zivot bez braka i dece je zaista bezveze.....ne znam kako neki ljudi mogu da uzivaju u samoci.......ja ludim od samoce i starha od samoce.......a nemati dete je nesto cega se najvise plasim...........

pre nekih desetak godina pricamo drugarica i ja o ovome - ona hoce karijeru, uspeh u svim oblastima profesionalne i licne delatnosti, u principu znate sta svi zelimo...
pitam je : a deca?
ona : sta ce mi?
ja: sve ti to nista ne vredi bez dece - pare ne nosis u grob. Treba nesto bitno da ostane iza tebe
ona:???? ne seri

pre 3-4 godine udala se, karijera u fullu, lova... javi mi da je trudna
prvi put kad smo se culi po porodjaju znate sta mi je rekla - bio si u pravu sve ostalo nije bitno

tolko o tome

Sve moje drugarice iz srednje skole su govorile kako im je karijera na prvom mjestu, a djecu zele da imaju poslije 30. godine, i to mozda... Ja sam uvijek govorila kako zelim da imam petero djece, i da bih zeljela da se ostvarim po tom pitanju sto prije...

Danas sve te drugarice imaju djecu i mnogo su zadovoljne... Jedino ja, imam samo karijeru...

Ja nemam snage i ne zelim da gradim karijeru jer sam svena da u tom slucaju zbog prirode svig posla necu imati vremena za decu.....A nista bez toga ne vredi u zivotu........

Menjamo se tokom života i nešto što je u jednom trenutku izgledalo važno posle nekog vremena više nije. Jedina konstanta u mom životu je važnost moje dece i porodice za mene.

Znam neke žene koje su tvrdile da ne žele decu a posle su se gorko kajale jer ne mogu da rode. Znam puno muškaraca koji imaju decu o kojoj se ne staraju kako bi trebalo, a posle jadikuju kako ih niko na svetu ne voli. Blagodet teške uloge majke u rađanju i podizanju dece je instiktivna privrženost između majke i dece koju otac mora voljno da izgradi.

A, mene zanima, od strane žena koje već imaju decu, da li su u mladosti imale strah da neće moći da ih imaju? 

Znam za slučajeve gde su žene žarko želele decu, ali se sudbina surovo poigrala sa njima, pa nisu, iz bioloških razloga, mogle da ih imaju... 

Ne mogu ni ta zamislim tu moru...

Iskreno.... da ne mogu da imam svoju, bez razmišljanja bih usvojila... Znam, nije isto, ali, sam taj osećaj da si nekome potreban... i da je neko uz tebe, pa makar i ne bio tvoje krvi, nema lepšeg.... Taj osećaj ne bih menjala ni za ceo Izrael na poklon, sa svim konjima ovog sveta i sa fabrikom linolade  : ))

A da li si, pre nego što si postala majka, imala taj strah da jednog dana nećeš to moći da budeš?

ne.... nisam volela decu, ozbiljno, tako da o tome nisam razmišljala..... Da je samo ženska tema, sad bih ti rekla još par stvari zbog kojih nisam imala taj strah   Mada, znam slučaj žene koja je obožavala tuđu decu, a svoju nikad nije mogla da ima.... ili, pak slučaj moje rođake, koja ih ne može imati, ali, na to reaguje onim groznim "ma i koji će mi deca" (mada, mislim da su te reči samo maska).... 

To pitanje me baš zanima, jer uvek pomislim - šta bih i kako bih postupila da se nađem (ne daj bože) u toj situaciji.
Jeste da je usvajanje dobra opcija, ali nekako... ipak bih mnooogo više volela svoje dete i čoveka kog volim, nego usvojeno.
Naravno, kao što rekoh, usvajanje je divna i plemenita stvar, što za dete koje je usvojeno, što za čoveka, ali opet imam baš jaku želju da imam svoje dete, to malo stvorenje - genetski miks mene i... tog nekog.