Zoran Ćirić: Let „tvrdih ljubavi“

Knjiga priča „Tvrda ljubav“ („Narodna knjiga“) Zorana Ćirića privukla je pažnju i kritike i publike odmah po nedavnom objavljivanju. Njeni junaci su muzičari, rokeri, tzv. obični ljudi, glumci, umetnici, tinejdžeri, ovakvi-onakvi, raštrkani po svim geografskim širinama i dužinama u drugoj polovini XX veka.

Govoreći za „Blic“ o ovoj svojevrsnoj zbirci opisanih gubitaka i gubitnika i odgovarajući na pitanje šta tvrda ljubav zapravo znači, pisac kaže:

„Ne znam zašto se ovaj naslov doživljava kao ‘pornografska sintagma’ iako je knjiga krcata melanholijom, nezaslađenom gorčinom i tugom u, usuđujem se da kažem, najčistijoj formi, kakvu jedino ponekad osetim kod dece. Ipak, da ne bude da se Ćirić sada nešto distancira od pornografije (a zna se koliko sam joj bio odan kako u svojim knjigama, tako i tzv. stvarnom životu), evo nekoliko mogućih odgovora koji će, valjda, ugoditi erosu (prosečnog) čitaoca. Dakle, „Tvrda ljubav“ može se shvatiti na više načina, baš kao i „Kama sutra“. Idemo redom s definicijama tvrde ljubavi: a) zagrobno svršavanje i redaljka s anđelima; b) spokoj sredovečne masturbacije; c) rutina življenja s raskrečenim nogama i iščašenom glavom; d) mitološka penetracija i ontološka defloracija u istom krevetu.
Koliko ima autentičnog u ovim pričama o tvrdim, možemo li reći životnim ljubavima?

- Po mom neskromnom uverenju, pravoverna, lepa književnost se ne bavi istinom. Što ne znači da priče iz ove knjige nisu autentične. Naravno da jesu, ali ne u smislu faktografije i anatomije, već kao duboko emocionalne kreacije. Ono čega najviše ima u njima jeste osećanje izdaje i nemogućnosti iskupljenja.
Možda neki autobiografski momenat? Koji?

- Svakako da ima autobiografskih momenata, ali bilo ih je i u nekim mojim prethodnim knjigama. U stvari, čini mi se da sam oduvek uživao da razgolitim sebe, da raskrinkam sopstvene strahove i da se podsmehnem svim tim opsesijama koje su me zarobljavale u kuli od peska boje slonovače. Ali, hajde da odgovorim do kraja na vaše pitanje. Jeste, ovo je, kako osećam i kako je doživljavam, moja najintimnija knjiga. Glavni začini u toj pikantnoj, gustoj čorbi - gulašu jesu moj razvod, neki rastanci koji su usledili nakon tog „pravnog oslobađanja“, kao i bolest i smrt jednog od mojih najbližih i najvažnijih prijatelja koja se dogodila u toku ispisivanja ovih priča.
Koja je strana u toj autobiografskoj građi bila tvrđa ili možda surovija, muška ili ženska?

- Hm, ko je bio tvrđi/suroviji? Zvuči kao da je u pitanju igra, ali ja sam odavno odustao da se igram mačo mučenika. Što si tvrđi, to spektakularnije pucaš po šavovima koje je život proštepao u tvom stomaku, srcu i glavi. Ali, ni oni mekani ne mogu umaći bolu i onom, svima dobro poznatom, samotnjačkom jadu. To što si pisac ne znači da ćeš imati produhovljene, prefinjene avanture za koje se plaća simbolična cena! Ni pisanje, ni vođenje ljubavi, ni pokajnička askeza ne mogu da te oslobode obaveze podvlačenja crte. A i poslednja šuša zna koliko je to mučna rabota.
Nisu li tvrde ljubavi svojevrsni ratovi između roditelja i dece, nadređenih i podređenih, muškaraca i žena... Znamo da su u ratovima svi gubitnici, da li to važi i ovde?

- Svi ti ratovi su me strefili, onako odistinski. Ipak, nešto se slabo razumem u gubitnike i pobednike. Smatram da ih je zapravo nemoguće razlikovati. Ili ja to nisam u stanju da učinim zbog neke lične falinke?
Sudeći po vašim pričama u realnom životu nevinost i čistota „ne uspevaju“, odnosno nemaju baš mnogo šansi?

- Oduvek sam bio na strani nevinosti i čistote. Milost je prava šifra za dostojanstveno preživljavanje poraza. Ako život (i pisanje, jakako!) svedete na molitvu – onda ima šanse da bar jednom u životu osetite to blaženstvo o kojem pevaju i pripovedaju svi vaši heroji.
Može li se govoriti o nekoj specifičnosti naših tvrdih ljubavi danas i ovde (na ličnom i društvenom planu)?

- U ovoj knjizi nema ama ni trunčice sociologije ili sličnih humanoidnih nauka. U ljubavi, bila ona tvrda ili meka, ne postoji „naše“ i „njihovo“, niti „danas“ i „ovde“. Ljubav ne trpi navodnice, a mislim da ni kurzivi nisu dobrodošli. Jedino što je bitno jesu zarezi, i znati kada staviti tačku na neizrecivu misao o smislu i besmislu sveg tog ludila.

Tanja Nježić

Izvor: Blic