Pomozi Bog, dobri ljudi.

Ovo je odlomak iz moje knjige gde sam opisao moje životno
iskustvo. Tu knjigu sam napisao jer sam svoja iskustva želeo podeliti sa svim ljudima koji traže Boga i istinu. U knjigu sam ubacio kompletno objašnjenje
Biblije i proročanstava ali sa stanovišta Adventista. Međutim kada sam odštampao knjigu, postavio na sajt i dao Adventistima da je čitaju, počelo je
ismevanje i neverovanje. Tada sam počeo prvi put da sumnjam u njihovu duhovnost i istinu. I Gospod mi je Hvala Bogu otvorio oči i izvuko me iz prelasti.


Moja priča počinje u bolnici oktobra 2003. godine, gde sam se zatekao zbog jakih bolova u leđima koji su me mučili već duže vreme.
Ležao sam na bolničkom krevetu i razmišljao koliko sam neozbiljno shvatio svoju bolest, od koje sam patio od svoje 16. godine. Večita jurnjava za novcem me je zaokupila, jer sam po svaku cenu želeo da zaradim dovoljno novca da bih mogao da završim započetu kuću. Pošto sam jedini u porodici radio, a moja plata nije bila dovoljna, radio sam i pored posla, zanemarujući svoje sve gore zdravlje. Moja žena se bavila domaćinstvom i vaspitanjem naše dvoje dece. Nakon 11 godina braka, napokon smo imali našu kuću, ali je trebalo još puno uložiti u nju, jer je bila u dosta lošem stanju i trebalo ju je adaptirati.
Nismo bili vaspitani u religioznom duhu, zato što smo rođeni u vreme socijalizma, ali su nas roditelji ipak krstili, kao i mi našu decu. To je više bilo iz nekog običaja, nego iz prave vere. Ja sam bio kršten u pravoslavnoj crkvi, a žena u katoličkoj. Kada sam se oženio, nisam tražio od žene da promeni veru, jer mi to nije smetalo. Nikada nisam vrednost čoveka gledao prema izgledu, boji kože, naciji i veroispovesti, već po karakteru.
Nismo bili vernici, ali smo se držali običaja i poštovali tuđe, kao što je većina radila, nikada ne ulazeći dublje u istoriju i nastanak tih običaja.
Uvek sam znao da postoji neko savršeno biće, koje je moralo da stvori sve ovo oko nas i da upravlja svime, ali nisam mogao to da objasnim.
Dok sam ležao i razmišljao, upadao sam u sve veću depresiju. Znao sam da, ako se ne vratim na noge, moja porodica ostaje bez prihoda. Na nesreću, to me je još više guralo u depresiju. Dijagnoza discus hernia i gubitak kontrole mokrenja su me dotukle. Za dve nedelje sam smršao sedam kilograma. Pokušali su da me vrate na noge terapijom kortikosteroidima, ali bez uspeha. Operacija je bila neophodna. Dr Goran Bićanin, neurohirurg, opisao mi je stanje u kojem se nalazila moja kičma bez ulepšavanja. Imao sam hernije na četiri diskusa. Jedan od njih se raspao i komadići hrskavice su upali u spinalni kanal. Drugi je ušao u kičmenu moždinu 60%, a svi su pritiskali nerve leve noge. Doktor je rekao da će moći da operiše samo dva diska, da ne bi poremetio stabilnost kičme, i da će se truditi da otkloni one delove, koji najviše naležu na kičmenu moždinu. Operacija je bila dosta rizična, ali sam imao poverenje u doktora i znao sam da mi je to jedina šansa da se vratim u normalan život.
Sa odeljenja neurologije su me odneli na odeljenje neurohirurgije. Tamo sam morao ležati još dva dana. Vreme mi je izuzetno sporo prolazilo i to veče pre operacije prvi put sam počeo otvoreno da molim Boga za pomoć. «Molim te, Bože, daj mi snage da prevaziđem sve zle slutnje, koje mi nadolaze u mislima. Molim te, Bože, postaraj se da operacija uspe, da se vratim na noge. Znam da sam kriv za svoje stanje, ali molim te, daj mi snage da izdržim.»
Ujutro, 17. oktobra 2003. godine, posle vizite odneli su me do operacione sale, obrijali mi leđa i stavili me na pokretni krevet. Dali su mi inekciju za smirenje i ostavili me da čekam sa još dva pacijenta. Tada je došao Dr Bićanin, stao pored mene i upitao me: «Da li se bojiš?»
«Ne bojim se», nesigurno sam mu odgovorio, mada sam bio siguran da je pročitao strah u mojim očima. Odgurali su me u operacionu salu, stavili mi masku na lice i posle toga sam utonuo u mrak.
Probudio sam se u šok-sobi. Sve me je bolelo. Prvo sam počeo da mrdam prstima. Sa smeškom na licu mi je prišla sestrica i rekla da mi je dala inekciju protiv bolova i da će uskoro početi da deluje. Tada je došla moja rođena sestra Izabela, inače medicinski radnik, i uhvatila me za ruku. Bilo mi je lakše. Osetio sam pozitivnu energiju kojom je zračila. Tešila me je i rekla da je operacija uspela i da će sve biti dobro. Medicinska sestra ju je zamolila da me ne zamara dugo, pa je ubrzo otišla. Ljubazne sestrice koje su radile u šok-sobi stalno su obilazile i mene i ostale pacijente, merile nam puls, temperaturu i menjale infuziju. Bio sam iscrpljen, ali nisam mogao nikako da zaspem.
Sledećeg dana su me prebacili iz šok-sobe na odeljenje. Tamo me je već čekala moja žena, koja mi je sve ovo vreme bila velika podrška i uteha u teškim trenucima i koja je imala puno razumevanja za sve što mi se događalo i kroz šta sam prolazio sve ovo vreme. Zamolio sam je da svima kaže da mi ne dolaze u posetu, jer sam još uvek bio slab i nisam bio u stanju da dugo pričam. Prošao je i drugi dan od operacije. Bio sam veoma umoran, jer nikako nisam mogao da zaspem. Kada je pala noć, dežurna sestrica me je pitala da li želim da dobijem nešto za spavanje. Popio sam tabletu, ali ni to mi nije mnogo pomoglo. Prošla je i ponoć. Ležao sam na leđima i gledao u plafon, razmišljajući o svemu. U sobi je bilo mirno, oba pacijenta koja su ležala pored mene su već uveliko spavala. Jedino su se kroz malo otvorena vrata povremeno čuli koraci dežurnih sestara.
Ne znam koliko je tačno bilo sati. Čudan osećaj mi je prostrujao kroz celo telo. Odjednom sam se osetio veoma lakim i slobodnim. Ležao sam na krevetu, a oko mene su bili ljudi sa plavičastim oreolima oko celog svog tela. Iz tela mi je izlazila plavičasta svetlost sa kojom sam bio povezan. Tada sam shvatio da gledam sebe sa visine. Počeo sam polako da se udaljavam od svog tela, koje je ostalo mirno da leži. Prošao sam kroz zid i ugledao druge ljude koji su isto bili obavijeni plavičastom svetlošću, a neki su bili drugih nijansi. Većina je bila plave boje. Bio sam zbunjen i uplašen, jer nisam znao šta mi se događa. Prolazio sam kroz zidove i polako počeo da se dižem u visinu. Odjednom sam poleteo velikom brzinom i našao se iznad naše planete. Sa te visine je bilo divno gledati Zemlju koja je sva sijala u svom plavičastom sjaju. Tada sam usporio i počeo da se krećem prema jednoj skupini plavičastih lopti sferičnog oblika, koje su se skupljale oko nečega što ja nisam mogao jasno da vidim. Shvatio sam da sam i ja istog takvog oblika i da se svi krećemo u istom pravcu. Svi kao da smo znali gde treba da stanemo. Stajali smo u savršenom redu. Bilo nas je na stotine. Tada sam ugledao ispred sebe siluetu koju nisam mogao jasno da vidim, jer je zračila neopisivo jarkom belom svetlošću. Odjednom sam osetio neopisivu ljubav, dobrotu i sreću. Osećanja koja su strujala kroz mene jednostavno ne mogu opisati. Osetio sam se slobodnim, ispunjenim, čistim i jednostavno sam želeo da odem u zagrljaj te jarke svetlosti, koja nas je sve izuzetno privlačila i pozivala nas putem misli da krenemo ka njoj. Kao nevina deca koja trče svojoj majci, tako smo i mi svi jurili da što pre stignemo do svetlosti, srećni i ispunjeni čistom ljubavlju, zaboravljajući na sve što se dešava oko nas.
