Najveca je zabluda "liberalne opcije" koje se zovu liberalne to nisu jos kad nakace demokratski u svom nazivu, pokazalo se da su upravo te opcije ogrezle u diktaturi i totalitarizmu.


NEMA liberalizma, nikad ga nije ni bilo!!!

Teoretski gledano i komunizam izgleda kao sistem bez zabluda  a u stvari je sam po sebi zabluda bas kao i liberalizam!

ima,u njihovim naduvanim glavama.zajedno sa azdajama,patuljcima i ostalim produktima naduv...ovaj,mastovitog uma.

 

vaistinu hristos vaskrese!

p.s.
moguce, ali izgleda da imamo razlicite kriterijume za ocenjivanje srbendi!



ti americki liberali tj. evropski socijalisti naginju ka diktaturi i totalitarizmu, gusenju individualnih sloboda - sloboda govora, ekonomskih sloboda....

klasicnog liberalizma nije  bilo, sto ne znaci da ne treba teziti ka njemu.
u srbiji npr. ne postoji ni jedna stranka koja podrzava takav liberalizam. cak ne postoje ni srspki konzervativci koji bi mogli da se preklope u dosta toga sa liberalima!

p.s. kada govorimo o klasicnom liberalizmu izmedju ldp i srs ili sps nema nikakve razlike!

У суштини програми и мишљења либерала и нео фашиста се не разликују осим у називима
појединих групација.

Не могу да вјерујем да млада особа као Квладе  није у стању да извуче свој став приликом
читања нпр.мог поста који сам поставио након његовов почетног (3 или 4) па и даље остаје
у убјеђењу да је то нека свијетла будућност.

Понављам по хиљадити пут.....

Највећи злочинци су људи анационалне оријентације.Тачка,финито,енде...

П.С

МункаЗе извини за биг слова.


Хвала драгом богу да имамо сиву ћелију која се зове мозак.
За мене ријеч "србенда" означава особу која би у име свога народа дала главу без размишљања.

Боро би је ставио без размишљања у торбу .
То је то.
Мој став.

Liberalne revolucije

Ideja da bi pojedinci mogli sami oblikovati svoje okruženje kroz delovanje dobro shvaćenih osnovnih pravila ostala je teoretska sve do američke i francuske revolucije (poznate u srpskom jeziku pod komunističkim nazivom „buržoaske revolucije“). Prema tome, iako se revolucija 1688. ponekad uzima za presedan, ove dve revolucije kasnog 18. veka postale su primeri koje su pratili kasniji revolucionarni liberali.

Frenklin, Džeferson i Džon Adams bili su od izuzetnog značaja kada je zemljake Amerikance trebalo ubediti da se pobune u ime Zakona Prirode i Boga Prirode, poput Monteskjea, i sebi obezbede život, slobodu i težnju ka sreći, poput Loka. „Američki eksperiment“ stajao je iza demokratske vlade, lične slobode, i, jednako važno, omogućio ekonomski razvoj koji je najbolje postignut pomoću ova dva mehanizma. Kada je trebalo pisati predlog Saveznog Ustava SAD, konkretne načine na koje se ideja konkurentskih interesa unutar pravnog sistema kao potreban i dovoljan garant slobode mogla ugraditi u jasno određene strukture, iznašla su dvojica mladića Džejms Medison i Aleksandar Hamilton. Oni su proširili uticaj ove nove ideologije i na američki sistem vlasti, zalažući se za njenu striktnu podelu na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i sistem kontrole i ravnoteže između ovih grana, za prava saveznih država i dvodomno zakonodavno telo.

U središtu ovog novog talasa liberalizma bio je najčešće ideal „države-noćnog čuvara“, ograničene na zadatke sprovođenja i odbrane zakona, sprečavanja zloupotrebe vlasti, širenja tržišta i odbrane zemlje. Čak je i pripravna vojska bila sumnjiva, uz verovanje da bi milicija bila dovoljna za odbranu, uz mornaricu koju bi održavala država za potrebe trgovine.

Francuska revolucija, nastavljajući neposredno zbacivanje monarhije skupa sa njenim aristokratskim društvenim poretkom, bila je znatno strasnija u svom verovanju u egalitarizam (jednakost) i nužnost uklanjanja starog poretka. Ključni trenutak u francuskoj revoluciji bilo je odbacivanje ustavne monarhije i proglas predstavnika trećeg staleža da od tada oni čine „Narodnu skupštinu“ i predstavljaju interese francuskog naroda.

Francuska revolucija nije uspela da prebrodi tranziciju od pobune do stabilnosti kako je to Amerikancima pošlo za rukom. Umesto konačnog republikanskog ustava, Napoleon Bonaparta postaje prvo direktor, potom konzul, i napokon car. Na samrti, Napoleon je izjavio „Želeli su još jednog Vašingtona“ — dakle vođu koji bi vojno uspostavio novu državu, ali bez želje za svojom dinastijom. Sa druge strane, francuska revolucija je otišla dalje od američke u uspostavi opšte vojne obaveze, nacionalnog državljanstva za sve, i dalekosežne „Deklaracije o pravima čoveka“, analogne američkoj Povelji o pravima.

