Pozdrav svima!
    Nova sam na forumu i ovde sam samo zato sto imam kompleksan problem koji ne umem sama resiti,a ne zelim ga deliti sa bilo kojom osobom u svom okruzenju.  Rizikovacu da zvucim pateticno,ali zaista neznam na koju bih se adresu javila,niti odakle prikupila snage da prezivim ovaj period zivota i pri tom ostanem normalna.  
Pokusacu da zvucim koncizno i pribrano.  .  .  
Imam 37 god.   troje dece 5,7 i 17god.  sasvim solidan brak pun postovanja,razumevanja i one istrajne, zrele ljubavi koja vec dugo godina odoleva svim stresovima danasnje svakodnevnice.  S obzirom na to da zivimo i radimo u velikom gradu,bez baka-deka servisa,u firmama koje su od skora privatizovane (a svi znamo sta to podrazumeva:turbo tempo,prekovremeni rad,smene rukovodstva,sistematizacije radnih mesta i sl )ja i suprug smo upuceni iskljucivo jedno na drugo.  Pripadamo onim prosecnim porodicama nase generacije koju je malo sta ruzno zaobislo u poslednjih 15-tak godina.  Do skoro sam zivela u sopstvenoj zabludi da sam dobra zena i majka,sposobna da svoju porodicu sacuva na okupu u ovim cudnim vremenima.  Elem.  .  .  nesto veliko sam propustila.  .  .  
    Moje najstarije dete je do skora bilo zaista dobro dete.  .  .  Vesela razdragana devojcica,ususkana u svojoj bezbriznoj svakodnevnici,puna snova i ambicija.  .  .  Istina,oduvek pomalo hirovita,razmazena i tvrdoglava,ali mislila sam,sve primereno njenom uzrastu.  U osnovnoj skoli je bila vukovac,upisala je srednju medicinsku skolu,presrecna sto je to bio njen jedini izbor i zelja koju je uspela da ispuni sopstvenim trudom.  Srednja skola pocela je polako da donosi i one dotad nepoznate nemire u nas dom.  Sve manje bitne su mi bile ocene a sve vise neke druge stvari koje su neminovno pocele da redjaju nove dileme i trazile neke nove stavove.  .  .  izlasci,drustvo,gde je ,s kim,do kada.  .  .  Trudila sam se da budem jedna od onih modernih mama koja sa svojom devojcicom i njenim drugaricama,kao,neobavezno caska i o stvarima koje joj lede krv u zilama.  Mislila sam, poverenje je kljuc svega,ako mi je poznat neprijatelj,lakse cu se protiv njega boriti.  Nisam zelela da postoje tabu teme.  .  .  Kada je sa 16 god.  nasla decka,ja sam prva saznala.  .  .  Sve u meni se bunilo protiv toga,duboko u dusi znala sam da je rano,prerano,da nece uspeti da uskladi zelje i mogucnosti,da razlikuje zlo od dobrog.  Nismo joj branili izlaske,trudili smo se da ih drzimo u okvirima neke pristojnosti.  Mislila sam bezazleno je,bezopasno,primereno njenim godinama.  .  .  sve dok ne zapostavlja skolu i obaveze,dok postuje dogovore o vremenu za povratak kuci,dok znamo gde je i s kim.  .  .  dobro je.  A vrlo brzo je prestalo da bude dobro.  .  .  Sve manje vremena je provodila kuci,sve redje nam se obracala pristojnim tonom.  Uzurpirao je svaki delic njenog bica,zahtevao svaki minut njenog vremena.  Prestala je da se vidja sa drugaricama,prestala da ucestvuje u bilo kakvim porodicnim dogadjajima:zajednicke posete,rodjendani,izlasci.  .  .  Brata i sestru vise nije primecivala,postajala je drska,lenja,hirovita devojka koja zivi samo za trenutke provedene s njim.  Izostanci sa casova poceli su da bivaju sve cesci,svadje u kuci sve neprijatnije.  Moje dete se preko noci pocelo pretvarati od jedne vedre umiljate devojcice u nervoznu,samozivu,sebicnu osobu kojoj je porodicna kuca postala samo mesto gde ce jesti,presvuci se i otici tamo nekom coveku,5 god.   starijem od nje,u ko zna kakav iznajmljeni stancic.  .  .  Sve strategije smo izredjali,od strpljivih razgovora u kojima smo satima predocavali cinjenicu da nije ona izmislila ljubav,i drugi,pre nje su voleli a pri tom nisu zaboravljali da zive normalnim zivotom,od poklona,garderobe,para,letovanja,zimovanja,do teskih kazni u vidu zabrane izlazaka,ignorisanja,obracanja samo hladnim,pristojnim tonom.  .  .  Na sve pokusaje dobijali smo uvek isti odgovor:ona njega voli toliko da joj niko i nista drugo u zivotu ne treba,udace se cim napuni 18 god.  a svi mi (misleci pri tom na nas i na drugarice koje su valjda pokusavale da uticu na nju pricama o fakultetu,ambicijama i nekoj normalnoj egzistenciji)smo materijalisti koji ne znamo da je u zivotu sve moguce samo ako se dvoje ljudi toliko voli kao njih dvoje.  .  .  Znala sam da ne moze izaci na dobro!Jer kad postanete svesni cinjenice da ono sto ste rodili i nad cim ste citav zivot ustreptalo bdeli i strepeli,jednostavno ostaje imuno na sve vase pokusaje,kad shvatite da nista sto radite,pricate i mislite ne dopire do njegove psihe,kad vidite da sve one moralne norme i kriterijumi koje ste godinama strpljivo pokusavali usaditi u neciju glavu nije urodilo plodom,niti ostavilo i najmanje traga,onda priznate sebi najbolniju istinu na svetu,da ste i pored najboljih namera,nesposoban i promasen roditelj!Za tako nesto ne postoji konpenzacija,mozete biti uspesni u svim drugim aspektima zivota,poslovno,materijalno,emotivno.  .  .  vi ste nula od coveka,sa nulom samopouzdanja.  .  .   
     Pre godinu dana prvi put je otisla od kuce.  Ostavila nam je pismo u kojem u par recenica kaze kako ce sve biti u najboljem redu,on ce raditi i skolovati je,mi smo eto bili dobri i brizni roditelji,ali ona prosto vise ne vidi smisla u dosadasnjem nacinu zivota,ona nikad ne moze biti prosecna tinejdjerka,nju ne interesuju glupi izlasci njenih vrsnjaka,i jos gluplje price njenih drugarica.  .  .  Isto vece,suprug ih je pronasao u gradu i dovezao kuci,gde smo do ranih jutarnjih casova u najstrplivijem mogucem tonu pokusavali objasniti i njoj i njemu svu ozbiljnost i apsurdnost takve jedne odluke.  Prevrnuli smo sve moguce teme od toga kako je zivot danas tezak i komplikovan i odraslim situiranim ljudima,materijalno i stambeno obezbedjenim,a kamoli podstanarima bez stalnog zaposlenja,pa sve do one tolerantne price kako im niko ne zabranjuje da se vole i vidjaju sve dok je to u nekim normalnim okvirima koji ne remete njeno skolovanje i odnose u porodici.  To vece je raspakovala svoj ruksacic i ostala kuci.  .  .  Agonija se produzila.  .  .  Svadje i prepirke,nedolazenje kuci satima i satima,izostanci u skoli,na svako "ne mozes"usledila bi pretnja "otici cu od kuce".  .  .  I otisla je opet!Pustili smo je par dana misleci da ce kad ostane bez para i ciste garderobe sama doci.  Medjutim nije.  .  .  Ovaj put nismo bili ni tolerantni ni strpljivi.  Na silu smo je doveli kuci ,njemu zapretili tuzbom za zavodjenje maloletnica,a njoj obracanjem strucnim sluzbama i socijalnim ustanovama koje se bave slicnim slucajevima.  Naredni period licio je na puko bitisanje.  Pocela sam da pijem sedative kako bih izbegla svadje sa njom,funkcionisala sam i dalje naizgled normalno trudeci se da ne zapostavim svoju malu decicu,muza,posao i sve kucne obaveze.  Usput sam zaradila i dve ekspresne dijagnoze: anginu pektoris i hipertireozu.  Digla sam ruke od ubedjivanja,prebacivanja,savetovanja.  Hodala sam po kuci kao zombi,cistila njenu sobu,prala joj i peglala ves,postavljala i sklanjala njen tanjir sa stola,isla da opravdavam njene izostanke crveneci pri tom od sopstvenih lazi,placala sve njene prohteve.  .  .  i sve to nemo,bez reci,svesna da je mom detetu  kuca postala samo cekaonica,samo skrabanje datuma na kalendaru do tog tako zarko zeljenog punoletstva koje ce joj omoguciti da slobodno pozuri svom momku u obecanu zemlju.  Provocirala je i mene i svog oca na razne nacine,puna neke nove gordosti i drskosti,trazila je u novim svadjama povod da opet pokupi svoje krpice i pobegne njemu.  
    Dala sam joj izgovor, za bozic,ove godine.  Spremali smo se da odemo na porodicni rucak kod mojih,kao i svake godine unazad.  Nisam je pitala hoce li,zeli li,rekla sam, moras.  .  .  Htela sam valjda da opet bar malo licimo na onu srecnu porodicu od pre,da oseti da je deo necega mimo njega,da obraduje baku koja svake godine ceka svoju najstariju unuku sa najlepsim poklonima.  Htela sam,neznam ni ja sta.  .  .  Dobila sam pakao,scenu,najstrasnije uvrede,pa kako ona zaboga da provede bozic bez njega,sta ja mislim,da je ona klinka kojoj treba bozic bata.  .  .  Rekla sam:moras.  .  .  A eto,nije morala.  .  .  Otisli smo svi,mi na taj nesretni rucak,a ona sa po treci put,spakovanom torbom.  .  .  Nije sacekala da napuni 18 god.  da bude cista pred zakonom.  .  .  
    Od tada je s njim.  Ne zovem,ne pretim,ne molim.  .  .  Trazila sam samo da svaki dan posalje SMS poruku:"ziva sam,zdrava i idem u skolu".  Poruke stizu.  .  .  ne znam kada je zadnji put jela kuvano,neznam kad je kinula,zakasljala se,zaplakala,ne znam sta sanja,o cemu misli,cime se pokriva,ume li da ispegla uniformu za praksu.  .  .  Saljem joj pare,zivim od poruke do poruke,a besane noci provodim u iscrpljujucim svadjama sa sopstvenom savescu i besmislenim analizama i pitanjima:Hoce li se vratiti,kako cu joj oprostiti,kako ce oprostiti sama sebi,hoce li zavrsiti bar tu cetvrtu god.   srednje,hoce li ikada icim kompenzovati sve one bezbrizne mladalacke godine koje je sama sebi ukrala,hoce li moci biti uspesna zena,majka,domacica,hoce li jednom u zivotu povratiti izgubljene kriterijume ili je zaista sebe uspela ubediti da je normalno u 21 veku odbaciti sve sanse ispred sebe,sve uslove materijalne,porodicne,socijalne,drustvene.  .  .  i svojih 17,5 god.  zakopati u nekih 30-tak tudjih kvadrata.  .  .  Jeli moguce da je srecna,ona koja ni jaja nije znala da ispece,ona koja nezna koliko iznosi jedan prosecan racun za struju,ona koja nije mogla zamisliti godinu bez letovanja i zimovanja,a jednu sezonu bez nekoliko novih pari obuce,jeli moguce da moze da funkcionise znajuci da nas je izgubila sve,da nikad necemo prihvatiti tu samoubilacku misiju,da necemo oprostiti,da je necemo zagrliti.  .  .  
     Kako da prezivim i pozivim dovoljno dugo,zdrava i normalna,da joj se nadjem kad me jednom potrazi.  .  .  ?
Kojim parametrima da se rukovodim u vaspitavanju moje male dece koja me danas gledaju sirom otvorenih okica,ovako slomljenu,bezvrednu,nistavnu.  .  .  ???
         

