Rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Datum rođenja predsednika Demokratske stranke bio je, kako je voleo da kaže, "dovoljno kasno da ne upadne pod iluziju titoizma".

Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. godine. Studirao je filozofiju, 1974. diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a 1979. doktorirao na Univerzitetu u Konstanci. Govorio je da je studirao filozofiju 20 sati dnevno i da je istovremeno pohađao studije istorije umetnosti, sociologije i ekonomije. Na prvom času na Filozofskom fakultetu sukobio se s komunistima jer je tvrdio da veliki Marks ne da nije najveći, vec uopšte nije filozof. Drugi veliki i značajniji sukob imao je s policijom zbog organizovanja "ilegalnih aktivnosti u studentskoj organizaciji protiv komunista, zbog čega je sam putovao po celoj Jugoslaviji". Zbog tih aktivnosti bio je i osuđen, čak se i Vili Brant, nemački kancelar, zauzimao za njega pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva" kod Jirgena Habermasa. 
Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Napisao je sledeća dela: "Subjektivnosti i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao nedovršena država" i "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu". Preveo je mnoga filozofska dela i autor je velikog broja novinskih prikaza.

Nikad nije bio član Saveza Komunista. Ipak, politikom se bavio sve vreme, aktivno od 1989. kada je sa još dvanaest intelektualaca inicirao obnavljanje Demokratske stranke, a na Skupštini Stranke 1990. bio je jedan od osnivača. Septembra 1990. je izabran za predsednika Izvršnog odbora, a onda, januara 1994. postaje predsednik Demokratske stranke.

Za Demokratsku stranku je govorio da je kao preduzeće, nikako mesto za druženje, pojašnjavajući da svako u stranci mora da ima proizvod, "a to mogu biti plakat, poruka, kritika, nastup... i mora se znati ko taj proizvod koristi, da li je njime zadovoljan". Objašnjavao je ko može da bude političar: "Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da preseče, da se zameri, kaže "ne" i da ga mrze, jer je to priroda politike. Neko ko isuviše ide na širenje simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba mora još mnogo da nauči da bi vodio jednu ozbiljnu stranku".

Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno" koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji.

U sudskom sporu sa predsednikom Vlade republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.

Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. godine uvrstio ga je među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.

U junu 2000. Đindić je pruzeo funkciju koordinatora u SZP, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Đindić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ.

Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. godinu u oblasti politike.

Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000.

Đindić je avgustu 2002. godine u Pragu primio nagradu Fondacije "Polak" za doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Nagrada se dodeljuje svake godine za doprinos sprovodenju demokratskih i ekonomskih reformi u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

Voleo je takmičenja i provere. Bio je veoma strpljiv, obrazovan i pragmatican. Trudio se da se ne ponavlja, birao bi jednu sliku, poruku, rečenicu i oko toga gradio priču. Priznavao je da nema pretenzija da kaže nesto epohalno, ali je smatrao da će ostati upamćen po velikim stvarima. Život nije mogao da zamisli bez ljudi jer ljudska komunikacija mu je bila potrebna kao uslov za proveru ideja i sposobnosti. Kod sebe je cenio spremnost da uči i priznaje greške, kao i spremnost da ih ispravlja, a kod drugih je cenio pouzdanost. Govorio je da nema poroka.
Dr. Zoran Đindic je ubijen 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade republike Srbije, zato što je pokušao da Srbiju oslobodi prošlosti i odvede je u budućnost.

Đindić je iza sebe ostavio suprugu Ružicu, kćerku Jovanu i sina Luku.

Emisija ogledalo B92

18. januar 2002.

Gost: Zoran Djindjic, predsednik Vlade Srbije

Autor: Jelena Kosanic


B92: U emisiji Ogledalo B92 govoricemo o tome kakav je zivot u Srbiji. O tome razgovaramo sa premijerom Srbije gospodinom Zoranom Djindjicem. Pre nego sto pocnemo da razgovoramo o reformama i o Vasim prognozama i obecanjima o tome kako cemo ziveti u ovoj godini, pretpostavljam da veliki broj nasih gradjana zanima i kako vi zivite. Ono sto intrigira javnost poslednjih nedelja jeste mogucnost da se vi preselite na Dedinje, to je deo grada prema kome ste radnije imali odredjenu averziju, cak ste tvrdili da to nikada necete uciniti. Uz ono saopstenje koje ste vec plasirali u javnost, ono sto mene zanima jeste da li se vama mozda preti, da li ste nezasticeni, jer kada ste vec godinu dana ziveli u stanu kao premijer, zasto imate potrebu sada da prelazite na Dedinje?

Djindjic: Tu ima nekoliko elemenata. Kao prvo, ja se ne selim. Znaci, ako budem koristio zvanicnu rezidenciju, koristicu je dok sam na funkciji. Moj stan ostaje moj stan i ja stanujem u svom stanu kao sto bih otisao da provedem izvesno vreme u hotelu, ne bih se preselio u hotel. To je jedna namestena rezidencija koja ima sve ono sto treba da ima, nema potrebe da bilo kakve stvari preseljavam i mislim da je interesanto i pitanje zasto je Srbija jedina zemlja medju normalnim zemljama gde nosioci najvecih funkcija treba da se pravdaju ako rade ono sto rade svi predsednici vlada drzava u normalnim zemljama, a to znaci da stanuju po odredjenom sistemu, jer oni zive po odredjenom sistemu...

B92: Ja sam to pomenula jer ste imali odredjenu averziju prema tome i dok ste bili opozicija rekli ste da nikada necete da predjete na Dedinje.

Djindjic: Imam je i sada. Naravno, mislim da je to jedan deo grada koji je na losem glasu kao sto je od '45 godine pa nadalje to bilo vidjeno kao statusni simbol, ljudi cije su to kuce bile tamo, koji su ih stekli svojim radom i svojim poslovnim sposobnostima isterani su odatle. Te kuce su im uzete, podeljene su zasluzenim ljudima iz rata pa u talasima kada su se pojavljivali novi zasluzni ljudi, oni su opet odlazili na Dedinje i ja ne vidim sebe kao normalnog stanovnika Dedinja. Najjeftinije resenje za vladu jeste da se koristi jedan vec uredjen objekat.

B92: To ste zakljucili tek posle godinu dana?

Djindjic: Pa vec tri meseca traje to neko razmisljanje i ja sam pregledao listu svih objekata kojima raspolaze drzava Srbija. Za svaki od njih bi bilo potrebno dodatno ulaganje da on bude osposobljen za normalno stanovanje.

B92: Ali jedno od obrazlozenja je bilo da ste zabrinuti za svoju bezbednost. S obzirom na to da ste deset godina govorili da Milosevic zeli da vas likvidira, a ipak ste uspeli da opstanete u svom stanu, da li da pomislimo da je ovo sada nesigurnije vreme nego kada je Milosevic bio na vlasti?

Djindjic: Pretpostavljam da bih uspeo da opstanem cak i u manje obezbedjenom objektu nego sto je moj stan ali za odredjene funkcionere postoje odredjena pravila, postoji takodje i zakon, i ako se nesto desi, onda odgovaraju oni ljudi koji su zaudzeni za sprovodjenje tih pravila, u ovom slucaju uprava za licno obezbedjenje. Oni su mi pre tri meseca rekli - mi ne mozemo da snosimo odgovornost za vasu bezbednost jer taj objekat u kome vi stanujete nije moguce obezbedjivati, ne toliko zbog gradjana koji ulaze i izlaze, zbog stanara, nego zbog parkiranih automobila kojih ima mnogo u ulici u kojoj ja stanujem, u ulici kroz koju prolaze, i to vrlo sporo zato sto je to jednosmerna ulica i svaki od tih automobila je potencijalna auto-bomba – nije moguce kontrolisati sva ta vozila.

B92: Rekli ste da razmisljate. Hocete li doneti odluku?

Djindjic: Blizu sam tome da donesem tu odluku i sve sto je ta stvar kontroverznija, to sam blize tome jer smatram da to nije nikakvo simbolicno, emocionalno, politicko pitanje nego je pitanje da li postujete zakone i pravila ponasanja u jednoj zemlji u kojoj zelite da uvedete red. Ako je za moje obezbedjenje u uslovima u kojima ja sada zivim potrebno angazovati za minimum obezbedjenja mnogo veci broj ljudi nego tamo gde postoje i kamere, i cuvari, i kucice koje su inace tamo - taj objekat izmedju Tolstojeve i Uzicke je inace obezbedjen i sada - pitanje je s kojim pravom moze neko da angazuje deset ili petnaest ljudi vise nego sto bi to bilo normalno samo zato da bi svoju licnu zelju ispunjavao, da zivi u centru grada, da zivi u svom stanu, da mu deca idu u skolu na sto metara, da zena moze da mu izadje u kafic na sto metara. Iz moje licne perspektive kvalitet mog zivota na Studentskom trgu je na mnogo visem nivou nego sto bi bio kvalitet mog zivota na nekom drugom mestu. Ja imam stan koji mi se svidja, na mestu koje je najbolje u gradu, nemam nikakvih problema sa komsijama, ne traze moje komsije da se ja selim, njih niko ne maltretiram, nemam losu savest...

B92: I ne smeta vam moguci odijum povodom toga da se i nova vlast polako preseljava na Topcidersko brdo?

Djindjic: Ako je to u cilju stvaranja nekog realizma i toga da svaki buduci predsednik vlade bude duzan da postuje pravila a ne da namece svoj licni ukus...

B92: A da li se secate saopstenja Demokratske stranke kada je Mirko Marjanovic trebalo da se preseli u tu kucu? Bilo je dosta osude tim povodom.

Djindjic: Toga se zaista ne secam. Mislim da nije sve sto je u nekom trenutku politicke borbe, kao sto sada veci deo tih primedbi dolazi, ne zato sto ljudi promisle da li je to opravdano ili nije, da li je to jeftinije za drzavu i da li je to za ljude cija je duznost da rade taj posao bolje ili nije, nego je to vise jedna simbolicna stvar i sigurno je da je pravo opozicije da od toga pravi komediju. Ali je pitanje da li mi treba da se ravnamo prema tome.

B92: Dobro. A po cemu cemo se ravnati ako govorite da postoje pravila u obezbedjivanju odredjenih funkcionera, ako smo u prilici da cesto vidimo potpredsednika savezne vlade zaduzenog za finansije gospodina Miroljuba Labusa kako peske seta po Dorcolu, a na posao ga vozi samo vozac, i kada vidimo recimo samo predsednika poslanicke grupe DOS-a gospodina Cedomira Jovanovica u blindiranom automobilu sa nekoliko telohranitelja. Dakle, sta tu odlucuje? Da li se ljudi u ovoj zemlji cuvaju po funkciji koju obavljaju ili, ne daj boze, po nekakvoj umesanosti u nesto?

Djindjic: Po dve stvari. Prvo po funkciji, i tu postoje pravila, a drugo po proceni sluzbe ko je ugrozen.

B92: Zasto bi Cedomir Jovanovic bio ugrozeniji od gospodina Labusa?

Djindjic: Jeste ugrozen zbog mnogih dogadjaja u kojima je ucestvovao od 31. marta, 28. juna, razgovora sa Milosevicem, kao predsednik poslanickog kluba u mnogim kontroverznim dogadjajima, kao meta odredjenih napada. Ne samo on. Postoje i neki drugi ljudi koji nemaju veze sa vlascu a koji imaju odredjeno obezbedjenje jer duznost sluzbe je da proceni stepen ugrozenosti pojedinih lica. To nije mehanicka stvar. Pretpostavljam da je obezbedjenje Kofija Anana vrlo malo, mada je on generalni sekretar Ujedinjenih nacija i covek bi pomislio da on treba da ima najvise obezbedjenja. Ali postoji jedna strucna procena ko je ugrozen s obzirom na informacije iz okruzenja, s obzirom na razne grupe koje imaju razne ideje, i ta sluzba, ja se nadam, profesionalno daje procenu. Ako ona pogresi, onda se moze desiti da neko strada i onda se postavlja pitanje da li ste vi mogli to da predvidite, da li ste mogli to da sprecite i onda je to problem za sluzbu. Ja to ne bih tako mehanicki gledao i rekao - hajde, svako ko ima funkciju dobice obezbedjenje a neko ko nema funkciju ali je aktivan u javnom zivotu, privlaci na sebe negativnu energiju, posto on nije taj tip funkcionera, on nece imati obezbedjenje.

B92: Vi insistirate uglavnom na stedljivosti. Pretpostavljam da se jednom velikom delu gradjana dopada to sto vi ne trosite drzavni novac za svoja putovanja, ali svakako da je javnost zaintrigiralo vase poslednje putovanje. Dakle, isli ste na racun vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata. Moze li se obavljati javni posao uz privatne donacije. Ja sam sigurna da ovde veliki deo naroda smatra da  nema besplatnog rucka. Kakve su vase obaveze prema donatorima?

Djindjic: To je stvar kontrole. Ako nema kontrole, nikada ne mozete da znate da li ce neko nesto da uradi na svoju ruku a najmanja donacija i najgluplja donacija bi bila da vam nesto sto bi inace drzava trebalo da plati da vam on plati. Ako neko plati zvanican put u London ili u Pariz i onda neko misli da je to placanje za neke usluge koje cete vi uciniti, zasto vi ne biste uzeli drzavni avion kao sto svi uzimaju a onda od njega uzeli pare za vas put. To je glupo.

B92: Mozete li da navedete ijednu evropsku zemlju u kojoj premijer neke vlade putuje na racun neke druge zemlje?

Djindjic: Ja mogu da vam navedem nekoliko zemalja u kojima je izbio skandal zato sto su drzavnici koristili sluzbene avione u privatne svrhe a ne mogu da vam navedem nijednog premijera koji je imao ceo taj napor da svoje prijatelje optereti da plate drzavne racune. To ne postoji zato sto ti ljudi imaju drugaciji pristup prema drzavi nego sto imam ja. Nema sanse...

B92: Vi ste rekli da je potrebna kontrola. Kako cemo mi Vas kontrolisati? Znate, recimo, da u Americi postoji zakon da nijedan politicar ne moze da primi veci poklon od 50 dolara, da mora da ga da drzavi. Dakle, vi kazete da je potrebna kontrola. Kako cemo mi kontrolisati to da vi nemate obaveze prema donatorima?

Djindjic: Potrebna je pre svega kontrola funkcionisanja vlasti u pogledu mogucnosti da neko nekome ucini uslugu kao protivuslugu...

B92: A ko ce vas da kontrolise?

Djindjic: Ne, ne. To su dve stvari. Jedna stvar su donacije a druga stvar je da li ima dovoljno kontrole da ja u svom poslu nekome ne ucinim protivuslugu za koju se obicno ne zna. Naivno je verovati da ce neko da vas podmiti na tako javan nacin da vam plati drzavni put. Realnije je da ce neko da vam da pare u koverti i da vam kaze - za te pare koje sam ti ja dao sutra ces ti meni da ucinis protivuslugu, tako da vi lupate na otvorena vrata. Nema sanse da ako vam neko pod svojim imenom plati put delegacije vlade da je to nesto tajno jer je to najgluplja stvar, jer to zna 50 ljudi tog istog trenutka.

B92: Ako je to tako dobro, zasto ste odustali od voznje Suboticevim avionom?

Djindjic: Zato sto ljudi to nisu razumeli. Tim avionom se pet puta vozila americka ambasada, isti taj avion je americka vlada pet puta koristila da ide do Podgorice i nazad. Nikome nije palo na pamet da pita da li americka vlada ucestvuje u trgovini cigaretama, pri cemu je americka vlada koja placa americku ambasadu vrlo bogata vlada. Ja sam rekao - u redu, ako je gradjanima Srbije i medijima Srbije draze da sve to placa poreski obveznik Srbije, ja nemam nista protiv. U celu tu situaciju dosao sam tako sto izvesno vreme, znaci dok ta afera nije pokrenuta, kada smo zeleli da putujemo kao vlada, ja bih nazvao Aerodrom i pitao bih da li ima neki privatni avion na aerodromu. Bila su dva, ili tri ponekad. Ja sam zamolio da nazovu vlasnika i da ga zamole da mi se javi. Nekoliko puta je bio pomenuti gospodin, dva ili tri puta. Ja sam ga pitao da li bi on imao nesto protiv da vlada Srbije koristi taj avion a mi cemo nadoknaditi troskove sa idejom da ce on reci - ne morate da nadoknadite - kao sto se i desilo. Mi smo kao vlada Srbije...

B92: Znaci vi mislite da javni posao premijera moze da se obavlja uz neke privatne donacije, privatne usluge itd.?

Djindjic: Ja mislim da smo mi u situaciji kao zemlja da ako dodjemo u neku drugu zemlju...

B92: Ova zemlja je kriminalizovana, gospodine DJinidjicu...

Djindjic: Pustite vi to. Ova zemlja je pre svega siromasna. Kada dodjete u neku drugu zemlju i kada kazete - mi smo dosli sponzorisanim avionom, mi placamo svoje hotelske troskove sami, ne placa vlada, i mi od vas trazimo podrsku za nasu ekonomiju, za nase socijalne programe - mnogo ubedljivije izgledate nego ako dodjete "falkonom" drzavnim, ako odsednete u hotelu sa drzavnim racunom, ako organizujete vecere i placate te vecere i pozivate svoje domacine i onda oni kazu - pa ja ne bih bas rekao da vasa drzava tako lose stoji, hajde vi malo stedite kada vec trazite nase pare.

B92: Vi ste premijer u Srbiji i mislim da je vama prevashodno potrebna uverljivost pred gradjanima Srbije?

Djindjic: Mislim da je nama potrebno da ostvarimo rezultate i ja ni u jednoj zemlji koje su vrlo osetljive na ta pitanja i ciji su politicari znali, naravno posto mi dolazimo na njihove aerodrome, mi smo njihovi gosti, kada trazimo da nam oni plate hotel ili da oni preuzmu deo troskova ni u jednom slucaju nisam nasao na primedbu da to nije umesno nego su nam svaki put rekli da razumeju da je nama tesko. E sada, ako ja treba ljudima u Srbiji koji imaju prosecnu platu 200 maraka da kazem - znate sta, ali mi treba prema spolja da izigravamo da smo Svajcarska ili da odustanemo od svih tih putovanja i da kazemo - sta da radimo, siromasni smo, ne mozemo da promovisemo nasu zemlju u svetu - ja sam praktican covek i kazem - dajte da postignemo taj cilj sa najmanje troskova. Ako sada narod u Srbiji kaze: nama je draze da sacuvamo svoj ponos i da mi to sve placamo - u redu. Mislim da to nije bas pametno, ali od tada mi koristimo savezni avion koji koriste savezni organi svakoga dana, mi ga kao vlada Srbije koristimo. Meni nije drago to sto placamo putovanja cije troskove bismo mogli da izbegnemo ali, eto, pristajem na to kao na mali kompromis. Ne mislim da je to pametno. Mislim da bi bilo pametnije da mi sve pare koje imamo ulozimo u razvoj nase zemlje a da troskove koje mozemo prebacimo na neke ljude koji imaju novca, da plate mali deo za svoju drzavu, malo dobrovoljno, malo nedobrovoljno ali vise dobrovoljno. Kada su bile poplave, sazvao sam 20 banaka i najvecih preduzeca i rekao da mi u fondu imamo 50 miliona dinara, gubitak tih ljudi u zapadnoj Srbiji je otprilike 100 miliona maraka ili...

B92: A da li je tako u demokratskim zemljama?

Djindjic: Pa mi smo jedna zemlja u tranziciji...

B92: To malo podseca na onaj Milosevicev sistem, pozvacu privatnike koji ce morati da me saslusaju jer obavljam tu funkciju i dace svoj doprinos?

Djindjic: S tim sto sada ti ljudi znaju da ja nemam nacina da ih kaznim, ne mogu ni da ih otpustim niti da uradim bilo sta drugo, ali oni racunaju na to da ako je cilj opravdan da ce oni pred svojim upravnim odborima i akcionarima... ...to su sve privatna preduzeca, nijedno nije javno, to su ljudi kojima mi kazemo ajde da vidimo ko je imao najveci promet, ko je imao najvecu dobit, i da li moze jedan promil toga da da za nekoga ko je poplavljen. I oni su svi pristali i ja imam utisak da nisu bili nesrecni i da to nisu doziveli kao presiju. To je jedan politicki pritisak. Indirektno, mozda je, ali da vas pitam, otidjite i razgovarajte s onim covekom koji je dobio 50.000 ili 100.000 dinara i od toga moze da plati svoje racune i pitajte njega da li on misli da li je Hemofarm iz Vrsca trebalo to da plati ili nije trebalo. Ja ipak vodim racuna o krajnjem rezultatu, o krajnjem korisniku. Mi smo vlada koja je orijentisana na rezultat a ne toliko na proceduru, pa da procedura bude toliko vazna da i ako ne postignemo rezultat, sve je bilo u redu - jedino pacijent nije ostao ziv.

B92: Da, ali zato kazu da vam je legalizam i najomrazenija rec, o Makijaveliju ste se vec izjasnili, zanima me da li koristite i onu komunisticku Titovu, dakle "ne treba se drzati zakona kao pijan plota".

Djindjic: Ako vas pitam ko je sve te zakone izglasao, izglasao ih je Milosevic, izglasao ih je Tito. Sada vi mozete...

B92: Pa zasto ih niste promenili? Rekli ste u prvih 100 dana Zakon o denacionalizaciji, antikorupcijski, Zakon o javnom informisanju, da ne nabrajam.

Djindjic: Trideset pet zakona je na saveznom i republickom nivou promenjeno, pedeset je u pripremi, treba da dodju u martu, aprilu na dnevni red. Ne mozete da promenite 500 zakona. S druge strane...

B92: Imali ste losu prognozu kada ste bili opozicija o tome sta cete uraditi i kojom brzinom?

Djindjic: Ne, ne. Mi smo u medjuvremenu promenili neke zakone koje nismo najavili. Recimo Zakon o radu nije bio najavljen, to je jedan ozbiljan zakon, tri meseca su trajale pripreme, Zakon o lokalnoj samoupravi je ozbiljniji zalogaj, Zakon o denacionalizaciji...

B92: Ali kada sam vas pitala za taj legalizam, jos nemamo Ustavni sud Srbije, a govorimo o kontroli Vlade Srbije. Nemamo izmedju ostalog ni nacelnika Privrednog suda...

Djindjic: Vlada Srbije nema veze sa sudovima, ni sa saveznim, ni sa...

B92: Niste zabrinuti sto ne postoji Ustavni sud Srbije?

Djindjic: Ja sam zabrinut zbog mnogih stvari, jeste li vi zabrinuti?

B92: Pa rekla bih da jesam. Ne postoji Ustavni sud i moguca kontrola izvrsne vlasti...

Djindjic: U istoj smo poziciji dakle. Parlament Srbije postavlja sudije, parlament Srbije se sastoji od mnogih stranaka. Mi smo izvrsni organ. Nemojte sada da neko pomisli da ja hocu da postavljam sudije. Necu da postavljam sudije.

B92: Ali ko kontrolise vladu s obzirom na to da parlament izglasava ono sto se dogovori na Predsednistvu DOS-a.

Djindjic: Svaki parlament u svakoj zemlji izglasava ono za sta postoji vecina. Ne postoji...

B92: Ali u svakoj drugoj zemlji postoji ustavni sud.

Djindjic: Ne postoji u svakoj zemlji ustavni sud. U nekoj zemlji postoji...

B92: ...postoji neki deo koji ima ingerencije nad vladom...

Djindjic: Postoji sudstvo, postoji i sada sudstvo u Srbiji, i ono naravno moze da ospori neku odluku vlade da ona ne bude sprovedena. Ne postoji nijedna zemlja na svetu gde kada vlada predlozi neki zakon taj zakon ne prodje u parlamentu jer svaka vlada pociva na parlamentarnoj vecini. Samo u Srbiji je to cudo. Samo u Srbiji se jave ljudi i kazu - demokratija bi bila u tome kada vlada ne bi mogla da progura svoj predlog u skupstini - ali ko onda bira tu vladu. Pa valjda je skupstinska vecina izabrala tu vladu. Parlamentarna kontrola za neke ljude se sastoji u tome da parlament ne prihvati predloge svoje vlade. Ja kazem u tom slucaju - hajde, izglasajte nepoverenje vladi ali logicno je da parlament podrzava vladu.

B92: Ne, ja sam samo mislila da vam se olaksa posao da ne morate da vladate uredbama, vec da imate odredjene zakone.

Djindjic: U svakoj zemlji postoje hiljade uredbi koje se mozda ne zovu uredbe, zovu se nekako drugacije, koje se odnose na neke konkretne teme koje znace konkretizaciju nekih zakona jer ne mozete za sve da donesete zakon. Dakle, mi smo danas doneli deset uredbi, o sljivama, o duvanu, o mleku. Ne mozete da donesete zakon po kome cete da subvencionisete ljude koji hoce da sade sljive ali morate da imate neku odluku vlade. Ta odluka je u formi uredbe. To je jedna pojedinacna odluka. Takvih odluka mi imamo na nedeljnom nivou desetak. Druge vlade ih imaju mnogo vise jer imaju mnogo vise mogucnosti...

B92: Ja sam mislila na promet nafte i cigareta, ne na sljive, ali...

Djindjic: Da vam kazem nesto o samom legalizmu. Postoje neki ljudi koji kazu da sve sto radimo u ovim reformama treba da bude zasnovano na ustavu i zakonima. Postoji jedan ustav koji ne moze da se promeni zbog stanja u federalnoj drzavi. Taj ustav je ustav starog sistema. I sada neko kaze - mi hocemo da menjamo taj sistem ali da to bude u skladu sa ustavom koji je taj stari sistem cementirao. Taj ustav ne mozemo da promenimo dok se ne dogovorimo sa Crnom Gorom, znaci mi hocemo reforme bez reformi i onda je taj poznati slogan - reforme u Srbiji se ne dogadjaju ali su prebrze. Najveca primedba koju imamo je da nema reformi ali da su one ipak prebrze. Znaci, ili hocete jare ili hocete pare. Mi smo nasli resenje da u nekim kljucnim stvarima gde imamo prepreku tog starog ustava i tog starog sistema donesemo politicke odluke. Pitanje je da li su te politicke odluke opravdane i pitanje je njihovih posledica. Kada mene neko pita za uredbu o ogranicavanju prometa naftom ili nesto drugo, ja pitam - hajde da vidimo sta se desilo na osnovu te uredbe. Na osnovu te uredbe smo mi mogli da isplatimo penzije jer smo 18 puta povecali prihod a tih 18 puta je do sada islo u privatne dzepove putem sverca. Onda neko kaze - ali zasto to niste tako organizovali da se napravi kontrola na granicama, da carinske sluzbe to obavljaju. Zato sto to nije realno. Zato sto je carinska sluzba u takvom stanju da priznaje da ne moze da kontrolise sverc.

B92: Svesni ste da ovde postoji odredjeni strah javnosti i znamo sta smo imali deset godina, dakle da se odredjene stvari ne ponove. Gospodine DJindjicu, pominjete reforme. Neminovnost je da veliki broj ljudi, bar u zemljama u tranziciji, ostane bez posla.

