i nedarovitih ljudi koji su inace uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdizu i procjenjuju, ja bih mladim i darovitim nasim ljudima dao jedan savjet.
Radite, rekao bih im, svoj posao i ne gledajte ni lijevo ni desno , ni iza sebe, ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko i trazite malo od svijeta oko sebe (sto manje, to bolje), ali mnogo od sebe i svog djela.
Uvjeren sam da je vecina vas od pocetka udarila sebi suvise malen i suvise blizak cilj i da je vise i bolje mogla od onoga sta je zeljelada uradi, da postigne.
Zelite mnogo, tezite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i mnogostrucavaju snage u nama.
Tezite smjelo ka savrsenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ogranicenju i mucnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i taste velicine. Ciljevima zvojim zivite, a trosite se, ne stedite, na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata.
Cesto pomisljajte da je zivot jaci i svijet bogatiji nego sto to mi u svakom pojedinom trenutku mozemo da sagledamo i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogucnosti, da u hodu sticemo snagu. Htjeti daleko i zeljeti mnogo kad se radi o postavljanju nesebicnih ciljeva nije grijeh, nije opasno.
Pogresno je i opasno davati sebi suvise blisku metu jer to znaci iznevjeriti i sebe, i ostati duzan zivotu.
Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvodjenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodusni, mislite smjelo i gledajte daleko.

"Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo."
i
"Čudno je kako nam je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često nam baš to malo nedostaje."

Ovo mi je ispisano na zidu sobe...