Lepo je kad su ljudi voljni da pružaju, da daju dragim osobama, ali postoje i osobe koje od toga prave emotivnu ucenu, koje su veoma sklone tome da izigravaju žrtve. To već nije nimalo prijatno niti zdravo, i takvo ponašanje bi trebalo izbegavati.

Recimo, ona stalno trčkara oko partnera, dece, prijatelja, kolega, roditelja (svojih i njegovih), svima sve čini, i nastavlja da im čini, i da im čini, i ne pitajući ih da li oni to što ona radi za njih uopšte žele... Večito priča kako je mrtva umorna, ali odbija da se odmori, nema kad da se odmara, šta će kad se mora tako. A onda ima i određena očekivanja od svih tih ljudi, i ako oni ne ispune ta očekivanja (kao što najčešće ne ispune), optužuje ih da su sebični, ona se za njih žrtvuje, a oni tako... Emotivnom ucenom tera ih da osećaju krivicu, vremenom im zbog emotivnog ucenjivanja postaje sve odbojnija, to, svesno ili nesvesno, oseća, i tera ih da se osećaju još više krivim - kako mogu tako da se osećaju prema njoj, kad se ona žrtvuje za njih?

Mogu. Naravno da mogu tako da se osećaju. Niko ne želi da se neko za njega žrtvuje, to stvara osećaj neprijatne obaveze - i to neretko za nešto što osoba koja se sad oseća obaveznom uopšte nije ni želela. Niko ne želi da na njega straćite najbolje godine svog života - ako vam je to traćenje, zašto to uopšte činite? Niti bilo ko želi da se zbog njega/nje odreknete svojih snova - ako vam je do tih snova zaista stalo, potrudite se da ih ispunite (naravno, lakše je ne potruditi se, i onda nekog optužiti da ste se žrtvovali).

Ne kažemo, ako vas ispunjava radošću da pružate, samo napred! Jeste veliko zadovoljstvo davati dragim osobama. Međutim, nemojte se žrtvovati - niko ne želi da se drugi žrtvuju za njega, a nakon nekog vremena prestane i te što se žrtvuju da želi u svom životu. I "žrtva" ostane sama, da se vajka nad surovošću sveta i ljudskom nezahvalnošću.



Izvor: Krstarica

Svakodnevno se zrtvujem za moju dragu osobu a to je moj stomak.

Ja imam probelm sto sam egoista i tek treba da naucim da se malkce zrtvujem i za drugoga.

Da budem iskren jedino za koga bih se zrtvovao je moja majka...
I ekipa naravno 

samo roditelji i deca .. svi ostali su precenjeni, to skapiras sa godinama

Pa kad jos malo ostaris shvatis da su i oni precenjeni.

ma to zavisi u kakvom ste odnosu, ali da, covek gubi na zivcima neminovno sa godinama .. pa i za najblize 

Ono sto svojom voljom ucinim za svoju  uzu porodicu ne smatram za zrtvu, niti ocekujem da mi neko kaze hvala. Za ostale me bole briga.

+1

Ili kako bi to ameri rekli - Unconditional love.
Iliti bezuslovna ljubav... svi smo je videli na filmovima, čuli u pesmama, Opra snimila tone emisija al' i dalje je vrlo zanimljiva.
Potpuno iracionalna vrsta ljubavi koja nas tera činima postupke koji često nemaju nikakvog smisla, logike, dodiruju i pomeraju naše granice shvatanja morala, etike često nas praveći budalama.
Budala a opet se osećaš kao da činiš pravu stvar.

Doduše, neuslovljena iracionalna ljubav prema roditeljima ili deci i ima nekog smisla i racionalnih argumenata... bioloških na primer.
Dok ona u religioznim krugovima je jednostavno  - idiotska. 

Neuslovljena ljubav prema imaginarnom prijatelju koja nas može navesti na žrtvovanje ako se to od nas zahteva... hah...