Djindjic: Bez radnog mesta, posto oni ni sada nemaju posao.

B92: Bez radnog mesta. Kakav program spremate za ljude koji imaju 50 godina i koji su fakticki ostali na ulici?

Djindjic: Jedini pravi program za takve probleme jeste razvoj ekonomije. Nema socijalnog programa koji bi mogao da resi taj problem jer takav socijalni program podrazumeva velika sredstva. Ta velika sredstva podrazumevaju ekonomiju koja funkcionise a posto je veliki broj ljudi koji nemaju posla u ekonomiji znak da ta ekonomija ne funkcionise, ocigledno da ta ekonomija ne moze sama sebe da izvadi iz krize pa da kazemo - iz te ekonomije cemo da uzmemo pare da servisiramo taj broj ljudi koji je ostao bez posla. Mi moramo da imamo jedan globalni projekat ozdravljenja ekonomije kojim ce postepeno jedan broj ljudi da se premesta sa mesta gde imaju ugovor o radu a ne posao na mesta gde ce imati i ugovor o radu i posao. Cinjenica je da smo mi u ovih deset godina izgubili dve trecine svog bruto socijalnog proizvoda, znaci dve trecine ekonomije vise ne funkcionise, a da nije toliko ljudi otislo iz ekonomije nego je u ekonomiji koja ne funkcionise ostao veliki broj ljudi koji imaju radno mesto a nemaju posao. Moje pitanje za njih je da li ako imate 50 godina i cekate 63 godinu zivota da idete u penziju, da li je u vasem interesu da tih 13 godina imate radno mesto a da znate da nemate posao i da dobijate tu neku bednu platu i da znate da je to socijalna pomoc ili je u vasem interesu da zajednicki pokusamo da razvijemo ekonomiju i da nadjemo radno mesto gde cete imati posao i gde cete 5, 6, 7 godina do vase penzije nesto korisno raditi.

B92: Ali ti ljudi strahuju zato sto znaju da je mnogo mladih bez posla a pri tom i nasi ljudi od 50 godina nisu na nivou mozda onih od 50 godina u drugim zemljama s obzirom na to sta su proziveli: deset godina ratova, gladi, bede. Dakle, ne bi se reklo da su energetski bas spremni za konkurenciju sa mladima.

Djindjic: Treba da sami sebe autosugestijom dovedu u stanje da shvate sa 50 godina da su to najbolje godine. Da je zelja da uspeju 50% uspeha. Ako nemaju zelju da uspeju...

B92: Znaci, vi radniku koji je sada ostao bez posla u banci otprilike preporucujete da autosugestijom pokusa da pronadje za sebe posao?

Djindjic: Ne. Ja mu kazem ovako - hajde autosugestijom ti reci sebi da vidim sta ja znam, da vidim sta sam ja radio 20, 30 godina u banci. Znam da citam, znam da pisem, znam da racunam, znam osnovne bankarske operacije. Koliko je potrebno da stegnem jos nekog znanja da bih mogao u nekom sektoru za koji se ocekuje ekspanzija, a to je finansijski sektor, da nadjem neki smislen posao, da budem knjigovodja u nekoj privatnoj firmi, da budem savetnik...

B92: Ja vas razumem, ali vi ste svesni da su ljudi ovde ocekivali da bude mnogo bolje. Ocekivanja su, naravno, vremenom padala. Sta mislite kako se oseca obican radnik kada mu, ne mislim sada na Vas, ali neko od funkcionera u odelu od 2.000 nemackih maraka, a nije ih imao kada je bio u opoziciji, koga ceka besna limuzina, kaze: stegni kais - a njemu stizu visoki racuni za struju i ne moze da se prehrani?

Djindjic: Vi govorite o psihologiji a ja govorim o strukturi, o kretanju drustva, o tom glavnom pravcu kojim se krece drustvo. Postoji 1.800.000 ljudi zaposlenih u Srbiji. Od tih 1.800.000 ljudi 500.000 radi u firmama koje su prakticno nelikvidne, koje bi po zakonu mozda sutra mogle da budu likvidirane. Znaci 30.000 firmi je u stecajnom postupku sa 500.000 ljudi. Od toga broja dodatno jos 400.000 ljudi je placeno iz budzeta, oko 350.000 do 400.000 sa lokalnom samupravom, 160.000 dodatno radi u javnim preduzecima, u drzavnim preduzecima. Situacija je vrlo losa. Krvna slika zaposlenih u nasoj zemlji je vrlo losa. S druge strane, imamo jednu zemlju relativno vaznu u regionu, sa perspektivom da bude trziste od 8.000.000 ljudi i sa ekonomijom koja ako sve normalno tece kao sto je u prosecnim drugim zemljama, za godinu, dve, tri, moze da apsorbuje 3.000.000 ljudi u toj ekonomiji, kao sto je slucaj sa Madjarskom koja ima 8.000.000 ili 9.000.000 stanovnika, kao sto je slucaj u nekim drugim zemljama. Ja govorim o jednom kretanju, ja ne govorim o jednom pojedinacnom coveku koji ce mozda uvek biti nezadovoljan, jer ako pravite anketu u Svajcarskoj ja mislim da jedan prosecan Svajcarac takodje nije zadovoljan svojim statusom. Ja vam govorim o jednom trendu i pitanju tog pojedinacnog coveka, da li ova vlada radi na tom putu, na tom kretanju, gde ce stotine hiljada ljudi doci u priliku da dobiju zdrav posao, zdravo radno mesto, ili ova vlada ne radi na tome.

B92: Gospodine DJindjicu, kada je Milosevic bio na vlasti, govorili ste da se vlast u to vreme bogatila dok narod nije imao ni za cipele. Ja vas sada pitam da li se pojavio opet isti problem tog raslojavanja. Mediji licitiraju koliko clanova DOS-a je u Upravnim odborima, Nadzornim odborima...

Djindjic: Ne postoji taj trend da se vlast bogati, postoji trend raslojavanja. Oni koji su relativno bili poluzivi kao firme, znaci ta preduzeca koja su imala proizvod, koja su imala trziste ali su patila zbog izolacije, zato sto nisu imala kreditne linije..

B92: Znaci ljudi na vlasti ne nagomilavaju funkcije?

Djindjic:  ...sada jedan Hemofarm ima 700-800 maraka prosecnu platu zato sto su 50% povecali svoj izvoz, zato sto su povecali svoju proizvodnju, zato sto su bili relativno zdravi i pre. Oni koji su bili ili polumrtvi ili vec mrtvi njima je sada teze jer nemaju subvencije. Ljudi u metalskom kompleksu, ljudi u nekom rudniku koji lose stoji, naravno da im je losije, i ako govorimo da je prosecna plata 230 maraka, nazalost, u tom proseku su i jedni i drugi. Neki imaju mnogo manje od 230 maraka i ne razumeju kada kazemo 230 maraka jer kazu - ja imam 80, a cene su rasle. To raslojavanje postoji. Ali ako vi kazete da vlast sada ima finansijske privilegije, ja cu vas demantovati time sto cu vam navesti koji su bili izvori privilegija i reci cu vam da ti izvori danas ne postoje.

B92: Odlican slagvort. Koji su izvori privilegija bili? Govorili ste godinama da se prethodna vlast bogatila nelegalno i da je pljackan drzavni novac. Navedite mi ime jednog funkcionera koji se nelegalno obogatio a da je odgovarao, da je protiv njega pokrenut sudski postupak. Pitacu vas i za Mirka Marjanovica koga ste vi optuzivali da se okoristio na psenici, on, koliko ja vidim, ima novu karijeru, ostao je u Progresu, postao je novi potpredsednik SPS-a. Dakle, postoji li ovde problem da se pridje takvim ljudima?

Djindjic: Niste dobro informisani, 50 krivicnih prijava je samo vlada...

B92: Ali da li je bilo ko u zatvoru? Da li se vode sudski procesi?

Djindjic: Da, da. Vode se sudski procesi i mislim da je u slucaju Mirka Marjanovica spreman predmet. Najmanje 50 prijava je Ministarstvo finansija podnelo protiv funkcionera bivse vlasti za neovlasceno trosenje, nenamensko trosenje budzeta. Radi se o tome da ne ide sve to tako. Sa stanovista posmatraca, sve je to suvise sporo. Sa stanovista ucesnika i mi bismo voleli da to ide brze, ali imamo ogroman problem u nedostatku ljudi koji bi se profesionalno necim bavili, u nedostatku struktura koje bi to profesionalno odradjivale, u nedostatku procedura koje bi to regulisale. Vi imate mogucnost da vam neki sud oslobodi nekoga ko je uhvacen sa pet kilograma heroina. Po nasem zakonu vi morate da imate dokaz da je on hteo da proda tih pet kilograma heroina. Nasi zakoni su pravljeni tako da vi skoro nikoga ko je kriv ne mozete da osudite i imate tu istu mogucnost da ga oslobodite i samo od sudije zavisi da li ce on te mogucnosti da koristi. Postoji jedna mreza koja je u Srbiji pravljena pet stotina godina i koja otezava normalno, legalno poslovanje i zivljenje. Ako mislite da za godinu dana ta mreza treba da bude potpuno isecena i zamenjena nekom normalnom demokratskom, mislim da je to previse ambiciozno i mozda cak i naivno.

B92: Dobro, ali se ovde ipak deset godina, pa i ovih poslednjih, govori o velikom uticaju mafije i kriminala. Kako se vi osecate kao premijer kada procitate u novinama da sef MUP-a Bosko Buha izjavljuje da su s njim kontaktirali mafijasi a takve ljude ne uhapsi? Da li onda ovde postoji paralelna drzava, odredjene grupacije kojima niko nista ne moze?

Djindjic: Pa taj sef MUP-a je zbog nemogucnosti da izadje na kraj s tim promenio svoju funkciju. Postoji jedan drugi sef MUP-a koji ce pokusati da resi taj problem. Mi smo nasledili razne mreze, izmedju ostalog i kriminalnu mrezu u ekonomiji, u klasicnom kriminalu, u medjunarodnom kriminalu, sverc cigareta, sverc narkotika, sverc ukradenih automobila, sverc ljudi i to je mreza koja je ovde harala decenijama.

B92: Da li mislite da je to sada destabilizovano?

Djindjic: Ono sto je sigurno jeste da su odseceni potpuno od drzavnih organa. Oni su mogli da narastu uz podrsku vlasti. Oni sada nemaju nikakvu podrsku vlasti ali daleko od toga da je vlast bila u stanju da tu mocvaru isusi i, da tako kazemo, malarije kriminala u Srbiji vise nema. Ima je ali ima je i u mnogim drugim zemljama u kojima mnogo duze vlast pokusava da izadje na kraj s tim. Mi iskreno imamo plan da raskrstimo s tim. Imamo probleme, imamo probleme u ljudima koji sada treba za par stotina maraka da rizikuju zivot, i sudije koje treba da osude nekoga takvog, i ovi cuvari u zatvoru koji treba da ga izoluju i da mu ne dozvoljavaju da on iz zatvora vodi svoje poslove, i onaj iz policije koji treba da ga uhapsi ima decu, ima porodicu. Jos mi nismo u stanju da mozemo da zastitimo svakoga od tih sluzbenika i da kazemo - ti radi svoj posao i ne brini se nista. Dovoljno je da ga pozove neko i da mu kaze - slusaj, imas malu decu i znas sta moze da se desi. Ovo drustvo jos nije dovoljno stabilno da bi ljudi rekli - ma daj...

B92: Da li se vi kao premijer zabrinete sto nema dovoljno spremnosti u ljudima, dakle i u policiji i u sudstvu da zbog prosperiteta ove zemlje ako treba stave u pitanje i svoj zivot. Mozda ne veruju dovoljno ovoj vlasti.

Djindjic: Nije dovoljno da se zabrinem. Mislim da sam pomalo ponekad i razocaran malom spremnoscu ljudi da se bore za sebe jer ja mislim da se svi oni bore za sebe, ne bore se za mene, bore se za zemlju u kojoj mogu normalno da zive. Malo sam razocaran i spremnoscu ljudi u preduzecima da se bore za sebe i naravno zabrinut sam kada vidim da ljudi koji primaju platu od drzave mnogo vise razmisljaju o svojoj licnoj bezbednosti i svom statusu koji nije bas toliko ugrozen, radi se o neprijatnostima, o rizicima, ali sta da radimo. Godinu dana je premalo vremena da bi ljudi poverovali da je ovo stabilno. Imali su i u ovih 500 godina nase istorije mnoge pokusaje modernizacije drustva koji su propali pa su onda stradali, uglavnom su bili ubijeni oni koji su prednjacili. U ovakvim zemljama nije popularno menjati zatecene odnose i ljudi su svesni toga. Onda kazu - hajde da vidimo da li ce to zaista da bude sigurno pa tek onda da ja udjem u to.

B92: Vi ste se opredelili da ucestvujete, odnosno da rukovodite savetom za drzavnu bezbednost. Nema primera mnogo u svetu da vlada ima direktne, odnosno odredjeni ljudi iz vlade pa i premijer, odredjene ingerencije nad tajnom policijom. Zasto ste se odlucili za tako nesto i zar nije logicno da to potpada pod parlament.

Djindjic: To nije tacno. U vecini zemalja je predsednik ili premijer direktno nadlezan za sluzbu, nije ministarstvo unutrasnjih poslova. Mi smo jedna od retkih zemalja gde je to unutar Ministarstva unutrasnjih poslova. Da bismo premostili...

B92: Da li ste onda vi bili neinformisani kada ste u "NIN"-u 11. novembra 1998. godine, govoreci nesto o Jovici Stanisicu, rekli da DB nikako ne sme da odgovara jednom coveku, pa makar on bio predsednik, ili partiji vec parlemantu. Sta bi onda Zoran DJindjic...

Djindjic: To su bile dve stvari. Jedna stvar je kontrola, to jest jedna stvar je podnosenje godisnjih izvestaja, a druga stvar je operativna odgovornost. U svim tim zapadnim zemljama CIA je direktno u nadleznosti predsednika Amerike. Naravno, postoji u Kongresu i Senatu Odbor za bezbednost kome CIA i FBI podnose odredjene izvestaje i moraju da odgovaraju na odredjena pitanja. U ovoj sadasnjoj situaciji je de facto tako, Drzavna bezbednost je u nadleznosti Ministarstva unutrasnjih poslova, MUP odgovara predsedniku vlade i samo dva coveka su informisana o tome sta se desava u sektoru bezbednosti. Onda su oni rekli zasto. Hajde da ukljucimo dok se ne nadje resenje da ta sluzba bude izlozena demokratskoj kontroli da veci broj ljudi zna sta se dogadja na jugu Srbije, sa Crvenim beretkama, u Sandzaku, u Vojvodini, na Kosovu, gde god mogu da postoje neki problemi.

B92: Da li gradjani onda nemaju potrebe da strahuju da opet tajna policija bude stavljena u licne interese ili...

Djindjic: Ali pogledajte sada vasu argumentaciju. Vi sada kazete: problem je u tome sto se prosiruje krug ljudi koji mogu da kontrolisu taj rad u odnosu na...

B92: Ja Vas pitam da li ce biti upotrebljena za Vas licni interes...

Djindjic: Ja hocu da vam kazem da u odnosu na prethodno stanje gde je samo ministar unutrasnjih poslova i predsednik vlade bio nadlezan za to sada imate krug od sedam ili osam ljudi uz obaveze da te izvestaje dostavljamo i predsedniku Jugoslavije da i on bude informisan. Znaci, umesto da kazete konacno jedan korak u pravcu transparentnosti rada drzavne bezbednosti unutar organa koji se time bave, vi sada kazete - a zasto sada nije i parlament, zasto sada nije...

B92: Gospodine DJindjicu, parlamentarna kontrola nad tajnom policijom treba da postoji, to bi bilo logicno.

Djindjic: Taj odbor za bezbednost je u parlamentu i taj odbor je zato da dobijate izvestaje o stanju u zemlji.

B92: Znaci, ovo sto ste '98. rekli dobro ste  mislili i nije kontradiktorno sa ovim sto radite danas...

Djindjic: Da.

B92: ...i nije kontradiktorno sa ovim sto radite?

Djindjic: Ne, ja mislim da je naravno vrlo lose da jedan covek, bilo da je to ministar, bilo da je to sef Drzavne bezbednosti, da ima monopol...

B92: Hocete i policiju tako da depolitizujete istim nacinom na koji sada to cinite?

Djindjic: Policija je sada vec depolitizovana. U policiji nema stranackih...

B92: Kako mozete da kazete da ce nesto biti depolitizovano ako nudite Demokratskoj stranci Srbije mesto generalnog inspektora policije...

Djindjic: Dakle, mesto koje je uvedeno, to nije nikakva virtuelna funkcija, jednostavno...

B92: Generalni inspektor, a ne postoji niko zaposlen u tom generalnom inspektorijatu, raspitala sam se u policiji...

Djindjic: Ne, nije niko zaposlen, to je novo, to je kontrolna funkcija. Nije to funkcija upravljacka u MUP-u Srbije. To je jedna struktura koja treba da bude mehanizam za internu kontrolu u slucaju da dodje do neke neregularnosti...

B92: To je model iz neke strane policije ili je to vasa ideja?

Djindjic: Da, to postoji. Postoji u Americi i u Evropi. Uobicajeno je, ta unutrasnja kontrola koja ima dovoljno autoriteta i poziciju da ne ostane... vi kao gradjanin ste nazadovoljni radom policijske sluzbe pa prijavljujete to policiji, pa onda...

B92: Zanima me samo da li je to u Evropi, u Americi tu dolazi covek iz stranke...

Djindjic: Mi kazemo: neka oni predloze kandidata za tu funkciju. To jeste politicka funkcija ali je kljucna. Mi ne kazemo - neka neki funkcioner DSS-a - posto DSS kaze - mi smatramo da policija ima mnogo problema, ima mnogo nepravilnosti. Mi kazemo odlicno, vi imate informacije koje mi nemamo, mi bismo voleli da vi delite sa nama te informacije. Onda im predlozimo - nadjite nekog strucnog coveka koji moze da kontrolise rad MUP-a i da bude inspektor i da onda sutra na vladi kaze - izvinite, postoje nepravilnosti, ta i ta ispostava u Leskovcu radi to i to - jer ja ne zelim da MUP to radi. Ja bih voleo da imam podatake o nepravilnostima da bismo to mogli da ispravimo. Mislim da je to fer pounuda i ako neko kritikuje rad te sluzbe ja mu kazem - evo ti zvanicna, autoritetom opremljena funkcija da mozes onda legalno da skupljas te informacije i da unapredimo rad te sluzbe.

B 92: Upravo je ta druga strana imala primer kada je Cedomir Jovanovic otisao u posetu Crvenim beretkama, ipak je on clan Demokratske stranke...

Djindjic: Cedomir Jovanovic nije tome prisustvovao, Cedomir Jovanovic je bio samo u kolima...

B92: Videli smo ga na snimku sa vama kako je izasao i pozdravili su ga...

Djindjic: Ne.

B92: A on se verovatno zadrzao u hodniku negde.

Djindjic: Tako je. On nije prisustvovao tom sastanku. Tom sastanku sam prisustvovao samo ja.

B92: Da li to znaci da je tako gospodin Marsicanin mogao da krene za vama, da ostane u hodniku ili...

Djindjic: Zasto nikada niste postavili pitanje kada je predsednik Kostunica u pratnji gospodina Marsicanina obisao pola Srbije?

B92: Nije obilazio specijalne jedinice.

Djindjic: Pa da li je odlazio u Kostolac u rudnik ili u Crvene beretke, zasto mislite...

B92: S druge strane, to je kampanja, ne mislim za Kostolac nego za Pozarevac ako se ne varam...

Djindjic: Bio je u Kostolcu sa rudarima i obecao je razne stvari i gospodin Marsicanin kao predsednik skupstine i clan DSS-a. Meni to nije smetalo. Ali mislim da moramo da odvojimo ono sto je bitno od onoga sto je dim i cega ima... ako govorimo o dimu mozemo do dimne zavese...

B92: Evo, jedan dim. Dignite tu dimnu zavesu kada je u pitanju policija, kada se pominje odredjeno izdvajanje, sarmantno zvuce "zip" upaljaci, ali vi cete mi reci ako nisam u pravu da li je istina da stizu cetiri blindirana BMW-a za policiju od kojih svaki kosta 550.000 nemackih maraka?

Djindjic: Pa sigurno ne, ta cena sigurno nije moguca zato sto oni imaju odredjeni budzet za nabavku vozila. Taj budzet je limitiran.

B92: Mislite da nisu onda blindirana ili...

Djindjic: Pa, ili su jeftinija mnogo ili nisu blindirana, ali ako mislite da...

B92: Zasto ide velika svota novca policiji?

Djindjic: Realno, jedini budzeti koji su, dva budzeta koja su znatno manja nego 2000. godine jesu javna preduzeca i policija. MUP Srbije ima jedini realno smanjene plate i smanjene troskove i plate u javnim preduzecima. One su za skoro 10% realno nize nego 2000. godine dok su svuda drugo u Srbiji 13% realno vece. Znaci, 20% su ti ljudi primali manje nego sto su primali 2000. godine.

B92: Zato sto se godinama pricalo kako je Milosevic mnogo finansija ulagao u policiju, pa da li su nam bas sad neophodna ta cetiri blindirana vozila?

Djindjic: Ne znam za blindirana vozila, sigurno da nije potreban nikakav luksuz ali ono sto mogu sigurno da vam kazem jeste da je policija uzasno tehnicki opremljena. Ako udjete u bilo koju policijsku stanicu i pitate kojim sredstvima policija raspolaze u pogledu kompjutera, vozila, vi cete videti da je tu stanje strasno. Ono sto je placano tokom tih godina bile su plate. Na to je trosen ogroman novac. Sada su te plate smanjene. Ako pogledate tehnicka sredstva, stotine miliona maraka su neophodne da se uloze u policiju da bi ona danas bila na nivou osrednje organizovanog kriminala u Srbiji. U nekoliko otmica koje su se desavale, gde je primopredaja bila na auto-putu, policija nije mogla da prati otmicare jer su automobili koje policija vozi bili sporiji od automobila otmicara. U prelaznoj vladi, decembar 2000 - januar 2001. godine, bile su dve ili tri otmice gde smo mi mogli da uhvatimo otmicare kada su uzeli novac da je policija bila tehnicki opremljena. Znaci, morate da vidite sta nam je cilj. Da li nam je cilj da suzbijamo kriminal, da izvrsavamo odredjene operacije. Pitanje je da li mi imamo instrumente za to. Instrumenti su ljudi i tehnicka sredstva. Ljudi - hajde da ih nadjemo, da ih motivisemo. Tehnicka sredstva - moramo da ih nabavimo. Ne mozete sada da kazete "ali zasto su sada oni kupili nesto"...

B92: Ja pitam da li su, vi niste informisani.

Djindjic: Pa nisam ja bas o svemu informisan.

B92: A da li cete biti kada budete rukovodili savetom? Pominjete rekonstrukciju vlade Srbije. Ako se ne varam, gospodin Micunovic je najavio da bi u subotu mogla da bude sednica DOS-a. Culi smo ponude DSS-a. Da li zaista verujete da ce oni pozitivno odgovoriti i da li uopste komunicirate sa predsednikom Kostunicom? Da li se cujete?

Djindjic: Ne, nismo se culi dugo. Mislim da je dnevni red za tu sednicu nacelni, razgovori sa Crnom Gorom, funkcionisanje savezne skupstine. Ja se nadam da ce jedna tema biti i ova ponuda o kojoj je rec ali to ne zavisi od mene. Dnevni red i sednicu zakazuju drugi. Mislim da bi dobro bilo zbog neke politicke stabilnosti u zemlji da se tu nadje neko resenje. Ako se ne nadje, stvari ce funkcionisati kao do sada, one ocigledno funkcionisu i bez DSS-a u vladi. Bolje bi bilo da bude DSS u vladi ali samo od njih zavisi da li ce se naci resenje. Vrata su otvorena, mislim da je ponuda relativno fer...

B92: A nije ultimativna? Tri ili cetiri mesta?

Djindjic: Ne, nije. Mislim da se, sto se nas tice, ne radi o broju mesta. Radi se o jednom, rekao bih, psiholoskom preispitivanju odnosa DSS-a prema ovoj vladi od trenutka njenog nastanka. Mislim da je DSS imao odredjene rezerve prema ovoj vladi i prema drugim strankama mozda jos od 6. oktobra. Vec 6. oktobra je nastala takva situacija,  DSS na proslavi izborne pobede u decembru nije bio prisutan u gradskoj skupstini a sve druge stranke su bile prisutne. Nastaje utisak da oni ostatak DOS-a posmatraju kao merdevine koje njima sluze da se popnu negde na vrh i da onda gurnu to i da izadju na neke izbore gde ce sami da pobede i da im nije bilo stalo da taj nas zajednicki projekat uspe. Mislim da to treba da preispitaju jer mi ostali smo sve to vreme izmedju sebe neku solidarnost negovali, uz sve probleme, uz sve animozitete izmedju 18 ljudi i stranaka itd. ali nekako smo funkcionisali. Jedino su se oni izdvajali. Sada ako oni kazu - u redu, vracamo se na taj brod sa koga smo 6. oktobra u nekom camcu otisli - onda je sve u redu i nastavicemo mi da imamo probleme,  imacemo mi diskusije kao sto ih imamo iza zatvorenih vrata i sada a vi mislite da su nasi sastanci harmonija. Ne, ali smo svesni toga da ako u javnost izadjemo sa svim tim da ce ljudi da kazu - pa stani...

B92: Niko ne misli da je to harmonija posto mnogo toga izlazi vec u javnost. Gospodine DJindjicu, savetnik predsednika Jugoslavije pominje jednu osobu, ne imenuje je ali kaze da ona otprilike ala kard odlucuje o tome ko ide u Hag. Sada se pominju neki novi ultimatumi, odnosno ponovo 31. mart. Uslovljava se eventualnim davanjem novca za saradnju sa Hagom. Jeste li vi mozda ta osoba koja odlucuje s obzirom na to da ste pomenuli da u Hag nece ici onaj ko je kooperativan, pa se misli da ciljate na gospodina Milutinovica?

Djindjic: Naravno da ne odlucujem ja. Zaista, tu treba jedan visok stepen paranoje da se pretpostavi da ja mogu da upravljam Savetom bezbednosti. Ne bi bilo lose ali...

B92: Ali nekako se dogodilo da dva puta kada ste bili u Americi, jednom je po vasem povratku otisao Milosevic, a drugi put kada ste bili u Americi, kada se pominjao novac, otisla su braca Banovici. Dakle, je li to koincidencija ili?

