Procesljao sam 2 teme na koje sam naisao i neaktivne su od 2010., pa rekoh da otvorim novu, posto su argumenti bili prilicno labavi. Imam ADHD i Aspergerov sindrom, dijagnostifikovani pre 5 godina (dakle, kada sam imao 21), posle neuspelog pokusaja samoubistva. Mnogo ljudi misli da ADHD ne postoji i da je to samo trik farmaceutskih kompanija da dodju do jos vece gomile novca. Dok se slazem sa cinjenicom da je to uglavnom slucaj, Adderall ili Ritalin bi mi znacajno promenili zivot. Kako to znam? Tako sto sam posle par godina ocajavanja i pokusaja samoubistva dosao do ulicnog amfetamina, bez kog ne bi zavrsio fakultet.

          U srednjoj skoli sam bio dobar, sa dvojkama iz matematike, fiizike, hemije, a u osnovnoj vukovac sa 3 diplome sa republickog takmicenja. Napominjem da nisam pio, vario ili uzimao bilo koju supstancu tokom srednje skole. Tokom 2. godine sam prvi put bio kod psihologa, koji je zakljucio da patim od nekog vida depresije i prepisao mi antidepresive kako bih izasao na kraj sa problemima. Malo je reci da je par nedelje terapije ucinilo ankcioznost gorom i impulsivnost izrazenijom. Sve ono sto sam znao da istrpim pre uzimanja antidepresiva je u meni izazivalo ogromnu frustraciju i neretko me cinilo nasilnim (sto, napominjem, pre toga nisam bio). Amfetamin sam morao da uzimam na svoju ruku, jer sam bez njega bio beskoristan i suicidalan. Nisam video poentu ni u cemu.

          ADHD imam gotovo od kad znam za sebe jer se u 80% slucajeva vezuje za Aspergerov sindrom, timpre sto se neki simptomi poklapaju. ADHD je u sustini jedini nacin da se regulise socijalno ponasanje kod nekog ko ima poremecaj iz spektra autizma, buduci da (i dalje) ne umem da citam govor tela, facijalnu ekspresiju, niti da odrzim eyecontact, a da ne govorim o nemogucnosti da se saosecam sa okolinom.
         
          Iz licnog iskustva vam mogu reci da kod nekog ko zaista ima ADHD ne pomaze ni batinanje, ni zakljucavanje u sobu, ni privatni casovi, ni konstantno napinjanje. Pomaze samo stimulacija mozga. Glavni problem je sto vecina dece sa ADHD-om ne pokazuje simptome tokom osnovne skole, buduci da kroz istu vrlo lako prodju jer ne zahteva preterano fokusiranje. Problem se javlja kada gradivo postane opsirnije i zahteva udubljivanje kako bi se doslo do zeljenih rezultata. Ovo ne govorim samo iz licnog iskustva, vec sam celu svoju pricu procitao u par knjiga (sto je bilo prilicno frustrirajuce). Niti jedan od pedagoga/psihologa nije posumnjao na ADHD tokom srednje skole, vec su svi aludirali na lenjost. Umalo da i sam poverujem u to.

          Ulicni amfetamin mi je promenio zivot. Podigao samopouzdanje, resio me ankciozonosti (bar onog dela za koji nije odgovoran Asperger), ucinio fokusiranje mogucim, ugasio sve nemire koji su konstantno kljucali u meni... Zivot sa ADHD-om je pakao na zemlji. Performans u skoli je samo jedan od negativnih simptoma ovog poremecaja. Ostali u mnogo cemu negativno uticu na normalno funkcionisanje subjekta. I da, cinjenica da je Adderall i Ritalin nelegalan u Srbiji je cista glupost i kostala me je zdravog para nozdrva (da, znam da moze da se zguta, ali mi je preca sluzokoza zeluca nego nozdrve). Istina, moj ADHD je bio u asocijaciji sa autizmom, pa je na mene mozda ostavilo vece posledice nego na nekog ko je neurotipican, ali tvrdim da niti jedno dete sa ADHD-om nece biti srecno kad odraste. To je jednostavno nemoguce. ADHD vodi u gojaznost u poznijim godinama, koja ugrozava zdravlje i unistava socijalni zivot (prove me wrong). Ritalin i Adderall su jedini nacin da se covek bori sa tim problemom, tj. jedini nacin koji moze problem da resi. Antikampanja koju vodi javnost u Srbiji je kontraproduktivna i vode je ljudi koji nemaju pojma kakve posledice ovaj poremecaj moze da ostavi za sobom, jer bi u suprotnom shvatili koliko je sve to glupo.
         