Prva stvar, gospodjo, odavno nisam video da se neko normalnije ponasao od vas dvoje roditelja. svaka vam cast na tolikoj smirenosti i zrelom rasudjivanju. posle svega, prvo ste seli i celu noc pricali sa njima, ubedjivali, cinili sve sto je i trebalo tada da ucinite, smirenim glasom. posle toga normalno je da uslede malo grublje metode ali ne u smislu da je istucete i ubijete Boga u njoj, nego bas ono sto ste vi uradili.
to je ono sto ona zeli sada. dobro je bar da znate da je dobro i da je srecna. bilo bi lepse da se cujete (mislim da ste napisali da vam samo salje poruke), ali nema veze. nemojte NI SLUCAJNO da pomislite da ste "los" roditelj. sve sto ste oboje uradili, na mestu je. dete vam je mnogo razmazeno i ne prihvata savet svojih najblizih, ne zna da je to za nju najbolje, ali je ziva i zdrava. znam da se sada lose osecate i da pijete te tablete i da vam momentalno pomazu, ali nemojte da se navucete na njih. ona je dobro, a to sto vam nedostaje, ne znaci da odmah treba da se bacate na sedative. i ona je ljudsko bice i doci ce joj iz du.... u glavu i shvatice da joj nedostajete i to ce na kraju biti normalan odnos, vratila se ona da zvi sa vama ili ne. bar se nadam. obecala vam je da ce zavrsiti skolu, to ce verovatno i uraditi jer sigurno joj niko iz njene okoline (kakva god da je ona sada) nece reci da napusti i da ce bolje ziveti bez skole. moj savet je da se smirite koliko mozete, jer nikad ne znate sta sutra donosi. mozda vas nazove i kaze gomilu lepih reci koje su vam sada potrebne sa njene strane.
jos jednom, svaka vam cast na tome kako ste reagovali u toj situaciji...

