Zabeležiću još i smirenu jesenju noć
Izgubljenog i lagodnog lutanja
Duž glomaznih skorojevićskih palata
I sumornih zaboravljenih starih plotova,
Po širokim bezbojnim novim ulicama
I pokunjalim pustim sokačićima,
U čijem se tada mestimice prošaranom
Isprekidanom mraku titralao,krilo
Mnogo neobuzdane čudne poezije.
Na afišama i firmama bile su ispisane
Fanatastične pesme i kabalističke reči
Koje smo domišljanski vezivali među sobom
I sa zvezdama iznad nas.

Jer zvezde su nam bile sasvim bliske,
Visile su u granju još zelenog drveća
I padale su često kao vatrene šišarke,
Negde,niz horizont od crnr kadife.
Dužinu ulica i zastalih poznih časova
Kratili su naši razgovori i ćutanja,
Iz kojih su iskrsavale trenutne nove zvezde
i noćni leptiri sjajni,lepši od onih
Što su lepršali oko sijalica.
Tako smo išli dugo,dugo za vremenom
Što izmiče - i hvatali smo za krila
Isčezavajuće trenutke.Naposletku,
U setnom svetlu sivog praskzorja,
U zanak završetka igre i oproštaja.

Rukovanje: nemi poljubac dlanova
Pod jednodušnim pritiskom prstiju.


Todor Manojlović