Žene: diktatura izgleda ili trijumf pameti


Marina Jungić | 11. jun 2012. 11:13    | Komentara: 0
Kod nas je sve više žena koje se trude da se ostvare i u karijeri i kao majke, i to je put kojim mlade žene treba da idu. Ljubav sve više važna, a sve je manje ima


Uspešne žene često su sklone da veruju kako su njihovi poslovni rezultati posledica srećnih okolnosti ili slučajnosti, a ne toliko njihovog ličnog truda i rada. Muškarci gotovo nikada nemaju takav osećaj i uvereni su da su uspeh postigli isključivo ličnim sposobnostima. O tome koliko su žene samosvesne i samostalne, a koliko ravnopravne sa muškarcima, koliko su pod uticajem medijskih trendova a koliko cene sopstvene sposobnosti, za "Život Plus" govori psihoterapeut Zoran Milivojević.


- Iako većina žena potcenjuju sebe i svoje sposobnosti, to ipak ne važi za uspešne žene. One imaju razvijene socijalne veštine, i znaju da nikako ne treba da se predstavljaju kao neko koga muškarac može da doživi kao pretnju, ko ga ugrožava, ko je bolji od njega. Uspešne žene imaju jako dobro mišljenje o sebi, ali vode računa pred kim će ga izneti jer ne žele konflikt, takmičenje. Istraživanja pokazuju da su muškarci menadžeri bolji od žena ali u svim drugim kategorijama rezultati su izjednačeni. U našem društvu gde se muškarci često prave važni u smislu ko je bolji od koga, naročito pred ženama, pametna žena koja ume da se ponaša, može da koristi muške slabosti kako bi napredovala uz podršku tih istih muškaraca. Kada se žena postavi kao dama, muškarci se postavljaju u ulogu džentlmena i često za takvu ženu učine ono što ne bi učinili za nekoga drugoga.

* Koliko su žene pod uticajem medijskih trendova i mogu li da naprave balans između posla i porodice?

- Na sve nas prvenstveno utiču trendovi koje upijamo iz filmova, televizije i novina. Kod nas je sve više žena koje se trude da se ostvare i u karijeri i kao majke, što je put kojim mlade žene i treba da idu. Međutim, nekada kada televizija nije postojala, polne uloge bile su jasno definisane tako da su žene želele da liče na svoje majke. Kada su preko medija promovisani drugi modeli, prvenstveno žene koja je oslobođena rada i uživa zahvaljujući lepom i bogatom muškarcu koji je iskreno voli, žene su poželele da i one tako nešto dožive. Dakle, Holivud je bio taj koji je nudio nove modele u kojima je sve lepo, raspevano, bogato sa obaveznim srećnim završetkom. I od tada žene ne žele više da liče na svoje majke koje su počele da doživljavaju kao žrtve. Tada nastaje potraga za novim uzorima – pokušaj da se scenariji koji su upijeni sa filmskog platna i televizijskih ekrana sprovodu u vlastitom životu. Ali to nije moguće, pa je generacija romantičnih postala genaracija razočaranih koja je živela u nestabilnim i lošim brakovima, razvodila se i sl. Generacije koje su došle više ne veruju toliko ni u ljubav ni u zajednički život. Ljudi se nekako okreću sebi, okreću se deci i pokušavaju da život organizuju oko sebe.


* Dučić je rekao da je “svaka žena lepa, osim one koja misli da to nije i one koja misli da jeste“. Kolika je samosvest i samostalnost žena kod nas? Šta se i koliko promenilo u poslednjoj deceniji?

