Ово су неки од података центра Веритас. Сви који имају неке додатне податке нека допуне ову тему да пробамо да на једном месту скупимо што више информација о Хрватским злочинима у последњем рату.


ГОСПИЋ - ОКТОБАР 1991.
Само у току једне ноћи 16/17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 15о Срба и одводе их у непознатом правцу, међу њима је било 48 жена. Од тог броја враћено је на српску страну 26 угљјенисаних тијела, међу којима је било и 9 жена. До данашњјег дана не зна се за судбину преосталих лица - једно је сигурно да нису међу живима. Под притиском свјетске јавности хрватске власти су ухапсиле и покренуле истрагу против Тихомира Орешковића, али су га касније под притиском хрватске војске која је тврдила да је управо он омогућио да се Госпић "очисти" од четничких банди, ослободиле.

 
ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА - МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ
У периоду од 11. октобра 1991. године до 29. марта 1992. године припадници хрватских оружаних снага убили су око 2.500 цивила српске националности на подручју Западне Славоније. Масовне ликвидације вршене се у Марином Селу и Пакрачкој Пољани. Овај злочин починила је војна полиција ЗНГ РХ, а непосредно одговорне старјешине за овај злочин су Ширац Дамир, командир логора и старјешина јединице војне полиције ЗНГ РХ, а "Рибарска колиба" у Марином Селу, и Томислав Мерчеп, командир јединице за посебне намјене МУП-а РХ.

ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА-РАДИОАКТИВНИ ОТПАД "Веритас" посједује документе који пружају довољно података за основану сумњу да је подручје Западне Славоније (Псуњ и Папук) постало складиште за радиоактивно смеће са подручја Западне Европе. Комисија Савјета безбједности УН за утврђивање ратних злочина на подручју бивше СФРЈ, почетком новембра 1993. године вршила је дубинско снимање из авиона овог терена, али до данас није јавно објавила резултате.
 

МИЉЕВАЧКИ ПЛАТО
- Прва агресија (21. 06. 1992.) РХ на РСК, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК;

- 40 убијених и измасакрираних милиционера РСК;

- Заробљени милиционери под претнјом смрти маса-крирали су убијене милиционере и бацали их у јаме које су Хрвати затим напунили смећем. Два мјесеца након масакра снаге УНПРОФОР-а омогућиле су вађење тијела српских милиционера и предају српској страни. Колико су тијела била измасакрирана најбоље илуструје то што патолози нису могли саставити ни једно тијело.


РАВНИ КОТАРИ
- Друга агресија (22.01.1993.) РХ на РСК, откада је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а;

- У овој агресији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 326 војника и цивила. У збјеговима је умрло 165 цивила, као директна послједица агресије је укупан број страдалих 491.

- Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена.

 
МИРЛОВИЋ ПОЉЕ
Дана 06. 09. 1993. године у заштићено подручје, у село Мирловић Поље, општина Дрниш, упала је усташка диверзантска група и на најсвирепији начин убила 7 старих и немоћних лица (5 жена и 2 мушкарца), од чега је 3 за живота убачено у ватру.

 
МЕДАЧКИ ЏЕП
-Трећа агресија (09. 09.1993.) РХ на РСК, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а;

-Убијено је 72 људи, међу њима највише стараца и жена. Још недостаје 14 лица искључиво старија годишта, а све процјене говоре да су и они убијени;

-У овој агресији хрватске војске на српски територију иијe било рањених; - Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом;

- 10 српских војника (међу њима и 2 лица старости по 65 gодина) је заробљено и хрватски судови су их осудили на максималне затворске казне-злочинци су жртве прогласили кривцима.

 
ЗАРОБЉЕНИЦИ
-Више хиљада Срба (војника и цивила) прошло је легалне и илегалне логоре и казамате у Републици Хрватској. Овај досије садржи потресне изјаве оних који су имали срећу да преживе;

-Специјалитет хрватске војске биле су киднаповања цивила, посебно жена из пограничних крајева.

