Meni je logicnije da postoji kreacija. I Bog koji je napaja zivotom. Ne vidim smisao iluzije.

Tesko bi nam bilo priznati da smo stvoreni iz iluzije i da je sve oko  nas izuziorna stvarnost proistekla kreacijom "nekoga" ili nas samih. Iskonska potreba koja nas vuce da dokucimo nedokucivo je ipak ostala samo potreba obzirom da se i nismo pomakli sa tacke primitivnog bitisanja.
Ako je cinjenica, a jeste, da je svet bez rata bio samo nekih mizeran broj godina, a da su ratovi i mrznja, po bilo kojoj osnovi, i dalje osnovni cilj vladavine jedni drugima, logican je zakljucak da ne idemo dobrim putem.
Da li cemo skupljati iskustva starih naroda i mudraca, da li cemo se osvrtati na istoriju koja je takodje pisana ljudskom rukom, kako jos neki kazu pobednickom, ili cemo poceti malo vise da osluskujemo sebe i svet oko sebe ne poredeci se i ne poistovecivati sa serviranim misljenjima, ostaje na nama samima.
Skloni smo da vise verujemo drugima nego sebi a da toga nismo ni svesni, kada navodno "branimo" svoje stavove. Da li su to zaista nasi stavovi?
Vera, pozitivna vera, odvojena od nametnutog i bilo odakle da dolazi i ko je predstavlja, je sa jedne strane imala za cilj da nas odrzi svesnim. Ali mi smo cak i od toga napravili podelu i ponovo sve sveli na grupacije istomiljenika i u borbi sa neistomisljenicima. Jos jedan dokaz nase niske svesti.
Put kojim idemo definitivno treba menjati a ko ce ga promeiti? Pa ti, ja...mi ...

Meni je nekako besmisleno da se Bog u svojoj vlastitoj iluziji vjecito vrti u kru. Zasto mu to treba?

A da ne ocekujemo malo previse od "Boga"?

Zašto bi Bogu trebalo bilo šta? Ovde mislim na koncept savršenog, sveznajućeg, sveprisutnog i samodovoljnog bića.
A opet evo nas ovde gde pokušavamo dati odgovore na ta pitanja.
Samo naše postojanje dovodi u sumnju takav koncept. Zašto postojimo ako Bogu nismo potrebni?

Možda je problem u pomenutim atributima koje smo pripisali Bogu.  Ako neke zanemarimo, ili sagledamo iz druge perspektive ne pridajući im apsolutno značenje, možda će sve imati malo više smisla.

Kako god da je ne kapiram sta ce Bog postici i sta je do sada uradio vjecitom primjenom iluzije. Kao da sam po sebi zivi u nekom paklu pa je to jedini nacin da sebi olaksa muke.

Da dodam: Mogu da zamislim da Bog nije savrsen, da nije sveprisutan, samodovoljan i sveznajuci. ALi opet ne vidim zasto bi stvarao iluziju. Logicnije mi je da je ovaj nas svijet kao nekakav "zupcanik" u njegovoj masini. Jesmo mu potrebni, ali ne kao nesto imaginarno, vec kao neoboriva cinjenica bez koje ne moze ostvariti svoje planove.

Apsolutnu istinu i odgovore na sva nasa iskonska pitanja, nosimo svi u sebi, svako po jedan delic. Upravo zbog toga smo neraskidivi deo sveukupne istine, planete i naravno kosmosa ciji smo sadrzalac, i u materiji i u energiji.
Zamislite samo do kog stepena ide nase samounistenje kada (ne) svesno napadamo jedni druge, u bilo kom pogledu cinimo lose jedni drugima?
Kada postanemo svesni da time stetimo sami sebi, nas evolutivni tok svesti ce krenuti u pozitivnom smeru. A tu, opet ponavljam, najpre moramo poci od sebe, pa polako , stepenik po stepenik 
I ko zna, mozda sretnemo samog Boga

Zamislimo alternativnu situaciju: Skupi se 100.000 ljudi na Cecinom koncertu i sad oni nekako dokuce prosirenu teoriju multi svemira.

Ja nekako cisto sumnjam u to...

Dovoljno je da jedan od tih 100000 vidi svih 100000 kao Jedno. I sve oko njih...

... i svi pevaju 39.2, toliko vruca sam jaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa (meeeeeeeee)