Mislim da gresis sto se tice socijalnih kontakata i da te to donekle ogranicava u celoj prici. Aspergerov sindrom(tj sada po nekom dijagnostifikovanju samo jedna od formi autizma) odlikuje osim otezane socijalne interakcije jos jedna stvar u svemu tome a to je odsustvo empatije. Sto bi otprilike znacilo da ti usled toga vrlo tesko mozes da razumes reakcije i osecanja drugih ljudi oko tebe. Sto i nije do tebe vec do tvog stanja ali je opet tvoja odlika koju bi trebao razumeti...

Inace, zaista mislim da bi(zbog prirode slucaja i svega ostalog) trebao naci dobrog psihoterapeuta a ne da se sam lecis. Ako ne tu kod tebe u gradu onda negde sa strane...

Asperger i ADHD u kombinaciji u mom slucaju. Impulsivni autizam. Hiperaktivnost se ne ogleda u trckaranju naokolo i nemogucem ponasanju, vec u aktivnostima karakteristicnim za nekog sa autizmom. Kao sto valjda znate, ADHD se nekad delio na 2 zasebna oboljenja: ADD i HD, pa je kasnije otkriveno da su mehanizmi isti, ali da simptomi zavise od individue.
Inace, samo sklonost za ADHD je urodjena i u 90% slucajeva su roditelji krivi sto zazivi. Ipak, roditelj ce sve da prizna osim da je kriv, pa sledi poricanje i gnev. Najcesci "budilnik" za ADHD je zavisnost od secera. Gde da detetu ne daju cokoladu svaki dan... Pa svet bi se srusio. Cesto je uzrocnik gojaznosti kod dece ADHD iako nekom neukom moze da deluje da je to nemoguce. Ne dobijamo svi impulse od istih stvari. Ako dete u hrani prepozna izvor impulsa (mozete li da ga krivite?), svakako ce se prezderavati impulsa radi. Dakle, ADHD se ne ogleda samo u hiperaktivnom, impulsivnom ponasanju, vec ga moze karakterisati i pasivnost, cineci ga tako tezim za otkrivanje.

Sto se tice gomile roditelja na ovoj temi koji izlaze na kraj sa svojom hiperaktivnom decom terapeutski, pitajte ih kroz 15 godina kako se osecaju i da li su srecni. Tek tada cete razmisliti o ovome o cemu govorim. ADHD se ne leci, vec se prag dopamina moze drzati na niskom nivou (aka. klosarski zivot). Pitanje je dokle.


Mogu da razumem osecanja koja sam osecam, ali ne i mehanizme emocionalne povezanosti sa drugim bicem i srodno. Imam master iz razvojne psihologije, tako da...

batina je iz raja izasla 

Naravno da se ne leci, ali ja kazem da to nije samo poremecaj pojedinca, vec citavog okruzenja.

E, taj deo se zanemaruje... jer i roditelji, braca i sestre, prijatelji, drugari... nekada moraju da odahnu

Nista licno... samo primecujem kako posle 10 godina borbe neko pocinje da puca... a ne mozes nista da promenis... samo da odrzavas ...

vreme ti je da Isusa prihvatis

ono sta je mene uvek zanimalo je da li osobe koje imaju AS imaju osecaj srece i ako nemaju sta je njihova zamena za osecaj zadovoljstva, postoji li ikakva alternativa npr kazes da si kompetitivan i zbog toga ne treniras i ne pratis sport, kako bi se osecao kada bi pobedio u dugoj partiji saha sa nekim koga si smatrao boljim sahistom od sebe, banalizujemzbog poente, i na koji nacin usmeravas to saznanje 

sto se tice prijateljstava kazes da je tesko da prihvate tvoje rituale i nacin zivota, mislim da analiza na tom nivou prestaje u nekim godinama sto je plodonosno po razvitak prijateljstva.. iako ne shvatam koliko blokirajuci mogu biti ti rituali i zasto, mislim na nekoga ko te prihvata ili zeli da te prihvati

i ne vidim zasto se ne bi zenio i imao potomstvo, osim ako postoji neka potpuno nepremostiva odbojnost.. sa nekim ko ti je prijatelj i kome si ti bitan u zivotu.. sve moze u zivotu da se prihvati i uskladi, bar ja tako mislim

Ne igram da pobedim, igram zbog igre. Zadovoljstvo je igra, ne pobeda. Ishod partije, bez obzira na to sta je u pitanju, mi ne znaci nista. Uz sve to, kompetitivnost mi smeta i kod drugih ljudi sa kojima igram.


Na primer: ne javljam se ljudima po par meseci jer mi je neophodna izolacija, zbog neke nove ili ozivele stare opsesije. Dalje, blokira me to sto sam preosetljiv na svaki dodir, narocito s' ledja. Reakcija je kao da me udarila struja. Muskarcima je smesno, devojkama... isto tako smesno. Izrazito mi smeta galama. Ljudi misle da mogu da me koriste i misle da to ne primecujem jer nikad nista ne kazem. Socijalni kontakt mi zamara mozak jer koristim sekundarne procese u mozgu za osnovne stvari u socijalnoj regulaciji.
Sve u svemu, ponasanje mi odredjuje ulogu u svakom drustvu i ta uloga je uglavnom za mene neprihvatljiva, a buduci da su mi socijalne potrebe limitirane, nemam izrazenu potrebu da sklapam prijateljstva.
Da ne bude zabune, ja se nisam zalio na sve ovo, samo sam iznosio cinjenice. Nemam izrazene socijalne potrebe i imam izrazen antiafinitet prema socijalnim normama u globalu. Moje aspiracije se mnogo razlikuju od nekog ko je neurotipican.


Ne zelim da moje dete prodje kroz sve ovo. Postoji velika verovatnoca da ce se Asperger preneti na potomstvo. Drugo, nikada necu moci da osetim emocionalnu povezanost sa rodjenim detetom. Nije li sebicno uvuci i sebe i dete u takvu situaciju? Da ne pominjem majku i zid lazi koji bi morao da sazidam. Jednostavno bi bilo sebicno i suludo.

hm  hvala na objasnjenju

i dalje mislim da ne bi morao da izgradjujes nikakav zid lazi ako bi pored sebe imao nekoga ko te prihvata i zna da se nosi sa tobom na svim nivoima, ali verujem da u mojoj glavi to izgleda sasvim drugacije nego u realnosti, ne zameri

slazem se za potomstvo.. vidim da na forumu vrlo trezveno i jasno komuniciras, mozda bi mogao nekad da se usmeris ka edukaciji o autizmu i njegovim mehanizmima pri nekoj instituciji itd.. iako kazes da ti socijalizacija ne prija, mozda nekad pronadjes da bi mogao u tom smeru da funkcionises, koliko shvatam sve vise dece ima AS a roditelji su pali sa marsa