- Generacije koje su roditelji na neki način hteli da zaštite od ružnih zbivanja 90-ih i za koje možemo reći da su razmažene, odrasle su i pokazuju jasnu orijentaciju ka hedonizmu, ka površnim uživanjima. Zbog toga je kod nas sve više devojaka koje prenaglašavaju lepotu i seksualnost i u izgledu i u ponašanju, koje nemaju jasne životne ciljeve, koje u stvari ne žele da odrastu. Zato se okreću provodima, a jedno od najpoželjnijih zanimanja je zanimanje TV voditeljke. Iza toga stoji potreba da se bude poznat, popularan, jer voditelj je taj koji se stalno pojavljuje, voditelj je, u stvari, prava zvezda. Ako rezimiram, postoji jasna samosvest kada je u pitanju izgled i seksualnost, ali kada je u pitanju socijalni i egzistencijalni status, mlade žene su u velikoj meri zavisne. Prvenstveno od svojih roditelja koji ih pomažu sve dok mogu. Takođe je i fantazija o udaji za lepog, uspešnog i bogatog muškarca nešto što u sebi ima poziciju zavisnosti. Put osamostaljivanja u socijalnom i ekonomskom smislu još nije nešto kuda bi većina da krene, što otežava i teška ekonomska situacija.

* Zbog karijera žene imaju sve manji broj dece, a polovina na rukovodećim radnim mestima uopšte nema decu, dok na drugim dobro plaćenim poslovima u proseku imaju samo jedno dete. S druge strane, i muškarci i žene u neprekidnoj su potrazi za ljubavlju. Kako to objašnjavate?

- Svako ima pravo da živi kako želi i da rađa ili ne rađa decu. Danas se smatra da je rađanje deteta nešto gde žena ima pravo na izbor, a nije neka vrsta urođenog materinstva. Međutim, kako se rađa sve manje i manje dece, to je opšti problem, jer mi kao društvo, kao zajednica nestajemo. Kod nas je prosečna starost stanovništva nešto preko četrdeset godina. A do svega toga je došlo jer smo opsednuti mitom o ljubavi koja donosi sreću. U psihoterapijskoj praksi viđamo sve više žena koje su po mnogo čemu izuzetne, lepe, uspešne i situirane, ali koje imaju velikih problema da nađu muškarca sa kojim bi zasnovale porodicu. Sa jedne strane one i dalje očekuju neku vrstu princa iz bajke u koga će se zaljubiti i odbijaju da napuste svoje nerealne kriterijume, a sa druge su muškarci koji su sve manje spremni za vezivanje, za ozbiljne veze, već se okreću mlađim ženama. I to je paradoks u kome živimo: ljubav je sve više važna, a u stvari je ima sve manje.

* Šta su žene dobile a šta izgubile u procesima ravnopravnosti?

- Na Zapadu je zavladao mentalitet bogatog društva, a to je potraga za užitkom. Mi te uzore upijamo i prenosimo u naše živote, a posledica toga je da je pojedinac počeo sam sebi više da vredi, a da se smanjila vrednost drugoga, partnera, porodice, rođaka. Dakle, nastala je era individualizma u kojoj mnogi ljudi ne žele da odrastu već hoće da se igraju, da uživaju, da imaju slobodu. Zbog toga je brak dobio novu funkciju. Više nije potreba bez koje se ne mogu imati deca i bez koje se teško živi, već je postao nešto što formalizuje ljubavni odnos. A mi smo kolektivno zaboravili šta ljubav jeste – da je to emocionalno vezivanje za neku drugu osobu koje je postojano i trajno, a počeli smo da verujemo da je zaljubljensot vrhunac ljubavi. I zato ljudi misle da se moraju zaljubiti da bi to bila ljubav. A zaljubljenost je emocija koja je sasvim različita od ljubavi po svojim mehanizmima i nikako nije prva faza ljubavi, već je prva faza razočaranja. A ljudi kao da ne znaju kako da izaberu partnera osim tako što se zaljube. I kada shvate da to nije to, nastaju konflikti i svađe, a kasnije raskidi i razvodi. I zato je sve teže naći partnera koji odgovara i sa kojim će se ostati u stabilnoj vezi, jer ljudi žele da uživaju u životu, da ostvare svoje ciljeve, a rođenje deteta, ili dece, ostavljaju za kasnije godine.