Ljiljana, ne bih da Vas učim kako se vaspitavaju deca, jer nemam još uvek decu, ali imam mlađu sestru koja se udala prošle godine sa 20 godina.
Napustila je fakultet već na prvoj godini, a znala je da ne dolazi kući po nekoliko dana, provodeći to vreme kod sadašnjeg muža, a tadašnjeg momka sa kojim je bila pola godine, kada je odlučila da se uda za njega i kada je ostala trudna.
Moji su bili protiv toga da napustu fakultet i da se uda i nisu hteli da se pomire sa tim, naročito mama.
Međutim, njena odluka je bila očigledna.
Dodatni problem je bio što je ona sa momkom 6 meseci i što ništa o njemu nismo znali, a i 7 godina je stariji od nje.
Stanje u kući tih 6-7 meseci je bilo užasno. Dolazio sam kući, a u stanu lekari Hitne pomoći došli, jer je mama pala u nesvest. Plakala je 24h, razgovarala sa sestrom, ali nije imala mnogo uticaja na nju.
Ona je odlučila i to je bilo to.
Međutim, kada je rekla da je trudna i kada je rekla da će se oni venčati, moram priznati da se situacija u kući dosta promenila ( naravno mama je taj dan jedva preživela, nije prestajala da plače ). Sada se svi mnogo bolje slažemo.
Sestra treba da se porodi za mesec dana i svi jedva čekaju. Slaže sa mužem prelepo i ne odvajaju se jedno od drugog, to je prosto neverovatno.
Znači, ne mora Vašoj ćerki nužno da bude loše u životu zbog odluke koje je donela.