Djindjic: O datumu Milosevicevog odlaska u Hag su odlucili njegovi prijatelji iz Saveznog ustavnog suda. Da oni nisu tog dana ponistili uredbu vlade SRJ, dva-tri meseca bi trajala procedura oko Milosevicevog slanja u Hag jer je on imao mogucnosti zalbi, izuzeca sudija itd. Mi smo racunali s tim da ce on verovatno otici negde u julu, avgustu... da ce taj period proci. Tog trenutka kada su oni demonstrativno dan pre pocetka donatorske konferencije rekli - nije po Ustavu saradjivati sa Hagom - tog trenutka je bilo jasno da je nas politicki i moralni kredibilitet na kocki i da mi mozemo da zatvorimo firmu. Ako to prihvatimo, mi mozemo da kazemo - hajde da Milosevica vratimo da bude predsednik jer nam je svejedno.

B92: A koliko ce vas to slanje ljudi u Hag na osnovu uredbe kostati u vasoj politickoj karijeri ili mozda u istoriji, da li razmisljate o tome?

Djindjic: Moje je pitanje koliko bi zemlju kostalo da se to nije desilo. Ja rado preuzimam tu cenu za razliku od onih ljudi koji su se busali u grudi kao najvece patriote pa se sada kao poslednji misevi kriju po rupama i kazu - necu da idem u Hag, nisam kriv - mada moj narod moze da padne u izolaciju i mada moze da ima probleme zbog toga. Ako si dosao na tu funkciju, budi spreman da podneses licnu zrtvu cak i ako nisi kriv. A ako si kriv, onda to nije nikakva zrtva. Zrtva je ako nisi kriv. Ja sam preuzeo odgovornost samim tim sto sam preuzeo ovu funkciju i spreman sam da platim cenu koja je prirodna i neophodna ako se nalazite na toj funkciji, a to znaci da preuzmete odgovornost za nepopularne stvari. Sto se tice Amerike i 31. marta, taj 31. mart je bio i prosle godine. Automatski je samo produzen taj zakon. Mi smo jedan stepen saradnje sa Hagom ostvarili, nismo odlikasi ali imamo prolaznu ocenu. Tako ce se i nastaviti i ne vidim razlog zasto ne bi 31. mart prosao manje-vise sa primedbama, manje-vise sa odredjenim komentarima, zlobnim, manje zlobnim, od kongresmena, od...

B92: Da li mozete da prokomentarisete ono sto sam vas malopre pitala - da li ce u Hag ici oni koji su kooperativni...

Djindjic: Ne, ne. To je stav Haskog suda. Stav Haskog suda je da postoji mogucnost...

B92: Na koga mislite. Na one koji odu da svedoce ili...

Djindjic: Na one koji su spremni da ovde svedoce i da odgovore na optuzbe koje im se stave na teret. Ako mogu da obesnaze te optuzbe, ja sam siguran da ne postoji takva vrsta politicke namere kakva je postojala pre 5. oktobra da se i oni ljudi za koje nema dovoljno dokaza dovuku u Hag. Postoji spremnost suda u Hagu da ako je bilo greske kod stavljanja nekih ljudi na listu, po funkciji, da se onda kaze - u redu neke od tih mozemo da skinemo sa liste. To je Karla del Ponte deset puta rekla. To nije moj stav. I drugo, verovati da jedna mala vlada u jednoj maloj zemlji moze na to da utice, to malo lici na Milosevica. On je mislio da moze malo Evropu, malo Ameriku da posvadja, ja nemam takve ambicije. Mi smo deo jednog svetskog procesa. Imamo jedno vrlo malo mesto u tom svetskom procesu. Nas cilj je da se ne sudaramo sa velikima, da ne zrtvujemo ljude, da ne gubimo buducnost zbog nekih ludackih ideja da cemo mi da promenimo svet. To je to. I pokusavamo da uz minimum troskova postignemo maksimum ciljeva, kao i u putovanjima, kao i u svim drugim stvarima, i u stanovanju, tako se i u medjunarodnoj politici rukovodimo principom - cilj koji smo utvrdili postici sa sto manje troskova a to sto nekada moramo da idemo malo levo, malo desno, to je priroda malih vozila, malih naroda, da ne mogu da kazu ja sam tanker i idem, i neka se svi sklanjaju, nego kada naidjem na neku veliku prepreku nisam lud da se sudarim.

B92: A da li zbog manjka troskova i dalje nemamo predsednicke izbore u Srbiji nego cemo ih imati tek eventualno na kraju ove godine kada gospodinu Milutinovicu istekne mandat? Da li vama odgovara da on samo figurira na toj funkciji...

Djindjic: A koja je alternativa?

B92: Pa izbori.

Djindjic: A kako? Da li znate kako se zakazuju predsednicki izbori?

B92: Da on podnese ostavku ili vec...

Djindjic: A hocete da ga ubedite da podnese ostavku?

B92: A vi ne mozete, posto ste rekli da je kooperativan?

Djindjic: Pa ne, kakve to veze ima sa mnom? Kakve to veze ima...

B92: Vi tvrdite da ne mozete da uticete na to da dobijemo novog predsednika...

Djindjic: Da vam kazem, vi trazite od mene da krsim Ustav na koji se vi malopre pozivate kao legalista, da ja sada menjam Milutinovica. Ne, izbor predsednika je definisan ustavom. Ako taj predsednik podnese ostavku ili ako se u skupstini dvotrecinskom vecinom glasa pa onda ide na referendum, pa na referendumu ucestvuje preko 50% stanovnika i preko 50% se izjasni da on treba da bude smenjen, sto je procedura od tri meseca, to je nacin da se smeni predsednik. Ako neko zeli da pokrene tu proceduru, potpuno mu je otvorena mogucnost. E, sada, da li treba ja da to podnesem? Osamnaest stranaka DOS-a ima, medju njima i nekih koji su kandidati za predsednika pa neka pokrenu...

B92: Na kraju ove godine kada istekne mandat gospodinu Milutinovicu, dobicemo, dakle, predsednika. Pominju se kandidati, gospodin Ilic je doduse sam sebe kandidovao, spominje se gospodin Covic, gospodin Labus. Koja vam je opcija najbliza ili, ako vec necete da kazete ime, profil politicara koji bi trebalo da bude predsednik?

Djindjic: Mislim da treba da bude simbol evropske, moderne Srbije. Nama treba predsednik Srbije koji ce kroz svoju licnost i kroz svoj nastup da reprezentuje nas program modernizacije zemlje. U zavisnosti od toga koji se kandidati prijave videcemo i ja i Demokratska stranka kako cemo na to da gledamo. Ali, u svakom slucaju, to je najjednostavniji nacin, kada istekne mandat. Ako ne postoje procedura da se skrati mandat ovom predsedniku, a ne postoji za sada, jedini nacin je da to ide po Ustavu. A kada dodje trenutak da se kandidature objave, tu smo, videcemo kako ce ko da se deklarise.

B92: Vi ste, gostujuci u jednoj od emisija, cini mi se na drzavnoj televiziji, sarmantno obavestili javnost da vas cesto pece savest kada odstupite od svog biznis-plana i kada pojedete kolacice u Svedskoj posle 22 sata. Inace ne jedete posle 20 sati. Gospodine DJindjicu, da li ima jos necega zbog cega vas pece savest ili zbog cega mozda ne spavate mirno ovih meseci ili ovih godinu dana otkada ste premijer?

Djindjic: Pa u tom smislu savesti da, sigurno mnogo stvari propustim da uradim. Mislim da previse vodim racuna o ministrima u smislu da provedem neko privatno vreme s njima, da negujem taj neki timski duh sa ljudima koji su bitni u javnosti... direktor JAT-a, direktor poste, direktor zeleznice - nisam ih nijednom sreo. Postavilil smo ih na neka mesta a oni su ocekivali odredjenu podrsku. Postoji ono sto se zove ljudska komunikacija, to je inace moj deficit. Baveci se nekim temama, cesto zaboravim ljude i imam problem sto skoro nikoga od svojih starih prijatelja ne vidjam, retko idem na slave, ne idem na rodjendane, pri cemu to nije sada samo licni problem nego je to problem i funkcionisanja sistema, jer sistem u jednom delu funkcionise i na taj neformalan nacin da vi skupite pet-sest ljudi i da pitate "kakve ti imas probleme, kakva vrsta podrske ti treba". To je najcesca tema kada imam malo vremena, onda kada razmisljam sta sam propustio da uradim, najvise sto sam propustio odnosi se na pojedinacne ljude, manje na poslove jer me onda ne bi savest prestala da pece kada bih razmisljao o svim poslovima koje nisam uradio.

B92: Hocete li jednom ipak odluciti da razresite najzad tu dilemu da li je gospodin Novakovic, gradonacelnik Novog Sada, mogao da porusi zakon Isaka Njutna pa da jedno telo bude u isto vreme na dva razlicita mesta? Hocemo li saznati najzad da li je on bio u Solunu ili nije?

Djindjic: ...teorija relativiteta. To nije moj posao. Vi zelite meni da date takva ovlascenja da se ja zaista plasim tih ovlascenja. Ja bih se plasio sebe kada bih bio tako mocan kakvim vi zelite da me napravite. Da regulisem sud u Hagu, da regulisem predsednika Republike Srbije, da regulisem poslanike, da regulisem sluzbe drzavne... Ja ne mogu sve to da radim.

B92: Zar necete graditi demokratiju na nekim postenim osnova, da najzad znamo da li je jedan zakon lazno usvojen ili nije?

Djindjic: Ali nisam ja merilo demokratije. Postoje institucije, postoji parlament, postoje odbori, postoje poslanici, postoji nacin da se to pitanje pokrene kao i za predsednika Srbije, postoji procedura. Ja ocekujem...

B92: Ako se nesto mulja u skupstini, da upotrebim narodski izraz, vas to nece interesovati?

Djindjic: Ne, ne. Ja racunam s tim da su u tu skupstinu izabrani mnogi casni i odgovorni ljudi.

B92: Ali on je u vasoj stranci.

Djindjic: Pa znam, ali on je i gradonacelnik Novog Sada, on je jedan od 250 poslanika. Tamo su i drugi poslanici.

B92: Vi ne mozete to nikako da proverite, nije vam ingerencija ili necete?

Djindjic: Nije to moj posao. Ja imam toliko drugih poslova...

B92: A ne smeta vam tolika dilema u javnosti?

Djindjic: Pa ne vidim toliku dilemu u javnosti. Ja sam video da je to bilo pitanje jedan ili dva dana. Bilo je pitanje sa falsifikovanim snimkom na kom je pokazana jedna ruka koja je navodno glasala pa se ispostavilo da nije, nisam se ni time bavio. Niko nije posle pitao: izvinite, ko je montirao taj snimak? Videli smo da ima dilema, u redu - ima mnogo dilema u nasem zivotu. Ono sto je moj posao pokusavam da radim cisto i da razjasnim sve dileme. To sto je posao drugih ljudi  - tu sam posmatrac. Mogu s vama da se slozim da nije dobro da se takve dileme pojavljuju. Tacno, nije dobro. S druge strane, mi smo u jednoj tranziciji u kojoj ljudi treba da se naviknu na odgovornost, da se naviknu na to sta znaci biti poslanik. Mene isto muci dilema sto cesto nemamo kvorum. Plate su visoke, poslanicka funkcija je ugledna. Zasto ne dodju ljudi... Nema sanse da na zapadu, u Francuskoj ili Italiji, imate sednicu skupstine na kojoj nema kvoruma. Nije se desilo 50 godina. Ali to je u redu, navikavamo se na jedan demokratski sistem. Mnogo bih imao glavobolja kada bih pokusavao da resim svaki od tih problema, ne bih nista drugo radio nego bih samo isao okolo i gasio male pozare. Ali ja ocekujem da i drugi koji su ukljuceni u taj politicki proces rade svoj posao na nacin na koji ja radim svoj posao kao predsednik vlade.

B92: Na kraju, kada ste bili u opoziciji podsmevali ste se Milosevicu sto tokom svoje vladavine nije mogao tako mirno da sidje medju gradjane i narod. Da li mislite da cete vi uvek moci da izadjete medju gradjane ciste savesti?

Djindjic: U ovih godinu dana mogu. Znaci, ovih godinu dana sam bio vise medju narodom nego Milosevic za ceo zivot.

B92: A u perspektivi?

Djindjic: U perspektivi, ako budem radio ono sto sam radio do sada i na isti nacin -pretpostavljam da da. Jedna strana sam ja, druga strana je narod. Moj mali problem sa narodom je u tome sto ja pokusavam da radim i one stvari koje nisu popularne verujuci da je to dobro za buducnost i sto ne mogu bas svakog trenutka da ubedim ljude da ako se zrtvujemo da bi bilo bolje za godinu ili dve, i da oni to prihvate, jer oni mozda i ne veruju da ce za godinu ili dve tako biti. Ali u nekoj vremenskoj perspektivi mislim da ce ova vlada ostati upamcena po tome sto je investirala u buducnost i sto je za sebe uradila vrlo nepopularne stvari, u vrlo kratkom vremenskom periodu, nije podilazila narodu zato da bismo imali neke temelje na kojima neka druga vlada moze da gradi. Ali da opet umirim savest, mi smo jedina vlada od svih zemalja u tranziciji koja je posle godinu dana svog mandata popularnija nego na pocetku. To nije jos dozivljeno i ja sam iznenadjen. Ja sam iznenadjen sto ljudi imaju, uprkos svemu, razumevanja za podizanje cena, za poreski sistem, za finansijsku disciplinu, za ukidanje subvencija. Kada smo donosili te odluke, meni je bilo hladno oko srca. Ministar finansija je rekao - da li mi smemo to da uradimo. Ja sam rekao - sta je alternativa. Rekao je da dve-tri godine produzimo sve to, da platimo malo vecu cenu... Ja sam rekao ne, nemamo toliko vremena. Sada kada razgovaramo, on kaze - ovi Srbi su cudo, ja sam mislio da ce da nas proteraju posle sest meseci. Znaci, ipak nije tako strasno. Ljudi su istrpeli to, ali shvataju da to nije ni zla volja, ni nekompetentnost ove vlasti, ni da neko sada pokusava da ih uci, nego da je to naprosto zateceno stanje koje mi pokusavamo da resimo. Siguran sam da ce ove 2002. godine biti bolje nego 2001, i ako su ljudi na kraju 2001. ocenili rejting vlade visim nego na pocetku, na kraju 2002. ce ga oceniti jos visim. I u tom smislu nemam nikakve bojazni da zajedno prosetamo ako treba i Knez Mihailovom, a mozemo da odemo i u Leskovac na leskovacku rostiljadu.

B92: Nisam sigurna da cu vam se pridruziti u tom segmentu. Hvala vam sto ste bili nas gost...

Djindjic: Onda ja nisam kriv ako ne budem isao u narod...

nedelja, 10.12.2000.

Gost: Zoran Djindjic, predsednik Demokratske stranke i kandidat DOS-a za premijera
Domacin: Igor Bozic-

B92: Gost Intervjua dana je Zoran Djindjic, predsednik Demokratske stranke i kandidat Demokratske opozicije Srbije za premijera. Kazite mi da li ste resili sve personalne probleme u vasoj buducoj vladi. Pre svega ostalo je tu upraznjeno mesto ministra policije.

Djindjic: Ja bih rekao da to nisu problemi nego trazenje najprikladnijih resenja u ovom trenutku. Nasa situacija je specificna. Imamo 18 stranaka u koaliciji i prirodno da to treba da bude vlada te koalicije a, s druge strane, ta vlada treba da obavi zadatke koji iziskuju izuzetnu disciplinu, koncentrisanost na zadatke, to iziskuje jednu kompaktnost, jedinstvo, ostrinu, a to opet nije bas tako lako ako imate jedan siroki pristup. Znaci, moramo da kombinujemo te dve stvari i, drugo, nekoliko simbolicnih pozicija moramo pazljivo da zaposednemo. Jedna od njih je i to mesto ministra unutrasnjih poslova, ne zato sto je ono toliko bitno nego zato sto javnost za to mesto vezuje velika ocekivanja, da se policija konacno vrati u okvire zakona, da nikada vise ne bude instrument politickih partija i vlasti, da ne bude upotrebljena protiv svog naroda nego protiv kriminalaca, tako da je to jedno osetljivo mesto i ja sam doneo odluku da ne donosim sam odluku nego da sa gospodinom Kostunicom o tome na miru prodiskutujem. Imamo razne ideje, u naredna dva-tri dana cemo imati i resenje ali mislim da to resenje nece biti niko poznat, niko vec politicki profilisan, niko za koga se vezuje neka partijska aktivnost, nego neko ko ce upravo profesionalno sa pozicija pravne drzave da pristupi tom svom mandatu i da postepeno policiju izvuce sa naslovnih stranica nasih novina i vrati je tamo gde pripada a to je da bude jedan svakodnevni sevis za potrebe gradjana.

B92: S druge strane ima odredjenih politicara iz DOS-a koji prakticno zele da budu na tom mestu. Kako cete im odgovoriti?

Djindjic: Pa ja sam se iznenadio da niko nije hteo da bude ministar za finansije a znatan broj njih je hteo da budu ministri policije. Ja mislim da su to bolesti starog vremena da se misli da je ono sto je najociglednija moc, a to ta policija to je najveca moc. Najveca moc je ako uspete da uredite odnose u zemlji a najosetljiviji problem u zemlji je ekonomija, plate, zadovoljstvo ljudi. Lako cemo za policiju ako ljudi imaju svoje plate, ako imaju posao, ako nema narkomanije. Policija se bavi samo ekstremnim izuzecima, sto znaci onima koji otpadaju od drustva cega ima u svakoj zemlji. I utoliko ja nemam razumevanja za te zelje i nemam nikakvu nameru da pravim kompromise personalne. Nije ta vlada ako je mi dobijemo nikakav plen koji se deli pa ce sada neko da dobije deo od butke, neko deo od vrata pa da nosi kuci i da odmah ispece i trosi, nego je to jedan mandat za promene. Ljudi glasaju za nas da bismo sproveli promene i mi moramo da tu vladu posmatramo kao instrument promena a ne kao instrument upravljanja i vladanja drustvom a pogotovo ne kao nagradu za neki minuli rad. Nema minulog rada u Srbiji. Postoje samo minuli troskovi i minuli dugovi. Svaki gradjanin, ako podelimo dug nase zemlje na gradjane, zaduzen je za cetiri hiljade nemackih maraka. Tu ima da se stvara, da se donosi, da se kreira, da se ideje stvaraju da bi se zemlja izvukla iz krize i samo oni ljudi koji su spremni da se zrtvuju dobrodosli su. Sada ima nekih koji kazu - ja cu da se zrtvujem tako sto cu da budem predsednik. Ima dosta takvih koji su se zrtvovali tako sto su bili predsednici. Mislim da je to bivsa prica. Zrtvuj se tako sto ces da budes tamo gde si najkorisniji a pusti druge neka procene gde si najkorisniji. Naravno, pristojno je da covek kaze - ja mislim da bi trebalo to da radim - ali jednom to da kaze i ako ne naidje na odobravanje onda treba da radi na onom mestu na kome njegovi partneri i njegova okolina misle da je najkorisniji.

B92: Rekli ste da je vas program da reformisete kompletno drustvo? Meni se cini da je to malo nemoguca misija s obzirom na cinjenicu da imamo koaliciju u eventualnoj buducoj vladi od 18 stranaka. Jedan deo teritorija okupirale su strane vojne silame, ostaci starog rezima se nalaze prakticno u svim institucijama sistema, imamo najvecu stopu nezaposlenosti u Evropi, privreda upropascena... Da li je dovoljno?

Djindjic: Da. Ima jedna indijanska izreka koja kaze "Sto je veci protivnik to je veca pobeda". Ne bi bilo izazovno biti u vladi Svajcarske ili Norveske, mada je verovatno pristojno i simpaticno tamo, ali ovo je zemlja u kojoj se postavljaju temelji jednog novog drustva i to je stvarno uzbudljivo i zato to podize adrenalin i omogucava izuzetne talase energije. Sve je moguce ako ono cime jedna zemlja raspolaze, a to su ljudi, na pravi nacin motivisete i stavite u funkciju zajednickih ciljeva. Nema nemoguce misije ako ljudi koji u njoj ucestvuju imaju cvrstu volju da je ostvare. Zadatak vlade je da aktivira te ljudske potencijale, a to su i sujeta, i ambicija, i volja, i zelja za uspehom mladih ljudi pre svega. Stara vlada je arcila ono sto je bilo najvrednije u nasoj zemlji a to su ljudi. Najmanje je cenila ljude, najvise je cenila ono sto je najmanje vazno a to je novac. Novca u svetu ima vise nego sto svetu treba i to visestruko vise, samo novac trazi zemlje u kojima postoje jake institucije, dobri zakoni, kvalifikovani ljudi, pouzdani partneri. Ako to postanemo, novca ce biti. A da sada trazimo novac na postojecim osnovama - nema sanse. Niko nece da baca svoj novac cak i da ga ima previse, cak ce radije u svom kaminu da ga pali i da se zabavlja nego da ga da vama da ga vi upropastavate. Znaci, redosled poteza je da narod cvrsto pozeli i da ima jasnu politicku volju da hoce promene. Ja mislim da je to narod pokazao. Da dodje vlada koja ce da napravi jasan plan tih promena, da pokaze da ce zajedno sa narodom u tim promenama ucestvuje a ne da sa daljinskim upravljacem sedi na Dedinju i uziva u luksuzu dok narod nosi cene tih promena i da se vidi korak po korak kako te promene napreduju, uspevaju i da svako moze na svojoj svakodnevici da ocita u kojoj se fazi te promene nalaze. Ja sam siguran da ce one uspeti i mislim da smo mi kao DOS shvatili taj prioritet, naime - ljude. Ljudi su prioritet, ljudi su najvazniji i njihova volja je najbitniji element. Ne ni tehnologija, ne ni napital, ne ni trzista. Ljudi sa njihovom energijom su kljuc svakog uspeha. Mi imamo sada tu energiju. Sada je vazno da je kao vlada oblikujemo tako da ta energija postane operativna a ne da se razlije kako se '90. godine razlila. Jer '90. godine smo imali isto ogromnu energiju u Srbiji ali smo imali jednog coveka koji nije znao sta hoce i onda je setao ljude po toj tadasnjoj Jugoslaviji od fronta do fronta i postepeno se ta energija istopila i cak je presla u rezignaciju i u negativnu energiju. Znaci, energije u zemlji ima dovoljno. Sanse su velike jer smo na celoj zemaljskoj kugli mi danas jedna od najpozitivnijih nacija. Znaci o nama se prica, lako je privuci paznju vaznih investitora. Treba stvoriti uslove u nasoj zemlji da ti investitori preuzmu rizik i da dodju i da uloze svoj novac. Sa njihovim novcem i nasom energijom mi ovde mozemo da vrlo brzo napravimo ne raj na zemlji ali normalnu zemlju u kojoj ce ljudi normalno da zive.

B92: Od cega cete poceti? Da li ce to biti demontaza starog sistema, dakle onoga koji je egzistirao ovde vec 50 godina i zasnivao se na necemu na cemu zapadne zemlje uopste ne rade, na ideologiji i na svemu ostalom, na personalnim promenama...

Djindjic: Noralno. Ne samo personalne promene nego razbijanje mehanizama koji su omogucili da se jedna manjina obogati na racun vecine i koje su omogucile da se donose nerazumne odluke a da niko ne moze da ih spreci i da mozete tek posle deset godina kada su posledice strasne da to presecete, umesto da je na pocetku vec postojao kontrolni mehanizam i kada se videlo da kola idu nizbrdo da je postojala kocnica da se to zaustavi. Ta kocnica je nezavisno sudstvo, nezavisna javnost, politicka scena na kojoj opozicija nije kriminalizovana, nije proglasena izdajnicima i petom kolonom nego je normalan deo legalnog politickog sistema. Naravno da je demontaza prvi uslov i ona je cvrsto povezana sa saopstavanjem narodu istine o postojecem stanju i razlozima. Mi ne mozemo da ljudima kazemo gde treba da idemo ako im ne kazemo gde smo sada. To gde smo sada je neprijatno. Poceli ste sa izlaganjem ali to ima i neke svoje brojke. Kako stoji nasa privreda, koliko je ljudi nezaposleno, koliko ljudi radi u preduzecima koja prave gubitke. Da kazemo ovako: 85% ljudi radi u drustvenim firmama, 85% ukupnog broja zaposlenih ljudi radi u drustvenim firmama. Od tih drustvenih firmi dve trecine su bankrot. Dve trecine bi po nasem zakonu trebalo da idu u stecaj. Sto znaci - 1.400.000 ljudi danas u Srbiji koji se vode kao zaposleni zapravo rade u firmama koje su bankrotirale samo sto to nije sudski objavljeno jer to nije moguce posto ne bi nista ni radilo. Svi bi bili bankrot. Znaci, to je realno stanje ali to realno stanje je posledica necega. Jer nisu svi bankrotirali. Istovremeno, imate banke koje po svom luksuzu prevazilaze svajcarske banke. Imate jednu, mozda je suvise ekstreman primer ali mozda ce ga gradjani razumeti, imate situaciju da su javna preduzeca - Naftna industrija, Srbijasume - novac koji imaju i koji je bio veliki, kao depozit davale bankama sa kamatom od 4% mesecno. Ta javna preduzeca su dobijala 4% mesecno za novac koji su davala tim bankama. Istoga dana je vlada od tih banaka uzimala kredite sa 15% mesecno, ili 12% mesecno u zavisnosti od situacije, sto znaci da je svoj novac davala istim bankama duplo jeftinije nego sto je od tih banaka istovremeno uzimala novac. Te banke su cvetale, ta preduzeca su propala. I sada imate Naftnu industriju Srbije kao najzaduzenije i najpropalije preduzece u Srbiji. Jedinstven slucaj na zemaljskoj kugli. Preduzece koje se bavi distribucijom energenata, nafte, pri cemu mi 25% nasih potreba nafte zadovoljavamo iz vlastitih izvora, sto znaci besplatno prakticno dobijamo naftu iz Vojvodine, i to preduzece je propalo. Ljudi moraju da znaju zasto se to desilo, kako se to desilo i u cije dzepove je taj novac isao. I, drugo, meni je zao ako neko pomisli da se ovde opet radi o nekoj nacionalizaciji ali te banke i ta preduzeca koja su se obogatila na racun takvih poslova morace da plate odredjenu cenu za razvoj nase zemlje.

B92: A sta ako su oni to radili po zakonima?

Djindjic: Radili su po zakonima, da, ali ce platiti porez na ekstra profit ostvaren u uslovima sankcija i blokade.

B92: Retroaktivno?