         

Nije te strah da to sa amfetaminom ne ode predaleko?

Verovatno postoji nesto na bazi amfetamina samo manje zavisno i bez nuspojava... Samo je pitanje da li, ako postoji, moze da se uzme tek tako... Nesto sumnjam...

Zanimljiva tema, voleo bi da procitam nesto o tome, a iskustvo nekoga ko se sa time bori je neprocenjivo...

Pa dobro, sta je tvoje pitanje ili diskusija ovde? Osim hvaljenja kako ti se stanje poboljsalo uzimanjem ulicne droge? 

Skiner_X

Moj ti je savet da ne pokusavas da ADHD tretiras opijatima. Normalno je da ADHD mozak trazi stimulans spolja, ali to moze odvesti u razvoj teske zavisnosti.

Osoba od koje se moze mnogo nauciti na ovu temu, jer i sam ima(o) ADHD, kao i njegovo troje dece:





Posebno opbrati paznju na poveznost ADHD i razvoja zavisnosti.

Taj psiholog je idiot....

Tebi treba samo normalan razgovor sa nekim jako dobrim psihoterapeutom....

I redovno da ides na terapiju...

Ovo sa hemijom isto moze da pomogne...ali to je samo privremeno resenje...u sustini nista se ne postize...to si i dalje ti...

Da ne citiram sve ponaosob:
         Amfetamin sam dozirao uzimajuci u obzir da je "krsten". Doza mi nije premasivala 60mg na dan. Priznajem, prvi put sam preterao, ali to je bio i poslednji put.
Psihoterapiju sam pohadjao 3 godine i samo se ponovo uverio u ogranicenost obrazovnog sistema u Srbiji (uz duzno postovanje izuzecima). Vecina stvari koje su predlozili bile su stvari koje sam vec pokusao sam. One koje to nisu bile nisu dale nikakav rezultat zbog autizma. Npr. jedan psihoterapeut mi je predlozio da se forsirano uvlacim u socijalne situacije. Problem je bio moja gotovo egzaktna anticipacija ishoda.
         Kljucni problem sa Aspergerom nije to sto ja (bilo ko sa AS) znam kako, zasto i sta, ali problem nastaje sto se teorijsko znanje ne moze uvek primeniti zbog ogranicenja socijalne prirode. Recimo, u Srbiji vecina ljudi forsira kontakt ocima. Meni je to uvek bilo poput silovanja mozga. Ljudima ne treba mnogo da prepoznaju tu slabost i utucu te. Tu se moj potencijal na socijalnom planu zavrsava. De facto. Ne moze tu pomoci ni dozivotna psihoterapija jer su mehanizmi regulacije kod mene tipicni samo za mene, i kao takvi neautisticnom psihologu nepojmljivi. Problemi koje ja imam na svakodnevnom nivou su neresivi. Autizam je neizleciv. Izlazim na kraj s'tim na svoj nacin jer drugi ne postoji.
         Ne znam da li je to do autizma, ali ja ne mogu da se navucem ni na sta, buduci da mi stvari ubrzano dosade. Nebitno sta je u pitanju (generalizovacu supstance i druge izvore dopamina). ADHD me cini opsesivnim po pitanju stvari, ali takodje ubrzava zasicenost. Probao sam sve na meniju crne berze, osim heroina, za koji ne zelim da znam kakav je (priznajem, smatram da sam previse slab za pajazit). Imao kratke epizode. Toliko. Nista nije trajalo duze od mesec dana. Razumecete da se u nedostatku socijalnih afiniteta covek mora zanimati necim. Ne? Necu se nikada ozeniti, imati porodicu. Nemam afinitete prema brzim kolima, TDievima, GTIevima. Kompetitivnost mi je strana, pa mi nimalo nije zabavno da se bavim sportom, pa isto tako ni da ga pratim. Na zurkama se osecam neprijatno, pa ne volim ni izlaske niti bilo kakva mesta na kojima je guzva (oduvek). Prijateljstva mi traju kratko i uglavnom su zasnovana na lazima, buduci da konstatno moram da izmisljam izgovore usled toga sto znam da doticna osoba ne bi razumela moje rituale i potrebe (probao da budem iskren, nije uspelo; od jednom te svi gledaju kao cudaka sa diplomom). Od zivota mi ostaju opsesije. To je sve. Recima Bill Berry-a:



