Zemlja nepismenih puna genijalaca :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Zemlja nepismenih puna genijalaca
Autor: Irena Radisavljević, Natalija Živanović | 26.07.2009. - 02:19

Treću godinu zaredom je student generacije na prestižnom američkom univerzitetu „Jejl“, koji su pohađali mnogi predsednici SAD, Srbin – dvedesetpetogodišnji Lazar Krstić iz Niša. Pre četiri godine ovaj genijalac, inače član Mense, bio je nezanimljiv našem Ministarstvu za nauku koje mu je te godine ukinulo stipendiju. Čudna odluka, s obzirom na to da bi takvi ljudi trebalo lako da se prepoznaju među 1.350.000 nepismenih i slabo obrazovanih, koliko ih ima u Srbiji.

Lazarev slučaj nije usamljen. Veliki broj naših ljudi studira ili radi na uglednim svetskim univerzitetima poput Harvarda, Oksforda, Kembridža, Stanforda, Kolumbije, Hejdelberga ili su već na dobrim pozicijama u velikim svetskim kompanijama kao što su „Majkrosoft“, „Mek Donalds“, NASA, ARRI…
Velika većina njih danas bi bila potpuno nepoznata da je ostala u Srbiji jer naša zemlja ne samo da ne ulaže u genijalnost, već ne radi ništa da promeni sliku o nama kao nepismenoj, nerazvijenoj i neobrazovanoj naciji.

Palac umesto olovke
To potvrđuju i brojne domaće statistike prema kojima je više od polovine odraslih građana Srbije u rasponu od nepismenih do nesvršenih srednjoškolaca, tačnije 3,5 odsto je nepismeno, 6,5 odsto nikada nije išlo u školu, 22 odsto nema kompletno osnovno obrazovanje, a 24 odsto nije završilo srednju školu.
Od onih koji i upišu fakultet, oko 45 odsto studije nikad ne završi, dok broj diplomiranih na evropskim univerzitetima ide i do 80 odsto. To nas, prema istraživanjima iz 2007. godine, stavlja na začelje evropske liste.
Koren svega toga leži još u osnovnom obrazovanju, što pokazuju rezultati PISA testova, programa koji meri koliko su učenici na kraju opšteg obrazovanja (15 godina) pripremljeni za nastavak školovanja i snalaženje u savremenom tehnološkom društvu. Rezultati sa poslednjeg testiranja iz 2006. godine svrstali su nas pred kraj liste u sve tri kategorije – prosečna postignuća u oblasti prirodnih nauka, matematike i razumevanja pročitanog teksta. Definitivno nam najteže ide treća kategorija, a stručnjaci smatraju da će ovogodišnje istraživanje na tom polju pokazati još gore rezultate.
– Na osnovu trenda iz 2003. i 2006. godine od kada se PISA testovi rade kod nas, a budući da se u obrazovnom sistemu za poslednje tri godine nije ništa drastično promenilo, očekujem da će rezultati prosečnih postignuća iz prirodnih nauka i matematike ostati isti, dok će se kod razumevanja pročitanog teksta nastaviti osetni pad – smatra Dragica Pavlović-Babić, nacionalni koordinator PISA projekta.
Da je razumevanje onoga što pročitaju problem za naše đake, pokazalo je i nedavno istraživanje prema kome čak 40 do 50 odsto naših učenika izađe iz osnovne škole funkcionalno nepismeno. To praktično znači da nisu u stanju da razumeju malo duži i složeniji tekst, već samo kratke i jednostavne rečenice s jednom informacijom!

Okićeni nagradama
S druge strane, ne prođe mnogo a da u novinama ne pročitamo kako su naši učenici i studenti osvojili brojne nagrade na međunarodnim takmičenjima iz matematike, fizike, raznih prirodnih nauka. Brojni su i naši studenti koje su oberučke prihvatili prestižni svetski univerziteti dodelivši im skupe stipendije, kao i naši građani koji su na veoma dobrim pozicijama u multinacionalnim kompanijama.
Osim toga, broj članova domaće Mense poslednjih godina varira između 1.000 i 1.200, što je, kako kaže Ranko Rajović, izvršni direktor ove organizacije koja okuplja natprosečno inteligentne, iznad svetskog proseka.
Nacionalni koeficijent inteligencije (IQ) inače je nemoguće izmeriti. Kako objašnjava Rajović, računa se da je svetski prosek 100, a da je u celom svetu dva odsto stanovnika za Mensu, odnosno ima IQ veći od 148.

Sistem i motivacija
Kako smo došli do toga da je zemlja nepismenih izrodila brojne, danas svetski poznate genijalce?
Osim loše postavljenog obrazovnog sistema koji nas tera da bubamo suvoparne činjenice, a ne uči nas kako da naučeno i primenimo, jedan od razloga je i – motiv.
– To što neko ima IQ veći od 148 ne znači da je genijalac, već samo da ima potencijala da to postane. Od motivacije unutar porodice, obrazovnog sistema, društva uopšte, zavisi da li će ta osoba svoj potencijal iskoristiti ili ne – ističe Rajović, i navodi primer jednog člana Mense koji je saznavši da pripada grupi natprosečno inteligentnih, što je ga je posebno motivisalo, u 45. godini upisao Akademiju lepih umetnosti i završio u roku kao student generacije!
Profesor Beogradskog univerziteta Srbijanka Turajlić slaže se da je naš problem to što je čitav obrazovni sistem usmeren na memorisanje činjenica, a savremeno društvo, nastalo u razvoju tehnologija, ne očekuje da direktno primenjujete nabubane činjenice, već da kombinovanjem onoga što znate dođete do spoznaje kako nešto treba uraditi.
– Zato naši đaci prolaze veoma loše na PISA testovima, jer nisu naučeni da uče, već da bubaju. Kada bi ti testovi bili prilagođeni našem sistemu obrazovanja, odnosno golom nabrajanju činjenica, mi bismo verovatno bili među najboljima – smatra Turajlićeva.
Prema njenom mišljenju, situacija sa studentima je veoma slična – u svakoj generaciji postoji procenat briljantnih, koji bi to bili i bez pomoći profesora, a njen utisak je da se mnogo manje radi s onim studentima i đacima kojima je pomoć daleko potrebnija.
A ono što je nama kao zemlji najpotrebnije definitivno je pamet – mogućnost da prepoznamo, motivišemo i zadržimo svu onu inteligenciju koju druge zemlje umeju i te kako da cene, ali i iskoriste za napredak svog društva.

Izvor: Blic