Međutim, ako je Vaša ćerka sa 16 godina otišla kod nekog ko je 5 godina stariji od nje i ne vraća se kući, meni je logično da posle takvog razvoja događaja u kojem ona ne želi da se vrati kući, a očigledno da on ima neki poseban uticaj na nju, pozovete policiju i prijavite, kako ste već rekli, zavođenje maloletnice. I da budete istrajni u tome.
Naravno, to bi verovatno imalo jak efekat na Vašu ćerku, sa kojom ste morali biti oštriji u mnogo čemu, i postojala bi opasnost da, neću reći zamrzi, ali da prema Vama i Vašem mužu stvori neku negativnu sliku. S druge strane, ako se postavite kao pravi autoritet i ako se ponesete na pravi način, a tu pre svega mislim da majke moraju u ovakvim situacijama da se povuku i puste očeve da reše problem ( verujte iz ličnog iskustva govorim, gde je mama često ugrožavala tatin autorite sa čuvenim moljakanjem da pusti ćerku u izlazak, iako je on rekao da nema izlaska iz kuće ), e u tom slučaju bi se i kod nje javio neki strah i poštovanje, pa bi drugačije razmišljala.
U krajnjem slučaju, nisu stariji ljudi izmislili čuvenu: Batina je iz raja izašla...
Nekada jednostavno moraš primeniti sve moguće metode, ako želiš da uspeš u nečemu što si zacrtao.
Možda je previše makijavelistički, ali je jednostavno tako.

