Не купујем, а још постојим

Са намером да се супротставе усијаној потрошачкој грозници, десеторица пријатља из Сан Франциска одлучила да годину дана ништа не купују осим хране и хигијенских потрепштина. Порука о бојкоту куповине „заразила” бројне присталице широм света

Можете ли одолети Новогодишњој празничној куповини?
(Фото VOGUE)

Завера је скована баш у ово доба године, у јеку предбожићне куповине. Десет блиских пријатеља, успешних средовечних професионалаца из Сан Франциска, разговарало је уз вечеру о последицама потрошачког друштва и одлука је пала. Наредних 12 месеци неће купити ништа осим хране и основних хигијенских потрепштина. Све остало ће размењивати, позајмљивати или правити код куће.

Ова антипотрошачка порука кренула је пре две године из Сан Франциска и обишла цео свет, са хиљадама присталица који су оберучке прихватили идеју. Неки од њих су на крају схватили да им је експеримент толико променио живот да ће наставити бојкот на неодређено време.

Мотив је био очигледан: друштво огрезло у конзумеризму, угрожена животна средина, затрпаност рекламама, и уз све то апели са највишег места да је (после 11. септембра 2001) „патриотска дужност Американаца да троше”.

Имали су и сајт на коме су размењивали робу и савете, али и признања ако су случајно „подлегли искушењу”. Могли су и да се пожале на претње, којих није било мало. Конзервативци су их оптуживали за економски тероризам, а неке локалне радње стављале су их на искушење, нудећи посебне попусте не би ли срушили снажан пакт.

Шопинг као терапија, шопинг као разонода, импулсивна куповина, шопинг и секс..., социолози и психолози доста су проучавали овај савремени феномен. Али, шта нам остаје од живота ако му одузмемо свепрожимајући сегмент куповине? Група из Сан Франциска није једина која се то питала.

Пре четири године, америчка новинарка Џудит Левин и њен животни сапутник Пол Ћило упустили су се у сличну авантуру.

Како је испричала у интервјуу магазину „Њузвик” када јој је прошле године изашла из штампе књига „Моја година без куповине”, мотив је био мешавина личне финансијске кризе и бриге за животну средину.

Иако себе сматра еколошки свеснијом од већине људи, Џудит је схватила да ипак купује „гомилу непотребних глупости”. Највећи проблем је био како повући границу између нужности и жеље. Њен партнер, Италијан, није могао да се помири с чињеницом да вино није „животна потрепштина”. Забрањени су били и ресторани, биоскопи, посете цвећарници, сладолед...

Иако су их пријатељи подржавали и повремено се прикључивали бојкоту, пар који не троши није био друштво за ресторан, па чак ни за пиво с ногу. Зато су они правили вечере код куће, схвативши на крају да су таквим односом достигли једну врсту креативности којом су себе више давали него да су нешто куповали, објаснила је Џудит.

Без обзира на сва ограничења и закључак да је већи потрошач него што је мислила, награда је била испуњавајућа. „Поштеђена размишљања о куповини, елиминисала сам велики део бриге због финансија, а истовремено ослободила доста емоционалног простора, да не говорим о времену”, каже Џудит Левин. И, не мање важно, цео дуг од 8.000 долара са бројних картица био је у целини враћен.

Крајњи резултат је била дугорочна промена у куповним навикама. Постала је „паметни потрошач”, а када је почела да купује мало више одеће због промоција књиге, из банке су је звали да пријаве „неоубичајену активност” њене „виза” картице.

Но, приче о шопингу, „брендоманији” и терору рекламне индустрије нису само женске приче. И један мушкарац се изложио 12-месечном искушењу, али мото није био „не купуј”, већ „не купуј фирмирано”.

Британски новинар Нил Бурман спалио је на „ломачи брендова” у самом центру Лондона све своје фирмиране крпице. Дијагнозу је сам себи поставио – „опсесивни поремећај брендирања” – описујући то као комбинацију компулсивне куповине и самовредновања на основу поседовања ових статусних симбола.

Година без брендова истекла је у септембру, а Бурман је у опширном чланку на сајту Би-Би-Сија навео да је експеримент у почетку представљао прави пакао, боље речено борбу за опстанак – за набавку основних животних небрендираних намирница био му је потребан читав дан вршљања по локалним пијацама, док се куповина одеће и обуће, некада извор врхунског задовољства, свела на повремене посете кројачу.

Злобници би могли да ставе примедбу и Левиновој и Бурману да су свој антипотрошачки подвиг крунисали књигом, односно производом који препоручују за куповину.
У сваком случају, улазимо у још једну сезону френетичне куповине када све делује јефтино и неопходно, до тренутка отрежњења када стигне извод из банке. Новогодишња одлука не мора да буде радикална као што су наведени примери. За почетак може да буде довољно: „Следеће године нећу купити исте црне панталоне (или фармерице) каквих већ имам троје”.

Ј. Каваја
[објављено: 19.12.2007.]

Izvor: Politika