Mozda ismejavamo sebe, ali mi se ponekada cini da u svim tim filmovima dodju do izrazaja i stvarna psiholoska stanja, da ne kazem problemi i dileme nas samih... I bolje je da mi ismevamo sebe, nego da se koncentrisemo na druge. I jos je bolje da ne kopiramo holivudski kic. Iovako toliko toga (loseg ili bespotrebnog) kopiramo iz te tragikomicne americke kulture.

Smejati se sopstvenom zivotu i situaciji... to je umetnost.

I tako prodje u smehu i ismejavanju jos jedan zemaljski dan...

Zemaljski dani teku . . .
Nekako razmislljam da sedim na raskrsnici zivota... Mnogo stvari se istovremeno desavaju... Moja firma je fuzionirala sa drugom, jacom, vecom, postoji strah za radno mesto, dupliranje kadrova, stednja i stabilizacija, prvi na udaru su menadzeri, ja sam jedan od njih neznam sta cu... Toliko sam se radovao godisnjem odmoru krajem avgusta i Beogradu i Budvi i Stoju kod Ulcinja, ali sada me uhvatila prpa te verovatno necu ici na odmor nego ostati da radim. Bice mi tesko tih mesec dana sam ovde bez zene i dece ( vise dece nego zene ) ali sta je tu je.... Sa druge strane moja zena otvara predstavnistvo jednog osiguravajuceg drustva ovde u Minhenu... Pokusavam da se prisetim mojih studentskih dana i pazljivo spremam kampanju... Zvao sam neke ljude ali svi su bez para, neki bez posla, zive na socijali... Nek mi je Bog napomoci, kuva se sa svih strana...
I zemaljski dani teku