 
ПОГИНУЛИ ВОЈНИЦИ (90-94)
-У рату 1990-1994. бранећи РСК погинуло је најмање 2.700 униформисаних лица (припадника ЈНА, ТО, милиције и СВК);

 -документи "Веритаса" указују даје већина од наведеног броја убијана на најбруталније начине или да су тијела убијених накнадно масакрирана.

 
ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ (само 90-94)
-У рату 1990-1994. на подручју РХ и РСК убијено је најмање 4.000 цивила српске националности;

-Највише цивила је убијено на подручјима која се налазе под коитролом РХ;

-"Веритас" је до сада обрадио око 2.000 ових убистава.

 
ИЗБЈЕГЛИЦЕ (само 90-94)
-Од доласка ХДЗ-а и генерала Туђмана на власт у Републици Хрватској, из РХ избјегло је најманје 300.000 Срба. Од тога на подручју РСК налази се око 120.000, а остали се налазе разасути по српским земљама и свијету.

 
ОШТЕЋЕНА И УНИШТЕНА ИМОВИНА (само 90-94)
- На подручју Републике Хрватске порушено је најманје 10.000 кућа чији су власници били Срби (овај податак изнио је приликом посјете Книну амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт);

-Имовину која није уништена узела је држава или појединци без икакве накнаде.


ОЛУЈА
У хрватској акцији "Олуја", када је нападнута заштићена зона Крајина (сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија), убијено је, према евиденцији Документационо-информационог центра "Веритас", 2.960 људи, од чега 1.205 цивила, међу којима 522 жене и 12 дјеце, а око 200.000 људи је протјерано.

ЗЛОЧИНИ ХРВАТА У ВУКОВАРУ
http://www.balkan-archive.org.yu/politics/war_crimes/vukovar/


ФОТОГРАФИЈЕ УБИЈЕНИХ СРПСКИХ ЦИВИЛА
УПОЗОРЕЊЕ, ко има слаб стомак боље да не гледа ове слике.
http://www.veritas.org.yu/Publikacije/Maslenica/Tekstovi/Foto/1.htm

uzas , tuga , sramota ....

Ја сам поријеклом из Крајине и знам да то што су урадили у Медачком Џепу је био ужас. Чуо сам од људи који су прошли кроз Медачки Џеп да су Хравати побили све, чак и стоку и кућне љубимце. О олуји нећу ни да причам...пуно се изнервирам када мислим о томе  :anger:

Ne treba zaboraviti ... nikad... ali... proslo je... pustite sad to ... ne treba se ni prisecati stalno...

Ma treba se prisecati!!!! Kao i jasenovca!!! Da nam ne mogu reci da smo mi zlocinci...

Par puta je rekao neko .... samo nas nemoj ti braniti

Par puta je rekao neko .... samo nas nemoj ti braniti

Мислим да се на овом случају види сва монструозност и геноцидност Хрвата, по коме би им позавидели и припадници племена Хуту у Руанди. Још ако узмемо у обзир да је Михајло Зец био члан ХДЗ-а, "лојални Србин" у држави Хрватској, па су му се усташе овим чином "захвалиле" за лојалност, онда крвожедност усташа долази још више до изражаја, јер су спремни да затру и Србе који подржавају њихова злодела. Нека се на овом добро замисле домаће `усташе`, које би са "добрим" Хрватима да шире "братство и јединство". Нарочито је монструозан детаљ кад Заменик главног тужиоца испитује да ли су мерчепове усташе побиле породицу Зец "за време радног времена" или "у слободно време".

Ма вероватно су их све побили из чистог задовољства, из хобија, то им вероватно неће уписати у радну књижицу...  

-------------------------------------------------------------------------------------


Ubistvo troje Srba u Zagrebu bez epiloga

Hrvatska ne priznaje masakr porodice Zec

Okrutno ubistvo troje članova porodice Zec, oca Mihajla, majke Marije i 12-godišnje kćerke Aleksandre u Zagrebu, 7. decembra 1991. godine, najpoznatiji je slučaj (od mnogih) stradanja Srba u Zagrebu i drugim gradovima izvan područja ratnog delovanja Hrvatske vojske i policije. Za ovaj zločin nikada niko nije kažnjen. Zagrebačka „nekažnjena sramota“ iz 1991. godine ovih je dana, zahvaljujući političkoj odluci hrvatske vlade, ponovo uzbudila javnost.