Tada kao da se nešto prekinulo. Ugledao sam bljesak i osetio strašan bol duž čitavog kičmenog stuba. Otvorio sam oči i shvatio da ležim na krevetu u bolničkoj sobi. Osećao sam strašan pritisak u glavi. Pukli su mi kapilari u nosu. Srce mi je tuklo kao da će mi iskočiti iz grudi. Teško sam disao. Pokušao sam da dozovem sestricu, ali uzalud, jednostavno nisam imao snage da viknem. Krajnjim naporom sam dohvatio mobilni telefon koji mi je stajao na krevetu. Dva puta sam pritisnuo zeleno dugme, znajući da ću dobiti kućni broj. «Halo, ko je to?» -začuo se uplašeni glas moje žene. Uspeo sam nekako da prošapćem: «Zovi doktora Bićanina, jako mi je loše, on će znati šta da radi.» U tom trenutku je u sobu ušla dežurna sestra i kada je videla u kakvom sam stanju, odmah je zvala dežurnog lekara. Uradili su mi EKG, izmerili pritisak i temperaturu. Ali nakon pregleda sve je bilo u redu. Sve se stabilizovalo u momentu. Doktor se zagledao u mene i upitao me šta osećam i da li mi se ovo i ranije dešavalo. Rekao sam mu da sam osetio jak bol duž kičme i da mi se ovo nikada ranije nije dešavalo. Sa smeškom mi je rekao da je ovo bio samo šok, okrenuo se i otišao. Sestrici je rekao da mi da lek za smirenje, ali sam ja rekao da mi ne treba, pa mi ga nije dala. Osećao sam se strašno iscrpljeno. Posle tih divnih osećanja koje sam imao i bez imalo bola, odjednom sam se našao u svom bolnom telu. Imao sam osećaj kao da me je neko bacio nazad u moje telo. Sve vreme me je mučila misao o tome šta mi se desilo, šta je uzrok svemu tome, zbog čega sam bio tamo i zašto sam se vratio nazad. Da li je moguće da je sve to bio samo san ili je to ipak bila stvarnost?
U leđima sam osećao čudne vibracije, kao da mi se duž kičme nalaze hiljade malih iglica koje vibriraju. Bio sam zbunjen i nisam znao da li treba doktoru da kažem šta osećam. Svanulo je jutro, a vibracije se nisu smanjile. Odjednom je ispred mene, iz ničega, počela da se materijalizuje trodimenzionalna slika divne žene koja drži svoje dete u naručju. Mogao sam da osetim ljubav prema detetu, kojom je ta žena zračila. Crte lica i oči su joj zračile nežnošću. Slika se polako počela približavati i kada je došla 20-30 cm ispred moje glave, raspršila se u sitne plavičaste čestice koje su ulazile u mene. Osećao sam kako me dodiruju prilikom ulaska. Tada su počele da naviru slike sa svih strana. To su bile slike raznih građevina, likova, događaja... Bile su toliko stvarne. Mogao sam da ih osetim, dodirnem. Tada sam shvatio da je sve oko nas sačinjeno od materije i energije koju mi jednostavno ne možemo da vidimo, niti da osetimo, jer nam to nije dato.
Moja sestra Izabela mi je stigla u posetu. Ispričao sam joj šta mi se dešava, zato što sam imao poverenje u nju. Osetio sam da se uplašila za moje stanje.Tada sam shvatio da je ipak bolje da joj ne kažem sve, jer je čoveku teško prihvatiti ono što sam ne može iskusiti, osetiti, videti, dodirnuti.
Kada mi je žena došla, i ona se jako uplašila zbog mog stanja. Međutim, i pored svog straha, pokušala je da me razume. Celo vreme je bila pored mene, pokušavajući da shvati šta mi se dešava. Vibracije nisu prestajale. Imao sam osećaj da se šire celim telom. Uzeo sam ženinu ruku i stavio je na svoje grudi. Pitao sam je da li oseća te vibracije. Nije osećala ništa. Hteo sam da joj prenesem svoja osećanja, ali nisam znao na koji način da joj to objasnim. Sve oko nas zrači energijom i svetlošću koja nam nije data da je vidimo. «Ako možeš da osluhneš tišinu, čućeš muziku duše i svega oko sebe. Ako možeš da gledaš u prazninu, videćeš da sve oko tebe živi i slavi veličanstvena dela svoga tvorca!» Iskustva koja sam imao toga dana, dočaravala su mi savršenost i veličinu Boga koji je stvorio sve oko nas. Bog je sveprisutan i deo je svih nas.
Sledećeg dana, dok sam ležao, odjednom su mi se u glavi počele pojavljivati scene i događaji iz mog života, trenuci kada sam ja bio povređen i kada sam ja drugog povredio. Koliko sam stvari u životu učinio ne misleći o posledicama! Koliko samo puta u životu pogrešimo i kažemo neku pogrešnu reč, ranimo drugog, a da toga uopšte nismo svesni! To je zato što smo uvek sigurni da smo mi u pravu. Naša gordost i samouverenost čine da neke greške u životu uopšte ne osetimo. Suze su mi počele navirati kada sam shvatio svoje greške i pokajao se iskreno iz srca za sve što sam u životu pogrešno uradio ili rekao. Bilo mi je užasno teško. Nikako nisam mogao da prestanem plakati. Nema pokajanja ni oprosta bez iskrenih suza. Oprostio sam svima i sve mi je bilo oprošteno. Oprostio sam i sebi i drugima. Sve više sam se ispunjavao osećanjem opuštenosti, smirenosti i čistote. Sestrice su ulazile, posete su dolazile, a ja sam jedva uspevao da sakrijem svoja osećanja. Dva dana sam plakao. Shvatio sam koliko je teško sve oprostiti, kako sebi, tako i drugima. Oprost treba da dođe iz srca. Čovek treba iskreno da prihvati sve svoje grehe i kao što drugima oprašta, tako mora i sebi oprostiti. Međutim, ako pokajanje nije iskreno, iz skrušena srca, ništa ne vredi. Grehe koje si učinio u prošlosti, a nisi ih bio svestan, biće ti oprošteni kada budeš shvatio svoje grehe i iskreno se pokaješ. Međutim, ako si učinio greh prema nekoj osobi i teško je povredio, ništa ti ne vredi ako odeš u crkvu kod sveštenika i tražiš oprost od njega, jer on ne može da ti ga da. Ali, ako odeš kod osobe koju si povredio, pokaješ se iskreno i tražiš oprost, Bog će ti oprostiti. Tada ćeš osetiti koliko će ti biti lakše u duši. Bog je milosrdan i on svoju beskrajnu ljubav daje jednako svima, kao što i sunce jednako sija i dobrima i lošima. Jer svi smo mi njegova deca. On je spreman svakome da oprosti. Kao što i majka gleda sa tugom svoje dete kada čini greh i oprašta mu sve ako se samo iskreno pokaje, tako isto i Bog oprašta svima koji shvate svoje greške i iskreno zatraže oproštaj, jer njegova ljubav nema granica.