Ideologija liberalnih revolucija

Sa dolaskom romantizma, liberalna gledišta su od predloga za reformu postojećih vlada postali zahtevi za promenama. Američka i francuska revolucija dodale su „demokratiju“ na listu vrednosti za koje se liberalna misao zalaže, a politički suverenitet zasnovali na „pravima čoveka“. Ova ideja, da je narod suveren, i sposoban da sačini i sprovodi sve neophodne zakone, išla je dalje od shvatanja prosvetitelja. Namesto prostog isticanja prava pojedinaca unutar države, narod je postao država, a sve državne moći izvedene su iz „pravične saglasnosti svojih subjekata“.

U ovom pogledu, mora se naglasiti ugovorna priroda liberalnih shvatanja. Jedna od osnovnih ideja prvog talasa mislilaca liberalne tradicije bila je da pojedinci sklapaju dogovore i poseduju imovinu. Ovo gledanje danas verovatno ne izgleda posebno radikalno, ali u njihovo vreme, većina imovinskih zakona određivala je imovinu kao posed porodice ili određenog njenog člana, na primer „glave porodice“. Obaveze su bile zasnovane na ličnim (zakletva) i feudalnim (vazalstvo) vezama lojalnosti, a ne na razmeni konkretnih dobara. Vremenom, liberalna tradicija je počela da gleda na dobrovoljni pristanak i dobrovoljni dogovor kao na osnovu legitimne vlasti i zakona. Ovaj pogled je dalje unapredio Ruso svojim pojmom društvenog ugovora.

Između 1774. i 1848. odigralo se nekoliko talasa revolucija, pri čemu je svaka od njih zahtevala sve jače prvenstvo prava pojedinaca. I sama reč „liberalizam“ je nastala u ovom periodu. Revolucije su počele da sve više vrednuju ideju da je nacionalno jedinstvo važan deo političkog jedinstva, te da narodom ne mogu ispravno vladati oni koji među tim narodom nisu. Ovo shvatanje bilo je posebno važno u revolucijama kojima je okončana kontrola Španije nad najvećim delom njenih kolonija na američkom kontinentu, i u ustvrđivanju nacionalizma u Evropi, koji je razdvojio zemlje od monarhija koje su njima tradicionalno upravljale. Kao deo revolucionarnog programa, važnost obrazovanja, vrednosti više puta isticane sve od Erazma, sve više zauzima ulogu središnju u ideji slobode.

Dostojanstvo, jednakost, sloboda i imovina

Tokom ranog 19. veka pojavio se i osnovni ideološki konflikt unutar liberalizma. Dve osnovne liberalne ideje su dostojanstvo i jednakost pojedinaca, i pravo pojedinaca na slobodu, posebno da poseduju i upravljaju ličnom (privatnom) svojinom. Ova dva principa našla su se u sukobu kada je postalo jasno da se imovinska prava nekih pojedinaca ne mogu pomiriti sa dostojanstvom drugih. Posebno težak ovde je slučaj tzv. gazdinskog ropstva, u kojem se jedna osoba (rob) smatrala svojinom druge. Uopšteno gledano, po ovom pitanju, gro liberalnog mišljenja naginjalo je važnosti ljudskog dostojanstva, koju su liberali počeli sve više posmatrati kao osnovniju od polaganja prava na imovinu. Međutim, potraga za ravnotežom između ove dve osnovne vrednosti ipak objašnjava niz konflikata unutar liberalne misli.

U kasnom 19. veku prošireni su obrazovanje i glasačka prava, a u privredi je ostvaren veliki napredak putem industrijalizacije. Trgovina je znatno proširena, i sa njom mogućnosti za napredak i bogaćenje, a došlo je i do naglog rasta u širenju kulture i pismenosti. Istovremeno, sve ove promene proizvele su i ogromne nejednakosti u bogatstvu i ljudske patnje poput masovne gladi, dečijeg rada, zagađenih gradova, i teškog siromaštva za većinu stanovništva. Sukob između svojine i dostojanstva izbio je u prvi plan: jedna struja liberalnih mislilaca zahtevala je zakone protiv dečijeg rada, i propisivanje minimalnih stadarda rada i plata, dok je lese-fer škola tvrdila da bi takvi zakoni predstavljali nepravedno nametanje protivno imovinskim pravima, i smetnju privrednom razvoju.

Još jedno važno načelo liberalizma bili su racionalna vlada i vladini organi. U kasnom 19. veku počelo se sa standardizacijom i internacionalizacijom stvari poput merenja vremena, težina i drugih mera, nastali su novčani sistemi i počele su stalne međunarodne komercijalne transakcije. Isticanje pojedinačnih subjekata, fizičkih ili privrednih, kao važnih jedinica pravnog sistema, učinilo je liberalizam jedinim okvirom unutar kojeg je bilo moguće sprovoditi trgovinu koju je sve više karakterisala međuzavisnost. Postepeno se odustajalo od feudalnih pojmova o vlasništvu, još uvek na snazi u pojedinim državama. Primera radi, daleko u 19. veku, ropstvo je i dalje bilo upražnjavano u Rusiji, a srednjovekovna ograničenja u trgovini važila su u nemačkim državama sve do ujedinjenja pod Pruskom 1871.

