Da sam tvoja majka, bila bih ponosna na tebe, a i na sebe

Pa ovaj post i nisam pisala kao neko ko se bavi psihologijom, nego kao osoba koja, mimo toga, opaža i oseća stvari.
I generalno imam taj problem, što me ljudi stalno posmatraju kao psihologa (iako to još nisam) a zaboravljaju da sam i ja samo obično ljudsko biće, sa bezbroj problema, nedoumica, i ličnih, profesionalno neobojenih, shvatanja. Otud i ova moja misao o suzama.
Svi imamo različite senzibilitete, pa ne vidim razlog zbog čega bi ovi koji ne vole suze 'napadali' one koje ih vole (i ovde fale navodnici  ) i obratno.

A kao neko ko se bavi pshijologijom ( ), znam i za lekovitost suza, i za njihov značaj.
I upravo kao mladi psiholog prisustvovala sam suzama raznih ljudi, tonama suza i teških priča, i govorila im da se isplaču, da je to dobro i poželjno, da izbace negativne emocije iz sebe, dodavala im papirne maramice, i strpljivo čekala da se isplaču, držeći im ruku na ramenu. To su ljudi sa ozbiljnim, teškim problemima, i njihove suze smatram težim od mojih (samo mojih  ), pa možda i zato bežim od muškarca koji plače zbog Liverpula, ili devojke zbog loše izblajhane kose.