* Vlada li još uvek mišljenje da je kod žene najvažniji njen izgled ili su dovoljno samostalne i uspešne da obavezno ne moraju da izgledaju kao supermodeli?

- Mislim da još uvek postoji diktatura izgleda. A sa izgledom se povezuje seksualna privlačnost. Postoji saglasnost u mlađim generacijama da žena mora da bude lepa i privlačna. To je veliki problem jer ne mogu sve žene da budu lepe, niti su svi muškarci lepi i privlačni. Ta diktatura izgleda stpovucite ramenavara veliki broj nesrećnih ljudi koji misle da nisu dovoljno dobri, da ne zaslužuju da budu voljeni jer nisu dovoljno lepi. Veoma je teško biti lepa, seksualno privlačna, i pritom imati sve one druge osobine koje su nevidljive – pametna, obrazovana, odlučna, nežna, pažljiva, itd. Kako je izgled na površini, ovakva orijentacija je izraz površnosti.


* Zbog čega se mlade žene sve teže odlučuju za brak i rađanje dece?


- Danas postoji i diktatura ideologije srećnog deteta koja od roditelja zahteva da se jako posvete detetu i da na neki način zaborave na sebe. Posledica je da mladi misle da je roditeljstvo teško, da ga odlažu ili odbacuju. Sve to čini da je manje dece, a da se one porodice gde ima dece jako usmeravaju na decu.

Rođačka solidarnost koja je tako potrebna u vremenima u kojima se teško živi, više nije potrebna, tako da se povećava distanca prema rođacima. Dok važnost rođaka opada, raste važnost prijatelja. Prijatelji postaju zamena za druge socijalne odnose, kućni ljubimci zamena za decu, i tako dobijamo da se odrasli ljudi ponašaju kao adolescentna grupa, kao što je prestavljeno u seriji "Seks i grad".

Dakle, danas vlada jedna opšta zbrka – veliki ljubavni nered – čije su žrtve i muškarci i žene. I jedni i drugi su dezorijentisani i na neki način usamljeni, bez obzira da li osećaju to ili jezde kroz površne veze. Dakle, mislim da svi gubimo. Način života koji je promovisan kroz industriju zabave, a koji mi poistovećujemo sa Zapadom, teško je sprovodiv u realnost. Pri tome zaboravljamo da veći deo planete, i Istok i Jug, živi na način koji mi smatramo zaostalim. Ali taj model tamo je biološki uspešniji od našeg, tamo se nalaze deca, budući stanovnici ove planete.

* Šta je takvoj ženi muškarac sa kojim će da ili već deli život: partner - oslonac, ljubavnik, suparnik, pa i rival, prijatelj...?

- Ne treba joj. Danas govorimo o androginom karakteru, o osobi koja je i muško, andos, i žensko, ginos (kao u reči ginekologija). A takva osoba je samodovoljna i drugi joj ne treba. I to je problem, jer kada drugi ne treba, tada se bez njega može. Drugi tada ima neke druge fukcije- da zabavi, da učini prijatnim, da pomogne i slično. Ali, nastaje problem sa dubljim vezivanjem, sa ljubavlju. I zato je priča o samoostvarenju u stvari priča o narcisoidnosti. A Narcis je neko ko je kažnjen zbog toga što je bio bez sažaljenja, bez saosećanja i empatije prema drugima. Danas znamo da narcisoidnost nije patološka samozaljubljenost, već nesposobnost da se vole drugi ljudi. Veliki broj ljudi danas živi u nekoj vrsti monodrame u kojoj su drugi ljudi samo kulise koje nisu dovoljno važne i koje se po potrebi sklanjaju. Zbog svega toga i razgovaramo o ovim stvarima kako bi se snašli u toj velikoj zbrci, da bismo mogli da donesemo ispravne odluke u svojim životima. Da sagledamo stvari onakve kakve jesu ispod njihovog lažnog sjaja. A danas je već dovoljno ljudi sa lošim iskustvima na čijim greškama možemo učiti.