Ne želim da kažem da je kasno da sada bilo šta uradite, ali i to što je otišla od kuće može da ima neku dobru stranu. Ona je još uvek dete. Ja sam sa 15, 16, 17 i 18 mislio kako sam veliki i odrastao, a ustvari to uopšte nije bilo tako. Tako se i ona oseća sada i smatra da može da opstane u životu.

Ali...

Dogodiće se to da će jednom ostati bez para da kupi ovo ili ono, pa će onda opet doći u sličnu situaciju i tako iz dana za danom. Onda će shvatiti da mora početi da stvara. Momak neće moći možda da joj ispuni sve finansijske, a i potrebe kao što su npr. jakna, patike, majica itd. ili neće želeti u određenoj fazi, pa će onda shvatiti kako joj nedostaju mama i tata. Pa će onda nailaziti na sve kompleksnije prepreke koje neće umeti sama da reši, pa će joj opet zafaliti mama i tata. A onda će doći ono što će je vratiti mami i tati, a to je da će se njen sadašnji momak, bez kojeg ona ne može, zasititi, jer će shvatiti da ona nije za njega, jer je veoma teško da on i sada želi nju da, ne znam, oženi ili da živi sa njom do kraja života. To mi nekako ne deluje kao realno iz cele ove priče.

I ima li i on roditelje? Jeste li ga pitali?

Mislim da je njihova veza osuđena na propast u startu i da morate da pratite šta radi Vaša ćerka, jer je potencijalna opasnost da u slučaju potrebe za novcem upadne u loše društvo i počne da se bavi stvarima kojim ne bi trebalo. To je ono o čemu treba najviše da razmišljate. I još jedna jako bitna stvar, a to je da bi trebalo da proverite maksimalno, čime se bavi njen momak, u kakvom društvu se kreće, da li ima veze sa policijom zbog, ne znam droge, alkohola, tuče, krađe, bilo šta i jednostavno, ako ima da ga nekako na to uhvatite, jer ako ima, on će kad-tad povući i nju sa sobom, šta god da je u pitanju.

Morate da razmišljate o stvarima o kojima inače ne bi razmišljali, a vi čitajte između redova, pa probajte da shvatite koje sve metode mogu da vam posluže u rešavanju ovog slučaja.

U svakom slučaju, jedna važna stvar, ne dozvolite da vam ovo dvoje dece trpe zbog svega ovoga i maksimalno ih pritisnite i utičite na njih kako ne biste ponovo došli u istu situaciju.
Nadam se da ćete rešiti ovo, ili da će se rešiti samo tako što će ona shvatiti da je napravila jednu veliku grešku.

Primetio sam da ste cerku rodili jako mladi...

Ono sto u celoj ovoj prici meni kao nekome ko se bavi fenomenima komunikacije i porodicnim odnosima bode oci jeste da devojka nije pobegla iz klasicnih razloga tipa fizicko zlostavljanje, kaznjavanje, zapostavljanje, kako bi vas kaznila, cak ne postoje bilo kakvi znaci diskontinuiteta u odnosu roditelja, vec je pobegla subjektivno obradjujuci realnost, i koristeci se autisticnom logikom da je ta "ljubav" koju sada oseca - ona prava, da ce trajati zauvek, da joj nista ne sme stati na put, i da nece imati nikakve posledice. To je, uostalom, razmisljanje prosecnog adolescenta...