        Dovoljno o meni (Asperger 101: ne terajte coveka sa aspergerovim sindromom da prica o sebi). Temu sam otvorio jer smatram da je nedostupnost lekova za stimulaciju mozdane aktivnosti nesto sto moze da ruinira zivot. Moj primer sam dao jer sam sve to osetio na svojoj kozi. Prosto ne zelim nikom da mu se u zivotu odigra drama iz udzbenika za psihologiju. Biti primer iz udzbenika zbog nedostatka svesti za ADHD u Srbiji je prosto frustrirajuce i ridikulozno. Posebno uzevsi u obzir da je ADHD cesto problem nadarene dece, koja su (ako se ne varam) jedan od najvrednijih drustvenih resursa. Mislim da je odgovornost drustva da ponudi resenje u vidu pilula za stimulaciju. ADHD se moze otkriti prekasno (exibit A) za bilo kakvu psihoterapeutsku interferenciju.

Dati nekom sansu za normalan zivot i kraj nemirima. Nije li jedino moralno barem pokusati?

Tebi nije nista...

A ti mozes da se fiskas do kraja zivota...

Tvoj izbor...

Kao sto rekoh, tema nije o meni, ja sam samo bio laboratorijski pacov. Tema je o poremecaju za koji u Srbiji ne postoji nikakva svest, pa se cesto ne uradi dijagnoza na vreme. Nelegalnost Ritalina i Adderalla je samo vrh ledenog brega.

Inace (zabrinuta gomilo), afetamine ne uzimam vec godinu dana, ali bez njih ne bih zavrsio fakultet. Toliko je jednostavno.

A pa onda nista....

Ne postoji svest?

E, nije tako... imas generacije klinaca sa ADHD koji rasturaju ove sto su relativno normanli i kojima niko nista ne moze jer se gura inkluzija.

Tako da... u praksi... imas jednog koji visi sa plafona i 20 drugih koji prate njegov primer i nastavnika u suzama i na granici zivaca.

A razlog je sto roditelji nece da se zanimaju za klince... kojima je potrebno da budu zatrpani obavezama 24/7.

Inace, ovo nije moj zakljucak, vec zakljucak nekoga ko zivi sa klincem od 13 godina kome su poremecaj otrkili sa 3-4 godine... Znaci, 10 godina ratovanja... 



Ono sto je meni cudno je sto je otkriven posle pokusaja samoubistva? 

Mislim da gresis sto se tice socijalnih kontakata i da te to donekle ogranicava u celoj prici. Aspergerov sindrom(tj sada po nekom dijagnostifikovanju samo jedna od formi autizma) odlikuje osim otezane socijalne interakcije jos jedna stvar u svemu tome a to je odsustvo empatije. Sto bi otprilike znacilo da ti usled toga vrlo tesko mozes da razumes reakcije i osecanja drugih ljudi oko tebe. Sto i nije do tebe vec do tvog stanja ali je opet tvoja odlika koju bi trebao razumeti...

Inace, zaista mislim da bi(zbog prirode slucaja i svega ostalog) trebao naci dobrog psihoterapeuta a ne da se sam lecis. Ako ne tu kod tebe u gradu onda negde sa strane...