Izvor: Novosti

Inteligentan tekst. Nije ono tralala novinarstvo. Covjek zna znanje.

Btw, psihotarapeuti su prilicno inteligentni,sa prilicnom sirinom, opet potvrdjujem to misljenje.

Iako se na njih cesto gleda kao na "kakvo se on medicinom bavi, lako je to".. e upravo su 2x inteligentniji od prosjecnog lijekara.

Zoki Milivojevic ubada sustinu kao i uvek. 

To je upravo ono sto i ja mislim: previse sebicnosti i premalo empatije- kod oba pola.

Ovde ga je bas ubo

a kako gospodine Milivojevicu, da biramo partnere sebi? Po tome kolika su mu primanja? U koliko stanu zivi? Jel perpektivan? Kako se oblaci? Da li jede povrce? Volimo iste filmove? Nema veze sto nas nicim fizicki nije privukao, ali vazno je da sa njim/njom mozemo da idemo u pozoriste da gledamo predstave koje nam se oboma svidjaju? Treba li uopste da vidimo naseg buduceg partnera pre nego sto nastupi ljubav ili to mogu da nam ugovore roditelji po svojim nahodjenjima?  seksualna privlacnost je nesto sto treba da se izrodi kasnije verovatno.. u desetoj godini braka, kad vlada ljubav i blagostanje 

Nije zaljubljenost prva faza razocarenja, samo upoznavanje i zainteresovanost je prva faza razocarenja. Jer niko nikome na svetu nije onakav kakav smo mislili da jeste u periodu kada smo poceli da ga upoznajemo, sa zaljubljivanjem ili bez njega, i u drugarskim odnosima, gde nama zaljubljenosti, desava se da te neko za koga si mislio da ce ti biti najbolji prijatelj, isikanira najstrasnije ili te izneveri onda kad ti je najpotrebniji.

Zaljubljenost je samo deo procesa a ishod uopste ne mora da bude razocarenje, moze da bude prihvatanje. I totalna je glupost izjaviti tako nesto, jer su u zivotu, u kontaktu sa bilo kojom osobom, upravo potpuno nepoznate prave osobine pojedinca u momentima kada ne postoji iskustvo sa tom osobom.

Ako pogledas ima smisla u celoj toj nekoj i andos i ginos prici...

Takve osobe su same sebi dovoljne i ne treba im dublje vezivanje tj. radije jure samoispunjenje nego neku ljubav. Tako da u tom samoostvarivanju idu ka narcisoidnosti i ispunjavanju samo svojih sebicnih prohteva. Sto ne znaci da je samoostvarivanje lose nego da postoje ljudi koji preteruju sa time katkad. To su ti oni "Ja hocu da se izivim" tipovi ljudi. 

Pa sad andros-ginos nije teorijski model u psihologiji (koliko ja znam), mislim ne objasnjava nista.. samo je lijepa legenda.

Ako pogledamo nagone seks, potomstvo (nema tu ljubavi ) .. mogu ljudi dobiti satisfakciju na razlicite druge nacine, nagone.. tj. kompenzovati. Socijalni nagon, nagon za afirmacijom, ucenjem, igrom ..itd ima tih sekundarnih..

Mada je najzdravije da se covjek drzi neke normalnosti i normalnog ispunjenja nagona cak su i ljudi koji su uspjesni ili statijaznam .. cudna konfiguracija.

Ovaj deo mi se svidja 

Kako mozete bilo koga voleti ako niste jos seksualno evoluirali...i palite se za svakim...u kojoj ste to saksiji ziveli kad vidite samo ogledala

Sve receno...zar poslije ovakvog komentara bilo sta dodati