Živahni matorac nemirne savesti...

Лично ме тукао Јово Капичић

NEDJELJA, 11 APRIL 2010 10:49    ВЕЉКО МИЛАДИНОВИЋ ПРЕСС   

Шокантна исповест: Радосав Савић, човек који је преживео шест година на Голом отоку Шеф КОС-а Мато Радуловић и он (Јово Капичић прим. ИН4С) тражили су да цинкарим најбољег ратног друга. Нисам хтео. Онда су ме живог пребили. И данас се сећам тих батина, сведочи овај носилац партизанске споменице

Док се велики део југоносталгичара спрема да прослави тридесет година од смрти највећег сина народа и народности СФРЈ, многе контроверзе око његовог лика и дела остале су нерасветљене до краја, а посебно пада у очи да после толико времена нико још није одговарао за најтамнију епизоду његове владавине звану Голи оток. На хрватском острву, довољно удаљеном од источне границе Југославије, затварани су такозвани стаљинисти, сви они који се нису слагали са „историјским не" које је Тито рекао Стаљину. Око десет хиљада људи, који су тамо затварани искључиво због тога што не мисле „довољно исто" као Тито, и данас већином нису рехабилитовани.

Осим што је велика заблуда да је Тито рекао „не" Стаљину  и да је у време отварања логора Тито још слао поруке верности у Москву (дакле, и сам се још декларисао као стаљиниста), данас смо сведоци и цинизма који долази из уста оних који су били одговорни за оно што се дешавало на Голом отоку. Тако у тумачењима Јова Капичића, тадашњег шефа Удбе, можемо да чујемо да је „рад у каменолому организован да се затвореници не би досађивали у баракама и да би им тако брже пролазило време", да су „на Голом отоку изградили супер место, бараке какве се само могу замислити, идеалне за становање, које су повезивале улице поплочане каменом", као и да је истина да је већина затвореника „долазила без суђења и утврђене судске казне, али је то било у њиховом интересу јер своја дела нису морали да објашњавају пред судом".

Тамо је било најпаметније да ћутиш

"На Голом отоку био је неки Бачкоња, тако смо га звали. Не знам како му је било право име. Он је час био у бојкоту, па излазио из њега. Чим би изашао из бојкота, скупио би људе и почео са причом. Једном је рекао да је Јован Веселинов, секретар партије у Војводини за време рата, велики издајник српског народа. Веселинов је иначе познат као један из групе комуниста који су 1941. успели да побегну из затвора у Сремској Митровици. Немци су знали за ископани канал и пратили су комунисте који беже, тврдио је он. Сви су се скупили у тадашњем Бечкереку, на састанку комитета партије. Немци су дошли, опколили их и све побили осим Веселинова. Бачкоња није успео да заврши причу до краја, пошто су га поново одвели и више га нисмо видели - сведочи Савић.

Прессмагазин у овом броју доноси исповест Радосава Савића, борца у Другом светском рату и носиоца партизанске споменице, једног од оних који су „за сваки случај" склоњени на Голи оток, иако није било доказа да је повезан са Информбироом, и који је на својој кожи осетио како то изгледа када удара Јово Капичић.

"Био сам наставник агентурне службе у Пешадијској официрској школи у Сарајеву. Обучавао сам полазнике школе којима је намењено да буду војни аташеи по југословенским амбасадама у целом свету. Ја сам, дакле, по професији обавештајац. По убеђењу сам комуниста, али никад нисам био ни титоиста ни стаљиниста - почиње Савић своју исповест за Прессмагазин, иако у својој 84. години зна да је касно за исправљање великих неправди.

"Кад је био партијски састанак о изјашњавању око резолуције ИБ-а, ја сам успео да се извучем. Нисам рекао ни да сам за, ни да сам против. Успео сам да се провучем. Међутим, недуго после тога, 1950. године, док је трајао рат у Кореји, у интимном друштву сам рекао да су стаљинисти почели да помажу Корејце. То је све што сам рекао, а испало је да је то много сумњиво. Људи са којима сам причао су ме оцинкарили. Када сам сутра дошао на посао, тајно сам ухапшен. Одвели су ме на неко непознато место. Био сам у затворен соби са Јовом Капичићем и Матом Радуловићем, који је био шеф КОС-а за ту област. Тај назовиразговор сам упамтио за цео живот - прича наш саговорник.

Прво су га, како каже, питали да ли познаје извесног команданта Треће армије у Нишу Милоша Манојловића. Испоставило се да је то његов ратни друг са којим је провео много времена у борбама.

"Тада су ми дали предлог. Пошто нико не зна да сам ухапшен, они ће да ми среде прекоманду у Ниш, тако да могу да га пратим и када затреба да га оцинкарим. Рекао сам им да је то мој ратни друг, да сам ја њега спасавао и да је он мене спасавао. Ја да га цинкарим нећу! И онда су ме узели у руке, с једне стране Јово Капичић, с друге стране Мата Радуловић, и лично су ме тукли. Пребили су ме живог. И данас се сећам тих батина - прича Савић.