Veliki uticaj u razvoju modernih liberalnih shvatanja imao je Džon Stjuart Mil (1806–1873). On se protivio kolektivističkim težnjama, u isto vreme naglašavajući značaj kvaliteta života za pojedinca. Mil je takođe bio naklonjen biračkom pravu za žene i (kasnije) radničkim zadrugama. Njegova podrška utilitarizmu utvrdila je liberalizam u načelima svrsishodnosti i pragmatičnosti, omogućavajući sjedinjenje subjektivnih ideja o slobodi nasleđenih od francuskih mislilaca u tradiciji Žan-Žak Rusoa, sa jedne, i filozofije Džona Loka i britanske škole, više oslonjene na lična prava, sa druge strane.

U kasnom 19. i ranom 20. veku, sve su izraženija mišljenja koja ističu ideju da je pojedincima, da bi bili slobodni, potreban pristup svim preduslovima za lično ispunjenje: u ovom viđenju, lična sloboda zahteva da društvo preuzme odgovornost za obezbeđivanje osnovnog nivoa mogućnosti, zaštite i obrazovanja.

Sa početkom 20. veka, sukob između ličnog dostojanstva i imovine postao je još oštriji. Industrijalizacija je proizvela ogromna bogatstva, i visok rast mogućeg životnog standarda, ali isto tako i ogromnu bedu i siromaštvo—i moćno oružje za rat. Dok su u kasnom 19. veku industrijske države mogle zemlju i sirovine grabiti od industrijski manje razvijenih i politički slabije organizovanih zemalja, početkom 20. veka svet je već bio uglavnom podeljen, i da bi se širile, industrijske države mogle su se okrenuti još jedino jedne protiv drugih. Prvi svetski rat je ubrzo počeo.

1911. godine, Hobhaus objavljuje Liberalizam, u kojem sažeto izlaže liberalizam 19. veka, ali takođe uključuje i ograničeni pristanak, kako na državno uplitanje u privredu, tako i na kolektivno pravo na jednakost u poslovanju, koje je on nazvao „pravičnom saglasnošću“, uključujući i sindikate.

Квладе идеја "монополарног свијета" је наци-идеологија.
Квладе идеја "гашења" нација је наци-идеја.
Квладе идеја "сви смо једно" је почетак парења са животињама.
Квладе идеја "геј је ИН" је нестанак људске врсте.
Квладе идеја "анационално" ствара највеће злочинце:комунисти,фашисти....
Квладе идеја "једна свјетска влада" је пут гдје ће неки будући Рамзес да се роди.

Квладе размишљај својом главом,читај,проучавај,разматрај и извлачи своје закључке.

Квладе глуп си уколико само пастујеш постове јер то нису твоја размишљања.

Квладе жутило на улици је жутило у мозгу.

Квладе:"Христос васкресе".

bože o čemu se ovde tupi o liberalizmu , sačuvaj me bože i sakloni...Opšte je poznato čemu služe liberali u razvijenim državama , a ne ovako kao kod nas..

tacno.

Svaka teza je nakazna na svoj nacin.

1. To nije ideologija liberalizma, vec konzervativizma, dakle, naprotiv.
2. Zavisi u kom smislu "gasenje" nacije. Da, ako se pod tim podrazumeva sustinska globalizacija i afirmisanje prava pojedinaca.
3. "Svi smo jedno" je teza neke druge ideologije, npr. kolektivizma. Liberalizam je ideologija koja promovise i afirmise individualnosti kog svakog pojedinca, i stiti pravo na isto.
4. Ako pod "gej je in" mislis na "ne treba ih diskriminisati, a ponajmanje se siliti nad njima", onda svakako.
5. Komunisti, fasiti i neki drugi su upravo produkt nacionalistickih ideologija.
6. "Jedna svetska vlada" je apsolutni centralizam. Kao sto znas, jedan od osnovnih postulata(asioma) liberalizma jeste potpuna decentralizacija, i priblizavanje vlasti svakom coveku na nacin da ima sto je vecu mogucu autonomiju na odlucivanju o sopstvenom zivotu.

Kopiram samo ono sto mislim, dakle, to jeste moje razmisljanje, u sustini. A evo gore sam napisao svoje misljenje o tvojim bulaznim tezama, ako toliko volis autenticnost onoga s kim polemises.

Hristos vaskrese i tebi

pa jel se tako odgovara ?

zašto sve protuve iz ljdp moraju da taliko nalikuju velikom vođi, pa ne daj Bože da se ispostavi da znaju bar neke najosnovnije,tradicionalne i verske  stvari... ?!