Sumirajuci utiske dok sam citao Vas post, kao razlog vasim brigama i problemima mogu da navedem jedino Vas, i Vase vaspitne metode. ( daleko od toga da ste los roditelj, stavise sudeci po podacima i opisu odnosa u Vasem domu smatram da ste primer kako bi normalan roditelji trebalo da se ponasaju)

Preterano liberarno vaspitavanje, drzanje pod staklenim zvonom koje vi slikovito opisujete kao "obavezno letovanje i zimovanje svake godine", "nekoliko pari obuce po sezoni", ugadjanje tipa raspremanje za njom, ispunjavanje zelja i hirova, kad tad roditelja skupo kosta, i onda se nadje u istom ili slicnom problemu kao vi.
Po mom misljenju, vec kada je dete uslo u period adolescencije ste trebali da mu stavite do znanja da ste vi i vas suprug osobe koje postavljaju granice, i da je opasno preko tih granica preci. Iz vase vizure to mozda ne izgleda kao pravilan nacin, i necu da vam kazem da ste upravo to uradili stvari bi sad bile drugacije  jer nisam sklon okultnom, vec bih se pozabavio time sta vam je ciniti.

Prvo i osnovno, sa narecenim deckom biste trebali da uspostavite komunikaciju, ako je to moguce, jer postoji rizik, na osnovu cinjenice da je stariji, da manipulise vasim detetom, i to je ono sto bi trebalo ustanoviti.
Druga stvar, emotivna distanca na koju vas je Vasa cerka stavila ponajvise skodi njoj, nalazi se u dobu kada je njenoj licnosti pored svih katarzickih, neophodna blizina roditelja, i ajde da zanemarimo sve poteskoce i prepreke koje ce joj se naci na putu u tom svom "novom" zivotu, a koje nose znacajan ukus greske, odgovornosti, potom kajanja, sama cinjenica da ste joj vi fizicki i emotivno daleko ce je u jednom trenutku psihicki pogoditi, i naterati da se zapita da li je donela pravi izbor...
Boze moj, ima 17 godina, pa tek treba da shvati sta je to biti zaljubljen, i decko, ne jedan, nego mnogi druge ce doci, i proci, ali ste vi jedini na koje uvek moze da racuna, i bas tu vidim razliku..prolaznost i vecnost...Verovatno je sad vidite i vi, a  problem je sto je vase dete nezrelo, i nije je svesno.

Sto se tice nekih konkretnih poteza, uvek mozete da se obratite Odeljenju za suzbijanje maloletnicke delinkvencije, i oni ce vam vratiti dete, i vracace ga svaki put kada pobegne do nastupanja punoletstva.
Sem toga, ne bi bilo lose da se obratite Centru za socijalni rad na teritoriji vase Opstine, tamo rade psiholozi i porodicni terapeuti koji su se u dosadasnjem radu jako cesto susretali sa problemima slicnim Vasim, i to je u stvari najprigodnije mesto za dobijanje prave informacije o tome sta vam je dalje ciniti.

 Nadam se da sam bio od pomoci..

niste bili los roditelj.
dali ste sve od sebe.
i ljubavi i paznje nije bilo malo.

medjutim,mislim da postoje trenuci kada moramo da se pomirimo sa stvarima koje su nam se desile i kada je besmisleno nastavljati "rat",jer ocigledno,to vam moze samo rasturiti ostatak porodice i umanjiti mogucnost da jednoga dana,kada za to dodje vrijeme,mozete imati normalnu komunikaciju sa vasom kcerkom.ja ne mislim da je odnos izmedju vas i vase kcerke nepovratno izgubljen.ne smije da bude.morate se pomiriti sa tim da je ona napravila izbor i vazne zivotne lekcije odlucila,svjesno ili nesvjesno,da uci na tezi nacin,ali imajte na umu,bez obzira sto vam sada sve izgleda tako crno-da nuzno ne mora crno da bude.

vi vise,a znam da zvuci strasno,ne mozete narediti i imati kontrolu nad njenim zivotom.pomirite se sa tim.ja drugog izbora ne vidim-ukoliko zelite da imate kontakta sa njom i da uspostavite,jednoga dana,i normalne odnose.vi ste joj potrebni i uvijek cete biti-bez obzira sto se vama sada tako ne cini.

u svakom slucaju,ja sam ipak optimista...
budite joj prijatelj.
progutajte,koliko god da je gorko i njene odluke,da bi ste imali dobar teren na kome cete ponovo uspostaviti blizak odnos sa svojom kcerkom,ona povratila povjerenje u vas,a samim tim,vi cete i moci da joj pomognete,ukoliko joj pomoc bude i potrebna.

