@bulajka

na ovakve slucajeve sam mislio

I ti si pored toga naravno izabrala veronauku jel? 
Nije mi jasno sto gradjansko predaje hemicharka... 

Meni nije jasno o kakvom "građanskom" pričate.

Kakav je to predmet, o čemu se radi ??   

Pa nisu svi... kako bi se reklo... hriscani... 


Moras da izaberes izmedju gradjanskog i veronauke. Izbor je obavezan ali ocene ne ulaze u prosek kako i treba naravno... 

па, бираш кад предајеш папире за упис у школу 

хемичарка - жена заменика директора 

Da ali, mi smo se opredeljivali svake godine ponovo pred pocetak novog razreda... 


Koje su to muftare.... 

Nemoj mi jos reci da zamenik direktora predaje veronauku... 

Poshto vam je indulgencija? 

код нас онда нико не би ишао на веронауку 

предаје историју 

Поздрав,Готаго! Увек ће бити оних који ће на тај,по мом мишљењу,без љутње,крајње неозбиљан начин,доживети веронауку.Проблем је у томе што је такав приступ показатељ истог односа и према другим предметима...не морам да учим јер је оцена описна! Значи да се и други предмети оцењују описном оценом,појединци највероватније не би ни њих учили! Човек учи,образује се,интелектуално се уздиже ради жеље и љубави према знању као знању,а не због оцене! Тако би требало да буде,јер је то једини нормалан однос према образовању,а то,на жалост,у данашње време није правило! Веронаука поред интелектуалног момента,садржи два још важнија...педагошко-морални и егзистенцијално-указујући моменат.Први ти је сигурно сам по себи јасан,тако да га не морам објашњавати,а други се састоји у томе што вероучитељ непрекидно објашњава и упућује својом причом ка Телу Христовом (Цркви) као центру свега постојећег,води децу ка и у Цркву која јесте тај чудесни временско-просторни контекст спасења човека и космоса,учи децу да је истински хришћански живот у Њој! Непорецива је чињеница да велика заслуга за успех или крах самих часова лежи на вероучитељу,јер,почетна заинтересованост и могућа накнадна промена,тј.заокрет животног орјентира од световног ка сакралном,највећим делом јесте и лежи управо у способности,знању,моралном лику и љубави самог вероучитеља коју треба да има према свему,свима и у сваком тренутку! Међутим,дух овога доба је неописиво тежак и он се рефлекутује на свим пољима нашег живота а посебно на пољу младости,ово је време "љубави према превредновању свих вредности" које извире из једне доказане "културе смрти" која происходи из човекове већ одавно стиснуте песнице која бесмислено и без разлога прети Богу,чији погубан и смрадан дах је добрано захватио и наш народ и он разорно утиче,на првом месту,управо на младе,те је заиста тешко носити се са њим!Тешко јесте,али у томе и лежи већи изазов и обавеза,не само свештенства данас,него и нас вероучитеља да останемо доследни Богу Љубави,Господу Исусу Христу и тако се покажемо његовим ученицима;тако што ћемо дати све од себе да приведемо многе душе преблагом и човекољубивом Господу,да и њих,као и себе,поведемо путем покајања и преумљења,путем Тросунчаног Бога,путем спасења! Искрени поздрав!

to ti je ono "pljuni bliznjeg svog".  ili "mi (Srbi) smo krivi za propast rimskog carstva, razapinjanje isusa, nestanak maja i asteka, atentat na sve svetske glavonje, zato sto madjarska ima more a nema mornaricu, istrebili smo sve do poslednjeg dinosaurusa, zagadili smo sva svetska mora pa su nestale sirene, ubili smo minotaura i pleme kentaura, ..."

 to ti je ukratko.
-----------------------------------------------------------------
@bulajka

ako je neko protivnik veronauke, a izabrao je zato sto jos vise mrzi gradjansko vaspitanje, i jednostavno je ne popravljiv, sta radite?
kakav je pravoslavni pogled na sudbinu ?

Што се тиче првог питања мислим да сам ти претходним постом одговорио.На друго питање је одгровор кратак и јасан...нема судбине! Бог је човеку његов живот дао у његове сопствене руке и апсолутно је слободно биће! Сами бирамо,сами одлучујемо куда,за ким,где желимо и у ком смеру хоћемо да усмеримо наше биће! Бог је неизиставно ту,у животу сваког од нас,на овај или онај начин милион пута покаже Себе као више него присутног и као једину истинску реалност,као једини закон истинског живота,као пут истинског спасења,као једину праву Љубав,а да ли ћемо ми гледајући да видимо,слушајући да чујемо...то зависи,на крају крајева,од нас самих.Тако се гради људска личност,то је једини истински начин,другог нема...нема присиле! Наравно,постоји и чисто философско-теолошка прича на тему судбине,али се и она,мада у другој,мало софистициранијој форми,своди на речено.