ja,ne znam mozda sam jedina,ali ja osecam neku cudnu jezu dok ga citam....strah,kao da sam sama u vecnom mraku

u tebi pesma izaziva strah... meni neku cudnu prijatnost...
i know... i'm sick... :[2]:

nisi,pa pazi ja citam jer mi je prijatno,ali se plasim i tako sam sama u tim trenucima, ali to nije lose,samo dok smo noseni jakim osecanjima,shvatamo vrednost dela............

Jel se plasis kad gledas dobar horor?
Po cemu bi ovo bilo razlicito.

@.amy

I treba da se plasis
Imas pravo i mene podje jeza, to je ok. To znaci da smo zivi ljudi.

..yep









 
 

Ma Odin je u pravu, ta jeza moze da bude prijatna.

Ja sam provalio (tek sad u 26toj) da volim da pustim horor u pola 2 nocu i da se plasim... Tako opustajuce...

Odin zna da se ja salim:))

sto se poa tice&straha, ja nemam taj trip.

zato sto je u filmu sve odredjeno,cesto vrlo predvidljivo,knjige su drugacije  noc  kada se gavran pojavljuje ne dozivljavamo isto ti i ja ,mi sami stvaramo izgled likova,okruzenje,i sve one znacajne sitnice,kao prozivod nase maste,i obicno mrak koji otkrivamo u nama samima je najstrasniji,samo vodjeni stihovima

evo prevoda Leggyeve pesme


Jednom u ãas tuÏan noçni, dok razmi‰ljah, duh nemoçni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skri‰e,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo ‰to moÏe ti‰e.
"Posetilac neki - ‰anuh - kucnuo ‰to moÏe ti‰e,
samo to i ni‰ta vi‰e."


Ah, seçam se toga jasno, be‰e zimnje veãe kasno;
svaki tinjav odsev Ïara utvare po podu pi‰e.
De ãekajuç, srce snaÏim u knjigama zalud traÏim
za Lenorom bol da blaÏim. Ime koje podari‰e
njoj an©¢eli, divna draga kojoj ime podari‰e
an©¢eli, nje nema vi‰e.

I ‰um svilen, ‰umor tmurni, ‰um zavesa tih purpurnih,
nesluçenom, ãudnom strepnjom obuzima sve me vi‰e;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuv‰i ‰to moÏe ti‰e,
posetilac neki pozni, zakuca ‰to moÏe ti‰e
na vrata i ni‰ta vi‰e."

Najednom mi strepnja minu i zureçi u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se vi‰e,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo ‰to moÏe ti‰e,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata ‰irom otvori‰e -
samo mrak i ni‰ta vi‰e.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slu‰ajuci, sanjajuci, snovi mi se te‰ki sni‰e,
i zagledan u ti‰inu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reã jedinu, izgovorih tiho, ti‰e,
"O Lenora" odjek vrati ‰to mi usta prozbori‰e,
samo to i ni‰ta vi‰e.

Vratih se u sobu svoju a du‰a u nespokoju.
I uskoro ne‰to jaãi udarci se ponovi‰e.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skri‰e,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skri‰e,
vetar samo, ni‰ta vi‰e!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepr‰ajuç gordi Gavran iz dana ‰to sreçni bi‰e,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne svi‰e
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne svi‰e,
slete, stade, ni‰ta vi‰e.

Videç pticu ebonosnu, osmeh tuÏno srce kosnu,
zbog vaÏnog i strogog sklada kojim lik joj sav odi‰e.
"Mada çube ãerupane - rekoh - pla‰ljiv nisi, vrane,
‰to sablasan traje‰ dane sred Ïalova noçi, ki‰e -
kaÏi kakvim imenom te sile pakle okrsti‰e?"
Reãe Gavran: "Nikad vi‰e."

Zaãudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reãi ove meni malo jasno bi‰e:
al priznajem, nema zbora, ne ãuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila ‰to se svi‰e,
zver il ticu ãija krila na Paladin kip se svi‰e,
s' tim imenom "Nikad vi‰e."

No Gavranu s' kipa bela ta reã be‰e mudrost cela,
reã jedina s' kojom mu se misao i du‰a sli‰e.
Nit reãju tom zbor mu presta, nit pomaãe on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostavi‰e,
odleteçe i on ko i Nade ‰to me ostavi‰e."
Reãe Gavran: "Nikad vi‰e."

âuv‰i, duhom sav uzbu©¢en, taj odgovor brz, rasu©¢en,
"Stvarno - kazah - to ‰to zbori, reã jedinu nikad vi‰e,
valjda reãe njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sli‰e,
tuÏbalicu mrtvih nada i dana ‰to sreçni bi‰e,
tuÏni pripev: "Nikad vi‰e."

Ali Gavran, stvor stameni, tuÏnu ma‰tu bodri meni,
naslonjaãu ja pribliÏih vratima ‰to mogah bliÏe,
i galve na pli‰u sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta ‰to stiÏe,
‰ta sablasna i odvratna, stara tica koja stiÏe,
misli, grakçuç: "Nikad vi‰e."

Sedeç, slutnjom srce morih, i ni reãi ne prozborih
tici ãije plamne oãi do srca me prostreli‰e:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sli‰e,
prileç neçe nikad vi‰e!

A vazduh sve gu‰ci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim an©¢o kadi sobu tiho, ti‰e
"Nesreçnice - viknuh tada - boÏija milost to je rada
da ti du‰u spase jada, uspomenu da ti zbri‰e:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbri‰e."
Reãe Gavran: "Nikad vi‰e."

"Proroãe il stvore vraÏiji, ©¢avole il tico, kaÏi,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajvi‰e,
dal' çu du‰u namuãenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sni‰e,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podari‰e?"
Reãe Gavran: "Nikad vi‰e."

"Sad umukni, kleta tico, - skoãih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noç se vrati, u oluj i nedra ki‰e!
S' tamom crno perje spoji, beleg laÏi gnusnih tvojih,
samoçom me udostoji, vrh vrata ne sedi vi‰e;
izgled i kljun tvoj ukloni ‰to mi srce ojadi‰e."
Reãe Gavran: "Nikad vi‰e."

I Gavran, stvorenje Ïalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa svi‰e,
oãi su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu pi‰e:
du‰a mi se od te senke ‰to se nji‰uç podom pi‰e
spasti neçe - nikad vi‰e!


Edgar Allan Poe