Zoran Stanojević: Poznavanje pisca

MEĐGOVOR I

U vremenu pre pisanja, pisca uopšte nisu uznemiravali datumi. Verovatno stoga što mu se nikada nije desilo da se probudi, a da ne bude bar neki datum. "Datumi su skoro najzastupljeniji dani u godini", mislio je. "Svak to uvidi, tokom vremena."

Odjednom, sve se to izmenilo. Sa užasom je pogledao na sat i rekao: "Šta, zar je već Sada?" (Bilo je krajnje vreme da se uđe u Istoriju). Sumorno razmišljajući otkrio je da u njegovom slučaju sve ukazuje na visoku smrtnost. "Da", mislio je. "Moj čukundeda je umro. Moj deda je umro... smrt kao da je nasledna u mojoj porodici! Užasno! Izgleda da sam genetički sklon smrti!" Zatim je seo i sačinio za sebe spisak određenih pitanja. (Preciznije, bilo je tu dve strane izvesnih i samo jedna određenih pitanja). Iz odgovora koje je sebi dao*) ispostavilo se da će za sobom, ako ništa ne preduzme, ostaviti samo posmrtne ostatke, što je veoma neprijatno, ostaviti samo ostatke. Stoga, odlučio je da iskoristi ono što već ima, da postane veliki na osnovu činjenice da je to on. Tim pre što je to već on, i to je postigao skoro samostalno. Hteo je, dakle, da sam bude Delo (izvanredno jedinstvo sadržine i forme!) Posle neuspeha, opredelio se za Umetnost (u celini), i, uopštavajući sve pročitano, došao do značajnih istina o Delu i o Umetniku uopšte.

*) Recimo, odlomak iz spiska njegove imovine: "Knjige razne — komada jedan".
MEĐGOVOR III

Pisci većinom nerado pišu tek pri kraju, ili posle njega, kada su rizik i teškoće mnogo veći. Tim pre što ni pisanje nije garancija. Mučan je to posao; toliki ljudi su ga obavljali pa ipak, ne pominje ih ni opštinska istorija književnosti.

Za razliku od drugih, pisac o kome je reč odmah nerado piše, ali, ipak, mora se početi.

Slede neki njegovi prvi pokušaji: pisanje bez pisanja i dopisi novinama. Dopise novinama slao je u cilju sticanja imena, a nisu mu ih objavljivali jer im njegovo ime nije bilo poznato. Mnogo kasnije, i ti napisi bili su obasjani dubokim poštovanjem istraživača, kao uostalom i tekstovi na njegovim starim tramvajskim kartama itd.
MEĐGOVOR V

Pređimo preko vremena u kome je pisac postajao slavan, danas to ne izgleda kao tada. Nedokučivi su putevi literature. Možda su zaista njegove patetike shvatane kao persiflaža, praznine kao duboki simbol otuđenosti, neznanje kao suvereno odustajanje od znanja. Taj period ne može sada biti razjašnjen, sada je kasno, i nema svrhe govoriti o njemu sa sumnjom.

Pisac je prevazišao sve što treba prevazići, a još se interesuje za sve neprolazno, na primer za vrednosti. Daleko su za njim dani borbe, došlo je vreme jubileja.

Ima, u vezi sa njim, neobjavljenih citata koji se danas prećutkuju, kao i u slučaju velikih ljudi uopšte. (Ta tema je nekada mučila Pisca. "Dobar dan" — Platon. "Imate li friške ribe?" — Kant. "Kako ste?" — Gete. A besmislena je pretpostavka da baš Gete nikada nije rekao "Kako ste", iako se ta misao nigde ne citira. Dakle, neko filtrira izjave, neko probira bolje fragmente. Pisac se godinama pitao zašto to za njega niko ne čini, nego se citiraju upravo mesta koja se kod drugih prećute. Pitao se, u očajanju, nisu li velikani veliki upravo usled delatnosti čistača fragmenata, ali, odrekao se tih misli konačno je to i sam doživeo; došlo je vreme jubileja.)

Danas je čuven, recimo, njegov aforizam "Dobar dan", kao i stotine duhovitih epigrama na istu temu. Svi slušaju, i to do kraja, kad on počne svoju omiljenu pričicu: "Na svetu ima 7.800.000 vrsta insekata, a to su 1. pod a (prim)..." A isti oni koji su, dok je išao gordo dignutog čela, samo konstatovali da je stoga povredio nožni palac, sada s poštovanjem šapuću: "On ne trpi lance", ne beležeći da je tom prilikom prosto pokvario nužnik. Pa čak i oni koji su nekada govorili "Lud je koliko je težak" izražavaju tu misao, sada, rečenicom punom poštovanja: "On je potpuno uravnotežen čovek"; došlo je vreme jubileja.