Djindjic: Naravno, svaki porez je retroaktivan. Taj zakon ili uredba bice doneti u novom parlamentu. Procenicemo kolika je bila korist od hiperinflacije, od primarne misije, od kupovanja deviza iz Narodne banke po kursu koji je bio deset puta nizi nego sto je bio realni kurs i od takvih finansijskih transakcija procenicemo kolika je bila dobit i prirodno je da u svakom uredjenom drustvu da se u uslovima rata, sankcija, prirodnih nepogoda, dobit koja je ostvarena i koja je izuzetna, da treba izuzetno da bude i oporezovana. I tu mozemo da se oslonimo, u Holandiji je posle rata bio takav zakon za one koji su saradjivali sa nemackim firmama i imali visoki profit u toku rata, platili su i visoki porez, '23. godine u staroj Jugoslaviji je donet zakon po kome su spekulanti, trgovci koji su se obogatili prodajuci vojsci brasno, bili oporezovani i to cemo da uradimo i mi. I to je demontaza. To je jedan deo demontaze. Drugi deo demontaze je istina o atentanu na Ibarskoj magistrali, ko je naredio ubistvo Curuvije, ko je ucestvovao u ubistvu Arkana, ko je oteo Ivana Stambolica i sta je sa njim, to je takodje demontaza tog sistema jer kroz istragu o tim slucajevima ce se videti kako je funkcionisao aparat represije prethodnog rezima. Kroz edukaciju javnosti tim putem ce biti onemoguceno da bilo kada neko uspostavi takvu represiju u buducnosti. To je jedan zdrav temelj istine na kome cemo onda graditi buduce drustvo u Srbiji koje ce biti imuno i, da tako kazem, osigurano od takvih anomalija kakve su bile ovih poslednjih deset godina.

B92: Sta mislite, koliko ce vam vremena trebati da uradite upravo to sto ste rekli? Dakle, da sprovedete sve istrage o svim malverzacijama i kriminalnim delima?

Djindjic: Mislim da treba poceti odmah, treba postaviti kratak rok recimo od tri meseca da bi bile pokrenute istrage i posle toga samo dovrsiti te pokrenute istrage, da se ne pretvorimo u jedno Dzems Bond drustvo, beskonacna misija i istrage 10 godina. Nego kazemo 100 dana imaju svi koji imaju nesto da prijave da traze da se nesto preispita. Posle tih 100 dana prosao je rok. U tih 100 dana formiracemo desetak ekipa pravnika koji ce preko racunovodstva, izvestaja Narodne banke, da rekonstruisu te glavne stvari. Naravno, ne mislimo mi da idemo u sitnice. Mi cemo samo najkrupnije ribe, za razliku od ranije kada su sitne ribe hvatane a krupne ribe prolazile sada ce krupne ribe da odgovaraju, sitne cemo da propustimo jer tih deset godina naravno da imaju neku svoju cenu i ne mozemo mi sada da vratimo na pocetak i da kazemo - puj pike ne vazi. Ajde sada sve ono sto je oteto, sto je pokradeno, sve to da vratimo, to nije moguce jer bi nas to zaustavilo u nasem razvoju ako bismo se toliko bavili prosloscu ne bismo uspeli da se bavimo buducnoscu. Ali prva stvar je da to treba da bude veoma javno, veoma transparentno, druga stvar je da treba da se ostavi vrlo kratak rok za pokretanje postupaka...

B92: Za tri meseca treba da imate i nezavisno sudstvo?

Djindjic: Pa za tri meseca treba da krenu istrage koje ce ici preko komisija i kada te komisije skupe odredjenu dokumentaciju, parlamentarne komisije, predace tu dokumentaciju sudstvu koje bi trebalo brzo da pocne da funkcionise, ne mora celo sudstvo ali dovoljna su dva ili tri tuzioca, tri-cetiri sudije za pocetak koji bi mogli sa ekspertima da taj posao urade na profesionalan nacin. A za rekonstrukciju ukupnog sudstva ce nam trebati malo vise vremena ali ja se nadam ne duze od godinu do godinu i po dana. Nasa namera je da pokrenemo postupak za izbor sudija i da pozovemo sve one sudije koje su proteklih 5-6 godina zbog sikaniranja, zbog neslaganja sa sudskom politikom, otisli u advokaturu, a to su uglavnom najbolje sudije tada bile, da se takodje vrate.

B92: Kako ce neko ko je imao 5.000 maraka platu kao advokat da se vrati na 200 maraka u sudstvo?

Djindjic: Zato sto je biti sudija jedna stvar koja imponuje i to je stvar i karijere, i sujete. Pitanje je zasto bi neko bio sudija od pocetka kada je mogao da bude svercer jer se to vise isplati. Zasto bi neko studirao medicinu i bio lekar i operisao za par hiljada dinara kada bi mogao da bude kriminalac. Ali postoje ljudske ambicije, ljudi vole svoj posao, biti sudija to je jedna vrlo ugledna i prominentna stvar i ja sam siguran i ja znam dosta advokata koji naravno zaradjuju mnogo vise ali kojima je zao sto ne mogu da budu sudije jer oni su sanjali u svojoj mladosti da ce ici tim putem i da ce imati tu karijeru. Nije novac sve ako postoji obozavanje, ako postoji jedna uredjena organizacija gde ljudi rade svoj posao po svom znanju i svojoj savesti. Mislim da mi mozemo mnoge dobre ljude da vratimo samo promenjenom atmosferom, promenjenom klimom i jednim drugacijim odnosom drustva prema njima. I to je ono sto mi u pocetku mozemo da pruzimo ljudima - uvazavanje, uvazavanje i misiju da znaju da rade na jednoj dobroj stvari. A kasnije kada se privreda oporavi naravno da ce visokoaktivne profesije, kao sto su lekari, kao sto su sudije, biti adekvatno i finansijski nagradjeni.

B92: Ali, u svakom slucaju, sudije, da se neko ne bi usudio da ih podmiti, ne mogu da imaju samo 200 maraka plate. Odakle cete njima obezbediti vece plate?

Djindjic: U prvih godinu dana to ce biti putem donacija i odredjenih usteda pre svega na sfercu nafte i cigareta, bice u budzetu stvoren prostor za bolje nagradjivanje iz budzeta i sudija i policajaca i nastavnika i lekara. Znaci svi oni koji treba da podignu kvalitet institucija i sistema bice dobro nagradjeni zato sto podizanjem kvaliteta institucija mi postajemo privlacni za investicije. Investicije dolaze u zemlju u kojoj su cvrste institucije, u kojoj je dobro upravljanje institucijama i u kojoj je radna snaga relativno kvalifikovana i fleksibilna i moze da se prilagodi modernim tehnologijama. Dobre institucije podrazumevaju logicne zakone, nije vazno samo da imate dobro sudstvo nego da i zakoni budu logicni, jer ni najbolji sudija se ne moze snaci ako imate 235 osnova za oporezivanje. Znaci 235 raznih taksi, dazbina, poreza, doprinosa itd., nema tu suda koji moze da se snadje. Znaci, svesti to na 5-6 kao sto postoji u Evropi i onda ce lako biti privrednom sudu da donosi presude u tim sporovima. Jake i cvrste institucije su od zivotnog znacaja za privlacenje investitora u nasu zemlju i zbog toga gradjani ne treba da se ljute ako oni koji su zaduzeni za te institucije budu adekvatno nagradjeni. Naravno, oni moraju da budu profesionalci, oni moraju da taj svoj posao rade na profesionalan nacin. Da bi se sve to desavalo, nije dovoljna samo volja vlade. Za to je potrebno da tzv. civilno drustvo, a to znaci taj nevladin sektor, to znaci razliciti instituti, nezavisni mediji, javno mnjenje, da nadgledaju taj postupak i da postoje institucije kojima se prijavljuje svaki pokusaj vrsenja uticaja na sudiju. Mi cemo u prvih godinu dana organizovati i osnovati citav niz tih kontrolnih institucija koje ce biti delimicno u parlamentu, delimicno izvan parlamenta, gde ce gradjani od kojih se trazi mito, gradjani koji znaju da je neko podmicen, gradjani koji misle da su videli neki dokaz da u drzavnom aparatu, u vlasti, postoje nepravilnosti, moci to da prijave a te institucije, izmedju ostalih i narodni advokat, imace ovlascenja da ta pitanja pokrecu i pred pravosudnim organima i pred parlamentom. U prvoj fazi, dok se ne ustale te nezavisne institucije, celo drustvo ce morati da nadgleda taj proces jer je korupcija usla u pore nasega drustva i nije logicno ocekivati da ce ta vlast preko noci da se promeni makar ko bio na vlasti, jer toliko je mogucnosti za zloupotrebe da ce mnogim ljudima to da se desi a oni nece to ni primetiti. Zato mora neko drugi da bdije nad tim, neko drugi ko ne moze da bude korumpiran jer je izvan toga. Na primer Otpor. Mi smo za to da Otpor koji je vrlo zasluzan za ovo sve sto se desilo formira jednu vrstu malog nadzornog odbora i da se gradjani koji imaju neke primedbe javljaju da se tu 3,4 advokata angazuju, da se cak neki mali fond drzavni odredi iz kojeg ce oni biti placani...

B92: Ipak, kontrola drzave?

Djindjic: Imacemo advokate koje oni angazuju, oni ce biti placeni, ali ce oni biti nezavisni, slobodni i bice vrlo neprijatno ako se sada u novinama pojavi da oni kazu - dobili smo pouzdane informacije da taj i taj policajac uzima reket, ili da taj i taj politicar daje dozvole za nesto i za to dobija proviziju, ili da je to sto se tamo gradi njegovo vlasnistvo, ali na ovo ime itd. Mislim da je takva mreza kontrolnih institucija u stanju da obezbedi jednu tranziciju ovoga drustva od jedne vrlo korumpirane vlasti do jedne transparentne, demokratske i nekorumpirane.

B92: Da li ce i ono sto fakticki jeste ustavom razdvojeno, dakle izvrsna funkcija i sudska funkcija, da li ce se to i u kom roku razdvojiti?

Djindjic: Odmah ce se razdvojiti, bez roka. Naprosto, i tom kontrolom javnosti ce biti onemoguceno da sudovi deluju kao instrument vlasti. Takodje policija. To su te tri funkcije koje moraju da budu razdvojene, policija, sudstvo, vlada, znaci zakonodavna, sudska, izvrsna vlast moraju da deluju relativno samostalno jer inace dolazi do zloupotreba. Sve to je naravno u funkciji ekonomije. To nije u funkciji da se mi lepse osecamo, gladni, bosi i bez para, nego je to u funkciji pokretanja privrede. Privredi trebaju te institucije. Ako nema tih institucija, onda se ne zna odakle dolazi novac, ne zna se gde odlazi novac i ne zna se ko je odgovoran za novac. Sve te institucije imaju ulogu da unesu svetlo i red u finansijske tokove. Ti finansijski tokovi su jednim delom finansijski, drugim delom proizvodno-privredni i najveci posao i najvazniji zadatak te vlade mora da bude podrska privrede. Prvi put cemo imati vladu koja je servis privrede a ne servis ljudi koji su u vladi. To ce biti vrlo ocigledno po aktivnosti i po brzini reagovanja vlade na sve probleme koji dolaze iz privrede a kojih ima milion. Ne postoji nijedna oblast privrednog zivota u Srbiji koja nije opterecena ogromnim problemima i ti ljudi vec sada vide veliko interesovanje kod nas u DOS-u i kod nasih eksperata za njihove probleme i oni dolaze i konsultuju se i traze savete i traze pomoc u pronalazenju stranih investitora i vec sada to postepeno funkcionise. Medjutim, tek kada dobijemo vladu, privrednici u Srbiji ce videti sta znaci imati podrsku. Sta znaci to da vas neko podrzava zbog vas a ne zbog njega samog, jer vladi je vazno da je privreda u zemlji uspesna. Staroj vladi je bilo vazno da imaju korist od privrede jer ako nemaju korist njih to vise ne interesuje. Sta briga vladu za neko preduzece od koga ne mogu da naplate nesto. Medjutim, to je pogresno. Uspeh vlade se meri uspehom drugih, a ne njenim uspehom. Vlada je kao srce koje pumpa. Ona nije ruka, nije noga, ali njen uspeh je u tome ako organizam funkcionise, a ako srce ide na takmicenje u lepoti pa se kaze - srce je najlepsi organ. Ne, srce je nevidljiv organ. Ono svoju funkciju ima u tome da obezbedi drugim organima da rade. I takva mora da bude vlada. Nasa bivsa vlada je bila sve drugo nego to srce koje je pumpalo energiju i krv u organizam. Ona je trosila, ona je uzimala od organizma, uzimala od preduzeca, uzimala od naroda i zato smo dosli do ove bede u kojoj se sada nalazimo. I treci veliki zadatak te vlade je jedan koncept resavanja problema. Nema sanse da se spontano rese socijalni problemi jer mi imamo preko 1.500.000 nezaposlenih ljudi, imamo ogroman broj ljudi u firmama koje su propale, deset godina izostanka iz tehnoloskog razvoja. Ako kazemo da ce sada prirodnim putem sve to da bude reseno, to nije realno. Mi moramo da imamo jedan jasan koncept ciji ce glavni stav biti da cenu tranzicije i cenu transformacija ne smeju da plate najsiromasniji i moramo da imamo zastitne mehanizme da zastitimo ugrozene slojeve stanovnistva od cene reformi jer ta cena mora da se plati. I da pokusamo da tu cenu ravnopravno podelimo. Najveci deo na one koji imaju najvise, a najmanji deo na one koji imaju najmanje.

B92: A koja ce cena biti? Gradjane zanima koja cena reformi ce biti? Koliko ce biti zaista nezaposlenih?

Djindjic: Nece se broj nezaposlenih povecati. Broj nezaposlenih ce se smanjiti, naravno...

B92: Ali ce mnogi dobiti otkaze?

Djindjic: Ne, nece. Niko nece dobiti otkaz. To bi bilo tragicno da u zemlji sa najvecom nezaposlenoscu u Evropi i najmanjim platama u Evropi reforme krenu smanjivanjem plata i povecavanjem nezaposlenosti. Ali cena ce biti u tome da ce morati da se radi, kao prvo. Drugo, cena ce biti u tome da ce ljudi morati da uce ponovo. Posle deset godina u zapecku, mimo svetskih tokova, mimo svetskog trzista, inzenjeri ce ponovo morati uvece, kada deca legnu da spavaju, da u kuhinji otvore knjigu, da upale kompjuter, idu na internet, i malo pocinju da se obrazuju iz svoje oblasti koju su zapustili jer nisu ni imali prilike, nije ni bilo potrebno. I to je visoka cena ako se vi sa 40 ili 50 godina vratite u skolske klupe i ponovo idete na ispite, ali sami pred sobom i pred trzistem, onda je to najveca cena koju jedno drustvo mora da plati jer ono menja samog sebe. Ta promena na samome sebi je mnogo teza nego promena spolja i zato ljudi vise pristaju na to da ne ucestvuju u necemu, da im se garantuje neka relativna stabilnost a neka drugi neko to tamo radi, ali to vise nije moguce. Znaci, nase drustvo mora iznutra da se menja, a to znaci da svaki pojedinac mora na samome sebi da vidi sta mora da promeni. I to je bolno. Jer su se ljudi odvikli od konkurencije, od takmicenja, od rizika, navikli su se na nizak stabilan nivo. Imas 50 maraka ali ne radis nista, ne moras mozda ni da ides na posao. Imas subvencionisan hleb, mleko, osnovne stvari. Nekako skrpis kraj s krajem da ti dete ode u skolu, da se vrati iz skole, znas da nece moci da se zaposli kada zavrsi skolovanje ali nesto ce vec da se desi. I tu se uigrao taj jedan nizak standard i ljudi su pristali na njega. Tu se doslo do dna i dalje ne moze i sada nije resenje da se podigne malo taj nivo pa da kazemo ajde opet narod da zivotari i da se ne bavi politikom i drzavnim pitanjima. Ne. Nego je resenje u tome da se u svakom coveku aktivira taj potencijal i da salo koje smo na mozgu i na drustvu nakupili ovih deset godina bude skinuto i da ponovo prorade misici. Mnogo je prijatnije jesti kolace nego jesti sirovu sargarepu. Ali je zdravlje nesto sto je pojam zivota. Ako samo jedete kolace, onda cete da umrete od srcanog udara.

Ucestvovati u postavljanju demokratske pravne drzave u Srbiji, to je izuzetna privilegija, izuzetna cast i vi ostajete upisani u istoriji. Mislim da je to jedna vrlo fer ponuda. Kada vam kazemo - mi imamo poverenja u vas da dodjete da zajedno sa nama postavljate temelje moderne Srbije, mislim da je to vrlo fer ponuda sa nase strane i ja sam siguran da cemo privuci dovoljan broj nasih patriotski raspolozenih ljudi koji ce taj finansijski element da stave u drugi plan. I to je onda jedna kombinacija. Nama sada nije dovoljno samo znanje eksperata koji su i u starom rezimu bili eksperti, jer oni da su dosta toga znali ne bi oni ostali tu. Oni koji su bili najbolji u svojim profesijama, tim finansijskim, ekonomskim, osamostalili su se i oni nisu radili u aparatu. I tesko je naci u aparatu vrhunske strucnjake. Postoje ljudi koji su pristojni strucnjaci, i sigurno da nije bilo za mnoge ljude izbora, ako se neko bavi racunovodstvom ili nekim finansijama i radi u Ministarstvu za finansije i ako se ne slaze sa politikom Mirka Marjanovica, pa sta da radi, tako da je veliki broj ljudi bio u toj administraciji zato sto nije imao drugog izbora i ne treba ih osudjivati zbog toga. Ali treba proveriti njihovo znanje. Nasa je ideja da se napravi jedan test za 40.000 ljudi koji rade u administraciji i da se na osnovu tog testa snimi stanje, da se vidi kakvo je njihovo znanje, kakva je njihova motivacija, kakva je njihova inteligencija, kakvo je njihovo opste obrazovanje i koliko su oni spremni da uce. Mi zelimo da najpre reformisemo sami sebe, tj. drzavnu upravu, administarciju. Jer ako hocete da operaciju izvedete, morate da imate najpre cist instrument, ostar instrument. Taj instrument, to je ta vlada sa njenom administracijom. Ona mora da bude perfektna da bi mogla u vrlo teskim uslovima naseg zivota da neke promene obavi. Ako je ona poluprofesionalna i naidje na teske uslove, tesko moze neki dobar rezultat da iz toga proizadje. Ocekujem jednu vrlo svezu energiju sa strane. Vec imamo dvojicu ili trojicu. Recimo, Bozidar Djelic koji je predvidjen za ministra za finansije jeste decko koji godisnje ima milion maraka platu. Tu gde on sada jeste on ima milion maraka platu, i on je dosao da bude ministar za finansije. Zena mu je Francuskinja i ima probleme da dodje u Beograd. Nije samo plata u pitanju nego ti ljudi imaju svoje porodice u Americi, u Engleskoj, u Francuskoj. On je spreman da bude tu najmanje godinu dana, srecom od svojih poslodavaca je dobio dozvolu za to jer oni isto zele da podrze demokratske procese na Balkanu, tako da ce to da bude jedno od najlepsih poglavlja nase istorije kada se bude za dve-tri godine pisalo ko je u ovome ucestvovao, videcete koliko bisera nasih je rasuto po svetu i koliko od njih je zapravo emocionalno vezano za ovu zemlju. I to ce biti sjajna prica koja ce moci da sluzi buducim generacijama kao pouka da idealizam nije staromodan, da idealizam jos ima svoju snagu i da srecom kod nasih ljudi koji su uspesni u svetu ima mnogo vise idealizma nego sto se pretpostavlja.

B92: Ti ljudi su uglavnom radili u razvijenim ekonomijama ali sada dolaze na teren gde je potpuno sve razruseno. Kako ce da se snadju?

Djindjic: Onaj ko je uspesan tamo gde je najteze bice uspesan svuda. Ako ste vi na americkom trzistu uspesni...

B92: Ali tamo postoje zakoni i uredjeni sistemi...

Djindjic: Najteze trziste je trziste razvijenih zemalja. Ovde postoje drugi problemi ali konkurencija, kvalitet, manevarski prostor je ovde mnogo veci nego u jednoj zemlji gde imate kao protivnike zmajeve, firme koje 24 sata dnevno razmisljaju, rade, prave planove, tako da onaj ko je uspeo u Vol stritu, tamo gde nema sekunda jednog dekoncentrisanosti, taj ima takvu energiju, takvu licnu koncentraciju i takvu sposobnost analize i vidjenja gresaka da nema sanse da ne uspe i ovde. I, drugo, to su ljudi koji su uglavnom imali iskustva sa istocnim trzistima, znaci sa Rusijom u oblasti industrije, energetike, finansija, sa svetskim trziste, to znaci i sa nerazvijenima i sa Afrikom i sa Azijom, tako da oni po prirodi stvari imaju iskustva koja su globalna, pri cemu gospodin Djelic, koga sam pomenuo, ima cak iskustva u tranziciji Poljske, Rusije, i privatizacije velikih kompanija u Francuskoj gde je bio i konsultant. Uglavnom su to ljudi koji su imali iskustva u zemljama koje su delimicno slicne nasoj i koje su prosle neke faze koje nas tek ocekuju.

B92: Sta ce ti novi ljudi da rade sa velikim javnim preduzecima, tzv. gubitasima? To su ogromne industrije sa velikim brojem zaposlenih, fakticki zaposlenih koji u stvari nista ne rade, zaostale tehnologije. Sta ce npr. da se radi sa "Zastavom" iz Kragujevca?

Djindjic: Pa naci cemo partnera koji ce biti spreman da "Zastavu" kao trziste kupi. Pogledajte "Skodu" i "Folcvagen", zasto mislite da je "Skoda" bila u boljem stanju nego sto je sada "Zastava". Postoji nekoliko stvari koje su vrednost nekog preduzeca. Tehnologija je najmanja vrednost. Najveca vrednost su ljudi koji umeju nesto da rade i trziste. Pri cemu je trziste delom domace a delom trziste koja investitor donosi sa sobom. "Folcvagen" ima svoja trzista i tu "skodu" ne kupuju samo Cesi nego je kupuju oni ljudi u zemljama gde "Folcvagen" ima pristup. Ako uspemo da dovedemo "Folcvagen", ili bilo je razgovora sa "Fijatom" ili sa nekim drugim, sa "Tojotom", a pod ovim uslovima sada relativno stabilne politicke situacije, dobrih zakona o stranim investicijama, zasticenosti investicija, gde ti investitori znaju ako uloze da ce to biti zauvek njihovo, dok to ne prodaju, a nece doci neki Seselj ili neka Mira Markovic da proglase revoluciju pa da im to uzmu, mislim da postoje visoke sanse da vrlo brzo nadjemo stranog investitora koji ce da ceni kvalifikovanost naroda u Kragujevcu koji je 20-30 godina radio u automobilskoj industriji a nisu sa drveta sisli pa sad treba da uce kako da se nesto zasrafi. To je jedan veliki kapital kada imate industrijski edukovanu radnu snagu i, drugo, to nije malo trziste. Balkan nije malo trziste. "Zastava" je imala svoje trziste i u drugim zemljama, u Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji. Neki novi proizvod koji bi se mozda zvao ne znam ni ja - "Nova zastava" - sigurno bi nasao svoje kupce tamo gde su stara "zastava" i stari "jugo" imali svoje kupce. To je jedino resenje za "Zastavu". Medjutim, sustina je u tome da se napravi jedna beskompromisna analiza nase privrede i da se vidi koji delovi su zdravi zato sto su zdravi, kao sto je "Rubin", kao sto je "Soko Stark", kao sto je "Hemofarm", postoje firme koje su vec sada zdrave.

B92: A da li ce ostati zdrave ako se ovo trziste otvori?

Djindjic: Naravno da ce ostati. Oni vec sada izvoze 90% svojih proizvoda. "Soko Stark" 90% svojih proizvoda i sada izvozi na druga trzista, pri cemu ima ogromne barijere na zapadnim trzistima koje cemo mi ukloniti. Izvozi i na istocna trzista i ima kvalitet koji je evropski. Ako vidite bombonjeru "Soko Stark", vi ne mozete da razlikujete bombonjeru koja je proizvedena u Holandiji ili u Svajcarskoj. Sasvim sigurno ne mozete ni po kvalitetu ni po dizajnu, ni po pakovanju. To je evropski proizvod. Ima jedan broj firmi koje imaju evropski proizvod. Njima treba otvoriti put ka trzistima, medjudrzavnim sporazumima skinuti te barijere, tu ekstra carinu koju nasi proizvodi placaju i vec se na tome radi. Drugo su firme koje su relativno propale ali imaju perspektivu jer imaju perspektivna trzista. To je recimo gradjevinska industrija. Ja sam juce u Berlinu razgovarao sa ljudima iz nemacke vlade da omoguce nasoj gradjevinskoj operativi da obavlja neke poslove u Nemackoj kao deo ekonomske pomoci nama. Nase firme ne mogu da konkurisu tamo zato sto nismo clanice Evropske unije. Ali u paketu ekonomske pomoci zasto bismo mi dobijali pomoc samo u novcu, koja je relativno mala. Zasto se ta pomoc ne bi sastojala u tome da oni kazu - evo, odredjeni broj gradjevinskih poslova koji se tamo obavlja mogu da obavljaju i vase firme. Medju arapskim zemljama, gde smo bili vrlo prisutni kao gradjevinska operativa, gradi se, svuda se gradi, ljudi saradjuju, potrebni su stanovi, potrebni su putevi. Gradjevinska industrija u Srbiji je propala ali njena trzista nisu propala. I konacno, trece su firme koje nemaju ni trzista i koja su u losem stanju. To ce biti problem.

B92: Cini mi se da ih je najveci broj?

Djindjic: Trenutno ima oko 900 velikih firmi i one prave ogroman gubitak, ali to je onda problem za jednu pazljivu rekonstrukciju a ta rekonstrukcija se sastoji najpre u otvaranju novih preduzeca u preradjivackoj industriji, u sektoru usluga, sektoru modernih tehnologija. Mi nemamo nijednu stvarnu fabriku elektronike u Srbiji.

B92: Pa nemaju ni na zapadu toliko rasirenu, sve se pravi u Aziji.

Djindjic: Pa pravice se kod nas. Pravi se u Aziji zato sto je tamo jeftina radna snaga i kvalifikovana. A kada kazemo jeftina, mnogo je skuplja nego kod nas. Zasto ne bi neka od fabrika cipova ili elektronike bila u Nisu npr. Postoji Elektronska industrija Nis koja u stvari ne radi, ali postoje ljudi koji su ucili skolu za to.

B92: Ali su mnogo davno ucili.