Državno tužilaštvo odbilo je ponudu o nagodbi između države i preživelih članova porodice Zec, 23-godišnjeg Dušana i 20-godišnje Gordane, te njihove bake Bose (majke ubijenog Mihajla Zeca), koji žive u Banjaluci, da im se (bar) isplati odšteta za naneseni bol i patnje, u ukupnom iznosu od 2,16 miliona kuna (oko 290.000 evra).

Nagodbu hrvatskoj državi predložio je, u ime članova porodice Zec, zagrebački advokat Ante Nobilo, koji je prošle godine, kada je saznao da u Banjaluci žive Dušan i Gordana, mlađi brat i sestra ubijene Aleksandre, samoinicijativno otputovao tamo i ponudio im da će ih besplatno zastupati u „sporu“ sa hrvatskom državom. Zamenik glavnog državnog tužioca Jadranko Jug saopštio je da država ne prihvata nagodbu, jer u „slučaju Zec“ postoje neke „sporne činjenice“ koje treba „sudski razjasniti i utvrditi“. A za njega (i državu koju zastupa) ključna je „nerazjašnjena“ činjenica - jesu li Mihajla, Mariju i Aleksandru Zec pripadnici rezervnog sastava MUP-a („merčepovci“) ubili za vreme svog „radnog vremena“ i vezano „za službu“, ili u „slobodno vreme“, „izvan službe“!

Nesporna je, međutim, činjenica da su „merčepovci“ kolima MUP-a došli u kuću porodice Zec na zagrebačkoj Trešnjevki, da su oružjem MUP-a na kućnom pragu ubili Mihajla, a Mariju i Aleksandru odvezli na Sljeme i tamo ih ubili (maloj Aleksandri ispalili čak šest metaka u glavu). Činjenica je takođe da su te zločine, nakon hapšenja 20. decembra 1991. godine, priznali, opisali u detalje i čak pokazali mesto na Sljemenu gde su zatrpali leševe Marije i Aleksandre. Dežurni istražni sudija Jolanka Nemet saslušavala ih je u zagrebačkom Okružnom sudu desetak časova, a „decidirano su izjavili da ne žele advokata“. Ispitivanju je prisustvovao predstavnik Državnog tužilaštva, koji nije upozorio da saslušanju moraju prisustvovati i advokati osumnjičenih, a što je kasnije uzeto kao odlučujuća „proceduralna greška“ za obustavljanje procesa.

Naime, već je tada započela „igra“ i petoro osumnjičenih pripadnika „elitne Merčepove postrojbe“ MUP-a (Siniša Rimac, Igor Mikola, Munib Suljić, Nebojša Hodak i Snježana Živanović), sve „junaci“ i Pakračke poljane, pušteni su iz pritvora.

U Opštinskom sudu u Zagrebu u utorak je održano „pripremno ročište“ u slučaju tužbe preživelih članova porodice Zec protiv hrvatske države (pošto je odbijena nagodba). Advokatska kancelarija Ante Nobila, koja zastupa porodicu Zec, zatražila je da sud nabavi zapisnike sa saslušanja petoro „merčepovaca“ od 20. decembra 1991. godine (i tom su prilikom priznali zločine). Tom zahtevu sud je udovoljio.

