Ово су неки од података центра Веритас. Сви који имају неке додатне податке нека допуне ову тему да пробамо да на једном месту скупимо што више информација о Хрватским злочинима у последњем рату.


ГОСПИЋ - ОКТОБАР 1991.
Само у току једне ноћи 16/17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 15о Срба и одводе их у непознатом правцу, међу њима је било 48 жена. Од тог броја враћено је на српску страну 26 угљјенисаних тијела, међу којима је било и 9 жена. До данашњјег дана не зна се за судбину преосталих лица - једно је сигурно да нису међу живима. Под притиском свјетске јавности хрватске власти су ухапсиле и покренуле истрагу против Тихомира Орешковића, али су га касније под притиском хрватске војске која је тврдила да је управо он омогућио да се Госпић "очисти" од четничких банди, ослободиле.

 
ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА - МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ
У периоду од 11. октобра 1991. године до 29. марта 1992. године припадници хрватских оружаних снага убили су око 2.500 цивила српске националности на подручју Западне Славоније. Масовне ликвидације вршене се у Марином Селу и Пакрачкој Пољани. Овај злочин починила је војна полиција ЗНГ РХ, а непосредно одговорне старјешине за овај злочин су Ширац Дамир, командир логора и старјешина јединице војне полиције ЗНГ РХ, а "Рибарска колиба" у Марином Селу, и Томислав Мерчеп, командир јединице за посебне намјене МУП-а РХ.

ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА-РАДИОАКТИВНИ ОТПАД "Веритас" посједује документе који пружају довољно података за основану сумњу да је подручје Западне Славоније (Псуњ и Папук) постало складиште за радиоактивно смеће са подручја Западне Европе. Комисија Савјета безбједности УН за утврђивање ратних злочина на подручју бивше СФРЈ, почетком новембра 1993. године вршила је дубинско снимање из авиона овог терена, али до данас није јавно објавила резултате.
 

МИЉЕВАЧКИ ПЛАТО
- Прва агресија (21. 06. 1992.) РХ на РСК, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК;

- 40 убијених и измасакрираних милиционера РСК;

- Заробљени милиционери под претнјом смрти маса-крирали су убијене милиционере и бацали их у јаме које су Хрвати затим напунили смећем. Два мјесеца након масакра снаге УНПРОФОР-а омогућиле су вађење тијела српских милиционера и предају српској страни. Колико су тијела била измасакрирана најбоље илуструје то што патолози нису могли саставити ни једно тијело.


РАВНИ КОТАРИ
- Друга агресија (22.01.1993.) РХ на РСК, откада је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а;

- У овој агресији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 326 војника и цивила. У збјеговима је умрло 165 цивила, као директна послједица агресије је укупан број страдалих 491.

- Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена.

 
МИРЛОВИЋ ПОЉЕ
Дана 06. 09. 1993. године у заштићено подручје, у село Мирловић Поље, општина Дрниш, упала је усташка диверзантска група и на најсвирепији начин убила 7 старих и немоћних лица (5 жена и 2 мушкарца), од чега је 3 за живота убачено у ватру.

 
МЕДАЧКИ ЏЕП
-Трећа агресија (09. 09.1993.) РХ на РСК, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а;

-Убијено је 72 људи, међу њима највише стараца и жена. Још недостаје 14 лица искључиво старија годишта, а све процјене говоре да су и они убијени;

-У овој агресији хрватске војске на српски територију иијe било рањених; - Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом;

- 10 српских војника (међу њима и 2 лица старости по 65 gодина) је заробљено и хрватски судови су их осудили на максималне затворске казне-злочинци су жртве прогласили кривцима.

 
ЗАРОБЉЕНИЦИ
-Више хиљада Срба (војника и цивила) прошло је легалне и илегалне логоре и казамате у Републици Хрватској. Овај досије садржи потресне изјаве оних који су имали срећу да преживе;

-Специјалитет хрватске војске биле су киднаповања цивила, посебно жена из пограничних крајева.

