Život pun prepreka

Osobe s invaliditetom traže da se uklone sve barijere koje ih sputavaju jer će tek tada društvo biti humano

BEOGRAD - Mi nismo invalidi zato što imamo neko oštećenje, već zato što nam je sredina to nametnula. Ne smatram da sam invalid zato što koristim kolica. To je moje pomagalo. Ali, ja igram košarku i zato mi treba dvorana. Želim da izađem na ulicu i zato mi treba ulica kojom mogu da prođem. Želim da idem u pozorište, ali dajte mi pozorište u koje mogu da uđem. Ne tražimo ništa posebno, ništa besplatno. Samo tražimo da se uklone prepreke koje nas sputavaju. Država mora stvoriti sredinu pristupačnu svima. To će biti humanije društvo za sve nas. Ovako Mihailo Pajević, predsednik Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, odgovara na pitanje šta su ključni problemi s kojima se u našoj zemlji suočavaju osobe s invaliditetom.
U Srbiji ima više od 700.000 invalida sputanih brojnim preprekama koje im zagorčavaju život. Barijere su na svakom koraku, pa je osobama s invaliditetom gotovo nemoguć ulazak u bioskope, javne toalete, gradski prevoz, domove zdravlja, srednje škole, fakultete... Iako država pokazuje nameru da u skladu s civilizacijskim tokovima olakša život invalida, ti napori bar za sada ostaju nedovoljni.
- Retki su objekti koji su nam pristupačni. Kao dobar primer moram da izdvojim novi objekat Merkatora. Ima korektan ulaz, parking, lift i toalet. Znate, samo želim da izađem iz stana, sam dođem do automobila ili gradskog prevoza. Želim sam da odem gde hoću i sam da se vratim, a ne da uvek molim nekoga za pomoć. Takva vrsta pristupačnosti je veoma retka - objašnjava Pajević.

Diskriminacija boli

Nedostatak solidarnosti s osobama s invaliditetom takođe predstavlja ozbiljan problem. Primera je bezbroj, a jedan od najočiglednijih je onaj da građani mahom uzurpiraju mesta za parking predviđena za invalide. Ipak, invalidi na svojoj koži najviše osećaju diskriminaciju. U aprilu ove godine Skupština Srbije usvojila je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom. Teoretski, cilj usvojenog zakona je jednostavan - uključivanje invalida u sve životne aktivnosti, a u zakon su uključene i kaznene odredbe za sve one koji im uskraćuju prava. Ipak, praksa je, kao i obično, nešto sasvim drugo.
- Prilično sam aktivan, pa se zaista retko osećam diskriminisanim. Drugima je verovatno teže. Najteže mi pada to parkiranje. Pokušali smo i bilbordima da kažemo ljudima da ne koriste parking mesta koja su određena za osobe s invaliditetom. Znate, lako je kad je lepo vreme, ali zamislite kako je kada pada kiša ili sneg. Ne možeš da uđeš u automobil, a nema nikoga u blizini ko bi ti pomogao. Neprijatno se osećam i kada odem pred šalter. Često se dešava da neki službenik kaže: „Pa, niste morali vi doći, što nije došao neko umesto vas“. Znam da je to dobronamerno i znak ljudske pažnje, ali ipak me uvredi. Jer, zbog čega da ne dođem ja? - pita Pajević.
Prema njegovim rečima, invalidi nisu upoznati s pravima koja proističu iz usvojenog zakona. Do današnjeg dana, kaže Pajević, nije podneta nijedna tužba jer je dodatni problem u tome što je diskriminaciju nekad teško prepoznati.
- Evo, sada kad gledamo ovaj visoki ivičnjak, to bih mogao da prepoznam kao diskriminaciju jer ne mogu ovde da pređem ulicu, već moram da odem nekoliko stotina metara dalje. Takođe, mogu da se osetim diskriminisanim ako ne mogu da uđem u neki javni objekat jer su mi prepreka dva stepenika na ulazu - objašnjava sagovornik Pressa

Za bolje obrazovanje

Prema nedavno objavljenom istraživanju koje su zajednički sproveli Centar za razvoj inkluzivnog društva, Centar za monitoring i evaluaciju i Udruženje građana „Iz kruga“, samo 13 odsto invalida u Srbiji je zaposleno. Evropski prosek je tri puta veći. Uzroci nezaposlenosti su, uz već pomenute arhitektonske barijere, uska lepeza struka u kojima invalidi mogu da rade i loša priprema radne sredine na njihov dolazak. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje trenutno je registrovano 25.000 invalida.
- Svakome je teško da u Srbiji pronađe posao, a to je posebno teško osobi s invaliditetom. Veoma je prisutan problem s obrazovanjem, a osobi s invaliditetom se mora prilagoditi radno mesto. Država sada pruža pomoć poslodavcima koji zapošljavaju invalide, pa se tako za adaptaciju radnog mesta dodeljuje oko 70.000 dinara. Obrazovanje je, ipak, nešto što zahteva ozbiljniju akciju. Kod nas za slepe osobe postoje samo dva zanimanja - telefonista i maser. U Engleskoj, recimo, oni se osposobljavaju za čak 96 poslova - zaključuje Mihailo Pajević.

Otkud nama 20.000 evra!?

Pajević je i predsednik Saveza košarkaša u kolicima Srbije. Predstavnici naše zemlje prošle godine su učestvovali na Evropskom prvenstvu, a ove godine na Prvenstvu Jugoistočne Evrope održanom u Solunu. Uskoro startuje nova sezona košarkaške lige u kolicima. U njoj ove godine učestvuju četiri kluba.
- Problem je što taj sport iziskuje prilična sredstva. Jedna kvalitetna kolica za košarku koštaju od 2.100 evra pa naviše. Za deset igrača potrebno je, znači, više od 20.000 evra, a to je velika svota novca - objašnjava Mihailo Pajević

Izvor: Press