Asperger i ADHD u kombinaciji u mom slucaju. Impulsivni autizam. Hiperaktivnost se ne ogleda u trckaranju naokolo i nemogucem ponasanju, vec u aktivnostima karakteristicnim za nekog sa autizmom. Kao sto valjda znate, ADHD se nekad delio na 2 zasebna oboljenja: ADD i HD, pa je kasnije otkriveno da su mehanizmi isti, ali da simptomi zavise od individue.
Inace, samo sklonost za ADHD je urodjena i u 90% slucajeva su roditelji krivi sto zazivi. Ipak, roditelj ce sve da prizna osim da je kriv, pa sledi poricanje i gnev. Najcesci "budilnik" za ADHD je zavisnost od secera. Gde da detetu ne daju cokoladu svaki dan... Pa svet bi se srusio. Cesto je uzrocnik gojaznosti kod dece ADHD iako nekom neukom moze da deluje da je to nemoguce. Ne dobijamo svi impulse od istih stvari. Ako dete u hrani prepozna izvor impulsa (mozete li da ga krivite?), svakako ce se prezderavati impulsa radi. Dakle, ADHD se ne ogleda samo u hiperaktivnom, impulsivnom ponasanju, vec ga moze karakterisati i pasivnost, cineci ga tako tezim za otkrivanje.

Sto se tice gomile roditelja na ovoj temi koji izlaze na kraj sa svojom hiperaktivnom decom terapeutski, pitajte ih kroz 15 godina kako se osecaju i da li su srecni. Tek tada cete razmisliti o ovome o cemu govorim. ADHD se ne leci, vec se prag dopamina moze drzati na niskom nivou (aka. klosarski zivot). Pitanje je dokle.


Mogu da razumem osecanja koja sam osecam, ali ne i mehanizme emocionalne povezanosti sa drugim bicem i srodno. Imam master iz razvojne psihologije, tako da...

batina je iz raja izasla 

Naravno da se ne leci, ali ja kazem da to nije samo poremecaj pojedinca, vec citavog okruzenja.

E, taj deo se zanemaruje... jer i roditelji, braca i sestre, prijatelji, drugari... nekada moraju da odahnu

Nista licno... samo primecujem kako posle 10 godina borbe neko pocinje da puca... a ne mozes nista da promenis... samo da odrzavas ...

vreme ti je da Isusa prihvatis

ono sta je mene uvek zanimalo je da li osobe koje imaju AS imaju osecaj srece i ako nemaju sta je njihova zamena za osecaj zadovoljstva, postoji li ikakva alternativa npr kazes da si kompetitivan i zbog toga ne treniras i ne pratis sport, kako bi se osecao kada bi pobedio u dugoj partiji saha sa nekim koga si smatrao boljim sahistom od sebe, banalizujemzbog poente, i na koji nacin usmeravas to saznanje 

sto se tice prijateljstava kazes da je tesko da prihvate tvoje rituale i nacin zivota, mislim da analiza na tom nivou prestaje u nekim godinama sto je plodonosno po razvitak prijateljstva.. iako ne shvatam koliko blokirajuci mogu biti ti rituali i zasto, mislim na nekoga ko te prihvata ili zeli da te prihvati

i ne vidim zasto se ne bi zenio i imao potomstvo, osim ako postoji neka potpuno nepremostiva odbojnost.. sa nekim ko ti je prijatelj i kome si ti bitan u zivotu.. sve moze u zivotu da se prihvati i uskladi, bar ja tako mislim

Ne igram da pobedim, igram zbog igre. Zadovoljstvo je igra, ne pobeda. Ishod partije, bez obzira na to sta je u pitanju, mi ne znaci nista. Uz sve to, kompetitivnost mi smeta i kod drugih ljudi sa kojima igram.


