Amadeus bend dobio ordeden od predsednika Nikolica :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

"Dovde se na sever prostire zemlja slavnog i srećnog naroda kome je veliki bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k pred i uvek pretvara u c".

Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta to sve ima da znači. Što je još najčudnije za mene, reči su ispisane mojim maternjim jezikom.
- Jest, to je jezik kojim je govorio i moj otac, i njegovi stari, i ja, ali nije ta zemlja; on mi je pričao o sasvim drugoj zemlji. Buni me to što je isti jezik, ali pomislim da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugi. Malo-pomalo presta čuđenje, pa se ja počeh osećati ponosan što je slučajno i moj maternji jezik isti takav, i baš sa tom istom krasnom osobinom.

Prođem tvrđavu i uputim se ulicom što vodi u grad da se gde u hotelu odmorim od duga puta, i da potom potražim rada, kako bih od te zarade mogao dalje produžiti put i tražiti svoju domovinu.

Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom, a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet. I staro i mlado, i muško i žensko, guši se, propinje, gura, tiska da me što bolje vidi. Naposletku se nakupi toliko sveta da se zakrči ulica i svaki saobraćaj.

Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi. Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama. Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi. Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta, kakvih ne odlikovanja.

Jedva sam mogao koračati kroz tu masu slavnih ljudi što me okružuju i guše se ko će se progurati bliže meni. Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene:
- Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo.

Ko god priđe bliže meni, odmah žurno stupa u razgovor - da ga ne bi ko potiskao.

Već mi dosadiše ista te ista pitanja sa čuđenjem:
- Odakle si?... Zar nemaš nijedan orden?...
- Nemam.
- Koliko ti je godina?
- Šeset.
- Pa još nijedan orden?!
- Nijedan.

Povikaše glasovi kroz masu, kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju:
- Čujte ljudi: čovek od šeset godina bez ijednog jedinog ordena!

Gušanje, graja, vreva, tiskanje sve jače i jače, a iz sviju ulica se svet zgrće, i navaljuje da prodre kroz masu da me vidi. Najzad dođe i do boja, te se umeša i policija da uvede red.

I ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nado'vat ovog onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani.

Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtovanja prema Otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude. Pravo je, govorilo se, jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.

Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo.

Jedan je, opet, odlikovan što je prvi primetio i kon-statovao da se reč knjiga vrlo interesantno svršuje na a, a počinje sa k.

Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari.

Jedan je, opet, odlikovan što se posle učinjenog velikog deficita nije ubio, po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom:
- Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me! (Tu se lupio u grudi i koraknuo jedan korak napred.) Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!)

Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.

Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari.

Jedan bogati naslednik odlikovan je što nije upropastio očevinu i što je priložio na dobrotvorne celji pet dinara.

Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.

Elem, kada već dođe do kavge i boja, umeša se policija uzeše panduri razgoniti svetinu, a jedan kmet, šta li je, naredi da se dotera zatvoren fijaker. Metnuše me u fijaker, oko koga behu naoružani panduri da odbijaju svet. Onaj sede sa mnom i odvede me nekud, a sa sviju strana juri za kolima svetina.

Itd,itd...

Ovo nije iz današnje štampe ili Njuz neta, ovo je deo iz Stradije R.Domanovića. Ne verujem da bi ovako nešto palo Domanoviću na pamet, ovaj vid ludila je prevazišao njegovu maštu.