Дан који је променио судбину 200.000 људи
Контрадикторни подаци говоре да је око 2.000 људи погинуло и нестало у вихору егзодуса српског становништва


 
Сцена у којој се живот неколико генерација пакује у гепек половног аутомобила или смешта у приколицу трактора, остаће вероватно фотографија сликана највећим болом у албуму успомена 200.000 људи које је „Олуја” на данашњи дан пре девет година одувала из Крајине. Они су постали кап у мору избеглица које је почетком деведесетих „преплавило” Србију и за дуги низ година изменило њен демографски пејсаж. Девет година након агресије хрватске војске на Крајину и 13 година од почетка ратних сукоба на тлу бивше Југославије, више од половине избеглица и даље живи у Србији – између 270.000 и 280.000 њих. И док актуелни комесар за избеглице Републике Србије Драгиша Дабетић најављује нови попис избеглица крајем године, хроничари историјског сећања подсећају да је акција „Олуја” почела офанзивом Хрватске војске и Хрватског вијећа обране на подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације и да је дан касније хрватска војска ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу. У овој акцији учествовало је 138.500 припадника хрватске војске, полиције и ХВО. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом босанских Срба у западној и северној Босни кренуле ка Србији. Према неким подацима у акцији хрватске војске „Олуја” нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло око 700 цивила. Документационо-информативни центар „Веритас” у својој евиденцији има имена 1.960 погинулих и несталих Срба – од чега 1.205 цивила, међу којима се налазе и 522 жене и 12 деце. Истражитељи Хашког трибунала су на книнском гробљу ексхумирали 301 тело српских цивила, жртава операције „Олуја”. У Хрватској је 5. август проглашен за државни празник који се слави као Дан домовинске захвалности, а од пре три године и као – Дан оружаних снага Хрватске. За злочине почињене током операције „Олуја” Хашки трибунал је 26. јула 2001. отпечатио оптужницу против пензионисаног хрватског генерала Анте Готовине, који је био командант операције „Олуја” и он се од тада налази у бекству. И подаци о броју повратника у Хрватску често су контрадикторни и међусобно „посвађани”. И док поводом деветогодишњице „Олује” републички комесар за избеглице Драгиша Дабетић изјављује да се у Хрватску до сада вратило око 50.000 људи и да је захтеве за обнову кућа поднело 17.500 Срба, Високи комесаријат за избеглице Уједињених нација оперише са податком од око 70.000 повратника. Хрватске власти истичу да се до сада вратило 130.000 особа које су напустиле Хрватску током рата. Директор „Веритаса” Саво Штрбац наводи да су највећа препрека повратку судски процеси који се у Хрватској воде за наводне ратне злочине, у којима је до сада процесуирано близу 5.000 лица, и то углавном Срба. Статистика, која бројкама слика судбину „људи без адресе” говори да у СЦГ живи више од 280.000 избеглих и прогнаних особа из Хрватске и БиХ, односно да се од првог пописа, који је био 1996. године, у земље порекла вратило око 120.000 људи, као и да се исти број њих определио за локалну интеграцију. Подаци такође говоре да се око 30.000 људи иселило у земље са благонаклоном имиграционом политиком – у Америку, Канаду, Аустралију, Норвешку и Нови Зеланд, као и да је око 110.000 избеглица узело држављанство СЦГ. С друге стране, званичници Комесаријата за избеглице већ неколико година истичу да је безбедност – предуслов свих услова за повратак избеглица у земље порекла, а за њом следи степен политичке промене, степен уништености региона у који се особа враћа, питање имовине и времена које су људи провели у избеглиштву, број људи који се вратио у то место и тек на крају – долази питање економије. Они такође напомињу да је питање повратка имовине Срба у Хрватској повезано с неколико различитих проблема, од којих је први неоспорно власништво. И као аргумент најчешће потежу податак да је само у Книнској крајини одузето 19.000 кућа, које су дате на привремено коришћење Хрватима избеглим из Босне – за 13.000 њих донете су пресуде да морају бити враћене власницима, док статус 6.000 кућа није решен. Тема која је и данас свеприсутна у званичним разговорима између званичног Београда и Загреба су и станарска права – само је у Загребу, подсећања ради, одузето 5.600 станова, а следећа тема су уништени објекти и куће – њих око 7.000, који су се налазили ван територије ратних дејстава, дакле у Карловцима, Новској, Далмацији, Корчули...