BOŽIJA LJUBAV

Ljubav je milostiva
i utešiće onoga koji plače i moli
ljubav je milokrvna
i pomoći će svakom ko je u patnji i boli.

Ljubav je istina
i nasitiće gladne i žedne pravde
ljubav je krotka
i pomoći će svima koji mir grade.

Ljubav je izdržljiva
nikada se ne ljuti i trpi dugo
ljubav nije zavidna
pomaže u nevolji i uvek misli o drugom.

Ljubav se ne uzdiže
ne čini što ne valja i ne traži svoje
ljubav se ne veliča
ona je čista srca i poštuje sve što je tvoje

Ljubav se ne ljuti
ne misli o zlu, pokidane veze spaja
ljubav je žrtva
sve snosi, sve izdrži, život na kocku stavlja.

Ljubav je nada
pravdu čeka dugo, ima veru koja nikad ne nestaje
ljubav je večna
ona sve dobro stvara i život nam daje.

Ljubav je od Boga!
Koju svima bezuslovno pruža i večito traje!
Bog je ljubav!
A njegova ljubav nikada, nikada ne prestaje!

Zato ne sumnjaj u Božiju ljubav
Ona je deo nas
Ona nas pokreće
ona je sve
sve što je stvoreno,
stvoreno je iz ljubavi.