Djindjic: Dobro, ali ako su oni nekada znali da prave "ficu", lakse ce da se nauce da prave "mercedes" nego ako su pravili klikere pa sada treba da prave "mercedes". Mnogo je lakse nauciti nase ljude nego sto je bilo u Tajvanu ili u Singapuru gde su prvi put videli kompjuter onda kada su im ga doneli. Ove propale industrijske grane mogu da se saniraju samo tako sto ce paralelno da se otvaraju novi poslovi i da se postepeno radna snaga prekvalifikuje u tom jednom nacionalnom projektu koji sam pomenuo, socijalnom projektu, na racun drzave da se prekvalifikuje, uz pomoc stranih donacija, i da se postepeno te propale firme kao brodovi koji tonu camcima prebacuju na neke manje brodice, privatne firme. I to je jedan projekat koji nece trajati kratko, verovatno 3, 4, 5 godina ali koji mora da ide po jasnom planu. Ne sme da ide stihijski. Kao sto kad tone brod, ako putnici krenu stihijski da se spasavaju, svi ce da poginu. Znaci, to je bila greska u Rusiji, to je bila greska u Rumuniji, to je bila greska u Bugarskoj, delimicno je to bila greska i u Poljskoj i u drugim slicnim zemljama jer oni su krenuli bez iskustva. Mi imamo njihova iskustva. Njihovo iskustvo je lose iskustvo. Nama treba jasan plan i to za svako od tih velikih preduzeca vrlo precizan, konkretan plan. Za svaki region precizan plan, i ono sto je vazno i sto je u nasem programu da kazem cetvrta kljucna stavka - prva je bila nekorumpirana drzava, cvrste institucije; druga je bila podrska ekonomiji na ovaj nacin na koji sam rekao; treca je socijalni program; cetvrta je vracanje opstinama i Vojvodini finansijske samostalnosti. Vracanje lokalne samouprave i regionalnog razvoja u Srbiju. Mi moramo svaki taj region da posmatramo za sebe, borski region, to nije samo rudnik u Boru i 21.000 zaposlenih, to je sudbina 500.000 ljudi koji tu zive, koji su vezali neke svoje zivote, neke svoje biografije za to. Sada treba da dodje neko i kaze - to da zatvorimo, to je neprofitabilno - to je glupo, katastrofalno glupo u drzavnom smislu jer vi unistavate, prakticno citav jedan region. Tako da ta koncepcija razvoja mora da polazi od specificnosti svakog regiona i industrije koja je u njemu tradicionalno bila razvijana i koja je sada dosla u krizu, ali i koja mora da se posmatra kao atribut tog regiona. Kao sto je Leskovac, kao sto je Prokuplje, kao sto je Sabac, kao sto je Zrenjanin. Tu nema jedinstvenog merila pa da se kaze - e sad su tih 100 preduzeca gubitasi, hajde da ih zatvorimo. Ne. Svako od tih preduzeca ima neku svoju sudbinu, neku svoju biografiju, i desetine hiljada malih ljudskih sudbina koje su vezane za to. I ta vlada mora svaku tu ljudsku sudbinu da ozbiljno shvati i da se duboko zamisli nad tim koja odluka ce kakve posledice proizvesti za pojedine ljudske sudbine. Jedino takva vlada moze da dobije podrsku za reforme jer vlada koja bi vodila racuna samo o ekonomiji a ne o ljudima ne bi zasluzivala ni moju podrsku. Naljutili su se neki kada sam ja rekao da mi necemo slusati MMF nego cemo slusati svoj narod i onda su iz centrale MMF-a i rekli: vi hocete u MMF a vec sada najavljujete da necete da postujete... Ja sam rekao: "Ne, mi koji ovde zivimo, najbolje znamo sta narodu treba i kako je stanje u narodu. I to da meni sada neko iz Njujorka posalje recept za moju bolest a nije me ni video, nije me ni pregledao, ne treba mi to". Mi moramo da na osnovu cinjenica, bez iluzija, na osnovu realnog snimka stanja trazimo najbolje resenje. Posto smo mi sigurni u to da su medjunarodne finansijske organizacije zainteresovane za uspeh svojih finansijskih lekcija, a ne za principe, nego za uspeh, mi cemo da im pokazemo kako moze da se uspe u Srbiji. Mi cemo da im kazemo sta treba uraditi da bi se u Srbiji uspelo i to mozda nije isto kao sto je uradjeno u Rusiji.

B92: Upravo sam to hteo da vam kazem. U istocnoj Evropi nijedna reforma zapravo nije uspela do kraja.

Djindjic: Nije.

B92: Cak ni u Sloveniji. U Sloveniji se tek sada vratila na nivo iz '89.

Djindjic: Ne bas. Slovenija sada ima veci bruto socijalni proizvod nego Grcka. Slovenija sada vec ima vece plate nego sto imaju Grci i Slovenija je najdalje otisla. Oni nisu mnogo u nekim sektorima, recimo u bankarstvu, nisu uopste izvrsili privatizaciju, jako malo imaju stranog kapitala, ali su zato uspeli unapredjenjem svog menadzmenta, znaci i dobrim plasmanom svojih potencijala, resursa, uspeli su da vrlo brzo podignu ukupni nivo svoje privrede. Ali oni su imali bolju startnu poziciju, dobru infrastrukturu, bili su urbanizovani. Mali su, pregledni su, lakse je upravljati tom zemljom, tako da je njihova pozicija povoljnija nego sto je nasa. Ali, u svakom slucaju, iskustva tih drugih zemalja, pre svega Rusije, Ukrajine, Bugarske, Rumunije, vrlo su poucna i u najmanju ruku poucna zbog gresaka koje su tamo pravljene ako ne bas toliko zbog uspeha. Ali ima nekih drugih zemalja u kojima je manje gresaka pravljeno pa se sve to moze kombinovati i mozemo da napravimo jedan specifican recept koji je primeren nasoj situaciji.

B92: Reforme, dakle promene naseg drustva, koliko nam godina treba za to?

Djindjic: Pa mislim da u prva tri meseca mozemo da manje-vise rascistimo sa prosloscu da se sazna sta se desilo, ko je kriv za to u nekom krivicnom smislu, da nam trebaju ta prva tri meseca da odredjene konkretne zakone pokrenemo a to je poreski zakon, koji treba da pojednostavi poslovanje, da uvedemo apsolutnu kontrolu na granicama, znaci nema svercovanih cigareta, nema svercovane nafte, nema neplacenih carina i time da dobijemo u budzetu manevarski prostor za penzije, plate koje se placaju iz budzeta. To mozemo u prva 3-4 meseca. Treba nam jedan novi zakon o privatizaciji i treba nam citav sistem kontrolnih mehanizama da se ta privatizacija ne izrodi u korupciju. Za to nam treba sest meseci. Mislim da nam je sest meseci potrebno da udvostrucimo plate, da sa sadasnjih 70-80 maraka dodjemo na 160-180 maraka, znaci u leto sledece godine ili u jesen sledece godine i da recimo u septembru krenu u realizaciju velike investicije u infrastrukturu. To znaci u autoput u zeleznicu, verovatno u aerodrom, energoprivredu.

B92: Krediti ili donacije?

Djindjic: Donacije. U prvoj fazi donacije, a onda posle videcemo za sta kredite.

B92: Koliko sredstava treba za to?

Djindjic: Mislim da ce dve milijarde maraka biti potrebno za postavljanje osnove za infrastrukturu. 80% nasih puteva potpuno je upropasceno i te najvaznije ako uspemo da popravimo, to ce biti vec veliki napredak. Zeleznica je apsolutno na nuli. Prugom Beograd - Bar uopste ne mozete da idete. Ja ne znam da li uopste neko ide vozom po Srbiji jer taj voz ide prosecnom brzinom 45 km na sat. Skoro da biste na konju brze stigli. To su veliki projekti i time ce se pokrenuti i te pratece privredne grane, pre svega poljoprivreda. Imamo nameru da jedan veliki projekat rehabilitacije farmerstva u Srbiji pokrenemo. Ima oko 200 velikih napustenih farmi u Srbiji, sto stoke sto raznih drugih zivotinja, kokosaka, pilica, gusaka, curki, sto je jedno veliko trziste. Prakticno, recimo, samo na izvozu fazana Madjarska milijardu maraka godisnje ima, mesa, pasteta, raznih proizvoda od fazana. To moze sve da se uradi u prvih 6 meseci i da se nadamo da ce onda direktne investicije poceti da pristizu pocetkom 2002. godine. Mi cemo odmah da trazimo clanstvo u svim medjunarodnim organizacijama specijalizovanim za borbu protiv korupcije i trazicemo da njihovi monitoring organi budu prisutni. Ako traze izvestaj o budzetu, trosenju budzeta, dobice izvestaj. I moci ce da ocene da li smo mi zemlja u kojoj postoji korupcija i u kojoj meri. Trenutno smo medju 100 zemalja otprilike na 3. mestu po korupciji i ja garantujem da cemo za godinu dana pasti na donju polovinu. Korupcije, naravno, ima ne samo u vlasti nego i u skolstvu i u zdravstvu, i svuda gde su neke usluge, ali mi cemo prvo krenuti sa ciscenjem korupcije u vlasti. Znaci, ako u prvih godinu dana stabilizujemo institucije, donesemo osnovne logicne zakone, te velike infrastrukturne projekte pokrenemo, podignemo malo nivo upravljanja u preduzecima i napravimo plan za sanaciju tih preduzeca, u drugoj godini ocekujem direktne investicije, ocekujem da onda dodju razni, pomenuti "folcvageni", "fijati", razne privatne strane kompanije koje zele da proizvode u nasoj zemlji i onda ocekujem da od 2002. godine krene stvarni privredni oporavak, pravljenje novih firmi, ne samo saniranje starih nego zaista stvaranje i novih proizvoda i novih firmi i zaposljavanje ljudi. U medjuvremenu, naravno, pokusacemo da kvalifikovanost nase radne snage maksimalno podignemo na nivo tih novih tehnologija. Mi ne zelimo da budemo zemlja jeftine radne snage. Mi zelimo da budemo zemlja radne snage koja je jeftinija nego u Evropi. Ali koja je skuplja nego u nerazvijenim zemljama. Koja nije dolar dnevno nego je 50 dolara dnevno, ali nije 200 kao sto je u Austriji. Sto znaci da nasi proizvodi moraju da imaju evropski kvalitet, nasa radna snaga mora da ima evropski nivo da bismo privukli investicije jer smo jeftiniji nego Evropa ali kvalitet nam nije losiji. To je nas cilj i mislim da uz disciplinu u organizaciji drustva, uz maksimalnu kontrolu vlastu, uz motivisanost ljudi da sve to rade, uz politiku cistih ruku da se vidi da niko licno nema koristi od te politike nego samo zemlja, ja sam siguran da cemo uspeti. Izazov je veliki ali ako uspete, pocast je velika. Nema velikih poslova bez velikog rizika. Ovo je veliki rizik. Ja sam svestan toga da nijedna vlada koja je usla u tranziciju nije prezivela tu tranziciju. Ovo ce biti prva. Nije niko uspeo da diktatora smeni na takav nacin kao mi. Niko nije sto dana demonstrirao kao sto smo mi demonstrirali. Mi smo prvaci po mnogim stvarima, prvaci sveta u politickom smislu, pa bicemo i u ovome. Pokazacemo svetu da je moguce Srbiju za dve ili tri godine potpuno reformisati a da narod bude zadovoljan, da vlast ostane cista, nekorumpirana, i da steknemo poverenje onih investitora koji traze bezbedne uslove da bi investirali.

Ekspoze Zorana Đinđića
Skupština Republike Srbije
Beograd, 25. januar 2003. godine

Dame i gospodo narodni poslanici, u demokratskim zemljama uobičajeno je da program vlade sledi iz izbornog programa političke grupacije koja je dobila poverenje građana. Mi želimo da u Srbiji uspostavimo demokratske odnose i utoliko smatramo da je prirodno da onaj program, sa kojim je Demokratska opozicija Srbije dobila dvotrećinsku većinu na prethodnim izborima, iz koje većine proističe i ova skupština, da taj program zapravo predstavlja i program ove vlade.

Mi ćemo ga u pauzi, zajedno sa ovim ekspozeom, podeliti narodnim poslanicima i sve ono što piše u tom izbornom programu jeste naša obaveza za mandat za koji smo dobili poverenje.

Naravno, u skladu sa običajnim propisima, ja ću izložiti jedan rezime tog programa kao kratak ekspoze danas ovde o namerama naše vlade u narednom periodu. Sve ono što budem danas rekao takođe predstavlja obavezu naše buduće demokratske vlade.

Pre toga, želim da vam čestitam na izboru za narodne poslanike. Delim vaše uzbuđenje i uzbuđenje javnosti, koje je s pravom vezano za ovaj sastav parlamenta i ovu današnju sednicu, jer je to prvi put posle 60 godina da je Srbija dobila istinski demokratski parlament i dobiće istinsku demokratsku vladu.

U tome je, naravno, naše veliko zadovoljstvo, velika čast, ali u tome je i naša velika obaveza. Jer stanje koje zatičemo, stanje koje treba reformama da popravljamo, dramatično je loše. Po svim merodavnim pokazateljima mi smo danas na poslednjem mestu u Evropi. Po životnom standardu i kupovnoj moći našeg stanovništva, po stepenu zaposlenosti naših građana, po stanju i starosti naše tehnologije i saobraćajne infrastrukture, po zaduženosti naših preduzeća prema inostranstvu, međusobno prema bankama, po stepenu zaduženosti naše zemlje u celini, po stepenu bezbednosti naših domova, naših kuća, naših granica, mi smo danas daleko od onoga što želimo i što zamišljamo pod pojmom jedne moderne i efikasne srpske države. Čak i više od toga, to nije čak ni ona Srbija u kojoj smo mi odrastali, Srbija naših roditelja, u kojoj se išlo na letovanje i na zimovanje, u kojoj su bila bezbedna i školska dvorišta i ulice i granice.

Zadatak koji mi danas preuzimamo kao nasleđe ovih poslednjih deset godina, veoma je težak, izazovi su veoma veliki, ali i šansa da se upišemo u istoriju kao generacija koja je jednu zemlju ponovo vratila na njen pravi put. Ta šansa takođe je veoma velika. Za to nam je potrebna saradnja celog parlamenta, cele naše zemlje.

Naravno, neizostavno se postavlja pitanje šta se u međuvremenu desilo i kako smo od jedne srednje razvijene evropske zemlje došli na poslednje mesto na evropskoj lestvici. Pravi odgovor i potpuni odgovor na to pitanje može da da samo istorija. Ovo nije mesto na kome treba da vršimo analize i da raspravljamo o istorijskim i političkim odgovornostima.

Ono što mogu da kažem, sigurno deleći i vaše uverenje, jeste da odgovornost za to što nam se desilo ne snose građani, odgovornost snosi vlast. Jer, građani su bili spremni i danas su spremni da ovu zemlju učine uspešnom, bogatom i srećnom. Ono što je nedostajalo svih ovih godina bila je jasna politička volja da se to učini i jasna strategija i plan puta kako da se to učini.

Srbija je ovih 10 godina bila prepuštena na milost i nemilost brutalnim interesnim grupama u samoj zemlji i međunarodnim interesima izvan naše zemlje. To vreme je završeno i danas možemo da kažemo da je ono završeno. Posle 5. oktobra Srbija je uzela svoju sudbinu u svoje ruke. Ovo što mi danas radimo, konstituisanje demokratske Vlade, možemo u simbolinom smislu da smatramo 6. oktobrom. Ova vlada danas dobija mandat koji nam je dao narod na ulicama Srbije, mandat za promene. Onoga dana kada zaboravimo taj mandat i kada pomislimo da smo dobili mandat da vladamo, toga dana smo izgubili. Taj gubitak bio bi mnogo veći nego samo gubitak vlasti. To bi bio gubitak časti, to bi bio gubitak istorije.

Zbog toga, svaki dan ove vlade ćemo zapamtiti. Izabrani smo da sprovedemo reforme, te reforme podrazumevaju nekoliko bitnih prioriteta, nekoliko bitnih uslova koje treba da ispunimo, da bismo zemlji vratili kredibilitet, dostojanstvo, snagu i da bi se našoj zemlji mogao da vrati izgubljeni mir, zadovoljstvo i sreća. Nažalost, nekoliko tih prioriteta ne zavise samo od nas. Mi smo ih zatekli i treba da ih rešavamo.

Prvi se odnosi na opštu političku stabilnost regiona i tu je nekoliko elemenata. Demokratski način rešavanja odnosa Srbije i Crne Gore . Rešavanje krize sa terorizmom na jugu Srbije, pronalaženje modaliteta saradnje u regionu, pre svega, sa susedima bivše Jugoslavije.

Drugi uslov su stabilne demokratske institucije u Srbiji. Mi moramo da postavimo nezavisno sudstvo, modernu državnu upravu, efikasan sistem javnih službi i servisa, da bi naši građani mogli da ostvaruju svoje interese i da bi oni koji žele da ulažu u našu zemlju, bili sigurni da su te investicije bezbedne.

Treći uslov je dobro, zakonodavstvo, pre svega u oblasti poslovanja.

Četvrti uslov je kvalitetna saobraćaja infrastruktura, da bi u našoj zemlji moglo brzo i bezbedno da se putuje, da bi robe mogle brzo da se prevoze.

Konačno, peti uslov za napredovanje ove zemlje je kvalifikovana radna snaga i kvalitetan menadžment u našim preduzećima i našoj privredi.

Predsednik Vlade Srbije pred poslanicima Skupštine Srbije o Ustavnoj povelji
Beograd, 27. januar 2003. godine

Predsednik Vlade Republike Zoran Đinđić obratio se poslanicima i javnosti u Narodnoj skupštini i obrazložio potrebu za usvajanjem Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao i ustavnog zakona, koji bliže određuje način sprovođenja Povelje:

Dame i gospodo narodni poslanici,

Narodna skupština Republike Srbije danas je u prilici da okonča dugogodišnju krizu odnosa između Srbije i Crne Gore i da ukloni jednu ozbiljnu prepreku na putu naše evropske integracije. Naravno, svestan sam činjenice da je tekst koji je predložen daleko od savršenstva i daleko od idealnog. Upućene su mnoge primedbe u toku rada na toj povelji i danas će biti upućene mnoge primedbe. Mnoge od tih primedbi se zasnivaju na argumentima i ja ih u potpunosti uvažavam. Međutim, uprkos tome, mislim da je u ovom trenutku ovo najbolje rešenje, ako govorimo o praktičnoj sprovodivosti, a ne samo kvalitetu. Čvrsto stojim iza stava da je to rešenje u interesu Srbije.

Naravno, moguća su i neka druga rešenja, a pre svega su moguća u teoriji. Kada govorimo o njihovom praktičnom sprovođenju, videćemo da su malo manje moguća. Dva čista rešenja kada se jedna federalna zajednica nađe u krizi su učvršćenje njenih federalnih struktura, kao jedno rešenje i jedan dobrovoljni dogovorni razlaz, kao drugo čisto rešenje. To se preporučuje i većina država na svetu je takvu preporuku iskoristila u trenucima krize svojih federalnih struktura. S druge strane, imamo situacije učvršćivanja federalnih struktura nakon krize u unutrašnjim odnosima. Međutim, mislim da se u našoj situaciji ne preporučuje ono drugo rešenje, a mislim da ovo prvo rešenje, ma koliko privlačno izgledalo, nije moguće. Jedna federalna država za koju mislim da je dobro rešenje u principu, i pokazalo se kao dobro rešenje u mnogim istorijskim slučajevima, iziskuje određene uslove i pretpostavke koji nisu proizvoljni, nisu psihološki i moraju da postoje na jedan identifikovani način.

Znači, ne radi se samo o trenutnoj političkoj volji, nego o tome da se prihvate određene dubinske pretpostavke. Prva dubinska pretpostavka za funkcionisanje jedne federalne države jeste prožimanje struktura, prožimanje političkog, ekonomskog, kulturnog i drugog života kroz te dve federalne jedinice, bez ikakvih granica između njih u bitnim stvarima. To bi podrazumevalo da se izbori za političke organe te federalne zajednice odigravaju po principu “jedan birač – jedan glas”. To je jedini način da se ukine konfederalni karakter jedne zajednice, jer svaka vrsta izbora po ključu vodi tome da se onda na višim nivoima te zajednice formiraju koalicije, praktično na osnovu članica, odnosa snaga u članicama te federalne jedinice, pri čemu onda mi nemamo jednu federalnu jedinicu koja unutar sebe ima dve ili tri članice, nego imamo dogovor dve ili tri članice koji može da se zove federacija, ali je u osnovu konfederacija. To je nešto što smo imali sedam ili osam godina od 1992. godine. To je zapravo nešto što smo implicitno imali tokom vremena našeg jugoslovenskog federalizma i to je bilo prikriveno time što nisu postojali pravi izbori, nego je postojala jedna stranka koja je 50 godina držala tu zajednicu. To nije davalo njoj federalni karakter, nego je samo prikrivalo nepostojanje istinskih federalnih struktura.

Drugi ljudi koji su za federalnu zajedničku državu u Crnoj Gori nisu za to da se izbori odigravaju po principu “jedan čovek – jedan glas”. Razumem njihove razloge zbog ogromne razlike u veličini dve federalne jedinice. Taj princip bi naravno u samim organima i uticaju na saveznom nivou doveo do jednog priličnog ograničavanja uticaja jedne federalne jedinice. To je dato stanje. Dakle, osnovna primedba i osnovno pitanje je da to strukturno nije moguće. Mi možemo da pravimo federalni krov koliko god hoćemo, ali će konfederalni temelji, koji se nalaze u osnovi te građevine, posle izvesnog vremena da uzdrmaju taj krov i opet ćemo doći u ustavnu krizu. Dakle, svestan sam svih argumenata koji mogu da se iznesu u prilog tome da jedna dobra federacija mnogo bolja od ovoga što mi sada pravimo, ali morate da uzmete u obzir da to nije samo pitanje želje i volje, nego je pitanje dubinskih struktura jednog društva i jednog političkog sistema. To na našem prostoru nije nastalo, to je realnost. Mogu još mnogi elementi koji su osnovni uslovi stvarnog federalnog uređenja da se navedu, ali mislim da je već ovaj jedan dovoljan.

Što se tiče ove druge čiste opcije koja je predlagana, za koju ja takođe imam uvažavanje, jer razumem argumente koji nisu olaki, jeste da, ako ne može da bude jedna uređena federalna država, onda odmah da idemo na čisto razdvajanje, jer su čita rešenja, u principu, bolja nego truli kompromisi. Ne mislim da je ovo što mi sada pravimo truli kompromis i ne mislim da bi razdvajanje bilo i u interesu Srbije i u interesu svih nas koji živimo na ovim prostorima.

Prvi razlog je što mislim da treba biti vrlo oprezan. Ako u jednoj generaciji imate probleme sa jednom zajednicom koju je više generacija stvaralo i koja počiva i na emocionalnim i na istorijskim vezama, treba da budete oprezni da li ćete povući radikalne zaključke iz krize odnosa, koja traje par godina i da time zapravo presečete nešto što traje jedan vek ili možda i duže. Treba pružiti šansu i nekoj drugoj generaciji, sledećoj, da proceni da li je to kvarenje odnosa definitivna stvar, da li tu ne može nešto da se popravi, pri čemu, takođe, mislim da je jednim delom to kvarenje odnosa bilo veštačko i da je ono bilo, na neki način, deo jednog političkog programa, krize ili procesa, u kome je instumentalizovan taj status zajedničke države, tako da to nezadovoljstvo zajedničkim institucijama ili zajedničkim životom u velikom delu nije bilo autentično, nego je bilo posledica nekog drugog nezadovoljstva. Pitanje je da li u nekim drugim uslovima i u drugom rasporedu snaga postepeno to nezadovoljstvo neće se umanjivati i nastaće jedan prirodni odnos. Možda bi bilo šteta seći sada, ako možemo da nađemo možda i neko drugo rešenje.

Drugo razlog je što bi bio jedan jako negativan signal ako bi se na našem delu Balkana nastavio postupak dezintegracije. Ono što je bio naš osnovni politički stav kao naroda koji živimo ovde, bilo je da nam ne trebaju nove sve manje i manje države, da želimo integraciju, da želimo da budemo deo jednog prostora bez tvrdih granica, da želimo da se bavimo uključenjem našeg naroda u zapadnu svetsku civilizaciju, a ne da svako ograđuje svoj prostor i da onda iz tog ograđenog prostora pokušava da nađe priključak na sve globalniji svet. Dok se svet globalizuje, mi reba da se lokalizujemo. Mislim da to nije dobra poruka i da time uzimamo našem narodu onaj neophodni optimizam koji mu je potreban da bi uhvatio korak sa onima koji su već daleko odmakli od nas u tim procesima svetske integracije.

Poslednja stvar za koju mislim da je takođe važna, jeste da bismo izgubili tempo neophodan za razvoj naše zemlje, ako bismo sada krenuli detaljno da se razgraničavamo i da rešavamo naše međusobne odnose. Mislim da je to danas naš prioritet, proistekao iz deficita koje smo nasledili. Najveći naš deficit je bio naša izolacija u odnosu na međunarodne odnose. Utoliko, naš prvi prioritet treba da bude da nadoknadimo to. Rešavaćemo naše međusobne unutrašnje odnose tokom vremena. Ako mi rešavajući naše unutrašnje odnose propustimo i ovu istorijsku šansu da priđemo korak razvijenima i modernim, kako god mi idealno rešimo naše unutrašnje odnose, to našu decu i naše unuke neće mnogo interesovati. Oni će otići da žive tamo gde su političari bili spremni da prepoznaju prioritete, a to je: učini svoju zemlju konkurentnom ekonomski, učini svoje institucije kvalitetnim i uporedivim sa drugim zemljama i omogući tvom narodu da, radeći u tvojoj zemlji, u tvojoj privredi, bude deo bogatih i uglednih zemalja, a ne - odvoj se na jedan slepi kolosek, rešavaj odnose u tom vagonu ili u toj kompozciji, dok je taj voz istorije već odavno otišao. Mislim da smo mi toliko šansi propustili ovih poslednjih dvadesetak godina da ne smemo više da propuštamo ni jednu šansu.

Utoliko, mislim da je ovo rešenje, a to znači dati prostor Srbiji i Crnoj Gori, dovoljno širok da svaka od tih republika u toj zajedničkoj državi može da ostvaruje svoje interese i drugo, dati dovoljno vremena toj zajednici da proveri svoja rešenja i da može da nađe neka bolja rešenja, da je to ovog trenutka povoljnija opcija nego teorijski i politički možda čistija rešenja, a to je - ako ne može stvarna federacija, onda bolje ništa. To možda zvuči čistije, ali mislim da u realnosti to nosi veće rizike i veće troškove za našu zemlju, pre svega mislim za Srbiju.

Mislim da će Srbija u ovoj zajedničkoj državi biti dobro sačuvana, njen interes će biti dobro sačuvan, mnogo bolje nego i u jednoj do sada zajednici u kojoj je bila. Naravno, svaka zajednica nosi određene kompromise. I ovo nosi određene kompromise, ali mnogo manje nego ikada do sada u našoj istoriji. Video sam u javnosti da se pominje koliko će to koga da košta. Mislim da to pitanje uopšte nije tako dramatično. Najveći trošak te države, skoro jedini pravi trošak te države jeste vojska. Ta vojska je u interesu Srbije i mislim da će Srbija, kao i do sada, finansirati tu vojsku. Ta vojska jeste 95% vojska Srbije i sastavljena od ljudi koji su iz Srbije. Prirodno je da po učešću stanovništva i bruto socijalnog proizvoda dve članice finansiraju te funkcije, jer će u tom iznosu to biti njihove funkcije. Mislim da to uopšte nije ništa ni čudno, niti je to protiv interesa Srbije. Mi treba da finansiramo ono što treba Srbiji.