 
ПОГИНУЛИ ВОЈНИЦИ (90-94)
-У рату 1990-1994. бранећи РСК погинуло је најмање 2.700 униформисаних лица (припадника ЈНА, ТО, милиције и СВК);

 -документи "Веритаса" указују даје већина од наведеног броја убијана на најбруталније начине или да су тијела убијених накнадно масакрирана.

 
ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ (само 90-94)
-У рату 1990-1994. на подручју РХ и РСК убијено је најмање 4.000 цивила српске националности;

-Највише цивила је убијено на подручјима која се налазе под коитролом РХ;

-"Веритас" је до сада обрадио око 2.000 ових убистава.

 
ИЗБЈЕГЛИЦЕ (само 90-94)
-Од доласка ХДЗ-а и генерала Туђмана на власт у Републици Хрватској, из РХ избјегло је најманје 300.000 Срба. Од тога на подручју РСК налази се око 120.000, а остали се налазе разасути по српским земљама и свијету.

 
ОШТЕЋЕНА И УНИШТЕНА ИМОВИНА (само 90-94)
- На подручју Републике Хрватске порушено је најманје 10.000 кућа чији су власници били Срби (овај податак изнио је приликом посјете Книну амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт);

-Имовину која није уништена узела је држава или појединци без икакве накнаде.


ОЛУЈА
У хрватској акцији "Олуја", када је нападнута заштићена зона Крајина (сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија), убијено је, према евиденцији Документационо-информационог центра "Веритас", 2.960 људи, од чега 1.205 цивила, међу којима 522 жене и 12 дјеце, а око 200.000 људи је протјерано.

ЗЛОЧИНИ ХРВАТА У ВУКОВАРУ
http://www.balkan-archive.org.yu/politics/war_crimes/vukovar/


ФОТОГРАФИЈЕ УБИЈЕНИХ СРПСКИХ ЦИВИЛА
УПОЗОРЕЊЕ, ко има слаб стомак боље да не гледа ове слике.
http://www.veritas.org.yu/Publikacije/Maslenica/Tekstovi/Foto/1.htm

uzas , tuga , sramota ....

Ја сам поријеклом из Крајине и знам да то што су урадили у Медачком Џепу је био ужас. Чуо сам од људи који су прошли кроз Медачки Џеп да су Хравати побили све, чак и стоку и кућне љубимце. О олуји нећу ни да причам...пуно се изнервирам када мислим о томе  :anger:

Ne treba zaboraviti ... nikad... ali... proslo je... pustite sad to ... ne treba se ni prisecati stalno...

Ma treba se prisecati!!!! Kao i jasenovca!!! Da nam ne mogu reci da smo mi zlocinci...

Par puta je rekao neko .... samo nas nemoj ti braniti

Par puta je rekao neko .... samo nas nemoj ti braniti

Мислим да се на овом случају види сва монструозност и геноцидност Хрвата, по коме би им позавидели и припадници племена Хуту у Руанди. Још ако узмемо у обзир да је Михајло Зец био члан ХДЗ-а, "лојални Србин" у држави Хрватској, па су му се усташе овим чином "захвалиле" за лојалност, онда крвожедност усташа долази још више до изражаја, јер су спремни да затру и Србе који подржавају њихова злодела. Нека се на овом добро замисле домаће `усташе`, које би са "добрим" Хрватима да шире "братство и јединство". Нарочито је монструозан детаљ кад Заменик главног тужиоца испитује да ли су мерчепове усташе побиле породицу Зец "за време радног времена" или "у слободно време".

Ма вероватно су их све побили из чистог задовољства, из хобија, то им вероватно неће уписати у радну књижицу...  

-------------------------------------------------------------------------------------


Ubistvo troje Srba u Zagrebu bez epiloga

Hrvatska ne priznaje masakr porodice Zec

Okrutno ubistvo troje članova porodice Zec, oca Mihajla, majke Marije i 12-godišnje kćerke Aleksandre u Zagrebu, 7. decembra 1991. godine, najpoznatiji je slučaj (od mnogih) stradanja Srba u Zagrebu i drugim gradovima izvan područja ratnog delovanja Hrvatske vojske i policije. Za ovaj zločin nikada niko nije kažnjen. Zagrebačka „nekažnjena sramota“ iz 1991. godine ovih je dana, zahvaljujući političkoj odluci hrvatske vlade, ponovo uzbudila javnost.

Državno tužilaštvo odbilo je ponudu o nagodbi između države i preživelih članova porodice Zec, 23-godišnjeg Dušana i 20-godišnje Gordane, te njihove bake Bose (majke ubijenog Mihajla Zeca), koji žive u Banjaluci, da im se (bar) isplati odšteta za naneseni bol i patnje, u ukupnom iznosu od 2,16 miliona kuna (oko 290.000 evra).

Nagodbu hrvatskoj državi predložio je, u ime članova porodice Zec, zagrebački advokat Ante Nobilo, koji je prošle godine, kada je saznao da u Banjaluci žive Dušan i Gordana, mlađi brat i sestra ubijene Aleksandre, samoinicijativno otputovao tamo i ponudio im da će ih besplatno zastupati u „sporu“ sa hrvatskom državom. Zamenik glavnog državnog tužioca Jadranko Jug saopštio je da država ne prihvata nagodbu, jer u „slučaju Zec“ postoje neke „sporne činjenice“ koje treba „sudski razjasniti i utvrditi“. A za njega (i državu koju zastupa) ključna je „nerazjašnjena“ činjenica - jesu li Mihajla, Mariju i Aleksandru Zec pripadnici rezervnog sastava MUP-a („merčepovci“) ubili za vreme svog „radnog vremena“ i vezano „za službu“, ili u „slobodno vreme“, „izvan službe“!

Nesporna je, međutim, činjenica da su „merčepovci“ kolima MUP-a došli u kuću porodice Zec na zagrebačkoj Trešnjevki, da su oružjem MUP-a na kućnom pragu ubili Mihajla, a Mariju i Aleksandru odvezli na Sljeme i tamo ih ubili (maloj Aleksandri ispalili čak šest metaka u glavu). Činjenica je takođe da su te zločine, nakon hapšenja 20. decembra 1991. godine, priznali, opisali u detalje i čak pokazali mesto na Sljemenu gde su zatrpali leševe Marije i Aleksandre. Dežurni istražni sudija Jolanka Nemet saslušavala ih je u zagrebačkom Okružnom sudu desetak časova, a „decidirano su izjavili da ne žele advokata“. Ispitivanju je prisustvovao predstavnik Državnog tužilaštva, koji nije upozorio da saslušanju moraju prisustvovati i advokati osumnjičenih, a što je kasnije uzeto kao odlučujuća „proceduralna greška“ za obustavljanje procesa.

Naime, već je tada započela „igra“ i petoro osumnjičenih pripadnika „elitne Merčepove postrojbe“ MUP-a (Siniša Rimac, Igor Mikola, Munib Suljić, Nebojša Hodak i Snježana Živanović), sve „junaci“ i Pakračke poljane, pušteni su iz pritvora.

U Opštinskom sudu u Zagrebu u utorak je održano „pripremno ročište“ u slučaju tužbe preživelih članova porodice Zec protiv hrvatske države (pošto je odbijena nagodba). Advokatska kancelarija Ante Nobila, koja zastupa porodicu Zec, zatražila je da sud nabavi zapisnike sa saslušanja petoro „merčepovaca“ od 20. decembra 1991. godine (i tom su prilikom priznali zločine). Tom zahtevu sud je udovoljio.

Дан који је променио судбину 200.000 људи
Контрадикторни подаци говоре да је око 2.000 људи погинуло и нестало у вихору егзодуса српског становништва


 
Сцена у којој се живот неколико генерација пакује у гепек половног аутомобила или смешта у приколицу трактора, остаће вероватно фотографија сликана највећим болом у албуму успомена 200.000 људи које је „Олуја” на данашњи дан пре девет година одувала из Крајине. Они су постали кап у мору избеглица које је почетком деведесетих „преплавило” Србију и за дуги низ година изменило њен демографски пејсаж. Девет година након агресије хрватске војске на Крајину и 13 година од почетка ратних сукоба на тлу бивше Југославије, више од половине избеглица и даље живи у Србији – између 270.000 и 280.000 њих. И док актуелни комесар за избеглице Републике Србије Драгиша Дабетић најављује нови попис избеглица крајем године, хроничари историјског сећања подсећају да је акција „Олуја” почела офанзивом Хрватске војске и Хрватског вијећа обране на подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације и да је дан касније хрватска војска ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу. У овој акцији учествовало је 138.500 припадника хрватске војске, полиције и ХВО. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом босанских Срба у западној и северној Босни кренуле ка Србији. Према неким подацима у акцији хрватске војске „Олуја” нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло око 700 цивила. Документационо-информативни центар „Веритас” у својој евиденцији има имена 1.960 погинулих и несталих Срба – од чега 1.205 цивила, међу којима се налазе и 522 жене и 12 деце. Истражитељи Хашког трибунала су на книнском гробљу ексхумирали 301 тело српских цивила, жртава операције „Олуја”. У Хрватској је 5. август проглашен за државни празник који се слави као Дан домовинске захвалности, а од пре три године и као – Дан оружаних снага Хрватске. За злочине почињене током операције „Олуја” Хашки трибунал је 26. јула 2001. отпечатио оптужницу против пензионисаног хрватског генерала Анте Готовине, који је био командант операције „Олуја” и он се од тада налази у бекству. И подаци о броју повратника у Хрватску често су контрадикторни и међусобно „посвађани”. И док поводом деветогодишњице „Олује” републички комесар за избеглице Драгиша Дабетић изјављује да се у Хрватску до сада вратило око 50.000 људи и да је захтеве за обнову кућа поднело 17.500 Срба, Високи комесаријат за избеглице Уједињених нација оперише са податком од око 70.000 повратника. Хрватске власти истичу да се до сада вратило 130.000 особа које су напустиле Хрватску током рата. Директор „Веритаса” Саво Штрбац наводи да су највећа препрека повратку судски процеси који се у Хрватској воде за наводне ратне злочине, у којима је до сада процесуирано близу 5.000 лица, и то углавном Срба. Статистика, која бројкама слика судбину „људи без адресе” говори да у СЦГ живи више од 280.000 избеглих и прогнаних особа из Хрватске и БиХ, односно да се од првог пописа, који је био 1996. године, у земље порекла вратило око 120.000 људи, као и да се исти број њих определио за локалну интеграцију. Подаци такође говоре да се око 30.000 људи иселило у земље са благонаклоном имиграционом политиком – у Америку, Канаду, Аустралију, Норвешку и Нови Зеланд, као и да је око 110.000 избеглица узело држављанство СЦГ. С друге стране, званичници Комесаријата за избеглице већ неколико година истичу да је безбедност – предуслов свих услова за повратак избеглица у земље порекла, а за њом следи степен политичке промене, степен уништености региона у који се особа враћа, питање имовине и времена које су људи провели у избеглиштву, број људи који се вратио у то место и тек на крају – долази питање економије. Они такође напомињу да је питање повратка имовине Срба у Хрватској повезано с неколико различитих проблема, од којих је први неоспорно власништво. И као аргумент најчешће потежу податак да је само у Книнској крајини одузето 19.000 кућа, које су дате на привремено коришћење Хрватима избеглим из Босне – за 13.000 њих донете су пресуде да морају бити враћене власницима, док статус 6.000 кућа није решен. Тема која је и данас свеприсутна у званичним разговорима између званичног Београда и Загреба су и станарска права – само је у Загребу, подсећања ради, одузето 5.600 станова, а следећа тема су уништени објекти и куће – њих око 7.000, који су се налазили ван територије ратних дејстава, дакле у Карловцима, Новској, Далмацији, Корчули...