Šta sad vredi?


(Šoba)

Lak je korak onom ko ne beži,
Iskušavam sebe na uspomene,
Dan kao stvoren za tebe, i krene
Iskopirana slika, opet sneži…

Asfalt je za noge notna sveska,
Vetar tonalitet s osećajem bira,
Otkucaj srca težak ritam diktira,
Lik nastaje od vode i peska…

I ko mi je kriv što ostao sam sam,
Malo je hrabrih takav nisam ja,
Težak teret na nogama...

Evo prilike da baš zamrzim sebe,
Jednom bez tebe zauvek bez tebe,
Osećaj je …

Šta sad vredi?

Budim se


(Braca)

Svako jutro kreće svojom stazom,
svaki dan ima svoj put,
sasvim sam mimo svega,
možda nisam tu...

Neko donosi sreću neko tugu,
neko odnosi sve,
ne snalazim se u svemu tome,
možda kasno je...

Sada budim se
sada gubim sve...

Voleo bih da mogu da znam
gde smo pogrešili,
ovaj svet je ostao sam,
gde smo ga ostavili...

Bez nogu hodam kroz vazduh,
bez ruku grlim sve,
svaki deo sebe dajem,
a znam da kasno je...

Sada budim se
a znam da kasno je,
sada budim se
a znam da gubim sve...

Dozivam kišu


(Šoba)

Moj mozak je crna rupa
sve u njega propada
pokušaj da ga obojim boli
gubim težu-letim...i padam...

Ne praštam što upamtim
a pamtim sve što ugledam,
mada te nema odavno
ostao je tvoj hologram...

Dozivam kišu,
ona spira boje,
s moga lica odlaziš zauvek...

Moje telo je zvezda na nebu
astralna projekcija,
oslobadjam se strahova,
džiterbag dolazim i ja...

Dozivam kišu,
ona spira boje s moga lica,
odlaziš zauvek...

Grad


(Šoba)

Devojke stižu svojim kućama,
šoferi piju na početnoj stanici,
komšija izvodi psa da piša,
skitnica na česmi pere lice...

Taksista nije propustio pešaka,
čistači kupe smeće u kontejner,
izbeglice cepaju političke plakate,
prva policijska sirena za danas...

Jutro u mome gradu
i ja polako gubim nadu
da će stvari da se promene...

Lekari uglavnom vrše abortuse,
penzioneri love golubove,
voda i oktan u plastičnoj flaši,
već viđeni redovi pred ambasadama...

Jutro u mome gradu
i ja polako gubim nadu
da će stvari da se promene...

Šta je grad?
Milion svetiljki koje gore,
milion kola koja stoje,
milion ljudi koji jure.
Šta je grad?
Urbanizam i renesansa,
kad više čuješ izvini nego jebem,
grad je karneval na ulici,
grad je karneval na ulici...

Igra


(Šoba)

Najbolja igra je igra sa smrću,
tu ti se uvek dobro piše,
kad pobediš dobiješ mnogo,
kad izgubiš dobiješ još više...

Svako ko je verovao u spas
zna da postoji samo kao kazna,
da li postoji veća od ove
što smo spaseni baš ovde...

Čemu sada pogled tugaljiv,
u njemu šta sam ja a šta ti,
i nije važno ko je sudija
nije važno ko je kriv,
kad svi ćemo ispaštati...

Noćas je neko opet pregazio psa,
ovaj put sam to mogao biti ja,
jer creva rasuta po putu
apsolutno liče na moja...

Strašno mrzim jebenu konačnost,
kud god da plovimo tu su i obale,
i šta ustvari treba zvati domom
i šta ustvari treba…

Zato se privi ovde uz mene,
i prekri me celog svojom kosom i telom,
o Bože, kakav divan pokrov
i kakav divan kraj za sve...

Ja ne želim


(Šoba)

Ako sam verovao da će trajati
večno-zar neće?
zaboravih reči kletve
uslov za ulazak u igru...

Ti si bila moja maska,
ti, ona kojoj je stalo,
šta je starije glava ili zid
odgovor tražim -zar ga nema?

Ne želim da sam
kad ti nisi, tu...

Sreća se uvek osmehuje zbog
toga je sreća-zar nije?
jednom pogrešno odabran trenutak
jednom zauvek-zar?

Kako god da staneš nečemu
okrenuo si leđa,
kako god da staneš
okrenuo si leđa...

Ne želim da sam
kad ti nisi, tu...

Mim


(Šoba)

Kroz prste
protiče mi reka
a da ne popijem ni kap...

Konjanik je umirao
pod drvetom kraj puta,
uz vesla znojavi
disali su složno...

Sve je u kolotečini,
neprirodna smrt je prirodna,
ko oči dečaka
kad ugleda gutača plamena...

Duša opružena
na uspravljenom telu
ima osmeh
kao da neće da shvati...

Kroz konopce upoznajem
sve četiri strane sveta,
na boku il stomaku
ne spava se mirno…

Od ubice do žrtve
od žrtve do kazne
od kazne do nekog
novog zločina...

Sve je u kolotečini,
neprirodna smrt je prirodna,
ko oči dečaka
kad ugleda gutača plamena...

Mislim na tebe


(Braca)

Ako nekad budem tužan
ja sam tužan samo za tebe,
ako nekad budem sam
ja sam sam samo za tebe...

I kad nisam sasvim budan,
i kad nisam sasvim mlad,
i kad nisam sasvim tu,
i kad nisam sasvim ja...

mislim na tebe,
ja mislim na tebe...

Možda živim život tvoj
a da svog nisam svestan,
možda glumim tuđi neki
sve zbog tebe, sve sad jesam...

I kad nisam sasvim budan,
i kad nisam sasvim mlad,
i kad nisam sasvim tu,
i kad nisam sasvim ja...

mislim na tebe,
ja mislim na tebe...

Sam


(Braca)

Kome možes da veruješ?
da li znanim ljudima...
kome da se okreneš?
ljubavi il čudima...

Da li da se prepustim
nepoznatim stvarima?
kako da zaboravim
glasove sa ulica...

ti si sam...

Svaki dan je naporan
uvek je od mene jači,
bilo ko da kaže mi
svaka reč mu isto znači...

sam

Ovo je vreme za oproštaj,
pobede nema u mislima,
pogled u prošlost je poguban,
krenuti napred moraš sam...

Strast


(Šoba)

Ime je tvoje šest slova strast,
kamen bačen u reku,
poljubac u sneg,
gledam te religiozno duboko
dok podižeš kosu sa vrata,
muči te jedan pramen...

Žena si rađaš telo
istovetno, tvoje
nago i znojavo,
lepiš ga na prozor od terase,
razlog da odeš ja ti nisam dao,
možda sam bio ja...

Kada budeš patila da li će izaći,
i kad budeš shvatila da li ćeš iznaći,
i kad budeš platila da l' postoji kraći,
kad se budeš vratila da li ćeš me naći...

Uzalud utrošena snaga
da me zatvoriš u kutiju,
uzalud utrošena nada
da me unutra zaključaš,
iskačem kreveljim se
hahaha-haha,
iskačem, kreveljim se
taj osmeh progoniće te...

Kada budeš patila da li će izaći,
i kad budeš shvatila da li ćeš iznaći,
i kad budeš platila da l' postoji kraći,
kad se budeš vratila da li ćeš me naći...

Ti si daleko


(Šoba)

Ti si daleko
do obale pa preko,
sad si lejdi nisi više dama,
tamo lepa para
vrata otvara,
ako se već ne otvore sama...

Druge me imaju
al me ne zanimaju
ne mogu da na njih trošim dane,
obavljam te radnje
ko da su mi zadnje,
a one bi ih na tenane...

Znam za jednu godinu
bila je baš ova...

Jedan je momak
drugoga u stomak
mada je u noge gadjao,
ovaj sklupčan oko sebe
ispustio je krik
kao kad se rađao...

Budući glasač
već nosi opasač
i o njemu pištolj plastičan,
a ti si daleko
i to treba neko
za tebe je svet fantastičan...

Znam za jedan grad
zvao se Beograd...

Tu


(Braca)

Možda nikad nisam bio hrabar
da priznam svoju bol,
možda nikad nisam bio tu uz tebe
kad bila si tu,
kraj mene...

Svestan ili ne ja znam
da negde postojim,
i imaš me negde drugde
al nikad tu, ni sada tu
ja nikad nisam bio tu...

Bolje je da počnem
ispočetka svoj život,
bolje je da počnem odmah
tu kraj tebe...

Nikad tu,
ja nikad nisam bio tu...

Zaboravljam


(Šoba)

Snažna ruka
mi gura lice nadole,
dok hvatam vazduh
osećam ukus zemlje...
Sa krstom do krsta
prokletstvo je tvoje,
suština nije u oproštaju dete
shvati svoj greh...

Zaboravljam...

Uzimam prisutnost,
poljupcem joj slikam usne,
ne vredi da bežim
njen je dah uvek iza...
Juče nada
sutra spas,
dižem ruke to je jače od mene,
David protiv Golijata...

Zaboravljam...

Na braon zlatno,
srebrno na crno,
čudan pogled
na život odavde...
Nema nade,
ne postoji spas,
samo starac koji tvrdi
da je mlad...

Zaboravljam...

Zmaj


(Šoba)

Ja sam kao papirni zmaj
letim visoko kao želja
dok me vetar ne ponese,
ja sam kao veliki cirkus
koji posle predstave i veselja
ode i sve odnese...

Sad mi smeta to što mi nedostaješ,
osećam kao da posustajem,
i mada znam da neću stići nikud
ne volim da odustajem...

Tvoje srce traži put
telo traži smisao
a oči, oči traže krivca,
ovaj put si imala sreće
na putu do besmisla
srela si mene negativca...

Nemam više snage da se borim,
nemam više snage da se dam,
ti mi kažeš nije tako crno
a ja kažem znam...

Tražim reč koja mi nedostaje
al što je tražim oko tvojih nogu,
sklopljene oči, zagrižena usna
kao blagoslov da i tu mogu...

Koliko ću platiti za mladost,
zar je moguće imati još neku,
i posle svega što sam prošao
saznajem da sam opet na početku...

Nemam više snage da se borim,
nemam više snage da se dam,
ti mi kažeš nije tako crno
a ja kažem znam...