Živojin Pavlović





Živojin Žika Pavlović - književnik, filsmki reditelj, slikar i profesor
rođen:   15. aprila, 1933., Šabac

preminuo:   29. novembra, 1998., Beograd


Živojin Žika Pavlović je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja takozvanog ,,crnog talasa jugoslovenskog filma”, kao i eminentan književnik, slikar i profesor beogradskog univerziteta.



Život i delo


Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije i Vojvodine,a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara. Sa 19 godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa 25 godina režirao je svoj prvi amaterski film ,,Ljuba Popović", 1958. godine. Tri godine kasnije završio je svoj prvi igrani film ,,Žive vode" iz omnibusa ,,Kapi, vode, ratnici" (1962). Za ovaj film, Pavlović je dobio prvu od mnogobrojnih nagrada (specijalna nagrada žirija na filmskom festivalu u Puli). Nagrada filmskih kritičara na festivalu u Katargi 1965. godine za film ,,Neprijatelj" bila je prva međunarodna nagrada koju je dobio.
U 30. godini objavio je prvu zbirku pripovedaka, ,,Krivudava reka" (1963). Njegov prvi roman, ,,Lutke" objavljen je 1965. za koji Pavlović prima prvu od mnogobrojnih nagrada za kreativno spisateljstvo (nagrada ,,Isidora Sekulić") 1967. godine.
Živojin Pavlović snimio je 15 filmova i objavio 32 knjige.
Njegovi filmovi su prepozatljivi kako po izrazu tako i po tematici koju obrađuje. Uglavnom su to socijalne drame, sa glavnim likovima neprilagođenim društvu u kome žive i društvenim prilikama koji vladaju; filmovi sa izrazito kritičkim stavom. Nakon filma ,,Zaseda" (1969) bio je žestoko kritikovan od strane zaviničnih vlasti Jugoslavije, tako da je jedno vreme bio u mogućnosti da radi jedino u Sloveniji.
Retrospektive njegovih filmova organizovane su u Pezaru (1983), Larošelu (1985), Parizu (1986, 1990), Montpelijeu (1990) i Strazburu (1991).
Kao glumac, pojavljuje se jedino u filmu ,,Nacionalna klasa” Gorana Markovića, u više nego sporednoj ulozi koja traje svega nekoliko sekundi.
Živojin Pavlović bio je Redovni Profesor Fakulteta Dramskih umetnosti u Beogradu.
Preminuo je u Beogradu 29. novembra 1998. godine.
Njegova ćerka Milena Pavlović danas je poznata srpska glumica.
Kao što je to bio za života, Živojin Pavlović je i posthumno jedan od najplodnijih srpskih pisaca. Najubedljivija potvrda toga je, januara 2006. godine, objavljenih šest tomova njegovog ,,Dnevnika” u izdanju novosadskog ,,Prometeja" i beogradskog ,,Podijuma". Obimom (od oko 2 500 stranica) i širinom vremenskog raspona (1956-1993) ti dnevnički zapisi - naslovljeni kao ,,Izgnanstvo I- II", ,,Ispljuvak pun krvi" i ,,Diarium I- III" – prevazilaze sve što je u tom žanru kod nas do sada napisano i objavljeno. A što je posebno zanimljivo, ni sa ovih šest knjiga dnevnički opus Živojina Pavlovića još nije kompletiran pošto su, pored onih ranije objavljenih: ,,Belina sutra", ,,Flogiston" i ,,Otkucaji srca", javnosti ostali nedostupni dnevnici ispisani posle 1993. Oni tek čekaju izdavača, objedinjeni u celinu pod naslovom ,,Tragovi boga Marsa".



Poslednji film Živojina Pavlovića - ,,Država mrtvih”


U prvoj polovini 1997. godine najavljeno je da će se uskoro pouzdano znati hoće li te jeseni Živojin Pavlović početi ,,Rekvijem", film do koga mu je, od nekoliko projekata o kojima je razmišljao nakon ,,Dezertera", starog tada već pet godina, izgleda najviše bilo stalo. A onda je krajem jula počeo da snima film o kome dotad nije bilo ni reči. Producent Zoja Todorić i dramski pisac Siniša Kovačević predložili su mu da snimi film po Kovačevićevoj pozorišnoj predstavi ,,Janez”, i ,,Država mrtvih” je započeta. Za film adaptiranoj Kovačevićevoj drami, u prvom planu bio raspad jedne porodice koji je nosio simboliku raspada SFRJ. To je metafora o rastakanju SFRJ, drama identiteta ovih prostora, pa bi neko u priči o Slovencu lako prepoznao priču o Kosovu. Kao u ,,Dezerteru", scene su rađene izuzetno naturalistički.
 