Prošao je još jedan dan. Prvi put sam uspeo da se malo bolje naspavam. Polako sam počeo da se navikavam na stvari koje su se događale oko mene. Bio sam dobro raspoložen i uživao sam u novom danu, razmišljajući o svemu što mi se događa. Odjednom sam počeo čudno da se osećam, kao da se topim. Jednostavno, imao sam osećaj kao da se celim svojim bićem sjedinjujem sa svime oko sebe. Kao da sam se raspršio na najsitnije delove i stopio sa celim univerzumom. Divno sam se osećao. Ležao sam skroz nepokretno, uopšte nisam osećao nijedan delić svoga tela. Osećao sam ceo univerzum, sve oko sebe, puninu, čistotu ogromnog prostranstva, koje je svo ispunjeno neizmernom ljubavlju svoga tvorca. Jako mi je teško opisati rečima ono što sam tada osećao.
Tek sedmi dan sam uspeo da stanem na svoje noge, ali samo na par sekundi, jer me je hvatala nesvestica zbog dugog ležanja. Doktor mi je preporučio da ne ustajem sam, već samo uz pomoć sestrica, da ne bih pao. Rešio sam da nikome ne pričam o svojim iskustvima, jer sam shvatio da me ne bi razumeli. Delio sam ih jedino sa ženom u koju sam imao puno poverenje.
Posle večernje vizite, ležao sam i čekao da se svi pripreme za spavanje. Međutim, koraci koje sam čuo iz hodnika postajali su sve glasniji, kao da se u mom čulu sluha uključilo pojačalo. Počeli su da mi se mešaju razni zvukovi koji su dopirali iz daljine. Potpuno jasno sam mogao da slušam razgovor između ljudi u hodniku, kao i zvukove koji su dopirali sa ulice kroz zatvoren prozor. Mogao sam da se usresredim samo na određen zvuk koji sam želeo da slušam. Shvatio sam da čovek može da čuje samo onaj raspon, frekvenciju i jačinu zvuka, koju mu je Bog dao da čuje.
Sledeći dan sam ustanovio da uz malo koncentracije mogu da stvaram razne slike ispred sebe. Gledajući u zid od sobe, polako sam uspevao da iz zida izvučem razne oblike, da stvaram ispupčenja, udubljenja, da vizuelno pomeram zid prema sebi ili od sebe, da izvlačim razne figure koje su se kasnije utapale nazad u ravan zid. Jedno vreme sam se zabavljao ovim svojim novim sposobnostima.
Tek desetog dana od operacije sam prvi put sam odšetao do kupatila, ali sam bio strašno iscrpljen kada sam se vratio. Vežbe koje mi je dao fizioterapeut da ih radim u krevetu su mi puno pomogle.


Jedanaestog dana sam dobio otpust iz bolnice. Bio sam presrećan i zahvalan Bogu što je operacija uspela i što mi se stanje popravilo, pa mogu ponovo da budem sa svojom porodicom. Jedva sam čekao da legnem u svoj krevet i da se konačno naspavam.
Događaji koji su mi se dešavali ostavili su pitanja na koja još uvek nisam mogao da nađem odgovore, ali sam se trudio da shvatim poruku koju sam dobio.
Dan mi je prošao brzo, jer su mi došli rođaci u posetu. Kućna atmosfera mi je godila i bio sam zadovoljan što se život polako vraća u svoj normalan tok. Međutim, kroz glavu mi je stalno prolazilo sve što mi se desilo i pitanja: zbog čega mi se to desilo, šta je poruka svega toga, šta da radim dalje, kome mogu to da ispričam, da li će mi se to i dalje događati, gde da nađem odgovore... Pala je noć. Bio sam veoma umoran od svega i jedva sam čekao da zaspem, ali me je uhvatio neki nemir. Osećao sam nelagodnost i neko čudno osećanje nesigurnosti i straha. Celu noć sam se prevrtao po krevetu i jutro sam dočekao umoran. I taj dan mi je prošao u razgovoru sa rođacima i prijateljima koji su došli da me posete. Nisam bio baš dobro raspoložen, jer me je mučilo pitanje šta mi se sinoć dešavalo i da li će i ova noć biti takva. Kako je padala noć, ja sam bio sve nemirniji i nesigurniji. Neki osećaj straha mi se širio telom, a ja nisam znao od čega. Osećao sam da će se nešto desiti, ali nisam znao šta. Celu noć sam držao upaljena sva svetla i nisam smeo da zaspem. Bojao sam se nečega, ali nisam znao čega. Ujutro sam bio strašno iscrpljen. Sa zebnjom sam čekao da padne noć.
Pala je noć. Deca su otišla spavati, a žena je ostala budna i uplašena za mene, jer sam joj ispričao šta mi se dešava. Imao sam čudan osećaj kao da nešto kruži oko mene i da hoće da me napadne. U jednom trenutku sam ugledao neke siluete, koje su se na kratko pojavile, pa nestale. Osećaj straha se sve više povećavao. Nešto je želelo da uđe u mene. U grudima sam osećao strašan pritisak. Počeo sam da gubim energiju. Rekao sam ženi da me ne dodiruje, jer će to i njoj izvući energiju iz tela. Pritisak u grudnom košu je bio toliko jak, da sam jedva disao. Bio sam sve slabiji i slabiji. U nameri da me uteši, žena je sela pored mene, ne slušajući moje upozorenje i uhvatila me za ruku. Posle par sekundi je trgla svoju ruku i sklonila se od mene. Jako se uplašila, jer je uhvatila nesvestica i imala je osećaj da gubi svu svoju snagu. Shvatila je da govorim istinu.
Znao sam da ne smem da zaspem, da moram da se borim, jer neko želi da prodre u mene i da zagospodari sa mnom, da uđe u mene na silu. Cele noći sam se borio protiv nečega, što još nisam znao šta je. Zlo je širilo svoje pipke i ja sam bio sve slabiji i slabiji. Bojao sam se da ne počne da napada moju porodicu. Tada sam shvatio da je jedini koji može da zaštiti mene i moju porodicu od zlih sila Bog. Počeo sam se moliti iz srca, a reči su nadolazile same. Osetio sam da činim pravu stvar i da sam sve vreme bio napadan zato što sam još uvek bio neodlučan i slab u svojoj veri u Boga. Shvatio sam da samo verom u Boga mogu da zaštitim sebe i svoju porodicu od zla. Zamolio sam ženu da odmah ujutro ode u crkvu i kupi mi krst i Bibliju.
Pritisak je sve više popuštao, a moja vera je sve više jačala. Počeo sam da razmišljam o svojim iskustvima. Koliko čuda treba da mi se dogodi da bih shvatio tvoju poruku, Bože, i prihvatio te svim svojim srcem i svim svojim bićem?
O, Bože, oprosti mi što sumnjam. Ja sam samo tvoje dete koje nije shvatilo poruke koje si mi slao. Molim te, Bože, oprosti mi i prihvati me u svoje naručje, jer se samo tamo osećam sigurnim. Dodirni me svojim dahom punim ljubavi i razumevanja. Dopusti mi da osetim tvoj mir. Dopusti mi da osetim tvoju ljubav, koju bezuslovno daješ svima koji je iskreno traže.
Žena se vratila iz grada i donela ono što sam tražio. Stavio sam krst oko vrata i uzeo Bibliju. Tražio sam da svima kupi krst, da bi nas uvek podsećao na veliku žrtvu koju je Isus Hrist podneo zbog nas. Počeo sam da osećam toplinu oko srca, koja se polako širila po celom telu. Ta toplina je postajala sve jača. Osećao sam da gorim celim svojim telom. Molio sam se u sve većem žaru zatvorenih očiju.
O, Bože mili, oče naš koji jesi na nebesima
Prihvati moje grešno telo
Prihvati moju izmučenu dušu
Sve što sam stekao
Sve moje puteve
Sve moje želje
Sve prepuštam tebi
Jer samo si ti taj
Koji je tu kada mi je najteže
I kada ne znam kuda treba ići
Pokaži mi put kojim treba krenuti
Pomozi mi da ostanem na pravom putu
Kad je oko mene samo mrak i tama
Od sada prihvatam samo tvoj put
I predajem ti se svim svojim telom i duhom
Jer samo je tvoj put pravi
I vodi nas ka svetlosti, beskrajnom miru i ljubavi.