Krv razoruzanih boraca i neduznih civila je tekla ulicama... dok su se 'nesmetano" kretali prema RS.
Ako ste humanisti, nemojte to zaboraviti!!!

Ni oprostiti nit zaboraviti, mater im je*** ustasku...

БЉЕСАК
Првог маја 1995. године хрватске војно-полицијске снаге извршиле су напад на Западну Славонију у такозваној акцији „Бљесак". У том нападу убијено је 283 Срба, међу којима 57 жена и деветоро деце, заробљено је око 1.450, а избегло око 80 хиљада Срба са тог подручја. Пре девет година, 1. маја, хрватске оружане снаге напале су српску област Западна Славонија, која је тада била у саставу некадашње Републике Српске Крајине и под заштитом снага Уједињених нација. Мировне снаге повукле су се у своје базе, из којих су мирно посматрале страдање људи, за чију заштиту су биле задужене. Хрвати су сахранили 168 српских лешева под ознаком Н. Н., а остали ни до данас нису пронађени. Српски цивилни збег до преласка моста на Сави у Градишци био је под непрекидном ватром хрватских авионских бомби, маљутки из хеликоптера и артиљерије.
Већина од 80 хиљада Срба, који су живели на том подручју, напустило је своја огњишта и избјегло у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР, до данас вратио незнатан број, углавном старијих људи. Ни девет година касније, нико из хрватског војног и политичког руководства није одговарао за злочине почињене над Србима у акцији „Бљесак".

Вуковићи

Три брата Вуковића - Славко, Милутин и Ранко, крајем шездесетих година из родног Костића у општини Кнежево (бивши Скендер Вакуф), у потрази за бољим животом, доселише се у плодну Славонију. Са Славком је дошла супруга Божица и син Мире. Настанише се у селу Машићи у општини Нова Градишка, гдје им се ускоро роди и син Зоран (1970). Славкова браћа Милутин и Ранко се населише у сусједно село Медари. Милутин се ту и оженио са Цвијетом са којом изроди три кћерке: Мирјану (1976), Радмилу (1978) и Драгану (1987). Ранко се такође оженио. Анђелија му је родила двоје дјеце: Горана (1985) и Гордану (1987).

Онда је дошао рат. Новоуспостављена хрватска власт почела је да прогања Србе у српском селу Машићи. Тако Славкова породица половином августа деведесетпрве бјежи из Машића и одлази у стари завичај у Кнежево. У Западну Славони|у се поново враћају у јуну деведесетдруге и настањују у Окучанима, који су постали центар српске области Западна Славонија. Село Машићи остало је ван граница Српске Крајине.

И у Медарима је већ у јуну деведесет прве успостављена нова хрватска власт. Милутин је остао у селу, а породицу је упутио на српску страну. Ранко је са својом породицом напустио Медаре одмах по успостављању хрватске власти. Шестог октобра деведесет прве Срби су се вратили у запанди дио Медара у којем су се налазиле куће Вуковића, па су се након тога у село вратили и Милутинова супруга и дјеца, те Ранко са својом породицом. Друга половина села остала је и даље на хрватској страни.

Мушки чланови породице Вуковића били су ангажовани у војсци и милицији Крајине. Милутинове старије кћерке, Мирјана и Радмила, послије завршене основне школе, одлазе да уче средњу школу у Босанску Градишку.

Све у свему, Вуковићи су ратне године провели у за те прилике, нормалном животу. Тако је било до првог маја деведесет пете када је хрватска војска и полиција извела „војно-редарствену акцију" на српску Западну Славонију. Та акција, названа „Бљесак", завила је у таму многобројну породицу Вуковића.

Податке о породици Вуковић испричао ми је тридесеттрогодишњи Мире, старији син Славка Вуковића, у просторијама „Веритаса", крајем марта деведесет седме. Дошао је из Дубрава код Градишке, гдје сада живи са својим родитељима, супругом и двоје дјеце, да погледа документацију коју је хрватска страна доставила српској страни о страдалим Србима из Западне Славоније у акцији „Бљесак".

На списку идентификованих-погинулих нашао је имена стрица Ранка, стрине Анђелије и њихове дјеце Горана и Гордане, те стрица Милутина. Сви су покопани на мјесном гробљу у Окучанима. Међу протоколима о погинулим а неидентификованима, на основу фотографије, препознао је брата Зорана. Стрину Цвијету и њену осмогодишњу кћерку Драгану није нашао ни на списку идентификованих, ни међу протоколима неидентификованих.

Сусрет са фотографијом мртвог брата, без обзира што је већ раније чуо да је погинуо, био је болан. Сузе над сликом значиле су и крај надањима да је Зоран можда ипак жив.

Из Мирових уста, након подужег ћутања, потекла је бујица. Тога дана, прича, првога маја, био је на положају у Горњим Рогољима. Пошто веза са претпостављеном командом није функционисала, трагајући за инструкцијама, био је у Окучанима, па у Старој Градишци. Мјењао се и положај његове јединице, па су се на крају почели повлачити према ријеци Сави. Њега је нешто вукло поново у Окучане.

Наилази на групу крајишких милиционара, пристиглих у Окучане од села Пакленица, након жестоког сукоба са усташама. Причају о губицима. Имали су погинулих, рањених и заробљених. Дознаје да је са њима био и његов брат Зоран и да је тешко рањен. А рањеници су, чује, довезени у Дом здравља у Окучанима. Жури да пронађе брата.

- На вратима Дома здравља наилазим на меди-цинску сестру Радмилу која ми говори да у том дому нема ни мртвих ни рањенх и да рањенике одвозе преко Саве у Градишку. Испред станице милиције видим Зоранова кола, узимам их и крећем према Грвдишци. Тада је могло бити око 22 часа. Са мном је и мој шурјак. Јурим максималном брзином, престжем колону разних возила. По колони цивила се пуца са свих страна. Чује се и артиљеријска и пушчана паљба и звук авиона. Пада и киша. Мртвих на све стране: на тракторима, у возилима, на цести и поред цесте. Журим, не толико из страха за властити живот, колико због бриге за рањеног брата. Надам се да ћу га затећи жива и да му могу помоћи. Заустављам се тек пред градишком болницом. Сестра на пријавници говори ми да међу пристиглим рањеницима нема Зорана Вуковића. Не вјерујем јој и улазим међу рањенике. Нема Зорана. Улазим у мртвачницу. Загледам мртве. Шесторо их је. Ни међу њима нема Зорана. Чујем да су неки рањеници пребачени за Бања Ауку. Сједам у кола и јурим према том граду. Нема га у пријавној евиденцији. Нема га ни међу рањеницима. Нема га ни међу мртвима. Неко говори да су тешки рањеници пребачени у Београд на Војно-медицинску академију. Зовем рођаке у Београду. Провјеравају и јављају да га ни тамо нема.

Мире застаје. Ријечи осушиле сузе. Пали цигарету, па, загледан у фотографију мртвог брата, наставља:

-Неизвјесност о судбини мога Зорана трајала је до Ђурђевдана. Тада ми је један младић из Горњег Рајића испричао да је Зоран вјероватно погинуо приликом упада у усташку засједу и да је војним санитетом мртав довезен у Дом здравља у Окучане. Неколико дана касније пронашао сам и возача санитетских кола по презимену Шврака, који ми је испричао да је до Дома здравља у Окучанима довезао пет-шест рањеника и једног погинулог. Опис тог погинулог одговарао је мом брату Зорану. Без обзира на такве приче, потајно сам се надао да је Зоран преживио и да се налази у некој болници или у затвору. На моју велику жалост ова фотографија показује да ми је нада била узалудна.