Film ,,Država mrtvih" (2002.) u režiji Živojina Pavlovića. (postumno)


Film je snimljen za mesec i po dana, do polovine septembra 1997. godine. Onda dolazi do zastoja u celom projektu, iz nepoznatih razloga. Stvar se nije pomerila sa mrtve tačke sve do njegove smrti 29. novembra 1998. Tada dolazi do nekog pomeranja, producent pokušava da film privede kraju. Želja porodice, a i producentkinja se složila, bila je da Slobodan Šijan završi film. Međutim do toga nije došlo, kako zbog odugovlačenja, tako i što je Šijan, zbog već prethodno zakazanih obeveza, otišao za SAD.
Bilo je pokušaja da film završi Duda Ćeramilac, prvi asistent režije, koja je i na filmu ,,Dezerter” bila prvi asistent, pa je to bila i želja porodice. Međutim, ni od toga nije bilo ništa.
Imao se utisak kao da glavni producent filma nije imao volju za završetak projekta. Po svemu sudeći, moguće da je politika bila umešana u celu priču, prevashodno zbog jako kritičkog stava koji film propagira, prema ulozi srpske vladajuće strukture u jugoslovneskom ratu.
Posao završetka se stalno odlagao, sve dok se nije uključila ,,Komuna”, novi producent, i dok nije odlučeno, na zadovoljstvo i porodice i prodecentske kuće, da finanlnu verziju uradi Dinko Tucaković, koji je poznavao materijal, a i bio je Pavlovićev student. Ovo je prvi slučaj kod nas da se finalizacija filma prepusti drugom reditelju. Tako da je konačno nađen neko ko će se prihvatiti veoma nezahvalnog posla. Po priznanju samog Tucakovića, čak je i Emir Kusturica bio zamoljen za završetak ovoga filma (čak je direktora Venecijanskog festivala imao ulogu da privoli Kusturicu), ali do toga nije došlo zbog prezauzetosti pozantog reditelja.
Konačno, nakon tri godine čekanja, poslednji film Živojina Pavlovića, i jedan od najneobičnijih filmova domaće kinematografije – ,,Država mrtvih", je posthumno završen.
,,Trudio sam se da se moj rad ne primećuje", kaže Dinko Tucaković.
Gotovo neverovatne poteškoće na putu ovog filma od teksta, preko snimanja i mučnog procesa montaže do publike pratio je i niz uzastopnih smrtnih slučajeva. Posle Pavlovića, preminuli su i direktor fotografije Aleksandar Petković, kao i glumci Dragan Maksimović, Predrag Milinković i Ranko Gučevac – što se mračno nadovezalo na naslov filma.
Međutim, i nakon završetka filma, nastaju poteškoće i odlaganja premijere. Poslednji film Žike Pavlovića ,, Država mrtvih” premijerno je prikazan pred beogradskom publikom 29. novembra 2002. godine, na četvorogodišnjicu autorove smrti. Najblaže bi se premijera ovoga filma mogla oceniti kao skandalozna. Ako ni zbog čega drugog, onda iz poštovanja prema preminulom autoru, premijera ,,Države mrtvih" zaslužila je da bude dobro organizovana i najavljena publici, što nije bio slučaj. Reklamni foršpan vrteo se na televizijskim stanicama svega jedan dan pre premijere. Za ovakav tretman Pavlovićevog poslednjeg dela odgovorna je producentkinja Zoja Todorić. Marketinški gotovo neispraćena, ,,Država mrtvih” premijerno je prikazana pred polupraznom salom Sava centra. I deo ekipe filma odbio je da se pojavi na premijeri u Sava centru. Prema rečima Dinka Tucakovića ranije je bilo zamišljeno da film bude prikazan u isto vreme u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani i to baš na Dan republike, na dan kada je i Živojin Pavlović preminuo četiri godine ranije. To se nije dogodilo jer nije postojala spremnost producenta Zoje Todorić i njene kuće Delfin film.
,,Takođe propala je i ideja da film ide najpre na jedan veliki filmski festival", kaže za "Vreme" Tucaković, ,,da ga potom prikažemo na FEST-u i da od marta naredne godine ide u regularnu bioskopsku distribuciju, ali se to nije dogodilo jer je tako odlučio producent filma."
Sve u svemu, poslednje delo velikana srpskog filma Živojina Žike Pavlovića, nije na dostojanstvne način prikazano domaćoj publici, ali zbog toga strana publika ume da ceni i poštuje vrednosti, što je pokazao veliki broj poziva na inostrane filmske festivale.


Neke izjave iz Dnevnika Živojina Pavlovića

Živojin Pavlović je bio veliki kritičar političara i društvenih zbivanja kod nas (što se može zapaziti i u njegovim filmovima). Tako da je zbog svojih otvorenih stavova, neprestano bio u konfrontaciji sa vladajućim strukturama, kako za vreme vladavine komunističke ideologije, tako i u poslednjoj deceniji ovog veka, kada su na scenu stupile lažne nacionalističko-političke i intelektualne elite.

Takvu svoju moralno-intelektualnu poziciju skiciraće na mnogim stranicama dnevnika, a izrazito najjezgrovitije u zapisu od 5. jula 1990. godine:
•   ,,Od Srbije ništa očekivati ne mogu:
- dok je bila u sklopu komunističke despotije, ganjali su me fanatici i čankolizi zato što nisam hteo da veličam tiraniju i što mi je individualna sloboda bila najviši cilj;
- sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i šićardžije zato što neću da uzdižem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale".


U zapisu od 24. decembra 1990. godine kaže:

•   ,,Čitav sam život koračao uz tok i svaki korak činio čupajući s ogromnim naporom noge iz ilovače. A to iznuruje."

U maju 1990. godine, kad Jugoslaviju i Srbiju potresaju burni događaji, junak Pavlovićevog Dnevnika postaje, i više ne prestaje da to bude, Slobodan Milošević:
•   ,,Fašistoidni govor Slobodana Miloševića, održan juče u Pančevu, ne otkriva samo psihotičnu agresivnost srpskog nacionalnog vođe (što je od važnosti za njega), već i našu beznadežnu budućnost (što je od mnogo veće važnosti za nas)."
A u zapisu od 10. februara 1991. optužnica će biti znatno proširena:
•   "Izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze, čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom 'duhovnom elitom', učinio sve da se Jugoslavija, kao država raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nije stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti."

Mnoge nepovoljne misli izreći će o piscima i intelektualcima, čak o ,,većini kolega po peru" koji su ,,ošamućeni nacionalnom euforijom i trenutnim političkim interesima podredili i duh, i misao, i delo". S tim u vezi izjavljuje 24. oktobra 1990. godine:
•   ,,Šta će Milanu Komneniću satiruća politička aktivnost u nacional-četničkom pokretu Vuka Draškovića? Zašto Mirko Kovač beži od sebe i svog dela u javna celomudrenja, Filip David u 'borca za demokratiju' a Vidosav Stevanović u politički košmar... Zbog čega Dragoslav Mihailović, ušančen u dubok i blatnjav rov inertnog nacionalizma, vodi donkihotski pozicioni rat sa Josipom Brozom?"

Jedan od njegovih poslednjih tekstova, gde je dao kratku i jezgrovitu, a jezovitu sliku srbijanskog sela i grada:
•   “Zemlja ustalasana, mahom nepoorana – urasla u korov i šiblje. Voćnjaci puni roda koji niko ne bere. Stara kućišta pusta, posrnula, u raspadanju. Prazni ambari, mrtve štale, nevezani kerovi u hladu pod strulelim tarabama i pijanim plotovima nadomak ogromnih, neukusno raskošnih i nesvrsishodnih trospratnica, namenjenih taštini i nadmetanju. Ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa. Nadstrešnice nad tarktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima. Farme bikova, kokošaka nosilja, tovljenih svinja. Plastenjaci sa zimskom zelenom salatom i ranim paradajzom. Prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja. Vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem; kupatila u kojima se niko ne kupa; klozeti u koje niko ne vrši nuždu. Iza nagomilanih, zbrda-zdola zbubanih teških, u šreh sazidanih zdanja uzdižu se, nabacana uz stajske zidove, brda neprevrelog, u mokraću ogrezlog gnojiva, dok se njive zasejane pšenicom, kukuruzom ili suncokretom zaprašuju hemijskim preparatima protivu insekata i ptica... ... A umesto ptičijeg cvrkuta ili konjske niske iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora ili televizijskih zvučnika veseli jecaj Šabana Šaulića, Džeja Ramadanovskog ili turbo-folk-seks-bombe Cece Veličković... No ta vriska (ili hropac) ne nastaju na pašnjacima pred kolibama ili sred proplanaka u drvenim stoletnim hrastovim šumama, već u radiofonskim studijima i televizijskim emisijama mnogobrojnih, silnim fakultetima ukrašenih Serbskih gradova.”


Filmografija

•   Žive vode (omnibus Kapi, vode, ratnici, 1962)
•   Obruč (omnibus Grad, 1963, zabranjen)
•   Neprijatelj (1965)
•   Povratak (1966)
•   Buđenje pacova (1967)
•   Kad budem mrtav i beo (1968)
•   Zaseda (1969)
•   Crveno klasje (1971)
•   Let mrtve ptice (1973),
•   Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974),
•   Hajka (1976)
•   Doviđenja u sledećem ratu (1980),
•   Zadah tela (1983)
•   Na putu za Katangu (1987)
•   Dezerter (1992),
•   Država mrtvih (1997).


Bibliografija

•   Knjige pripovedaka
o   Krivudava reka (1963, 1994)
o   Dve večeri u jesen (1967)
o   Cigansko groblje (1972)
o   Ubijao sam bikove (1985, 1988)
o   Kriške vremena (1993)
o   Blato (1999)
•   Knjige novela
o   Dnevnik nepoznatog (1965)
o   Vetar u suvoj travi (1976)
o   Krugovi (1993)
•   Knjige proze
o   Belina sutra (1984)
o   Flogiston (1989)
o   Azbuka (1990)
•   Romani
o   Lutke; Lutke na bunjištu (1965, 1991)
o   Kain i Avelj (1969, 1986)
o   Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990)
o   Oni više ne postoje (1985, 1987)
o   Zid smrti (1985, 1986, 1987)
o   Lov na tigrove (1988)
o   Raslo mi je badem drvo (1988)
o   Vašar na Svetog Aranđela (1990)
o   Trag divljači (1991)
o   Lapot (1992)
o   Biljna krv (1995)
o   Simetrija (1996)
o   Dolap (1997)
•   Knjige eseja
o   Film u školskim klupama (1964)
o   Đavolji film (1969, 1996)
o   O odvratnom (1972, 1982)
o   Balkanski džez (1989)
o   Davne godine (1997)
•   Knjige razgovora
o   Jezgro napetosti (1990)
o   Ludilo u ogledalu (1992)
•   Dnevnici
o   Ispljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990)
o   Otkucaji (1998)
o   Dnevnici I-VI (2000)
•   Knjiga epistolarne proze
o   Voltin luk (sa Goranom Milašinovićem, 1996)


Nagrade

•   Filmske nagrade
o   Zlatna maska na I festivalu mediteranskog filma za film ,,Neprijatelj" (1965)
o   Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film ,,Buđenje pacova" (1967)
o   Srebrni medved za režiju na festivalu u Berlinu za film ,,Buđenje pacova" (1967)
o   Velika zlatna arena na filmskom festivalu u Puli za film ,,Kad budem mrtav i beo" (1968)
o   I nagrada za najbolji film na festivalu u Karlovim Varima) za film ,,Kad budem mrtav i beo" (1968)
o   Zlatni lav na festivalu u Veneciji za film ,,Zaseda" (1969).
o   Velika zlatna arena i Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film ,,Crveno klasje" (1971)
o   Zlatna plaketa za scenario prema literarnom delu na festivalu u Berlinu za film ,,Crveno klasje" (1971)
o   Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film ,,Hajka" (1976)
o   Velika zlatna arena, Zlatna arena za režiju i Zlatna arena za scenario na filmskom festivalu u Puli za film ,,Zadah tela" (1983)
o   Zlatni gladijator za film ,,Na putu za Katangu" (1987)
o   Srebrna mimoza za film ,,Dezerter (1992)
o   Felix romuliana za životno delo
o   Zlatna maslina za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji za film ,,Dezerter (1992)
•   Književne nagrade
o   Nagrada Isidora Sekulić za kreativno spisateljstvo za knjigu pripovedaka ,,Dve večeri u jesen" (1967)
o   Andrićeva nagrada za pripovetku za knjigu pripovedaka ,,Kriške vremena" (1993)
o   NIN-ova nagrada za roman godine za roman ,,Zid smrti" (1985)
o   NIN-ova nagrada za roman godine za roman ,,Lapot" (1992)




Izvor:Wikipedia

Bio je dobar reditelj. Možda i jedan od najboljih.