Mi ćemo i vi ćete kao parlament imati kontrolu nad tim budžetom. Prvi put u istoriji će Republika Srbija, država Srbija kontrolisati svoje troškove. Zapravo će taj zajednički budžet najpre proći kroz ovu Skupštinu i biće kontrolisan od strane budžetskih organa ove vlade i ove skupštine. Mislim da je to jedna sasvim dovoljna garancija da tu neće niko živeti ni na čiji račun i da će svako, u principu, plaćati svoje troškove.

Mislim da je status zajedničke države postao usko grlo u poslednjih godinu dana ili poslednje dve godine. Ako ne otvorimo to usko grlo, mi imamo velike probleme. Mnogi ljudi nisu svesni toga i nisu im poznati ili manje vode računa o tim problemima, ali oni su zaista ozbiljni. Mi smo mogli prethodne godine, da smo povelju usvojili, recimo, u novembru, mogli smo da imamo kvote za izvoz u Evropsku uniju, koje bi našim proizvođačima mesa, tekstila, drveta, kože omogućili poslove u iznosu od nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona evra ili dolara. Mi nismo dobili te kvote. Mi smo jedina zemlja u ovom regionu koja nema te kvote, jer nemamo rešen status države. Tu, u tim oblastima, rade stotine hiljada naših sugrađana i oni su neposredne žrtve odugovlačenja ili neodlučnosti koja se pokazala na delu u vezi sa donošenjem tog rešenja.

Zatim, dogovori i aranžmani sa MMF-om, a posle toga i sa Svetskom bankom, odloženi su u čekanju definitivnog statusa naše države, jer sve te ozbiljne međunarodne institucije, koje prave dogovore na 10 ili 20 godina, žele da znaju sa kim prave dogovor - da li je to ta država ili je to neka druga država. Te institucije imaju funkciju, naročito MMF ima funkciju neke vrste ulaznih vrata u čitav niz drugih institucija. I komercijalne banke i drugi svetski finansijski instituti, ako MMF odloži svoje odluke, svi oni dalje odlažu svoje odluke. Sva naša preduzeća koja imaju aranžmane, kreditne, izvozne ili razne druge, zapravo su pogođena tim odlaganjem.

Zato je krajnji trenutak da mi donesemo odluku, kakva god da bude, ali da je donesemo. Nekada čekajući bolju priliku propustite ono što je realna šansa. Pošto ne vidim alternativu, osim odlaganja, ne vidim nikakav drugi predlog koji može da dobije većinu, osim ovoga, pozivam vas da uz svu svest o nesavršenosti ovoga rešenja glasate za njega, da glasate i za Povelju i za zakon o njenom sprovođenju.

Ovo nije nikakvo političko, partijsko, ideološko lično pitanje. Mislim da je ovo u državnom i nacionalnom interesu. Ovo je u skladu sa realnošću. Vi ste izabrani i mi smo izabrani da rešavamo realne probleme. Istoriju, teoriju će pisati neki drugi, mi moramo da rešavamo dnevne probleme. Bez rešenja statusa zajedničke države, mi naš narod uvodimo u duboke ekonomske probleme. Ja vas molim da iskoristite svoj mandat, da rešite ovaj problem i da počnemo da se bavimo drugim pitanjima, pre svega pitanjem ekonomije i životnog standarda naših građana.

Ja duboko verujem da je ova država moguća i da je to trenutno maksimum koji mi možemo da ostvarimo kao narod. Alternativa je kriza u Crnoj Gori, alternativa je odlaganje rešenja između Srbije i Crne Gore, alternativa je svi zajedno na slepi kolosek, alternativa je ovaj narod još pet godina na magareću klupu, još deset godina na magareću klupu. Ko to može da preuzme kao odgovornost? Ja ne i zbog toga sam pre šest meseci i danas preuzeo na sebe obavezu da branim jednu stvar, čijih sam slabosti svestan. Ja branim to što su oni potpisali, jer verujem da je to jedno dobro rešenje.

Na osnovu te realnosti je napravljen najmanji zajednički nazivnik koji nije loš. Jako je loše ako počinje jedna država već sa osećanjem da je neželjena. Ako politička generacija koja je danas na sceni u Srbiji i Crnoj Gori i u narednih 10 godina bude želela da od toga napravi pristojnu državu, to će biti pristojna država. Ako ne bude želela, neće biti. Postoji dovoljno prostora da se od te države napravi pristojna stvar. Budite "za" ili budite "protiv", mislim da je to pošteno. U krajnjem slučaju i to je politička odgovornost, pa svako neka onda objašnjava i svojoj deci i svojim unucima na kojoj je strani bio kada se odlučivalo o sudbini države.

Dr Zoran Djindjić, predsednik Vlade Republike Srbije,
Stanje reformi u Srbiji

(obraćanje Narodnoj skupštini povodom rekonstrukcije Vlade – odgovor na pitanja i komentare predsednika poslaničkih grupa)

autorizovani tekst izlaganja

Beograd, 18.juni 2002.

Vlada i Parlament
Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici. Kada kažem «uvaženi» onda se to zaista odnosi na sve poslanike i sve poslaničke klubove, i to govorim u ime Vlade Republike Srbije. Time hoću da kažem da Vlada, tj. izvršna vlast, uvažava parlament kao zakonodavnu vlast. Preterane su i netačne tvrdnje koje su se čule ovde, a i u javnosti, o bilo kakvim nesporazumima na relaciji Vlade, parlamenta, pa i sudstva. Da razjasnimo najpre način na koji deluje parlament.

Ono što skupštinska većina, a to je DOS, u ovom parlamentu izglasa, to je izraz volje političke koalicije koja je pobedila na izborima. Tu volju oko pojedinih konkretnih pitanja definiše politički organ te većinske koalicije, a u našem slučaju je to predsedništvo DOS-a. Odnosi su vrlo jasni i vrlo logični. Na izbore je izašla politička koalicija, ona je na osnovu odredjenog programa dobila većinu u parlamentu, ta većina je izabrala Vladu.

Ako ste izabrani na listi koja je kao celina preuzela odredjene obaveze prema biračima, i koja je obrazovala Vladu, ne možete da se u parlamentu ponašate kao da ste izabrani samostalno i da nemate nikakve obaveze prema koalciji. To je abeceda demokratije.

S druge strane, prirodno je da se u Vladi nalaze istaknuti članovi vladajuće koalicije, i prirodno je da se oni izjašnjavaju o poslovima koje radi Skupština. To nije nikakvo nelegitimno mešanje, i to je prirodno u svim demokratijama. U nekim zemljama su skoro svi članovi Vlade istovremeno poslanici, npr. u Velikoj Britaniji ili Nemačkoj. Da li je to mešanje izvršne vlasti u zakonodavnu? Naravno da nije.

U našoj javnosti je stvoren utisak da je neka institucija nezavisna samo ako je u sukobu sa drugim institucijama. Navodno, nezavisni ste samo protiv nekog. Tako se nezavisnost medija meri time da li su protiv Vlade, a ako slučajno nisu, sumnja se da su potkupljeni ili da se na njih vrši pritisak. A parlament bi bio nezavistan ako bi kritikovao Vladu i suprotstavljao se njenim predlozima. A poslanici su navodno

nezavisni ako ne poštuju odluke svoje izborne liste. To negativističko tumačenje nezavisnosti može ozbiljno da ugrozi demokratski razvoj naše zemlje. A takvo ponašanje nekih poslanika već je dovelo do veoma niskog ugleda Narodne skupštine medju gradjanima.

Odgovornost se najlakše izbegava ako ste protiv i ako kritikujete, ali ne treba zaboraviti da je odgovornost bitan element demokratije i da se ne sme izbegavati. Politička koalicija koja je pobedila na izborima odgovorna je za ukupnu politiku, Vlada je odgovorna za njeno sprovodjenje, poslanici su odgovorni za neometano funkcionisanje zakonodavne aktivnosti.

Mi kao vladajuća koalicija činićemo sve da demokratske ustanove neometano i efikasno funkcionišu. To nije mešanje izvršne u zakonodavnu vlast nego je to prihvatanje odgovornosti za posao koji radimo.

Šta znači nezavisno sudstvo?

U diskusiji je nekoliko puta bilo postavljeno pitanje nezavisnog sudstva, kao trećeg nosioca vlasti u parlamentarnoj demokratiji.

Šta u demokratskim zemljama znači nezavisnost sudstva, i u kom odnosu se ta nezavisnost nalazi prema odgovornosti sudstva. Pretpostavljam da smo se složili da niko nije izuzet iz odgovornosti, pa ni sudstvo. Ono odgovara za svoju efikasnost i za svoju društvenu ulogu.

Ja sam veoma uznemiren i u pogledu efikasnosti i u pogledu društvene uloge našeg sudstva. Pitanje efikasnosti pokrenuli su naši gradjani, na brojnim tribinama poslednjih nekoliko meseci. Šta da kažemo za efikasnost sudstva koje za jednu i po godinu dana nije donelo ni jednu jedinu presudu u vezi sa najtežim slučajevima pljačke i zloupotrebe položaja. Medju našim grdjanima postoji konsenzus da su proteklih godina naša privreda i naši gradjani opljačkani, postoje hiljade krivičnih prijava u vezi sa tim, ali nema presuda. Ako upitate ko treba da presudi, onda vidite da su to uglavnom sudije iz starog režima, koje su jednim delom odgovorne za nesreću koja nam se dogadjala. Za jednu i po godinu samo troje sudija je razrešeno

zbog ogrešenja o profesionalnu etiku. A zar učestvovanje u izbornim kradjama nije ogrešenje o profesionalnu etiku? Zar to nije dovoljan razlog da se sve te sudije odmah razreše? Čim postavite to logično pitanje, optuže vas da se mešate u nezavisnost sudstva.

Podjednako alarmantno je i pitanje o ulozi sudstva u trenutnom društvenom razvoju. Naš nacionalni prioritet je suzbijanje kriminala i zaštita mlade generacije od droge. U sprovodjenju tog prioriteta važna uloga pripada sudstvu. Kako sudstvo obavlja tu ulogu? Tako što ima najblažu kaznenu politiku na celoj zemaljskoj kugli. Ako vas u Americi uhvate sa kilogram heroina, dobićete doživotnu robiju. Ako vas uhvate u Evropi, dobićete dvadeset godina. Da ne pominjem zemlje u kojima je za to delo predvidjena smrtna kazna. A ako se zbog kilograma heroina nadjete pred srpskim sudom, dobićete godinu dana zatvora, sa dobrim šansama da zbog dobrog vladanja izadjete posle nekoliko meseci. Ovakvih slučajeva ima na stotine. U kaznenoj politici naših sudova, u presudjenim predmetima narko-mafije, ima više uslovnih nego zatvorskih kazni. Od oko 500 izrečenih kazni za narko-kriminal prošle godine, oko 300 su uslovne! A prosečno uzeto, vreme koje utroši policija da bi uhvatila narko-dilera duže je nego vreme koje taj narko-diler provede u zatvoru.

Isti slučaj je sa neovlašćenim nošenjem oružja, sa kradjom automobila, sa ubistvima. Procenat zatvorskih kazni u našem pravosudju je minimalan. Ako je pre dvadeset godina npr.u Beogradu procenat zatvorskih kazni bio oko 65%, danas je oko 15%. Sve drugo su uslovne i novčane kazne! To za mene nije kažnjavanje kriminalaca, nego kažnjavanje društva.

Društvo u kome postoji ovakva kaznena politika ne može da se efikasno bori protiv kriminala, niti da motiviše policiju da hapsi kriminalce. Kada ovo kažem, ja se ne mešam u rad nezavisnog sudstva, nego sa punim pravom postavljam pitanje odgovornosti jedne važne društvene institucije.

Kao u slučaju funkcionisanja parlamenta i u slučaju pravosudja mogu da kažem da je to naša zajednička obaveza i da uspeh reformi u velikoj meri zavisi od sredjivanja stanja u toj oblasti. Ljudi koji su zaposleni u pravosudju treba da budu najaktivniji u sprovodjenju tog zadatka, ali uz punu saradnju sa predstavnicima zakonodavne i izvršne vlasti.

Ovo nije skupa Vlada
Sledeća primedba koju su poslanici uputili tiče se veličine vlade i njenog budžeta. Bez dodatnih dokaza se tvrdi da je ovo glomazna i skupa Vlada. Ako je glomazna, to znači da je neko ministarstvo višak. Koje ministarstvo je višak? Ni jedan od kritičara nije naveo ni jedno ministarstvo koje bi trebalo ukinuti. Naprotiv, iz opozicije zameraju što nema još nekih ministarstava, npr.za sport, za dijasporu i sl. Što se tiče broja potpredsednika, njih zapravo ima četiri, uz petog koji je istovremeno ministar, pa bi bio tu i da nije potpredsednik. Taj broj ne prevazilazi uobičajene standarde.

U pogledu budžeta ovo je najjeftinija Vlada u ovom delu sveta. Ali ova vlada troši mnogo manje i od uporedivih domaćih institucija. Sa svojih 25 članova ona ima samo duplo veći budžet nego npr. Predsednik SR Jugoslavije. Znači, jedan kabinet Predsednika SRJ troši samo upola manje nego 25 kabineta republičke Vlade.

U svojoj raspravi šefovi poslaničkih klubova pokrenuli su čitav niz pitanja i ja ću pokušati da ih kratko komentarišem, pri čemu ću najduže govoriti o najvažnijma, tj. pitanjima ekonomije i životnog standarda.

Neko je rekao da u našoj zemlji vlada strah od vlasti, i da glavni dokaz leži u tome što nema protesta i izraza narodnog nezadovoljstva. Priznaćete da je to prilično problematičan dokaz. Ako bismo ga prihvatili, zaključili bismo da se u Švedskoj i Švajcarskoj ljudi najviše plaše vlasti, jer tamo odavno nije bilo protesta i izraza masovnog nezadovoljstva. Ne bih rekao da u ovakvom načinu zaključivanja ima mnogo istine.

Pokrenuto je i pitanje prevremenih izbora. Takvi izbori nisu stvar želja i zahteva, nego odnosa snaga u parlamentu. Sve dok

većina poslanaika glasa za vladine predloge nema osnova za priču o vanrednim izborima. Naravno, prirodno je da opozicija želi prevremene izbore. I mi, dok smo bili opozicija, to smo želeli. Razumem što svuda u svetu, pa i kod nas, vanredne izbore izbegavaju oni koji imaju šta da izgube. Medjutim, ne razumem zašto u našoj zemlji vanredne izbore najviše traže oni koji na takvim izborima nemaju šansu da bilo šta dobiju. Kao da su izbori olimpijski sport i da je najvažnije učestvovati.

Uticaj Vlade na medije
Postavljeno je i pitanje RTS-a i ko ga kontroliše. Rečeno je da RTS uvek neko mora da kontroliše, i ako to nije Vlada, onda je to neko drugi. Činjenica da Vlada ne kontroliše uredjivačku politiku RTS-a protumačena je kao slabost Vlade i njen vazalski položaj u odnosu na neke skrivene centre moći. Mislim da je to pogrešno tumačenje.

Kada je pre nešto više od godinu dana inaugurisana ova Vlada rekao sam da će biti smenjen svaki njen član koji interveniše u sudstvo, policiju ili uredjivačku politiku državnih medija. I to se u ovom periodu zaista nije dogadjalo. Vlada je imenovala Upravni odbor RTS-a, u koji su ušli nezavisne javne ličnosti. Oni su imenovali direktora i urednike, a ovi obavljaju svoj posao u skladu sa pravilima profesionalnog novinarstva. Narvno da je bilo sijaset opštih pritužbi u javnosti, navodno da političari pritiskaju medije, uredjuju emisije i slično. Medjutim, nema ni jednog jedinog dokaza da je neko iz vlasti intervenisao da se neka vest zaustavi, ili da se neka druga objavi, da se neko osudi, ili neko oslobodi. U tom suštinskom smislu ove institucije su nezavisne, i to tako treba i da ostane.

Kako su gledaoci reagovali na ovu nezavisnost? Sa 12% gledanosti glavnih vesti na RTS-u od pre 5.oktobra došli smo do preko 30%, što se može meriti sa najuspešnijim svetskim televizijama. Znači, gradjani žele da gledaju taj TV Dnevnik, oni mu veruju. Naravno, na tom TV Dnevniku često se nalaze prilozi o radu Vlade kojima ja uopšte nisam zadovoljan. Nisam zadovoljan kada sinoć u dugačkom prilogu čujem izveštaj neke nevladine organizacije kako je socijalna situacija u Srbiji

katastrofalna i kako se gore živi nego u vreme Miloševića. Pri tom, nema komentara druge strane, npr. Ministarstva za socijalnu politiku. Pomenuta nevladina organizacija, pa ni RTS, ne smatraju za potrebno da kritikuju zvanične podatke statističkog zavoda ili Svetske banke, koji tvrde upravo suprotno, tj. da se za dve godine siromaštvo u Srbiji prepolovilo. Na osnovu kojih naučnih činjenica je izneta teška tvrdnja, koju je čulo nekoliko miliona gradjana Srbije? Verovatno na osnovu opšteg utiska pripadnika te nevladine organizacije da sami oni žive gore nego u Miloševićevo vreme. U to vreme su dobijali bogate donacije iz inostranstva, a sada ih više ne dobijaju, pa im je standard opao.

Mogu da vam kažem da skoro svake večeri imam po neku sličnu primedbu. I ja bih želeo da se moj rad i rad Vlade više uvažava i profesionalnije prati, kao što biste vi iz opozicije želeli da se vaše aktivnosti više prate. Svako od nas je iz našeg ugla sigurno ponegde u pravu. Ali ja ni jednom u ovih godinu dana nisam pozvao urednike RTS-a da se žalim na uredjivačku politiku. Mislim da je uravnotežena nepravda koju sada svi trpimo bolja od ranije jednostrane «pravde», gde su samo jedni bili potpuno zadovoljni, a svi drugi potpuno nezadovoljni.

Za nekoliko dana ćemo u parlamentu imati predlog zakona kojim će RTS biti transformisan u javni servis, gde će Skupština Srbije birati regulatorno telo, sastavljeno od predstavnika najvažnijih institucija naše republike. To regulatorno telo će biti nadležno za uredjivačku politiku RTS-a i time će praktično svaki uticaj Vlade biti isključen. Mislim da je to dobro rešenje, usaglašeno sa standardima Evropske unije. Nadam se da će pitanje nezavisnosti državnih medija time za sva vremena biti skinuto sa dnevnog reda.

Prosveta i zdravstvo
Pomenuto je i pitanje visokih školarina. Školarine su zapravo minimalne za sve one koji ispunjavaju upisne uslove naših fakulteta. Te školarine utvrdjuje Vlada i mi ćemo se truditi da svako ko položi prijemni ispit može da studira bez obzira na socijalni položaj svoje porodice. Problem su školarine za

studente koji nisu ispunili propisane uslove. Te školarine utvrdjuju sami fakulteti, u skladu sa materijalnim troškovima studiranja. Imate čitav niz tehničkih fakulteta na kojima svaki student tokom studiranja troši znatna materijalna sredstva. Na primer, oni koji studiraju filmsku režiju troše filmsku traku, a prilično visoki su troškovi na medicini, biologiji i slično.

Uprkos ovim objektivnim razlozima, razumem zabrinutost budućih studenata i njihovih roditelja.

Zbog toga, školarine koje su predložili fakulteti biće predmet daljih usaglašavanja sa Vladom Srbije. Potrudićemo se da nadjemo prihvatljiv kompromis, koji će omogućiti kvalitetno studiranje, a neće ugroziti porodični budžet.

Medjutim, neophodno je da kao društvo revidiramo nasledjeni koncept masovnog studiranja. Da opet navedem već pomenutu Švajcarsku. U toj zemlji, koja ima najviši standard i najviši proizvod po glavi stanovnika u Evropi, istovremeno imamo najmanji broj studenata po stanovniku u Evropi. Švajcarskim gradjanima nije neophodno da studiraju da bi bili bogati i uspešni.

Nasuprot tome, kod nas se ustalilo ubedjenje da su samo akademski gradjani uspešni ljudi. Skoro da nema srednjih stručnih škola i zanata. To mora postepeno da se menja. Ne putem šoka. Ne tako što će vrata fakulteta biti zatvorena za one koji žele da studiraju. Treba postepeno da preusmeravamo naše mlade ljude, da ih uverimo da studiranje nije jedina vredna opcija, da ima i drugih zanimanja koja će im omogućiti da iskažu svoje sposobnosti i da sebi i svojim porodicama obezbede pristojan život i da budu afirmisani i zadovoljni.

Pomenuto je i loše stanje u zdravstvu. Dobijamo ministra za zdravstvo koji će se potruditi da reši neke od teških problema. Naravno, sve te probleme nije lako rešiti. Zdravstvena zaštita je jedan od najugroženijih socijalnih sistema u svim zemljama u tranziciji. I kod nas je takav slučaj. Jedan od važnih razloga je u tome što smo sistem zdravstvenog osiguranja nasledili iz vremena kada je naša zemlja imala mnogo bolju ekonomiju.

Stanje u ekonomji se drastično pogoršalo, a prava su ostala. Ta prava se danas mukotrpno finansiraju. Doprinosi za zdravstveno osiguranje su visoki, pa ipak nedovoljni da se finansiraju potrebe naših gradjana. Zbog toga znatan deo novca ide iz budžeta, koji je, sa svoje strane, takodje prilično siromašan.

Ova protivrečnost velikih prava u zdravstvenom osiguranju, i veoma ograničenih sredstava koje društvo može da izdvoji, često služi kao izgovor da se ne ostvaruju čak ni ona prava koja je moguće realno finansirati. Opšta besparica koristi se kao argument da se od gradjana traži mito za osnovne lekarske intervencije.

Takvu zloupotrebu možemo i moramo da sprečimo. Prva stvar koju će ministar da uradi je sačinjavanje plana osnovne zdravstvene zaštite koja se mora garantovati svakom pacijentu. Toliko novca imamo. Ali, treba nam bolja organizacija i više kontrole. Da nam se ne bi desilo da u državnim bolnicama nema osnovnih lekova i medicinskog materjala, a da se lekovi koji su finansirani iz državnog fonda nadju u privatnim ordinacijama i apotekama.

Ovoga leta ćemo uvesti red u zdravstvo. Siguran sam da će ta akcija dati rezultate i da će stanje u zdravstvu biti mnogo bolje za nekoliko meseci.

Ekonomski trenutak Srbije
Sada dolazim do najtežeg dela, koji se tiče finansija, privrede, socijalnog položaja naših gradjana. Principijelno pitanje je, koliko je dugačak naš finansijski guber, tj. koliko se možemo protegnuti a da ne odemo u trošenje onog što nije zaradjeno. Da li smo kao zemlja na dobrom ili na lošem putu, ko to meri i koji pokazatelji su pravi. Kakvo je stanje naše ekonomije, naše produktivnosti, i koliko smemo da trošimo, a koliko moramo da investiramo u budućnost.

Ovde se radi o bolnom prizemljenju, o naporu da se uvaži realnost i da se postavljaju realistični ciljevi. Ja sam pristalica nestrpljenja i nezadovoljstva, ali nisam pristalica iluzija i nerealnih očekivanja koje rezultiraju nezadovoljstvom. Mi smo maštovit narod i u stanju smo da zamislimo mnoge stvari. Ako

se one ne dese često smo razočarani, ali pre toga treba postaviti pitanje šta je realno.



Ekonomija

Ekonomija je tvrda realnost i ona se ne može oblikovati željama ili političkim konstrukcijama. Uz to, promene u ekonomiji idu sporije nego u politici.

Neki ljudi su očekivali da će se političkim promenama od 5.oktobra automatski promeniti stanje naše ekonomije. To nije bilo realno. U ekonomiji nam je u narednih nekoliko godina svakog dana potreban 5.oktobar da bismo izveli ozbiljne promene. A to znači, veliki entuzijazam, samopožrtvovanje, vera u uspeh.

Naši ekonomski problemi stari su nekoliko decenija. Prvi stend-baj aranžman naša zemlja je sklopila daleke 1982. Dve godine posle Titove smrti mi već nismo bili u stanju da otplaćujemo glavnicu kredita, nego smo plaćali samo kamate. A 1990. su Srbija i Crna Gora prestale da plaćaju i kamate. Našu zemlju smo isključili iz finansijskih tokova i svetskog tržišta. To je de fakto bilo objavljivanje finansijskog bankrota.

To znači, nesolventnost naše ekonomije traje preko 20 godina i ona je izazvana mnogim razlozima, ne samo lošim vladama, nego i specifičnim medjunarodnim okolnostima. To je realnost. Mi sada ne možemo da okrenemo glavu od te realnosti i da kažemo – promenili smo politiku i zahtevamo da se promeni i ta ekonomska realnost. Ne interesuje nas što je naša ekonomija propadala dvadeset godina, hoćemo da se ona oporavi za godinu ili dve dana.

Put oporavka neće trajati dvadeset godina, ali neće biti ni lak. Mi danas idemo tim putem. Ceo svet nam to priznaje. Kritičari iz opozicije to osporavaju. Ali, oni ne kažu kojim drugim putem treba da ide naša ekonomija. Oni samo kažu da nisu zadovoljni. Nismo ni mi u Vladi zadovoljni, ali za razliku od naših kritičara mi znamo šta treba da uradimo, i mi to svakodnevno radimo.

Šef jedne poslaničke grupe je rekao da sam pre godinu dana obećao srednjeevropske plate. To nije istina. Verovatno je po sredi nesporazum. Na dan demokratskih promena, 5.oktobra,

prosečna plata u našoj zemlji iznosila je 70 nemačkih maraka, a bruto socijalni proizvod po glavi stanovnika oko 1.150 dolara. Za poredjenje, bruto socijalni proizvod po glavi stanovnika u Iraku je duplo veći, u Sloveniji deset puta veći, u Madjarskoj sedam puta itd. To je bilo realno stanje. A bruto socijalni proizvod je merilo ekonomske snage jedne zemlje. Vi možete da prodate «Telekom», podelite plate, pobedite na izborima, ali to je naduvani balon koji se odmah izduvava. Snaga privrede je u hiljadama preduzeća koja imaju svoje proizvode i svoja tržišta, u hiljadama pratećih organizacija i institucija, u milionima ljudi koji svoje radno vreme produktivno koriste. To ne nastaje preko noći, i to ne može da nastane upumpavanjem novca, ma koliko ga bilo. Primer je BiH, u koju je za dve godine upumpano oko 5 milijardi dolara, što bi bilo preko 10 milijardi u Srbiju. I gde je sada privreda BiH? Tamo gde je bila pre dolaska tog novca. A novac je završio izvan privrede, kao kada zalivate pustinju. Razlog je, nedostatak ekonomskih struktura u kojima bi se taj novac zadržao, zdravih preduzeća i proizvoda, da bi novac ostao u sistemu i da bi podstakao rast tog privrednog sistema.

Ako bi svaki naš stanovnik dobio na poklon samo po 1.000 dolara, što ne bi trajnije popravilo njegov socijalni položaj, time bi u datom trenutku naš bruto socijalni proizvod iznosio 2.150 dolara, što je još uvek manje nego u Iraku sa 2.400, a za tu operaciju bi nam bilo potrebno 10 milijardi dolara. A već sledeće godine bismo se vratili na 1.150. Vidite koliko je pitanje kapitala relativna stvar.

Uz to, davanje novca stanovništvu stvorilo bi mentalitet pacijenta na aparatima, koji ne živi samostalno. Osnovni problem je u tome što naša privreda još uvek nema dovoljno zdravih struktura koje bi mogle da ekonomski opravdano koriste veće količine kapitala. Žalba što nema više donacija utoliko nije sasvim opravdana.

Mi moramo našu zemlju da postavimo na noge. Ona se sada muči da ustane, mi se svi zajedno mučimo, ali kada stanemo na

noge, ići ćemo samostalno i bez ičije pomoći. Nama ne trebaju štake, jer štake deformišu.

Onoliko koliko je došlo donacija, krediti koje sada uzimamo, to je neka mera koja ne treba da nas frustrira. Uz to, vrlo pažljivo definišemo prioritete oko uzimanja kredita i koristimo ih samo za obnovu infrastrukture. Nema govora da ćemo uzeti kredit da bismo davali plate. Može pola Srbije da stupi u štrajk, ali plate se zaradjuju na radnim mestima, a ne na trgovima i ulicama. Iz donacija i kredita može samo da se vrši remont elektroprivrede, poravka puteva, da nešto ide u materijalnu obnovu školstva i zdravstva, ali ne za plate. To je osnovni princip zdrave ekonomske politike.

Odnos sa MMF

Neko je rekao da našu ekonomsku politiku diktira MMF. Ovu temu treba da raspravimo u našem parlamentu. Šta hoće MMF? Ako MMF kaže da je sutra sreda, a zaista jeste sreda, da li treba da se pobunimo i da kažemo da nije sreda, jer to nameće MMF? Ne. Postoje neke stvari koje radi MMF i koje su potpuno u redu. To je pre svega insistiranje na budžetskoj disciplini, smanjivanje deficita, monetarna stabilnost, smanjivanje inflacije, liberalizovanje cena da svako za svoj proizvod dobije realnu tržišnu cenu. Svi ti principi su potpuno opravdani. Nije stvar u tome da MMF propisuje pogrešnu terapiju, stvar je u tome da je ta terapija ponekad jednostrana i da ne vodi računa o specifičnostima zemlje i situacije. Ali mi smo tu kao vlada da procenimo mogućnosti situacije.

Naš odnos sa MMF-om je vrlo korektan. Oni znaju našu poziciju i uvažavaju naše argumente koji su po nekad suprotstavljeni njihovim argumentima. MMF u našoj zemlji ne pokušava da sprovodi neku univerzalnu terapiju niti bismo mi to prihvatili. Ali mi ne možemo da osporimo da su i na našu specifičnu situaciju primenjiva neka opšta pravila, npr: Da ne smemo živeti preko svojih ekonomskih mogućnosti, jer ćemo jednog trenutka da bankrotiramo. Da ne treba po svaku cenu održavati propala preduzeća i banke, jer to košta a ne rešava

problem. Da je bolje danas patiti a sutra živeti bezbrižno, nego danas neosnovaano trošiti a sutra plaćati račune.

Mi ne smemo našu zemlju da posmatramo kao izuzetak na koji se ne mogu primeniti pravila svetske ekonomije. I ne smemo sve što dolazi iz sveta, a nije nam prijatno, odmah da proglašavamo svetskom zaverom protiv naših nacionalnih interesa. Naš nacionalni interes je da budemo deo svetskog tržišta. To možemo da budemo samo ako izgradimo konkurentnost naše ekonomije i naših institucija. Ako želite da igrate na svetskom prvenstvu morate da poštujete pravila igre koja tamo važe. Ako hoćete da igrate po svojim vlastitim pravilima, onda ćete da igrate u svom dvorištu. Možete sebe da ubedjujete da je vaše dvorište svetsko prvenstvo, ali niko vam u to neće poverovati.

Zbog zatečenog stanja u našoj ekonomiji jedno vreme ćemo biti upućeni na svetske finansijske organizacije, pre svega MMF i Svetsku banku. Oni su nam za važne projekte odobrili dugoročne kredite, skoro bez kamate, što se daje samo siromašnim zemljama. Mi sebe ne smatramo siromašnom zemljom i ja sam uveren da to i nismo. Mi smo zemlja koja je razrušena i iscrpljena ratovima i koja će se brzo oporaviti.

Za oporavak je neophodna živa privredna aktivnost. U vezi sa tim je nekoliko puta izrečena kritika da Vlada ne čini dovoljno za potsticaj proizvodnje, a da bez pokretanja proizvodnje nema ekonomskog oporavka.

Uz to, postavljeno je pitanje nezaposlenosti, otpuštanja radnika, rasta cena, lošeg socijalnog položaja naših gradjana, malih penzija. Mislim da sam pobrojao sve prigovore koje sam danas čuo od poslanika.

Privreda

Da krenemo od pokretanja proizvodnje. Mislim da tu ima nekih nesporazuma i nekih nasledjenih predrasuda. Smatra se da je dovoljno reći «pokretanje proizvodnje» pa da stvari budu jasne. Kod nas je pokretanje proizvodnje opšteprihvaćeni pozitivni slogan, jer mi smo zemlja radničke klase i oduvek smo imali zvaničnu ideologiju da je proizvodnja sama po sebi nešto pozitivno.

Ekonomski posmatrano, poželjna je samo ona proizvodnja koja donosi dobit. Proizvodnja koja ne donosi dobit obično završava bankrotom. To je elementarna činjenica tržišne ekonomije. Ta činjenica kod nas nije uvažavana u proteklih 50-60 godina. Nije uvažavana zato što je proizvodnja često bila neekonomska kategorija, finansirana iz spoljnih izvora, što je omogućilo da se grade i održavaju fabrike bez ekonomskog opravdanja, da se razvijaju privredne grane koje nisu bile konkurentne, da se zapošljavaju ljudi gde nije bilo ekonomskog razloga, i to sve od 1945. pa do nedavno.

Značajan izvor finansiranja te «političke ekonomije», jer ona se upravo tako i zvala, bili su politički krediti i pomoć iz inostranstva. Tako je npr. Titova Jugoslavija od 1945-1965. dobijala više finansijske pomoći od SAD nego cela Južnna Amerika u istom periodu, sa preko 300 miliona stanovnika i sa zemljama veoma važnim za politiku SAD.

Veći deo tog novca išao je za privredu, za podizanje novih kapaciteta, za subvencionisanje proizvodnje, pokrivanje gubitaka. Takva privreda već u to vreme nije bila konkurentna, ali to uopšte nije bilo važno. Imali smo državne barter aranžmane sa SSSR-om, kredite i finansijsku pomoć od SAD, jeftine energente od nesvrstanihh zemalja.

To vreme je prošlo. Danas vladaju zakoni tržišta. A oni su vrlo prosti. Da li na uloženi dolar ili dinar možete da putem prodaje svog proizvoda ostvarite iznos koji pokriva sve vaše troškove i koji vam ostavlja prostor za razvoj? Ako ne možete, onda imate problem.

Znatan deo naše privrede ima problem jer ne može da se prilagodi zahtevima tržišta. Proizvodnja nije ideal sama po sebi. Ekonomski je opravdana samo proizvodnja koja stvara dobit. Tu nije pre svega problem u kreditima i obrtnom kapitalu, kako mnogi u tim preduzećima pokušavaju da prikažu. Problem je u tome što oni ne bi mogli da vrate uzete kredite, niti da obnove obrtni kapital. U jedinici proizvoda oni nemaju dobit, nego

gubitak. Što više proizvedu, gubitak je veći. To je trenutno stanje jednog dela naše privrede. Tu se još uvek barata starim kategorijama – dajte nam kredit, koji nećemo da vratimo, ali ćemo da pokrenemo proizvodnju, proizvode ćemo da smestimo u zalihe, ili ćemo da ih prodajemo ispod cene proizvodnje. Pri tom, nećemo računati ne realnu cenu struje, nerealnu cenu prevoza, nećemo plaćati doprinose na penziono i zdravstveno osiguranje, sve ćemo to da zaboravimo i da kažemo – evo, mi bismo mogli da pokrenemo proizvodnju, ali Vlada nam ne da pare.

Neki ekonomski teoretičari savetuju da se nerentabilna proizvodnja subvencioniše zbog socijalnog mira i stabilnosti. Znači, ipak treba dati pare. Sada je pitanje, čije su to pare? Više nisu američke, kao u Titovo vreme, nisu ni Miloševićeve inflatorne, nego su pare poreskih obveznika, realan i krvavo zaradjen novac naših sugradjana. Da li mi kao Vlada imamo pravo da od živih ljudi uzimamo realan novac i da ga, umesto u zdravstvo, školstvo, puteve, dajemo nekim drugim ljudima? Ja nisam spreman to da uradim. Pre svega, ne vidim gde bi to vodilo. Pare poreskih obveznika ne bi nerentabilni deo privrede učinile rentabilnim, nego bi samo produžile agoniju.

Šta je rešenje? Rešenje je da ubrzano restrukturišemo stari i neefikasni deo privrede, i da maksimalno olakšamo položaj zdravom i vitalnom delu privrede.

Vlada pokušava da uradi oba posla. Prošle godine je samo preko Vladinog Fonda za razvoj u privredu Srbije investirano preko 400 miliona nemačkih maraka. Trećinu novca je obezbedio Fond, a dve trećine sami investitori. Pre neki dan sam pročitao izveštaj Svetske banke da je u istom periodu u našu privredu ušlo najmanje 300 miliona maraka stranih investicija. Sve to je daleko od potrebne sume, ali je dobar početak. Za privredni razvoj koji želimo treba nam oko pet milijardi nemačkih maraka direktnih investicija godišnje. Nadam se da postepeno ulazimo u taj ciklus.

Nema sumnje da u Srbiji imamo zdrav deo privrede i njemu ne ide loše. Inače, ne bismo mogli da imamo prosečnu platu na nivou od skoro 300 nemačkih maraka. Naravno, neki imaju mnogo manje, ali i neki mnogo više, kao što je slučaj kod svakog statističkog proseka. Oni koji sa ove govornice kažu da u Srbiji privreda stoji, očigledno nisu u pravu.

Ne potcenjujem probleme sa velikim delom srpske privrede koji ne stvara dobit nego i dalje proizvodi gubitke. Tu je neophodno brzo restrukturisanje. Treba sprovesti privatizaciju da bi ta preduzeća dobila odgovoran i motivisan menadžment, treba regulisati finansijsko tržište da bi profunkcionisali dužničko-poverilački odnosi i finansijska disciplina, treba reformisati računovodstveni sistem da bi se svakog trenutka znalo poslovanje svakog preduzeća, treba ukloniti administrativne prepreke za poslovanje. To su samo neki od zadataka koje u narednom periodu treba da obavimo, da bismo tromu i neefikasnu društvenu priovredu transformisali u fleksibilnu i profitabilnu.

Tranzicija

Glavno isklušenje svake tranzicije je – kako deblokirati i osloboditi kapacitete koji su zarobljeni u staroj ekonomiji, kako ljude koji tumaraju po praznim halama ohrabriti da krenu ka novoj ekonomiji, kako u društvu umanjiti strah od rizika i povećati veru u promene. Da su ovi procesi jednostavni, tranzicija ne bi bila bolna ni u jednoj zemlji. Da se kroz ove procese stiče politička popularnost, ne bi pale sve vlade koje su sprovodile tranzicije u različitim zemljama.

Mi se toga ne plašimo. Mi nismo Vlada koja vodi predizbornu kampanju i skuplja glasove, mi smo Vlada koja sprovodi promene. Mi smo ovde da bismo obavili težak posao tranzicije, da našu zemlju dovedemo korak bliže Evropi.

Reforme

Nekoliko puta do sad sam rekao. Postoje nepopularne ili neuspešne reforme. Nema uspešnih popularnih reformi. Jer, da je stanje dobro, ne bi ga trebalo reformisati. Kao što nema prijatnih operacija. Ako ne morate nigde da zasečete, onda stanje i nije bilo loše, pa to i nije operacija.

Stvarne reforme su kada sečete negde gde boli. Onaj ko hoće da bude popularan i nikom se ne zameri, a istovremeno hoće da bude u reformskom bloku, taj je neiskren. Zato danas oni koji imaju ugled u narodu imaju obavezu da narodu kažu istinu o putu koji treba da predjemo i ceni koju treba da platimo. Narod će da poveruje ako mu te činjenice kažu ljudi kojima veruje. Problem sa našim političarima od poverenja je što bi oni voleli da saopštavaju samo dobre vesti. Na taj način postaju demagozi koji koče reforme. Kod nas ima dosta političara kojima je njihov imidž važniji od programa i reformi. Oni su kočnica reformi, mada se deklarativno čak zalažu za brže i radikalnije promene.

I mi zaista imamo problem sa sprovodjenjem reformi, jer gradjani su zbunjeni takvim porukama. Neki glasovi im saopštavaju neprijatne činjenice. Put iz pakla vodi preko čistilišta, i tu nema zaobilaznice. Drugi ih uveravaju da bi sve moglo brže, bezbolnije, prijatnije. Samo što zaboravljjaju da objasne kako bi oni sve to izveli. Neka kažu kako, pa ćemo konkretno da raspravljamo o njihovim predlozima.

Ekonomski pokazatelji

Što se tiče konkretnih ekonomskih pokazatelja, bilo je dosta paušalnih ocena kako je stanje loše, pa čak i katastrofalno, da nema perspektive itd. Činjenice govore suprotno. Kao što sam već pomenuo, prosečna neto plata danas je u Srbiji na nivou 134 evra. Pre nešto više od godinu dana, kada je formirana ova Vlada, imali smo najniže plate u regionu, a naši susedi, Rumunija i Bugarska, imali su dvostruko veće plate od nas. Danas, u maju 2002. prosečna plata u Bugarskoj je 135 evra, u Rumuniji 132, a u Jugoslaviji 134.

Za nešto više od godinu dana stigli smo dve zemlje koje su bile prilično odmakle. Neću pogrešiti ako kažem da ih upravo pretičemo. Naravno, nismo stigli Sloveniju i Madjarsku, ali nema sumnje da se krećemo u tom pravcu.

Finansijska disciplina

Naša trenutna inflacija, kao drugi važan pokazatelj, spada medju najniže medju zemljama u tranziciji. Na majskom nivou samo je Slovenija bolja sa 0,3, u odnosu na našu od 0,4. Sve

druge uporedive zemlje, uključujući Hrvatsku, Bosnu, Rumuniju, Bugarsku, Ukrajinu, Rusiju, idu preko 1%.

Znači, uspeli smo u važnom sektoru finansijske discipline. Nismo štampali novac uprkos brojnim pritiscima. Sve to je naravno bolno, ali smo stvorili čvrst temelj za ravnomeran ekonomski razvoj.

Ako nemate zdrav novac, a novac je kao krv u organizmu, onda razbolite sve organe i onda su bolesni cela privreda i društvo. Problem sa ranijim vladama bio je u tome što su lako posezale za štampanjem novca. Čim bi se našle pred problemom i pritiskom štampale su novac. Naravno da saosećam sa malinarima, ali Vlada ne može da kupuje maline novcem poreskih obveznika. Želeo bih da pomognem našim proizvodjačima paradajza, rudarima, tekstilcima, i brojnim drugim ljudima koji su bez svoje krivice dospeli u tešku ekonomsku situaciju. Ali Vlada mora da se ponaša odgovorno prema novcu koji su joj gradjani poverili, a njega nema dovoljno za sve koji su u nevolji.

To je realnost na koju moraju da se naviknu svi gradjani naše zemlje. Mi nemamo novca za intervenciju ni koliko druge uporedive zemlje, a pogotovo one bogatije. Na primer SAD dnevno subvencionišu svoju poljoprivredu sa jednu milijardu dolara. Proporcionalno veličini to bi iznosilo 50 miliona dolara dnevno za srpsku poljoprivredu. O tako fantastičnim ciframa ne možemo ni da sanjamo.

Cene

Sledeće je bilo pitanje cena i zaštite domaćeg tržišta. Oni u opoziciji koji priznaju da su plate realno četiri puta uvećane od 5.oktobra 2000-te, zameraju da su cene još više uvećane i da je danas životni standard niži nego pre dve godine. Da razdvojimo ovu primedbu na njene sastavne delove. Cene jesu uvećane, ali je njihov rast bio realno manji a 40% nego rast plata. Danas se u Srbiji za prosečnu platu od oko 300 DEM može kupiti dvostruko više namirnica u tzv. Potrošačkoj korpi nego 5.oktobra 2000-te. To je neosporna činjenica. Naravno, količina stvari koja se može kupiti za 300 DEM je skromna, kao i svuda u svetu, ali je,

uprkos povećanju cena, mnogo veća nego što je količina stvari koja se za 70 DEM mogla kupiti pre dve godine.

Rast cena nije nenormalna pojava, nego je prirodna reakcija na dugogodišnje nerealne cene. I uz put da kažem, većina cena je liberalizovana u vreme prelazne vlade, sa namerom da se naglim povećanjem cena stvori nezadovoljstvo gradjana pred decembarske izbore. Dugoročno gledano, to liberalizovanje cena je ispravna politika. Svako treba da za svoj rad dobije tržišnu cenu. Ako depresirate cene prehrambenih proizvoda, upropastićete poljoprivredu i preradjivačku industriju, što se u našoj zemlji i desilo. Stotine hiljada poljoprivrednih proizvodjača postali su socijalni slučajevi, zato što je jeftina hrana bila deo socijalne politike. Ceo sektor preradjivačke industrije je u kolapsu, jer je godinama cena proizvodnje bila veća nego cena proizvoda na tržištu.

Naravno, kupci su zainteresovani za niske cene i njih ne mora da interesuje stanje privrede. Medjutim, ti isti kupci rade u toj privredi. Oni dobijaju novac od ostvarene prodaje. Svako će biti dobro plaćen za svoj rad samo ako svi proizvodi i sve usluge budu dobro plaćeni. To je elementarna logika tržišne privrede i zbog toga je liberalizovanje cena nužan korak.

Ima dosta pritužbi na cene komunalnih usluga, struje, grejanja. U većini slučajeva cene jedva pokrivaju troškove proizvodnje. A to su komunalni sistemi u našim gradovima, gde žive naši gradjani. Ako u budućnosti želimo pristojne vodovode i deponije, redovno snabdevanje strujom i redovno grejanje, moramo da ulažemo u održavanje i modernizaciju tih servisa. Godinama su oni radili bez amortizacije i sada su uglavnom zreli za otpis. Da bi se oporavili, najpre treba da se pokrije ekonomska cena koštanja proizvodnje, a zatim da se ulaže u modernizaciju. Ovo prvo moraju da plate korisnici, ovo drugo treba da se obavi putem donacija i povoljnih razvojnih kredita.

Neki govornici su pominjali zaštitu domaćeg tržišta. To je važna tema. Čudno je da su isti oni koji su se žalili na visoke cene zahtevali radikalniju zaštitu domaćeg tržišta putem većih carina

i prelevmana. Te dve stvari ne idu zajedno. Domaće tržište se štiti od jeftinije strane proizvodnje. A to znači, ako štitite tržište, potrošači će da plaćaju nešto više cene, jer ste sprečili uvoz jeftinijih proizvoda.

Zaštita domaćeg tržišta

Naravno, domaće tržište treba do izvesne mere štiti, jer se time štiti domaća industrija, koja daje radna mesta našim gradjanima. Osnovni razlog za zaštitne mere je okolnost da naša industrija nije imala šansu da modernizuje svoje kapacitete tokom desetogodišnje izolacije i političke krize. Ona je u podredjenom položaju u odnosu na stranu konkurenciju. Takodje, zbog ogreničenog budžeta, Vlada ne može u dovoljnoj meri da subvencioniše poljoprivredu, pa su neki strani proizvodi zbog toga jeftiniji. Ako bismo uvezli jeftinije ulje iz Madjarske, jeftinije mleko iz Slovenije i jeftinije meso iz Rumunije, uništili bismo domaću industriju i radna mesta u njoj. Istovremeno, nema garancije da posle toga strani uvoznici ne bi povećali svoje cene.

Jedino rešenje je da modernizujemo našu industriju i da njeni proizvodi po ceni i kvalitetu budu konkurentni stranim proizvodima. Dok traje ta modernizacija mora se štititi domaće tržište.

Problem je u tome što nekim proizvodjačima odgovara ovo stanje zaštićenosti, i što ne čine dovoljno da se restrukturišu i modernizuju. Pošto imaju monopol na domaćem tržištu, oni kupcima naplaćuju troškove koji bi se morali izbeći – viška zaposlenih, neracionalnog poslovanja itd. Tako se može desiti da za nekoliko godina naša industrija još nije konkurentna, jer je prespavala to vreme. To se ne sme desiti. Vlada ne može da beskrajno štiti nekonkurentnu domaću industriju, pošto cenu plaćaju gradjani, tj. kupci. Realan rok za većinu sektora je 2-3 godine. U tom roku oni moraju da se restrukturišu i da postanu konkurentni. Mi treba da izvozimo, a ne da uvozimo. Naši proizvodi treba da budu po cenama konkurentniji nego inostrani, jer su troškovi privredjivanja niži, i biće niži čitav naredni niz

godina. To daje šansu našoj privredi, ali ona mora biti veoma aktivna da bi tu šansu iskoristila.

Zapošljavanje

Jedna od najvažnijih tema je nezaposlenost. Najava masovnih otpuštanja. Prigovor da Vlada ne čini dovoljno da spreči gašenje radnih mesta u velikim sistemima.

Mogu ovde na Bibliju da vam se zakunem: nijedno stvarno radno mesto neće biti ukinuto. Niko ko ima posao neće ga izgubiti. Naprotiv, stvara se sve veći broj zdravih radnih mesta na kojima sve veći broj ljudi nalazi posao. Ali, radno mesto nije isto što i posao. Neki ljudi već godinama imaju radno mesto tamo gde nema posla. U čemu je stvar? Pa u tome da je 1990-1993. veliki deo zaposlenih ostao bez posla, ali su njihova radna mesta zadržana iz političkih razloga. Raspadom stare Jugoslavije naša privreda izgubila je veliki deo svog tržišta. Pošetkom sankcija i ratova, plus hiperinflacija, naš bruto socijalni proizvod se smanjio za 60%. Dakle, za samo nekoliko godina naša privreda je počela da proizvodi i stvara 60% manje nego u prethodnom periodu. Ako gtovorimo čisto matematički, 1993.je prestala potreba za polovinom radne snage u Srbiji.

Zakonom iz 1992. donetim u ovoj Skupštini – sećam se jer sam tada bio narodni poslanik – zabranjeno je otpuštanje dok traju sankcije. Time je održavana veštačka uposlenost. Ona je finansirana trošenjem privredne supstance – ništa nije obnavljano, kategorija amortizacije je ukinuta, sve što je u druuštvu ceo vek mukotrpno stvarano trošeno je za dnevne potrebe.

Da li treba da nastavimo tu politiku? Da li treba da produžimo iluziju da svako ko danas u Srbiji ima radno mesto istovremeno ima posao, tj. učestvuje u stvaranju dobiti i viška vrednosti? Može li Srbija da finansira virtuelnu sistematizaciju radnih mesta, sačinjenu prema socijalnim, a ne prema ekonomskim merilima?

Naravno, sve zavisi od finansijskih izvora. U načelu je sve moguće, ako ima ko da finansira. Neke zemlje imaju naftu, gas ili dijamante, pa mogu komotnije da odlučuju koja radna mesta

su održiva a koja nisu. Tito je imao rudnike zlata u Vašingtonu i Moskvi, pa ni on nije preterano brinuo o zakonima tržišta. Mi ništa od toga danas nemamo. Ako neko danas mora da finansira nerentabilna radna mesta, onda su to naši poreski obveznici, tj. naši gradjani. Da li oni treba to da čine, i da li to hoće?

Ovakva razmišljanja nas vode u lavirint iz koga nema izlaza. Zbog toga je naša čvrsta odluka da privredu uspostavimo na privrednim principima. A rentabilnost je osnovni takav princip. U privredi po pravilu treba da opstanu preduzeća koja stvaraju dobit. Preduzeča koja stvaraju gubitak nemaju razlog za opstanak.

Ja volim činjenice, čak i kada su neprijatne. Ovo o čemu sada govorimo je jedna veoma neprijatna činjenica. Ali ako tu činjenicu negiramo, nećemo je izmeniti. Možemo da je izmenimo samo ako je priznamo, i ako naporno radimo na promeni privredne strukture naše zemlje.

Loša privredna struktura naše zemlje, loše stanje velikog broja preduzeća i realna nezaposlenost kao posledica tog stanja – to su naši najveći nacionalni problemi. To nije samom moj problem, ili problem ove Vlade. To je problem cele naše zemlje. Taj problem nije izazvala ova Vlada, pa čak ne mislim da ga je izazvala ni neka prethodna. On je posledica mnogih okolnosti. Delemično političkih, a delemično nasledjenih iz neefikasne socijalističke privrede 80'tih godina.

Za rešavanje ovog problema treba nam nacionalni konsenzus. Bićemo manje uspešni ako neko demagoški zloupotrebljava ovaj problem i ako ubedjuje ljude da im je Vlada kriva što nemaju posao i što moraju da ga pronadju. Ako nam je svima, što verujem, na srcu interes zemlje – bez obzira na partijsku pripadnost poslanika – onda ozdravljenje privrede i realno upošljavanje ljudi moramo posmatrati kao nacionalnu, a ne partijsku temu. A za ozdravljenje nema drugog recepta nego onaj što je primenjen u svim uspešnim ekeonomijama. Mi ga sada primenjujemo u našoj zemlji. Možemo da se sporimo u detaljima, ali program u celini nema alternativu.

Često se licitira brojem nezaposlenih i sugeriše se katastrofalno stanje. Navodno, nezaposlenost rapidno raste, privreda tone. To nije istina. U celini uzev, privreda se oporavlja. Prošle godine smo imali realana, medjunarodno verifikovan rast od 5-7%. Time smo jedina zemlja u tranziciji koja u prvoj godini nije zabeležila pad društvenog proizvoda. Sve druge zemlje su imale višegodišnju tranzicionu recesiju, od čega samo Poljska dve godine, mali broj zemalja tri, a većina pet do deset godina.

Mi smo uspeli da ostvarimo realan rast uz sva politički nerešena pitanja, Pariski klub, status savezne države, Hag.

Ako govorimo o nezaposlenosti, imamo dve činjenice. Najpre zvanični broj nezaposlenih. On se već godinama kreće oko 800.000. To je zabrinjavajuće visok procenat. Druga činjenica je da smo poslednjih godinu dana imali oko 180.000 ponudjenih radnih mesta koja nisu popunjena. Razlozi su različiti. To nisu sve atraktivna i dobro plaćena radna mesta. Medju njima se nalaze Gradsko zelenilo u Beogradu, sa platom preko 200 DEM i fizičkim poslom održavanja gradskih parkova i čistoće. Tu su i mesta farmaceuta u Galenici, sa trostruko većom platom, zatim velika potreba za zavarivačima, stolarima itd. Imamo i sezonske poslove, npr. branje voća u Grockoj, uz ne tako loše uslove plaćanja.

Činjenica je da ova radna mesta ostaju nepopunjena. Jedan od razloga leži u nefleksibilnosti našeg tržišta rada. Ako ste nezaposleni lekar u Beogradu, a nude vam posao u Boru, vaša plata nije dovoljna da platite stan i da kupite ono što vam je potrebno. Medjutim, ne treba da prećutimo još jedan razlog. On se zove siva ekonomija. Po stručnim procenama, u Srbiji danas u sivoj ekonomiji radi oko milion ljudi. Jedan deo onih koji fiktivno rade u društvenom sektoru, i jedan deo onih koji se vode kao zvanično nezaposleni. Siva ekonomija je ozbiljan problem i ne možemo uvesti red u naše društvo i naše javne finansije ako taj problem ne rešimo, ali bar ne umanjimo.

Svestan sam toga da u sivoj ekonomiji veliki deo naših gradjana ima dodatni prihod, i da ih ne treba lišiti tog prihoda. Zbog toga naš cilj nije da uništimo sivu ekonomiju, nego da je legalizujemo. Kada bismo želeli da je ukinemo, išlo bi brže. Medjutim, za postupak legalizacije je neophodno stvoriti stimulacije u legalnom sistemu – kroz uknjiženje privrednioh objekata, smanjenje poreza, podsticaj zapošljavanja, povoljne kredite. To je program na kome Vlada trenutno radi.

Penzije i socijalna politika

Poslednji veliki blok pitanja odnosi se na penzije i socijalnu politiku. Svuda se čuju primedbe da su penzije suviše male, a jedan poslanik je čak rekao da su doprinosi za zemljoradničke penzije veći nego sam iznos penzije koji osiguranik dobija. Ispada da Vlada još zaradjuje na penzijama.

Istina je suprotna.

Penzije

Negde sam zabeležio precizne brojke, ne znam gde su mi ti papiri, govoriću po sećanju. Dakle, gotovo polovina iznosa koji isplaćujemo penzionerima finansira se direktno iz budžeta. To je oko 46 milijardi dinara na godišnjem nivou. Po zakonu, a i po načelu penzionog osiguranja svuda u svetu, penzije se isplaćuju na osnovu doprinosa za penziono osiguranje. Medjutim, u našoj zemlji su ti doprinosi dovoljni za polovinu današnje penzije.

Treba imati u vidu da smo mi jedno relativno ostarelo društvo, sa prosečnom starošću od 38 godina. A krenuli smo u ekonomski razvoj koji podrazumeva ulaganja i štednju. Kada su neke druge zemlje kretale u sličan razvoj, na primer Singapur ili Irska, prosek starosti njihovog stanovništva bio je oko 20 godina. A to znači, manja izdvajanja za penzije, manji troškovi za zdravstvenu zaštitu, spremnost da se radi pod najtežim uslovima. Danas toga u Srbiji nema, i moramo biti svesni ograničavajućih okolnosti našeg ekonomskog razvoja.

U našoj zemlji sa preko 1,3 miliona penzionera, opada broj zaposlenih koji plaćaju doprinose. Penzioneri nisu krivi za to. Zbog toga mi kao Vlada smatramo da je isplata penzija nacionalni prioritet. Ljudi koji su svoj radni vek plaćali doprinose stekli su neotudjivo pravo na penziju, i to pravo, ako treba, mora biti finansirano iz opštih prihoda, tj. iz budžeta.

Ako govorimo o načinu obračunavanja penzija, tu treba da imamo u vidu najmanje dve stvari. Prva je ona koju sam već pomenuo – u penzionim fondovima nema dovoljno novca, pa prema tome visina penzija više zavisi od opšteg stanja ekonomije i budžeta, nego od nekih pravila. Kao drugo, raniji način vezivanja penzija isključivo za rast plata nije uobičajen, i nije ga bilo nigde u Evropi, osim u našoj zemlji. Sve druge zemlje imaju kombinovan mehanizam, a to je vezivanje rasta penzija za plate i za troškove života. Rešenje koje je savezna skupština usvojila takodje je kombinovano, pa prema tome nije suprotno evropskim standardima.

A što se tiče pomenutih zemljoradničkih penzija, nije tačno da su doprinosi veći nego same penzije. Vlada iz budžeta na godišnjem nivou izdvaja oko 2,5 milijardi dinara da pokrive deficit u fondu zemljoradničkih penzija.

Jedini pravi način da se stanje sa penzijama popravi jeste aktiviranje privrede i suzbijanje sive ekonomije. Kapaciteti naše privrede omogućavaju da se uposli dvostruko veći broj gradjana nego što imamo penzionera. Sada je skoro jedan na jedan. Naravno, stanje je bolje ako u obzir uzmemo sivu ekonomiju, ali je problem što se tu ne plaćaju doprinosi. Ali, to je prostor u kome možemo više da uradimo za naše starije sugradjane. U postojećem budžetu nema takvog prostora.

Socijalna politika

Više puta je rečeno da je socijalno stanje u našoj zemlji neizdrživo, pa čak i da je lošije nego što je bilo ranije. To naprosto nije tačno. Ako pogledate brojke, videćete dve stvari. Najpre, videćete da smo u prvih šest meseci nove Vlade vratili skoro sve dugove koje je stari režim godinama nagomilao u odnosu na socijalna prava. Za pokrivanje tih dugova Vlada je obezbedila 2,5 milijardi dinara. A za socijalnu politiku je u proteklih godinu dana izdvojeno i potrošeno oko 40 milijardi dinara, što je znatno preko milijardu DEM.

Ako saberete novac koji smo iz budžeta dali za dopunu penzija i za rešavanje socijalnih problema, videćete da se cifra približava 3 milijarde DEM. Zamislite da je taj novac uložen u obnovu infrastrukture i u kreditiranje zdrave privrede! Ali, zamislite kojim dodatnim patnjama bi veliki deo našeg stanovništva bio izložen da nismo u budžetu obezbedili ovu stavku.

To je finansijski guber naše zemlje u ovom trenutku, i toliko možemo da se ispružimo.

Meni je iskreno žao što je Ministarstvo za socijalnu politiku zapravo delovalo kao Ministarstvo za privredu. Jer, solžićete se da je uspešna privreda jedini istinski socijalni program. Ako imate privredu koja zapošljava ljude, ako oni pristojno zaradjuju i plaćaju poreze i doprinose, onda možete da uspešno finansirate socijalne probleme u zemlji. Ali ako imate masovnu nezaposlenost, onda nema ko da finansira integralne i ozbiljne socijalne programe. U takvim situacijama moramo da se snalazimo, što mi i činimo.

Ovo snalaženje zapravo znači da nije moguće za svaki socijalni problem pronaći brzo i lako rešenje.

Druga teškoća sadržana je u prilično lošoj bazi podataka kojom kao zemlja raspolažemo. Mi nenamo preciznu socijalnu kartu, na osnovu koje bismo znali socijalni status svake porodice i svakog pojedinca. Zbog raširene sive ekonomije stanje je još mutnije. Zvanična socijalna slika pravi se na osnovu prosečnih porodičnih prihoda. Tako vam se može desiti da neka porodica ima zvanično niske porodične prihode, ali radi u sivoj ekonomiji, dok neka druga ima prosečne prihode, ali nema dodtanih izvora. Ako date socijalnu pomoć prvoj porodici, dvostruko ste pogrešili, jer je pomoć potrebnija drugoj porodici.

A ne možete da date i jednoj i drugoj, jer nema toliko novca.

Ministarstvo za socijalna pitanja je pokrenulo čitav niz inicijativa da se sačini detaljna socijalna karta naših porodica, što će dovesti do efikasnije i pravednije distribucije socijalne pomoći ugroženim porodicama.

Srbija na dobrom putu

I na kraju, da postavimo pitanje o pravcu u kome se kreće naša zemlja. Da li je Srbija na dobrom putu, da li ova Vlada ima jasnu viziju cilja kome težimo, da li postoje jasne alternative za taj cilj?

Ovde ne govorimo o tome da li su ljudi trenutno zadovoljni svojim stanjem, nego da li napredujemo ili nazadujemo. Da li se krećemo u smeru koji smo jasno utvrdili, ili tumaramo i snalazimo se od danas do sutra.

Nema nikakve sumnje da ova Vlada ima jasnu viziju, i uz to, političku odlučnost da tu viziju ostvari. Cilj kome se približavamo je jednostavno formulisati a teško postići. To je – da naša zemlja bude konkurentna razvijenim državama po kvalitetu svoje ekonmije, svojih institucija i kvalitetu života. Kao takva, naša zemlja biće u stanju da jasno definiše svoju poziciju u svetu, svoje interese, i da ih zastupa svojom snagom i svojim uticajem, a ne kampanjama i agitacijama, u stilu, juriš u napad, pa kad naidjemo na prvu prepreku, ajde svi u povlačenje, a onda, ko je kriv što smo poraženi, svetske zavere, izdajnici i slične priče. Želimo da budemo moderno društvo i moderna država.

Pošto je Evropska unija trenutno mesto gde je sadržana većina naših ciljeva, mi postavljamo sebi zadatak da zemlju približimo i uvedemo u Evropsku uniju. To članstvo treba razumeti kao sredstvo, a ne kao cilj. Naš cilj je da odnosi u našoj zemlji budu slični onima koji postoje u zemljama Evropske unije. Taj cilj ćemo pre postići ako krenemo u postupak harmonizacije naših institucija sa evropskim.

Na putu ka ovom cilju mi smo za godinu dana postigli vrlo dobre rezultate. O tome svedoče oni koji su merodavni, a to su eksperti same Evropske unije. U našoj zemlji ima puno eksperata koji su svoje znanje stekli u socijalizmu, na samoupravljanju i ideologiji, pa im nije jasno ni gde ide naša zemlja, a ni kurs Vlade. Oni svakoga dana ponavljaju da Vlada nema viziju. To što je oni ne vide, ne znači da ne postoji. Čitav život su videli stvari koje ne postoje, npr. prednosti komunizma i marksizma, pa sada nije čudno da ne vide stvari koje postoje, npr. očigledne reforme naše zemlje u pravcu moderne Evrope.

Zaista, posle dugog niza decenija prvi put možemo sa izvesnošću reći da je veoma jasn pravac u kome se ova zemlja kreće. Pre nego što upitamo da li je dobar, moramo reći da je veoma jasan. To je nešto novo u našoj nacionalnoj istoriji. Ta istorija dugo je bila razapeta izmedju Istoka i Zapada. Pokušavali smo da sedimo na dve stolice, a obično smo pri svakoj krizi padali na pod. Tumarali smo od 1914, sa idejom o oslobadjanju naše slovenske braće, pa 1945. sa idejom komunizma, da dalje ne nabrajam. Danas idemo u pravcu moderne evropske države i društva, sa svim reformama i promenama koje na tom putu treba da sprovedemo.

A brojne su promene koje na samima sebi treba da obavimo. Od razorene ekonomije i institucija, do mentaliteta i navika. Našem društvu je potreban generalni remont u svim oblastima, pre nego što krene u ubrzan razvoj. Mi smo usred tog remonta. On ide bolno, ali ide. Najvažnije je da u nađem društvu postoji konsenzus oko pravca u kome se naša zemlja kreće.

Narvno, važno je i pitanje kojom brzinom se krećemo. Neki kažu da je presporo, neki drugi da je prebrzo. Ja sam saglasan sa onima koji smatraju da treba brže. Medjutim, treba da budemo svesni pretpostavki za brže kretanje. Osnovna pretpostavka je – mnogo veći broj ljudi treba da svakoga dana radi mnogo više i mnogo odlučnije, da bismo mogli da se kao društvo krećemo mnogo brže. Problem je u tome što mnogi ljudi čekaju da neko drugi uradi posao koji niko drugi osim njih ne može da uradi. Mnogi ljudi sebe stavljaju u ulogu posmatrača, u igri koji u stvari oni igraju, za sebe, za svoju porodicu, za svoju zemlju. Misle da su kibiceri, tamo gde se od njih očekuje da povuku potez.

Naprosto, nije moguće sprovesti reforme bez angažovanja veoma velikog broja ljudi. Nepobitna činjenica je da se u našoj zemlji na refrmama ne angažuje dovoljan broj ljudi. I to na svim nivoima, od zemljoradničke zadruge, preko preduzeća i javnih preduzeća, do ministarstava u Vladi Republike Srbije. Mnogo je zatečenog nerada i starog načina razmišljanja. Mnogi ljudi misle da su reforme moguće sa slobodnim vikendima i praznicima, da su reforme moguće ako posle osmosatnog radnog dana gledate na sat i idete kući. Mnogi ljudi bi hteli da se ponašaju kao da žive u normalnim vremenima, a da istovremeno zemlja postigne vanredne rezultate. To naprosto nije moguće. Ako se svi budemo ponašali slično tome kako smo se ponašali u prethodnim godinama, imaćemo iste rezultate kakve smo imali u prethodnim godinama. A tim rezultatima niko nije bio zadovoljan.

Ono što smo godinama gledali, i u čemu smo učestvovali, bila je rasprodaja naše budućnosti. Trošilo se sve što je prikupljeno, bez plana za budućnost i sa rizikom da će kasnije generacije plaćati cenu. Sistem se reprodukovao na sve nižem i nižem nivou. Tako smo došli do dna.

Ono što sada moramo da uradimo je odlučno investiranje u budućnost. Ne samo što moramo da zaustavimo propadanje i nesavesno zaduživanje, nego uz to, moramo da ulažemo u budućnost. A kada kažemo ulaganje, onda to znači da ne možemo da podelimo i potrošimo sve što imamo, nego moramo da se uzdržimo od potrošnje. To je jako bolno, pošto imamo veoma malo. Kada bismo potrošili sve što imamo, to bi opet bilo premalo da bi ljudi bili zadovoljni. A zamislite ako i od toga što je malo moramo jedan deo da izdvojimo na stranu, da bismo uložili u budućnost, i da bismo na osnovu toga za nekoliko godina imali mnogo više. To je kao zemljoradnik koji mora da odluči da li će da seme koje čuva za setvu da troši za dnevni hleb, ili će da gladuje, da poseje dovoljno, da bi požnjeo i da više ne bi morao toliko da štedi.

Mogu to da izrazim u brojkama. Izdvojili smo 10 milijardi dinara za remonte u EPS-u, preko 20 milijardi za puteve. Sve bi to moglo da ide u plate i penzije. Na tome mogu da se dobiju izbori. I šta posle toga? Možemo privremeno da imamo 500-600 DEM plate, da pobedimo na izborima, i da se posle toga nadjemo pred praznim kasama, bez remontovane elektroprivrede, bez puteva. Naravno da pod takvim uslovima nema govora o direktnim investicijama u privredu, jer ko će da ulaže ako nije siguran da će biti struje i ako nema dobrih puteva da transportuje svoje proizvode do tržišta. To bi bila kratkovida politika i to bi bila Pirova pobeda. Ova Vlada to neće učiniti.

Moramo kao narod sebe da disciplinujemo i da sebi kažemo – uprkos svim žrtvama koje smo do sada podneli, ovo je još uvek vreme žrtvovanja. Znam da je ljudima teško, da su ljudi umorni, da su baterije ispražnjene i da bi većina volela da ih niko ne uznemirava, ne tera da se angažuju, da ne traži od njih da rade, da se bore. To je prirodno posle ovih deset iscrpljujućih godina.

Medjutim, ako se prepustimo umoru i malodušnosti propustićemo istorijsku šansu koja se možda za dvadeset narednih godina neće više ukazati našoj zemlji. Sada smo u prilici da preskočimo nekoliko decenija zaostatka za modernom Evropom, jer mi se nalazimo na traci za preticanje i Evropa nam pruža tu jedinstvenu priliku da joj se u ubrzanoj proceduri pridružimo.

Naša zemlja je nekoliko puta u protekla dva veka imala tu istorijsku priliku, i svaki put je propustila. Glavni razlog za to bili su medjunarodni odnosi i sukobi velikih sila. Kada su naši preci pokušavali da modernizuju Srbiju, pre svega na početku dvadesetog veka, imali su volju i viziju, ali svetske sile nisu bile sklone tom rešenju. Mirne duše možemo da kažemo da su drugi nosili veliki deo krivice za naše istorijsko posrtanje. Danas prvi put imamo čistu priliku, bez ijednog oblaka na medjunarodnom nebu. Danas smo samo mi odgovorni za uspeh svog projekta. Ako ne uspemo, samo mi ćemo biti odgovorni. Ne znam ko od nas ovde može i želi da na sebe preuzme tu istorijsku krivicu i odgovornost za eventualni neuspeh naših reformi. Da li je pregršt glasova ili nešto malo više popularnosti dovoljna nadoknada za kompromise koji će da ugroze put Srbije ka modernoj Evropi. Da li danas smemo da trošimo budućnost naše dece? Ja nisam taj koji će pod bilo kojim uslovima ovo da uradi, i budite sigurni da ova Vlada to takodje neće da učini.

Nastavićemo da radimo na projektu korenitih reformi, sa puno neiskustva i sa greškama koje činimo, ali sa spremnošću da ispravljamo te greške i da učimo na tim iskustvima. Ono što mi sprovodimo nije partijski i nije ideološki program, to je nacionalni program modernizovanja društva i države, da bismo našli svoje zasluženo mesto medju razvijenim evropskim narodima.

Mi, kao parlamentarna većina i kao Vlada koju je ta većina izabrana, imamo dovoljno energije i odlučnosti da rešavamo sve probleme koji se pojave, i dovoljno smo otvoreni za nove informacije da nećemo činiti greške iz arogantnosti i nestručnosti. Ja vam garantujem da će nakon završetka mandata ove Vlade Srbija izgledati i biti mnogo, mnogo bolja nego u trenutku kada smo 31.januara 2001. dobili privilegiju da radimo u interesu njenih gradjana.

Zato vam predlažem da glasate za ministre koje sam vam danas predložio.

Beograd, 30. decembra 2001. godine - Premijer Srbije Zoran Đinđić ocenio je, u intervjuu za novogodišnji broj "Politike", da građani Srbije imaju puno razloga da budu ponosni na ono što su postigli u 2001. godini, jer smo "postali prvaci u sprovođenju reformi i nada za ceo region".
- Ne postoji sličan primer u celoj istoriji. Mislim da to nije malo i da nam daje za ravo da ove praznike proslavimo sa osećanjem da smo ih zaslužili - rekao je Đinđić.
On je kao najveći uspeh srpske vlade naveo je uspostavljanje i očuvanje stabilnosti u zemlji i njenoj ekonomiji.
- Posle 10 godina stalnih kriza, inflacije, šokova, imali smo godinu stabilnog dinara, predvidivih uslova života i poslovanja, mirnog rešavanja tenzija na jugu Srbije. Ljudi u našoj zemlji ponovo mogu da planiranju budućnost i da znaju da ih ništa neprijatno neće iznenaditi u narednom periodu - ocenio je premijer u intervjuu za praznični trobroj "Politike".
Odgovarajući na pitanje da li u 2002. godini možemo očekivati ozbiljnije investicije iz inostranstva, Đinđić je rekao da je glavna prepreka u 2001. bio Pariski klub poverilaca, odnosno, "regulisanje starih dugova", bez čega nema novih investicija.
- Srećom, krajem godine smo i taj problem uspešno rešili.
Što se tiče budžeta za 2002. godinu, od njega ne treba očekivati ništa drugo do "restrikcije i štednju, to jest 'krv, znoj i suze'", rekao je srpski premijer.
- U tome se izražava odgovoran i zreo odnos nacije prema svojoj budućnosti, koja ne sme da se ponovo ugrozi trošenjem onog što nije zarađeno, ili što su prethodna pokolenja stvorila.
Đinđić je za brže rešavanje nezaposlenosti naveo privredan razvoj, investicije i mnogo aktivniju ulogu vlade i tržišta rada.
- U ovoj godini ponuđeno je 100.000 radnih mesta koja na kraju nisu popunjena, što zbog nedostajućih kvalifikacija, nefleksibilnosti tržista rada ili nekog drugog razloga. Neverovatno je da u zemlji sa tako visokom nezaposlenošću (1,8 miliona nezaposlenih), dopustimo luksuz slobodnih radnih mesta. Takve probleme ćemo rešavati naredne godine - rekao je Đinđić.

Srpski premijer čestitao Božić


Beograd, 24. decembar 2001. godine - Predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić čestitao je Božić vernicima i velikodostojnicima Katoličke crkve, Slovačke evangelističke crkve, Hrišćanske reformatorske crrkve, Evangelističke hrišćanske crkve i vernicima drugih crkava koje Božić slave 25. decembra.
Srpski premijer poželeo je vernicima koji slave Božić 25. decembra da im ovaj praznik donese mir, zdravlje i uspeh. U čestitki je naglašena zajednička obaveza da se omoguće uslovi za svestrani razvitak svih nacionalnih i verskih zajednica i afirmaciju onih vrednosti koje nas spajaju i ujedinjuju oko zajedničkih ciljeva

Poklon Prokuplju - aparat za dijalizu


Prokuplje, 20. decembar 2001. godine - Srpski premijer dr Zoran Đinđić uručio je bolnici u Prokuplju aparat za hemodijalizu, kao i hiljadu pomoćnih setova za obavljanje dijalize, što zadovoljava tromesečne potrebe pacijenata ove bolnice. Aparat "Frensenius 4008S" donacija je istoimene nemačke kompanije, koja je najveći proizvođač opreme za dijalizu na svetu. Ovaj poklon ugovoren je prilikom poslednje posete srpske delegacije Nemačkoj.
Zdravstveni centar u Prokuplju godišnje obavlja 5000 dijaliza na osam aparata, od kojih je polovina starija od 10 godina. I u drugim bolnicama u Srbiji prosečna starost aparata za dijalizu tri puta je veća od dozvoljene. Vlada Srbije će se maksimalno angažovati na tome da se zastarela oprema zameni novom.
Tim povodom premijer je najavio i nove konkretne akcije: 

- U januaru, iz donacija ćemo obezbediti dva vozila hitne pomoći, opremljena modernom opremom za intervencije na licu mesta, koja će dobiti Prokuplje i Kuršumlija.
Vlada će obezbediti i jedno komunalno vozilo za odvoz smeća i cisternu za vodu, a uskoro će predložiti i rešenja za goruće probleme ovog kraja - vodovod i telefonsku mrežu.

Širak podržao reforme Vlade Srbije

Beograd, 7. decembar 2001. godine - Deo razgovora se odnosio na politička pitanja regiona i naše zemlje i saglasili smo se oko sprovođenja reforme federacije, Rezolucije 1244 o Kosovu i oko međunarodne integracije naše zemlje. Dobili smo potpunu podršku za reforme i ono šta Vlada radi na ekonomskom planu - rekao je predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić posle susreta sa predsednikom Republike Francuske Žakom Širakom. Premijer je naglasio da je delegacija Vlade zamolila Širaka da ohrabri francuske investitore da ulažu u srpsku privredu i u periodu od narednih nekoliko meseci "dok garancije na osnovu Pariskog kluba ne postanu operativne".
- Mi smo se obavezali da ćemo ubrzo doneti zakon o zaštiti investicija, koji bi i francuskim investitorima doneo garancije nepovredivosti njihove imovine - rekao je Đinđić, dodajući da su dobijene garancije da će Francuska podržati naš zahtev da 2004. godine postanemo kanditati za Evropsku uniju.
Tokom susretu u ambasadi Francuske između predstavnika Vlade Srbije i Žaka Širaka razgovaralo se i o političkoj stabilnosti u Srbiji. Kako je Đinđić preneo, francuski predsednik je ocenio da u svim poslovima imamo odličnu ocenu, ali da postoji briga za stabilnost reformske koalicije koja može da sporvede promene.
- Mi smo rekli da postoji kritična masa za reforme - i na strani političkih partija i u Parlamentu i kod građana. Sigurni smo da će ona opstati i tokom naredne godine, jer je na političkom planu 17 stranaka DOS-a koja glasa za reforme. Očekujemo i od 18 da se odluči da li pripada našem ili nekom drugom bloku. Što se Skupštine tiče, reformaska struja je većina - rekao je Đinđić, naglašavajući da je siguran da većina građana i pored lošeg standarda i uslova života, želi reformski put ka Evropskoj uniji.
- Imamo jedinstvenu situaciju u našoj istoriji da postoji jasno opredeljenje i politike i građana za reformski put. On je vrlo bolan proces, ali on nema alternativu. Ne bi trebalo da se nekim dnevnim sporovima negira zrelost naroda u ovoj zemlji.

Tokom razgovora sa francuskim predsednikom, koji boravi u dvodnevnoj poseti Jugoslaviji, dotaknuto je i pitanje saradnje sa Haškim tribunalom.

- Predsednik Širak uputio je podršku našoj koncepciji saradnje sa Tribunalom, što znači saradnja na nekoliko nivoa - konsultativna, po pitanju istraživanja i razmene informacije oko nestalih, istražnih i sudskih postupaka i naravno transfera nekih lica koje Hag goni - rekao je Đinđić.

Odgovarajući na pitanja novinara, on je istakao da Ratko Mladić nije bio tema razgovora, jer ako je "Bosna nezavisna država onda njeni građani nisu briga Vlade Srbije". Prema premijerovim tvrdnjama neumesno je od međunarodnih ustanova da to pitanje postavljaju i to Vladi koja ima toliko problema, kao što su Kosovo, jug Srbije …".

- Nije u redu da ono što međunarodne snage u Bosni ne mogu da urade, prebacuju na druge. Imam utisak da su spekulacije da se Mladić nalazi na našoj teritoriji više nekakav senzacionalizam i da se pred ovu Vladu stavlja zadatak da rešava sva regionalna pitanja, što je nemoguće.

Francuski predsednik Žak Širak susreo se tokom dana sa predsednikom SRJ dr Vojislavom Koštunicom, premijerom Jugoslavije Dragoslavom Pešićem, predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem. I u razgovoru sa srpskim premijerom govoreno je o budućim odnosima unutar jugoslovenske federacije. Kako je Đinđić istakao "važno je da buduća država ima one institucije koje će joj omogućiti da funkcioniše na način Evropske unije".

- Nije bitno pitanje kako će Srbija i Crna Gora iznutra da urede svoje odnose, nego da ta zemlja bude moderna država u kojoj će carina, inspekcija, porezi biti zajednički. Ako je Đukanović spreman za to, mi smo sutra spremni da to prihvatimo. Znači nama nije važno status i ko će biti predsednik čega, već da taj naš politički prostor bude uređen tako da sutra možemo da se priključimo EU. A ne da sada pravimo barijere koje ćemo sutra morati da rušimo - rekao je Đinđić.

U delegaciji Vlade Srbije, pred premijera Đinđića bili su prisutni potpredsednik Vlade dr Žarko Korać, ministar pravde i lokalne samouprave dr Vladan Batić, ministar finansija mr Božidar Đelić i ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović.