Ambasador Polt ispira mozak srpskim srednjoskolcima???

Екселенција на школском часу

Амбасадору су се више смешили официри у Дому Војске него ђаци у Трећој београдској гимназији

Три пута сам до сада имао прилику да у САД будем на школском часу. Први пут далеке 1983. године у Форт Брегу, Северна Каролина, у бази 82. падобранске дивизије америчких оружаних снага. Био је то час о америчком начину живота. Класично морално-политичко предавање и васпитање младих падобранаца, прича о темељним вредностима америчког друштва и предностима у односу на остали свет. Све до тада мислио сам да је таква врста наставе ексклузивно резервисана само за социјалистичко-комунистичке државе. Био сам гост и због пристојности нисам хтео да их о томе било шта питам, јер радило се, ипак, о младим момцима. Скоро деци...

Други мој школски час у САД био је у септембру 2002. године у Вест Поинту. Елитна америчка војна академија славила је 200 година свог постојања, примио ме је командант академије, или како га у Вест Поинту зову суперинтендант, генерал-потпуковник Виљем Ленокс. Интервју за „Политику”. Рат из 1999. године и Космет није споменуо. Нисам ни ја.

Онда ме је у своју канцеларију позвао пуковник Мајкл Миз, професор са катедре друштвених наука у Вест Поинту. Са зида у његовој канцеларији гледали су ме генерал Ратко Младић и Радован Караџић. Са две обешене међународне потернице. Пуковнику није промакао мој упитни поглед.

– Био сам две године у Босни у саставу снага СФОР-а. Мали сувенири из тог времена.

Затим ме је пуковник повео на школски час. Кадети друге године Вест Поинта. Стручна настава. После часа пришао ми је један младић.

– Из које сте Југославије господине?

Одговорио сам му врло кратко. Био је премлад, скоро дете, да му објашњавам прву, другу и трећу Југославију. Био је задовољан, јер његова је девојка стигла у САД из Ниша. О Космету и 1999. години ништа ме није питао. Ни пуковник Миз.

Трећи школски час у САД одслушао сам такође у септембру 2002. године у Форт Кемпблу, Кентаки, у бази 101. ваздушно-јуришне америчке дивизије. Мој пратилац, мајор Пол Фицпатрик био је врло љубазан, све ми је показао и објаснио, али Космет и рат 1999. није ниједном споменуо.

Био сам због тога задовољан, мора да осећају да су ту криви па ту тему избегавају. Осим тога, шта да се ја ту нешто свађам са домаћинима кад сам гост, а гост никада не поставља неучтива питања. С друге стране, помислио сам да дискусије и питања о Космету нема, јер су домаћини свесни да се резолуција УН 1244. мора поштовати.

Био сам у тешкој заблуди. Јер, недавни наступ америчког амбасадора Мајкла Полта у Трећој београдској гимназији, не знам да ли је то био некакав школски час или не, тек амбасадор је био врло директан и без дипломатског увијања. Као што и треба према деци, јер она највише и цене искреност. Наиме, његова је екселенција отворено рекла београдској деци да САД подржавају отцепљење Космета од Србије, и „да је он мало разочаран реториком неких званичника ове земље и да су ти коментари око тога утолико више разочаравајући што ми нисмо никада, када је у питању Србија, користили такав речник”.

Можда речник нису, али бомбе јесу, тек деца су амбасадору поставила прегршт врло прецизних и логичних питања. Дечја лица била су озбиљна, деца екселенцију нису нимало штедела. Тек понеки професор се насмешио, али тако и треба, домаћински.

Медији нису јавили је ли у Трећој београдској било и сечења торте, као што је то било недавно на коктелу у Дому Војске поводом отварања америчке војне канцеларије. И тамо нам је екселенција рекла све што нам иде око Космета. Само тамо нико од присутних екселенцију ништа око тога није ни питао. Јер, забога, наши официри нису деца. Шта има да питају кад није био школски час. Истина, тамо су се, у Дому Војске, више смешили екселенцији него у Трећој београдској гимназији. Што је и потпуно разумљиво. Елита је увек раздрагана. Јер је елита.

После свега јасно ми је да смо ових дана и без одласка наших официра и подофицира у Охајо, постигли пуну војну интероперабилност са НАТО и стандардима америчке армије. Наиме, нико ме око Космета ништа није питао у базама армије САД. Нико ни у Дому Војске у Београду да нешто упита екселенцију. Истина, ја нисам екселенција.

Истина, у Трећој београдској питала су деца.
А деца су будућност. Док стасају, војска ће нам ионако бити професионална.

Мирослав Лазански

(Политика)