I tada odjednom osetih celim svojim telom i duhom blaženstvo, mir Božiji, osetih se neizmerno voljenim i zaštićenim. Svetlost koja se pojavila u meni, osvetlila je celo moje biće. Kada sam zatvorio oči, ugledao sam neopisivo čisto belu svetlost, koja je zračila ogromnom ljubavlju koja se sve više širila i ispunjavala me Božanskom ljubavlju. Bio sam veoma srećan i želeo sam sva ova osećanja da prenesem svojom ženi, ali nisam znao kako. Na kraju sam shvatio da to ipak samo Bog može da uradi. Cele noći sam se molio i tražio od Boga da joj podari spoznaju i da joj se pojavi u snovima. Kada je svanulo, pitao sam je kako je spavala. Odgovorila je da je sanjala čudan san. U snu joj se pojavila blještava svetlost koja joj je sa puno ljubavi rekla:»Ne brini, sve će biti u redu.»
Bog mi je otvorio oči i podario mi spoznaju svih događaja koji su mi se dogodili. Darovao mi je istinu i usmerio me na pravi put. Voleo bih da mogu da vam objasnim svoja iskustva i darove koje sam dobio. Svaki čovek je rođenjem dobio određene darove, ali se ne trudi da ih razvija, jer svoj život vodi u pogrešnom smeru. Sve je od Boga i sve vodi Bogu. Mnogi ljudi su opčinjeni ljudima koji imaju razne moći, ali ne znaju da ti ljudi sami po sebi ne mogu ništa da urade. Sve što je dobro, dolazi od Boga, a sve što je loše – od Đavola.


Kao što ste iz moje priče mogli zaključiti, ja sam spoznao i prihvatio Gospoda kada sam pao toliko dole da sam zavapio Gospodu za pomoć otvorivši mu svoje srce.
Gospod me je prihvatio i očistio iscelio moje ranjeno srce i obnovio moju izmučenu dušu. Imao sam predivna duhovna iskustva sa Gospodom. Pokazao mi je predivne stvari koje tada još nisam dovoljno razumeo.

Nakon tih iskustava jednostavno moja ljubav prema Gospodu i prema ljudima je bila ogromna. Nisam uopšte razmišljao o tome da li ispunjavam njegove zapovesti ili da li trebam svetkovati subotu ili nedelju, ja ništa od toga tada nisam znao ali verujte da mi nije bilo ni potrebno jer je on bio uvek sa mnom. Jednostavno sam stalno osećao njegovo prisustvo i Njegovu ogromnu ljubav koja je zračila i iz mene. Ustajao sam sa Gospodom, ceo dan sam provodio sa njim i odlazio na spavanje misleći o njemu. Sve što mi je bilo potrebno Gospod mi je tada dao.
Moje molitve su bile spontane is moga srca jer nisam učio kako se treba moliti. Tokom tih molitvi osećao sam ogromnu toplinu i ljubav celim svojim bićem, znao sam da me Gospod sluša i da me nikada neće ostaviti. Iz te ljubavi sam i napisao zbirku pesama posvećenu Gospodu.

Onda jednog dana jedan moj stari prijatelj uvideo da sam se promenio i počeo izokola da me ispituje da li sam čitao Bibliju.

Rekao sam mu da nisam i da mi je Gospod dao onliko koliko mi je potrebno.
Od tada je počeo moj duhovni pad i moj odnos sa Gospodom.

Drug Adventista(kasnije sam saznao) me je polako obrađivao sa već smišljenom taktikom. Počeo je sa pitanjima: da li ti ispunjavaš Božije zapovesti, da li znaš da ovi greše ovako a oni onako, ako voliš Gospoda trebaš ipuniti zakon itd.
Ja sam onako neiskusan kršteni pravoslavac bez ikakvog teološkog znanja bio žrtva njegove obmane.
Prvo mi je dao jednu knjigu, pa drugu a kasnije sam ih sam tražio, upijajući ih i proučavajći neumorno. Pročitao sam Bibliju i većinu knjiga od Elen Whajt. Poslušao sam stotine audio i video predavanja, počeo odlaziti u Adventističku crkvu, imao sam svo teološko znanje ali sam sve više gubio ljubav prema drugima i svoj odnos sa Gospodom.

U druge ljude sam tada gledao kao izgubljene duše, sotonske sluge koji su u velikoj zabludi a nisam mogao da vidim sebe.
Roditelji, rođaci, prijatelji i žena su me molili da budem ono što sam bio nekada i govorili da ne idem dobrim putem. A adventisti su govorili da je to dobro i da tako treba da bude jer je tako zapisano u Bibliji.
Ja sam polako padao u očajanje jer sam počeo polako da uviđam da gubim one koje sam najviše voleo.
Moje molitve su bile prazne kao i jednolična Bogosluženja u Adventističkoj crkvi. Žudeo sam za onim jednosavnim i spontanim odnosom sa Gospodom i osećanjem ljubavi i sigurnosti.

Ta moja velika žudnja za Gospodom se pretvorila u otvorene molitve koje sam noćima ponavljao tražeći pomoć i odgovore od Gospoda.
Bog mi je uslišio molitve i otvorio mi oči.
Odjednom kao da mi je pao kamen sa srca, osetio sam se slobodnim.
Shvatio sam svoju ogromnu zabludu i svoje greške i neizmernu zahvalnost Gospodu što mi je pomogao.

Tada sam opet bio na početku, i shvatio sam da ništa ne znam, da sam slep i go i da trebam kupiti od Gospoda zlata žeženog i masti za oči da opet mogu gledati duhovnim očima.

I evo sad kada sam došao do poznanja istine, pokušavam da pomognem svim zavedenim dušama koji iskreno traže Gospoda, da ne padnu pod uticaj Adventista i drugih sekti koji šire laži jer ne mogu da gledaju duhovnim očima.

Bože oprosti meni grešnom i nedostojnom tvoje velike žrtve sa kojom si nas otkupio svojom beskrajnom ljubavlju i milošću.


DOĐITE K MENI

Dao sam ti život
dao sam ti sve,
i ne tražim ništa
jer sve što je moje je i tvoje,
samo poštovanje i ljubav
koju s rođenjem u srcu nosiš,
u dlanove moje
sam urezao ime tvoje!

Život svoj sam dao
pun patnje i bola,
da bih tvoje grehe
uzeo na sebe,
i oprostiću ti sve
samo pokajanje tražim,
sad klečim pred Ocem
i molim se za tebe!

Zažto ne ljubite mene
koliko ja vas ljubim,
zar ne vidite svu lepotu
koju sam stvorio zbog vas,
svi anđeli na nebu
za vas se mole,
da pronađete put
koji vas vodi u spas!

O, deco moja
koliko vas ljubim,
i želim da zauvek
budete srećni,
ne lomite mi srce
jer hoću da vas spasim,
molim vas, dođite k meni
i dobićete život večni!

(Jev. Po Jovanu 5.39-47,24):
ЈВН 5:39 Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени;
ЈВН 5:40 И нећете да дођете к мени да имате живот.
ЈВН 5:41 Славу од људи не примам,
ЈВН 5:42 Него вас познајем да љубави Божије немате у себи.
ЈВН 5:43 Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.
ЈВН 5:44 Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?
ЈВН 5:45 Не мислите да ћу вас ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсеј, у кога се ви уздате.
ЈВН 5:46 Јер да вјеровасте Мојсеју, вјеровали бисте и мени; јер он писа о мени.
ЈВН 5:47 А кад његовим Писмима не вјерујете, како ћете вјеровати мојим ријечима?


NAJVEĆE BOGATSTVO

Ti koji teške okove
i lance nosiš,
okrepiću te
i osloboditi!

Ti koji radi istine
i pravde umireš,
opravdaću te
i nagraditi!

Ti koji trpiš
mene radi,
primiću te
u naručje svoje!

Ti koji zbog mene
nemaš ništa,
najveće bogatstvo
Biće tvoje!


(Psalam 91.1-7):

Koji živi u zaklonu Višnjeg, u senu Svemogućeg počiva.
Govori Gospodu: Ti si utočište moje i branič moj,
Bog moj, u kog se uzdam.
On će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutog pomora;
Perjem svojim oseniće te, i pod krilima Njegovim zaklonićeš se; istina je Njegova štit i ograda.
Nećeš se bojati strahote noćne, strele, koja leti danju,
Pomora, koji ide po mraku, bolesti, koja u podne mori.
Pašće pored tebe hiljada i deset hiljada s desne strane tebi,
a tebe se neće dotaći.


1КО 13:1 Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

1КО 13:2 И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.


Veliki pozdav od Stančević Sretena!

Svako vam dobro i neka vas Gospod vodi!

SLAVA GOSPODU!
 
 Report to moderator    Logged 
 
 
 
Sreten
Napredni pocetnik

Posts: 56


    PRELEST (Obmana, samoobmana)
« Reply #1 on: March 02, 2006, 12:05:19 PM » Quote 

--------------------------------------------------------------------------------
Pomozi Bog, dobri ljudi.

Pošto sam bio u prelesti (obmana, samoobmana) napisaću nešto i o tome da i drugi ne bi bili zavedeni.


Svi mi smo Božija deca i Gospod bi želeo da se svi spasimo, ali pošto nam je Gospod podario slobodnu volju, mi sami biramo da li to zaista želimo ili ne.

Zanimljivo je koliko su neki ljudi naivni i koliko lako padaju pod uticaj drugih ljudi, slepo im verujući i to samo zato što su im rekli da rade u ime Boga.

Veoma je teško da tako zaslepljenim ljudima neko nešto suprotno dokaže, kad oni ne žele drugačije da vide osim onoga što im njihov vođa servira, i uglavnom odmah počinju da traže načina da vređaju ili omalovažavaju jer nemaju pravih argumenata.
To su metodi onih koji nemaju duha u sebi i koji su u prelesti (obmani).

Ako je čovek sujeveran, plašljiv ili naivan a još i tvrdoglav, veoma je sklon manipulisanju i on veoma lako podpada pod uticaj drugih ljudi.

Razne sekte su razvile veoma dobru strategiju i psihologiju u svojoj doktrini, znajući kako takvi ljudi reaguju.

Ako takve ljude uspeju da zavrbuju i nauče ih svojoj doktrini, oni odjedamput postaju veliki borci za njihovu istinu. Na žalost njihova tvrdoglavost i veliki ego tada dolazi do velikog izražaja i oni ne mogu nikako da shvate da neko drugačije razmišlja od njih i da nisu u pravu.

Takve ljude samo Gospod može izvući iz tog slepila.

Međutim dešava se da kada im Gospod otvori oči i oni uvide svoju zabludu i zablude sekte čiju doktrinu su toliko slepo podržavali, u većini slučajeva oni se opet vraćaju izvornoj religiji.

Najveći problem nastaje ako tada ne odbace svoj ego, i opet postaju fanatici zaboravljajući kakvi su bili i na svoje iskustvo posle kojega izgleda ništa nisu naučili.

Postoji još jedna kategorija ljudi koji su u istini, međutim zbog svojeg velikog ega i tvrdoglavosti vremenom stvaraju previsoko mišljenje o sebi, i na kraju upadaju u ono stanje duha u kojem su bili fariseji, bez ljubavi i razumevanja za druge.

Svaka naša misao ili reč koju izgovorimo odraz je naše unutrašnjosti.
Prevelika sigurnost u sebe nas može dovesti u stanje velike gordosti, koje nam otežava jasno i nepristrasno rasuđivanje o veoma bitnim stvarima i na kraju nas dovesti do pogrešnih zaključaka koja kasnije i ako nisu bila istinita, nećemo moći odbaciti opet zbog naše gordosti, koje nas na kraju vodi u slepilo i fanatizam.

Poslušajmo dobro šta Gospod govori takvim ljudima :

OTK 3:17  Jer govoriš: Bogat sam i obogatio sam se i ništa ne trebam; a ne znaš, da si bijedan i nevoljan, i siromah i slijep, i gol.

OTK 3:18  Svjetujem te, da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš, i bijele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje, i masti, da pomažeš oči svoje, da vidiš.

Poniznost, strpljivost, velika ljubav i razumevanje za druge su osobine koje trebaju da imaju svi Hrišćani, i to im je glavno oružije protiv svojeg ja, velikog ega.

Poslušajmo šta nam milostivi Gospod govori iz svoje ogromne ljubavi prema nama, nemojmo dozvoliti da postanemo robovi lukavog .

Samo ako nas Gospod i Duh Istine vodi u proučavanju i traganju za istinom, onda ćemo moći shvatiti i pronaći pravu istinu.

I oni koji pronađu istinu, osetićete mir Božiji u svojoj duši i ljubav koju budu tada osećali prema svim ljudima zračiće is njih.
Tada će razumeti sve ljude i prihvatićete ih onakve kakvi su, sa svim njihovim manama i slabostima.

Neće im mahati Biblijom ispred glave, niti ih ubeđivati u svoje egoističke stavove sablažnjavajući ih, nego će ih saslušati, razumeti i pomoći im da pronađu istinu pokazujući im svoju ljubav, strpljenjem, poniznošću, Bogobojazošću i svojim životom.

Veliki pozdrav od Sretena!

Svako vam dobro.

Slava Gospodu!
 
 Report to moderator    Logged 
 
 
 
Hristoslav
Napredni pocetnik

Posts: 85


    DODIR SVETLOSTI (Duhovno iskustvo)
« Reply #2 on: March 29, 2006, 03:30:36 PM » Quote 

--------------------------------------------------------------------------------
Брате Сретене искуство које си имао је тако живо и истинито да сам га са великим душевним задовољством читао!Мир ти и радост од Господа!
 
 Report to moderator    Logged 
 
 
 
Sreten
Napredni pocetnik

Posts: 56


    DODIR SVETLOSTI (Duhovno iskustvo)
« Reply #3 on: April 02, 2006, 08:37:54 AM » Quote 

--------------------------------------------------------------------------------
Pomozi Bog, brate Hristoslave.
 
Mir i  radost, neka ti se u srcu rodi
samo Hristov Duh, neka te kroz život vodi!

ЈВН 14:6  "Ја сам Пут, Истина и Живот", одговори Исус. "Нико не долази к Оцу, осим кроз мене.

Svako ti dobro.

Slava Gospodu!
 
 Report to moderator    Logged 
 
 
 
Sreten
Napredni pocetnik

Posts: 56


    DODIR SVETLOSTI (Duhovno iskustvo)
« Reply #4 on: December 30, 2006, 01:07:45 PM » Quote 

--------------------------------------------------------------------------------
Pomaže Bog, dobri ljudi!

Želeo bih da vam preporučim jednu knjigu"ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ -ДУША ПОСЛЕ СМРТИ" , u kojoj možete pronaći sve odgovore na pitanja koja se tiču teme.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Serafim/Serafim.htm

ODLOMAK:

ПРЕДГОВОР

Ова књига има двоструки циљ: као прво, да с тачке гледишта православног хришћанског учења о загробном животу пружи објашњење савремених "посмртних" искустава, која су побудила толико интересовање у неким религиозним и научним круговима, и као друго, да приближи основне изворнике и текстове који садрже православно учење о загробном животу.

Ако је данас ово учење тако лоше схваћено, то је у многоме последица тога што су у наше "просвећено" доба ови текстови заборављени и сасвим "изашли из моде". Ми смо покушали да ове текстове. учинимо разумљивијим и доступнијим савременом читаоцу. Нема потребе ни говорити о томе колико ови текстови представљају неупоредиво корисније и дубље штиво него што су то данас популарне књиге о искуствима , "живота после смрти", у којима, чак ако и нису обичан сензационализам, . свеједно не може бити ништа друго до спољње ефектности, због тога што у њима нема целовитог и истинитог учења о загробном животу.

Православно учење изложено у овој књизи биће, без сумње подвргнуго критици неких, као исувише "једноставно" и "наивно"да би у њега могао да поверује човек ХХ века. Због тога треба нагласити да оно није учење само неколика изолованих или нетипичних учитеља Православне Цркве, него учење које је Христова Православна Црква поставила од свог почетка, које је изложено у безбројним светоотачким делима, у житијима Светих и богослужењима Православне Цркве, и које Црква непрекидно предаје, све до наших дана.