Затим је, гледајући у списак идентификованих погинулих у акцији „Бљесак", наставио казивање трагичне историје породице Вуковића:

- Половином јуна деведесет пете, послије њихова изласка из затвора, сусрео сам се са Неђом Кнежевићем и Буинцем, чијег имена се сада не могу да сјетим (обојица су из Медара и били су заробљени). Они су ми испричали причу, коју су чули у звтвору од Јована из Медара (по пуштању из затвора вратио се у Медаре), о страдању мојих стричева и њихових породица. Усташе су, по тој причи, другога маја преживјеле цивиле, међу којима је био и Јован, тјерале пјешице за Нову Градишку. Пролазећи кроз Медаре, Јован је у јарку поред пута испред куће Вуковића видио тијело стрине Анђелије и мале Гордане. Гордана је била заклана, а стрини Анђелији је једна нога била одсјечена. Тијела стрица Ранка и малог Горана лежала су насред њихова дворишта. Тијело стрица Милутина лежало је на капији његовог дворишта, а у њему је видио и тијело жене и дјетета. По том закључујем да су то била тијела стрине Цвијете и њене кћерке Драгане. Није ми само јасно зашто њихових имена нема на хрватском списку идентификованих са осталим Вуковићима. Нисам их видио ни на фотографијама у протоколима. Јован је причао да је, пролазећи кроз Медаре, видио и доста других лешева. Колико је мени познато у Медарима је тога црног маја деведесет пете убијено 36 мјештана.

Кћерке стрица Милутина, Радмила и Мирјана у вријеме,, Бљеска" становале су у Градишци, гдје су похађале средњу школу. Само дан прије посјетиле су их мајка Цвијета и сестрица Драгана. Ех, да су остале барем још један дан, можда би и оне данас биле живе. Мирјана и Радмила и данас као сирочићи живе у селу Лисковцу код Градишке.

Мире (Боже, помислих, колико ово име одудара од догађаја о којем разговарамо) је потписао записник о идентификацији брата Зорана. У том записнику

је навео да Зоранове посмртне остатке жели да пренесе у Републику Српску. Исто то жели да учини и са тијелима стричева и њихових породица. Сахраниће их у породичну гробницу и подићи ће им надгробни споменик. Тако ће истовремено моћи да их посјећује и пали им свијеће.

А онда му се оте дубоки уздах и сјетним гласом, на граници плача, прозбори:

- Ех, да сам га макар мртва извезао из Окучана, а могао сам да ми је медицинска сестра Радмила истину рекла.

***

У извјештају Одсјека за политичка и хуманитарна питања УНЦРО-а од 27. септембра 1995. године под називом „Кретање становништва у селима окучанске регије", записано је: Медари - јануар/95; Срба 241, Хрвата 18; јули/95: Срба 17, Хрвата 15; септембар/95: Срба 17, Хрвата 50.

П.С.

Седмог априла 1997. године у„ Веритас" је стигла сљедећа информација: у село Смртићи у кућу Стоје и Милорада Стокућа уселио се Хрват од Бања Луке. У дворишту испред куће налази се бунар. Хрват је прије неки дан, пумпајући воду из бунара нашао пет тијела. Претпоставља се да су међу њима и тијела Цвијете Вуковић и њене кћерке Драгане.

Београд, 21. априла, 1997

Дванаеста годишњица усташког злочина у Равним Котарима

Хрватске оружане снаге извршиле су 22.1. пре 12 година агресију на подручје Равних Котара, у Републици Српској Крајини, и тада убиле 326 српских цивила и војника Српске војске Крајине, осам лица се још води као нестало, док је у збеговима умрло 165 цивила.

Шеф Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац изјавио је агенцији Срна да је у акцији 22. јануара 1993. године уништена и спаљена српска имовина и православне светиње на том подручју.

„Највише су страдала српска села Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, док су Срби из етнички мешовитих села Мурвица, Трно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински прогнани или убијени, као и они из горепоменутих села“, прецизирао је Штрбац. Према његовим речима, хрватске оружане снаге извршиле су етничко чишћење Срба на том подручју, када је протерано више од 10.500 Срба.

Истог дана, на превоју Мали Алан на Велебиту, у близини осматрачнице Унпрофора, из заседе су убијена и масакрирана 22 припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца.