Barake čemera
U 112 kolektivnih centara širom Srbije danas živi skoro 10.000 prognanih i još se ne zna konačno rešenje njihovog statusa

Ove zaboravljene ljude političari ne obilaze čak ni u predizbornim kampanjama

BEOGRAD - Dragan Tintor je jednostavan čovek. Ima sedamdeset godina, preživeo je tri rata, živi sa suprugom i sinom. Tvrdi da nikada nije bio nacionalista. Ljude deli isključivo na dobre i loše i kaže da svaki čovek ima pravo na normalan život. Njemu je, međutim, to pravo uskraćeno. Sedokosi inženjer iz Siska je trostruka izbeglica, a danas s porodicom živi u neuglednom sobičku još neuglednije radničke barake. On je jedan od stotinu žitelja kolektivnog centra nadomak Obrenovca, koji sa zebnjom čekaju kraj godine i najavljeno zatvaranje njihovog jedinog prebivališta. Devetnaest porodica koje budu imale sreće, sledeće godine useliće se u stanove u Obrenovcu, čiju izgradnju finansiraju međunarodni donatori. Sudbina ostalih je neizvesna.
- Stan u Sisku napustili smo na početku rata 1991. godine i prešli smo u Glinu. Tamo smo bili do 1995. godine kada smo s ostalim prognanicima stigli u Vojvodinu. Odatle smo prebačeni u Prištinu. Kosovo smo napustili zajedno s našom vojskom 1999. godine i jedno vreme smo bili smešteni u Kragujevcu. Konačno, stigli smo ovde - opisuje svoj petnaestogodišnji izbeglički staž Dragan Tintor.
Šupa jedini dom
U malu sobu porodice Tintor jedva su stala tri kreveta, sto i televizor. Kupatilo dele s još dve izbegličke porodice. Do svog nekadašnjeg stana u Sisku i dalje ne mogu da dođu.
- Nema šta nisam pokušao. U naš stan se još pre 15 godina uselio novi "vlasnik" i danas ga izdaje. Ne preostaje nam ništa drugo nego da čekamo, a do tada ovo nam je jedini dom. Ni na koji način nisam učestvovao u ratu! Ma, nisam bio čak ni u seoskoj straži, ali stan mi ne vraćaju, i tačka. Kada se to, ipak, jednom dogodi, prodaćemo ga jer nemamo nameru da živimo u Hrvatskoj. Ne želim ni da me sahrane tamo - priča Tintor i dodaje da "dobro pamti 1943. i 1991. godinu".
Barake razbacane na ledini, vlasništvo preduzeća "Ivan Milutinović", dom su prognanih iz Hrvatske, Bosne i s Kosova. Ove zaboravljene ljude političari ne obilaze čak ni u predizbornim kampanjama. Dok su ratni profiteri i kriminalci sticali status uglednih građana Srbije, oni su živeli daleko od pogleda javnosti. U njihovoj tužnoj zajednici rađala su se i školovala deca, proslavljale retke srećne prilike, odigravale svađe i svodili računi čemernog života.
Bez konačnog rešenja
Da za sada nema ništa bolje, svestan je Veljko Milić (40) iz Karlovca, bivši pripadnik nekadašnje policije RSK. U Srbiji je od 1995. godine i od tada nastoji da povrati svoj predratni stan u koji se uselio tamošnji "učesnik domovinskog rata". Ni on, kao ni njegov sapatnik s početka priče, nema nameru da se trajno nastani u Hrvatskoj, već će stan, ukoliko ga povrati - prodati.
- Ne bih se nikada vratio u tu državu. Nemam pravo to da učinim zbog svoje dece. Oni se ovde školuju, Srbija je sada njihova zemlja - priča Milić praćen pogledom svoje devetnaestogodišnje kćerke Kristine.
Na pitanje zna li gde će se skućiti kada kolektivni centar bude zatvoren, kratko odgovara da se nada najboljem.
- Uvek se nadam da će biti dobro. I kada smo stigli u Srbiju, tako sam razmišljao iako su mi se i ovde desile strašne stvari. Zauvek ću pamtiti torturu kojoj nas je izložio Arkan kada su nas njegovi ljudi mobilisali posle pada Krajine, kada su nas vezivali za pseće kućice - seća se on.
Danas je u Srbiji, bez Kosova i Metohije, aktivno 95 kolektivnih centara sa tačno 8.616 ljudi. Na teritoriji Kosova je još 17 centara. Broj tih objekata rapidno se smanjuje, baš kao i iznos donacija koje pristižu u Srbiju kako bi sva prognana lica bila adekvatno zbrinuta. Država već nekoliko meseci sprovodi strategiju postepenog zatvaranja tih centara, u skladu s dogovorom da do kraja 2006. godine na području bivše SFRJ bude ukinut izbeglički status. Međutim, konačno rešenje za sve prognane nije pronađeno. U Komesarijatu za izbeglice tvrde da niko od ljudi iz kolektivnih centara koji će biti zatvoreni neće ostati na ulici. Ipak, rešenje nije na vidiku. Izbeglice iz malih i mračnih soba sležu ramenima i gotovo uglas kažu: "Ni kad smo polazili za Srbiju nismo znali gde ćemo završiti".

Namučeni preko svake mere

Milena Nikolić, upravnica kolektivnog centra, kaže da je u barakama nekada živelo 360 izbeglica. Danas se u menzi redovno priprema 110 obroka.
- Trudimo se da život organizujemo kao jedna velika porodica. Baš kao i u svakoj porodici, bude tu i nesuglasica. Život je ove ljude namučio preko svake mere. Mlađi su se nekako i snalazili, ali stariji se ovde uglavnom duže zadržavaju. Komesarijat za izbeglice obezbeđuje sredstva, a hranu pripremamo najbolje što možemo. Rano ujutru, pre nego što deca krenu u školu, razdeli se hleb, a posle ljudi svoje porcije uglavnom odnose u sobe. Ima i nezadovoljnih, ali šta je tu je, bolje nemamo - objašnjava ona.

Izvor: Press