Na primer: ne javljam se ljudima po par meseci jer mi je neophodna izolacija, zbog neke nove ili ozivele stare opsesije. Dalje, blokira me to sto sam preosetljiv na svaki dodir, narocito s' ledja. Reakcija je kao da me udarila struja. Muskarcima je smesno, devojkama... isto tako smesno. Izrazito mi smeta galama. Ljudi misle da mogu da me koriste i misle da to ne primecujem jer nikad nista ne kazem. Socijalni kontakt mi zamara mozak jer koristim sekundarne procese u mozgu za osnovne stvari u socijalnoj regulaciji.
Sve u svemu, ponasanje mi odredjuje ulogu u svakom drustvu i ta uloga je uglavnom za mene neprihvatljiva, a buduci da su mi socijalne potrebe limitirane, nemam izrazenu potrebu da sklapam prijateljstva.
Da ne bude zabune, ja se nisam zalio na sve ovo, samo sam iznosio cinjenice. Nemam izrazene socijalne potrebe i imam izrazen antiafinitet prema socijalnim normama u globalu. Moje aspiracije se mnogo razlikuju od nekog ko je neurotipican.


Ne zelim da moje dete prodje kroz sve ovo. Postoji velika verovatnoca da ce se Asperger preneti na potomstvo. Drugo, nikada necu moci da osetim emocionalnu povezanost sa rodjenim detetom. Nije li sebicno uvuci i sebe i dete u takvu situaciju? Da ne pominjem majku i zid lazi koji bi morao da sazidam. Jednostavno bi bilo sebicno i suludo.

hm  hvala na objasnjenju

i dalje mislim da ne bi morao da izgradjujes nikakav zid lazi ako bi pored sebe imao nekoga ko te prihvata i zna da se nosi sa tobom na svim nivoima, ali verujem da u mojoj glavi to izgleda sasvim drugacije nego u realnosti, ne zameri

slazem se za potomstvo.. vidim da na forumu vrlo trezveno i jasno komuniciras, mozda bi mogao nekad da se usmeris ka edukaciji o autizmu i njegovim mehanizmima pri nekoj instituciji itd.. iako kazes da ti socijalizacija ne prija, mozda nekad pronadjes da bi mogao u tom smeru da funkcionises, koliko shvatam sve vise dece ima AS a roditelji su pali sa marsa 

Neki lekici su u pitanju. 

Zdravo narode!
Prvi put za ovo govorim bilo kome i bilo gde. Imam AS.
Kad sam bio mali delio sam reči na slogove i ponavljao i konstantno se igrao s kosom. Detinjstvo do 7 godine mi je najlepši deo života i uvek će živeti u mom srcu. Problemi su počeli u osnovnoj. Osećao sam se kao muva koja udara u staklo, nevidljiv za druge, 'smarač', 'naučnik', 'filozof', vanzemaljac, retard, ''psihijatrijski slučaj'', utakmica na fizičkom meni je bila najnejasnija i najbizarnija stvar na svetu. Plus ti razgovori 'sa samim sobom', ustvari sa imaginarnim sagovornikom, pošto imam ogromnu potrebu da podelim neko mišljenje a najčešće nema nikog u blizini.

A najgori je bio osmi razred. Jedan dečko kolovođa je okrenuo ceo razred protiv mene i ne mogu da se opasuljim do danas šta se desilo i s kojim ljudima sam išao u školu 7 godina. Ponižavanje, uvrtanje ruke, brisanje slina o duks. Plus bubuljice. Bio sam doslovce kriv što sam živ.
U srednjoj sam upoznao divne ljude za ceo život. Ali nisam izašao ni na jedan veliki odmor IKAD. Bojao sam se da se to sve ne ponovi.
Samo sam se još više uvukao. Divno mi je kad sam sam. Imam povremenu potrebu sa kontaktom s drugima, ali ne kao drugi. I ne razumeme kad neko govori kako poznaje ovog onog, ima 1000 prijatelja, meni su to španska sela.
Popeglao sam se dosta kad sam dokučio problem, ali mi je ponekad baš ružno samom. A ponekad mi je i dalje ljudski rod gadan. Kolebam se.
Drago mi je da sam ovo s nekim podelio 

ADD i ADHD ne postoje.