Савић каже да је, након што је одбио понуду, завршио у затвору у Старој Градишки, одакле је упућен према Голом отоку. Као војни заробљеник, он је био смештен на острву Свети Гргур поред Голог отока, где је још био и део за жене.

"Сећам се тог доласка, били смо везани један за другог и пролазили кроз шпалир где су нас тукли затвореници. Звали су то „топли зец". То је било страшно, ако ти не бијеш свог друга, онда тебе бију. Све време је постојао страшан притисак да се цинкаре другови. Ако не би цинкарио, онда су нас слали у такозвани бојкот. Најгори статус који је затвореник могао да има. Сећам се да су нас по казни целу ноћ држали погнуте над пуном циглом у којој се вршила нужда.

Ћосић у белом оделу

„Голи оток је једном посетила делегација у којој је био и Добрица Ћосић. Добрица и ја смо, иначе, били ратни другови, лично смо се познавали. И тај дан, као и сваки други, ударао сам камен о камен, када је он прошао поред мене. Био је обучен у неко бело одело и имао је беле тениске патике. Није ме ни питао шта радим ту, ни како сам. Само је прошао поред мене, свог ратног друга"


А онда је, пола године после њега, на Свети Гргур дошао Милош Манојловић.

- То је био мој друг и командант из Ниша, ког је Капичић хтео да цинкарим. Стигао је око пола године после мене. Њега су држали под „тешким бојкотом". То подразумева спавање на поду, а дању није радио него лежао на земљи, док су држали велику тешку плочу преко њега. И тако цео дан. Милош је био под тим тешким бојкотом, али није издржао. Умро је. Не зна се где му је тело. Иначе, мртве су само бацали у воду.

Једном је цео логор напала жутица. Сви смо се разболели. Дошла је цела екипа болнице „Драгиша Мишовић" да нас лечи. Постојала је једна посебна барака где су држани најтежи болесници. Тамо сам и ја завршио. Поред мене су умирали један по један, као на траци. Само су долазили и нестајали. И завршавали у мору. Нисам могао ни да пребројим колико их је било. Ја сам преживео захваљујући једном мом другу који је чувао неки лек за жутицу, и успео сам некако да преживим. Сећам се доктора Брзева, он је покушавао да нам помогне колико је могао - сећа се наш саговорник.

Радосав је потом завршио на острву Угљан, одакле је пребачен у Билећу, где је радио на путу од Билеће према Требињу и зидао зид око касарне у Билећи.

"Пуштен сам тек 1956. године, када је Хрушчов дошао у Београд. Међутим, када сам изашао са Голог отока, нисам могао нигде да се запослим. Нисам могао да нађем посао чак ни на грађевини. Тражио сам посао у једној фабрици да носим цигле, али нису ми ни то дозволили. Издржавао ме је отац. Од шеснаесте године сам био у партизанима и онда сам се заинатио и завршио гимназију и машински факултет. После сам се запослио захваљујући добрим људима са војног института који су са мном студирали. Ови данас мисле да је Тито био бог. Да га је бог лично послао да уједини братство и јединство. Ја никада нисам био за Тита. Одувек сам знао да је он шуровао са свима. Од Гестапоа, до Стаљина и Черчила. Никада нисам био ни титоиста ни стаљиниста. Нисам ушао у рат да се борим за Тита, него да се борим против Немаца. А данас и даље има неких који би прослављали 30 година од његове смрти.

http://in4s.net/x/srbija/82-srbija/17648-2010-04-11-10-03-52

Jovo Kapicic
Samo mu ime govori sta je? Ka-picic,eto to je!
Poznat je po tome sto mu je Tito jahao verenicu,a on ih voleo oboje.
Kada bih ja mogao,da mu sudim dosudio bih mu jos jedno 90 godina da bude ziv.

Stvarno nisam znao da je mrgec komunista. Ono jeste ateista, ali nisam skontao da to potice od komunistickog vaspitanja i izucavanja Marksa. 

Осећаш се прозваним тим што је написао? 

ММ како си ти из тога што је човек написао закључио да је он комуниста?

Pratim šta piše na forumu. 

Пратим и ја па нисам то сконтао

Ако сам погријешио, у процјени, биће ми драго да дође и да ме демантује.

Promocija knjige koja je izazvala buru
Goli otoci uživo

Goli otoci Jova Kapičića, knjiga razgovora Tamare Nikčević sa jednim od centralnih učesnika najvažnijih istorijskih događaja 20. veka na prostorima bivše Jugoslavije, biće predstavljena u beogradskom Muzeju istorije Jugoslavije (Botićeva 6) - u ponedeljak 19. aprila, u 19 sati

Na promociji će govoriti Jovo Kapičić, Tamara Nikčević, istoričarka Branka Prpa i Vladimir Arsenijević, urednik izdanja (V.B.Z. Beograd).
Kroz iscrpan polemički intervju Tamare Nikčević, knjiga Goli otoci Jova Kapičića predstavlja svedočenje jednog od retkih još uvek živih vinovnika burnog perioda stvaranja i raspada Titove Jugoslavije. Njen sagovornik, Jovo Kapičić jedan je od centralnih učesnika najvažnijih istorijskih događaja 20. veka na ovim prostorima, počev od 27. marta 1941, preko legendarnih bitaka na Neretvi i Sutjesci, oslobađanja Beograda 1944, stvaranja UDB-e i Golog otoka, Mađarske revolucije, dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću 1961, sve do najbliskije proslosti, jugoslovenskih ratova devedesetih i ostvarenja crnogorske nezavisnosti.
 
Osim političkih tema, ova knjiga donosi i niz anegdota i malo znanih događaja sa sredine 20. veka - od toga kako je Tito Jovi Kapičiću preoteo Davorjanku Paunović, preko traženja uranijuma na Kajmakčalanu, do škrtosti nobelovca Ive Andrića...


Goli otoci Jova Kapičića predstavljena je prošle sedmice u Zagrebu, uz učešće Budimira Lončara, čije izlaganje prenosimo ljubaznošću izdavačke kuće VBZ.
"Na početku, moram reći da sam bio iznenađen kad sam čuo da Tamara Nikčević priprema knjigu na osnovi razgovora s Jovom Kapičićem. Bio sam skeptičan prema ishodu toga poduhvata. Razlog je sljedeći: nisam vjerovao da čak i tako vrsna novinarka kao Tamara Nikčević može proniknuti u vrijeme u kojem je živio i djelovao njen sugovornik i junak njezine priče. Nisam vjerovao da netko tko pripada generaciji unuka Jove Kapičića može pridonijeti da se osvijetle prave dimenzije toga dalekog vremena. Također, kao što je poznato, Jovo Kapičić je ekstrovertiran i smion sugovornik. On lako i rado komunicira s medijima i javnošću. Imao sam osjećaj da je već bio rekao sve o sebi i svom vremenu.
Međutim, kad sam dobio knjigu u ruke i počeo je čitati, shvatio sam da su moje sumnje bile neosnovane. Doživio sam knjigu kao veoma interesantno i slikovito štivo. Događaji, koje sam dobrim dijelom znao, predstavljeni su na svjež i nov način, i to ne samo zahvaljujući specifičnom žanru. Za to zaslužuje posebno priznanje Tamara Nikčević.
Jovo Kapičić je svakako autentičan svjedok najzanimljivijeg i najdramatičnijeg razdoblja Narodno-oslobodilačke borbe i poslijeratnog razvitka bivše Jugoslavije. Nema značajnijeg događaja u ratu i poslije njega u kojem Jovo nije sudjelovao. To uključuje i drame na Neretvi i Sutjesci, i kasniji, sudbonosan sukob sa Staljinom. Jovo je dosljedni vojnik revolucije, koja je, polazeći od uzvišenih ciljeva, imala svijetle i tamne strane. Njegova je osoba veoma slojevita. On je intelektualac svjetskih nazora, ali njegov je mentalitet istovremeno ratničko-gorštački, mentalitet čojstva i junaštva. U cjelini, on, i kao osoba, i kao akter, odražava sve ekstremnosti vremena, Partije, pokreta i borbe kojoj je strastveno pripadao.
U novije vrijeme, kad se raspala zemlja za koju se borio, kao i mnogi njegovi suvremenici teško je to mogao shvatiti i podnijeti. Međutim, upravo se s pozicija na kojima je cijeli život čvrsto stajao suprotstavio Miloševićevoj politici i založio za nezavisnu Crnu Goru. Postoji nešto što u ovoj knjizi i u Jovinu kazivanju posebno impresionira. Za razliku od mnogih memoara, tu nema naknadne pameti. Nema retuširanja niti stvarnosti, niti vlastite biografije, niti dotjeravanja vlastite uloge. Ta je činjenica tim vrednija jer je Jovo radio, kao što je i sam danas svjestan, stvari koje nisu bile ni dobre ni nužne. I to nas još jednom vraća na temeljno moralno stajalište da cilj ne može opravdati sredstva.
Ipak, bez obzira na Jovina kontroverzna stajališta, knjiga pokazuje da su njegova ljudska hrabrost i životna dosljednost jače od njegovih grešaka jer ih on ne krije. U cjelini, knjiga je – kao što je Tamara Nikčević konstatirala u predgovoru – zaista 'povijest o snovima, idealima, hrabrosti, prijateljstvu, ljubavima, zabludama i zločinima generacije koja je stvarala historiju'. Hvala i njoj, i Jovi, na dragocenom svjedočenju. I hvala izdavačima na vrijednom izdanju."

Пренето са...