"Једноставност" овог учења јесте једноставност саме истине, која, било да је исказана у овом или оном учењу Цркве, представља освежавајући извор јасности у пометњи коју су у савременим умовима изазвале различите заблуде и испразне спекулације последњих столећа. У сваком поглављу ове књиге указује се на светоотачке и хагиографске изворнике који ово учење садрже.

Као основни извор надахнућа при писању ове књиге послужили су радови епископа Игњатија Брјанчанинова, који је био, вероватно, први значајнији руски православни богослов који се непосредно бавио управо овом проблематиком, тако заоштреном у наше време: како сачувати аутентично хришћанско Предање и учење у свету који је постао у потпуности туђ Православљу и тежи ка томе да га или оповргне и одбаци, или да га протумачи на такав начин да оно постане саображено са овоземаљским начином живота и живљења.

Јасно сагледавајући римокатоличке и друге западне утицаје којима је покушавано да се "модернизује" Православље чак још и у његово време, преосвећени Игњатије припремао се за заштиту Православља како путем помног изучавања православних првоизворника, (чијим се учењем напајао у низу најбољих православних манастира свога времена), тако и путем упознавања са науком и литературом свога доба (он се школовао на војно-инжињерској школи, а не на духовној академији).

Наоружан, на тај начин, како познавањем православног богословља тако и (опште-образовних) наука, он је посветио свој живот заштити Православља и разобличавању савремених застрањивања од њега. Није преувеличавање рећи да у XIX вијеку нико у православним земљама, нико као он, није умео тако да штити Православље од искушења и заблуда новог времена. Једини који би се могао упоредити с њим био је његов земљак епископ Теофан Затворник, који је у суштини радио то исто, али на мање "високом" нивоу.

Један том сабраних дела еп. Игњатија (књ. III) посвећен је искључиво црквеном учењу о загробном животу, које је он штитио од римокатоличких и других савремених искривљавања. Управо из овог тома, углавном, преузели смо за нашу књигу разматрање таквих питања као што су митарства душа - учење које, из многих разлога, "грешни ум" не може да прихвати, но упорно истрајава на њиховом другачијем тумачењу или потпуном одбацивању.

Преосвећени Теофан, наравно, учио је то исто, па смо се користили и његовим речима, а у нашем веку, други истакнути руски православни богослов, блаженопочивши архиепископ Јован (Максимовић) толико је јасно и читко поновио ово учење, да смо његове речи искористили као основу закључног поглавља наше књиге.

То, што православно учење о загробном животу толико јасно и схватљиво излажу савремени учитељи Православља све до наших дана, од огромне је користи нама који данас настојимо да сачувамо отачко Православље не просто правилним навођењем њихових речи, већ више од тога - путем истински православног тумачења ових речи.

У књизи смо, осим поменутих православних извора и тумачења, доста користили и савремену неправославну литературу о "посмртним" јављањима, а такође и низ окултних текстова о том питању. У томе смо следили пример владике Игњатија - износити лажна учења онолико потпуно и непристрасно, колико је то неопходно ради разобличења њихове неистинитости; како православни хришћани не би њима били саблажњени. Као и он, и ми налазимо да неправославни текстови, када се ради о чињеничном опису искустава (а не о схватањима или тумачењима), често пружају потресне потврде православних истина.

Наш основни циљ у овој књизи био је да пружимо толико детаљно супротно гледиште, колико је то потребно да би се показала коренита разлика између православног учења и искуства православних Светитеља, с једне стране, и окултнога учења и савремених искустава, са друге.

Да смо једноставно изложили само православно учење, без тог супротстављања, оно би било убедљиво само за малобројне, не рачунајући ове који се тих убеђења већ придржавају; али данас ће, можда, и понеко од оних који су увучени у савремена (парапсихолошка и др. - прим. прев) искуства, увидети огромну разлику између њих и истинских духовних искустава.

Већ и сама чињеница да је претежан део ове књиге посвећен разматрању искустава - како хришћанских, тако и нехришћанских -говори о томе да се овде не ради само о излагању црквеног учења о животу после смрти, већ да се такође доноси и ауторово тумачење различитих искустава која се овде помињу. А што се самих протумачења тиче, она остављају простор за допуштене разлике у мишљењима међу православним хришћанима. Ми смо се трудили, колико нам је то могуће, да ове интерпретације изложимо у условној форми, не трудећи се да тачно "одредимо" неке стране тих искустава онако како се може одредити опште православно учење Цркве о загробном животу. Конкретно, све што је у вези са окултним искуствима "изван тела" и у "астралној равни", ми смо једноставно навели у оном облику у коме су их изложили сами учесници, и упоредили их са сличним случајевима у православној литератури, не покушавајући да тачно одредимо природу тих искустава.

Ми их схватамо као реална искуства у којима се заиста одиграва контакт са демонским силама, а не просто као - халуцинације. Нека читатељ сам просуди колико је такав приступ исправан.

Требало би да је јасно да ова књига ни у ком случају не претендује на то да пружа у потпуности исцрпно излагање православног учења о загробном животу. Она представља само увод у њега, "Целовито учење" о том питању, у ствари и не постоји, као што нема ни "експерата" у тој области. Ми, који живимо на земљи, тешко да можемо поставити и почетак схватању стварности духовног света, док сами тамо не будемо пребивали. То је процес, који започиње сада, у овоме животу, а завршава у вечности, где ћемо " лицем у лице" созерцавати ово, што данас видимо "као у огледалу, у загонетки" (I Кор. 13; 12). Међутим, православни извори на које указујемо у овој књизи, дају нам основни нацрт овог учења, који је довољан - не да стекнемо тачно знање о ономе што је, на крају крајева, изнад нас, већ да нас подстакне да отпочнемо борбу за достизање циља хришћанског живота - Царства Небеског, и избегнемо демонске клопке, које непријатељ нашег спасења поставља на путу хришћанске борбе. Овострани свет стварнији је и ближи, него што ми то обично мислимо, а пут ка њему отвара се животом подвижничким и молитвеним, који нам је Црква дала као средство спасења. Ова књига посвећена је и намењена онима, који такав живот желе да воде.

Želim vam svako dobro i mir u Hristu.