Sve je za ljude, pa i to...
Ja sam sa 16 godina otisao da zivim sa devojkom 1000 KM odavde, i moji roditelji iako su sigurno imali nesto protiv nisu rekli da ne smem ili ne mogu...
Imao sam svoje razloge, a i njima je bilo jasno da ako su nekog 16 godina vaspitali i usmeravali da bude normalan da to ne moze tako lako da se promeni...
Sto se tice rasprava i svadja uvek su bile vrlo ostre ali nikad nisu trajale duze od 5 minuta nakon zavrsetka...
Hoce da se uda sa 18? Odlicno...
To moze da joj bude najgluplja stvar u zivotu...
Ili najpametnija...

Ako bude najgluplja, shvatice to vrlo brzo pa ce promeniti plocu...
Ako bude najpametnija, sto se mene tice - go for it!

U poslednjih nekoliko godina imao sam dosta primera tako mladih ljudi (16-22 god) koji su ulazili u brak, i za sada, ni jedan od tih brakova se nije zavrsio razvodom...
To ne treba uzeti kao pravilo, niti od toga treba praviti primer za ostale... ali... mozda su ti mladi ljudi znali sta rade..

Nije 16 godina rano za decka... ako ide u medicinsku, verovatno je bila poslednja u razredu...

Jednostavno... ako ste je vaspitali kako treba, a verujem da jeste, sve ce biti ok...
Nece biti kako su mama i tata zamislili, ali ce biti ok...

Nek zavrsi tu skolu, nek se zaposli... nek vidi kako izgleda zaraditi svaku sitnicu koja ti treba...

Dovoljno je mlada da eventualne greske moze da ispravi...
I da ostane u drugom stanju, ne treba praviti frku... samo treba pomoci i razumeti...
Jedino sto je treba forsirati je da zavrsi tu skolu... makar i vanredno...

Ali sve treba raditi smireno i pametno...
Znam da je mnogo lako ovako popovati a mnogo tesko tako nesto i uraditi, ali .. imali ste 17 godina da se spremite...

Samo nemojte to dozivljavati to toliko tragicno...

Btw..

Zavodjenje maloletnica...
1. Cerka je stariji maloletnik... a to se odnosi na decu do 14. god. („Ko lažnim obećanjem braka navede na obljubu maloletno žensko lice koje je navršilo 14 godina kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine”)
2. Ne treba od cerke da pravite veceg naprijatelja nego sto vec sad ima...
3. Na takve stvari neko ko puni uskoro 18. godina moze prilicno neprijatno da odreaguje... Da tuzi tatu ili mamu za seksualno zlostavljanje u detinjstvu i sl... ili ako voli da sve bude dramaticno napravi neku glupost, tipa, sece vene...

Pustite decu da se vole...
Podrzite ih gutajuci knedle..

U svakom drugom scenariju, vi cete biti neprijatelji...
Mozda za godinu dana, neprijatelji koji su bili u pravu...
Ali svakako neprijatelji...

evo vam jedan drugi slican primer:

ona ima 21 godinu, on 29.
ona dosla u bec da studira, jedinica, mamina maza, isto vukovac, najbolji ucenik, na razna takmicnja isla, sve je imala sto je pozelela, roditelji su uvek bili tu ...
mama je znala da dodje sa torbama hrane za nju, da se ona ne bi mucila, dodje od kuce da joj spremi stan, ispegla, opere ves .......

onda ona upozna njega, on ne radi nista, u proslosti pravio gluposti, imao problema s policijom ... zaljubi se u njega koji je druge nacionalnosti od nje ... dodatni problem ...

mama se od pocetka bunila, nije dozvoljavala vezu, slala njemu poruke, govorila kako ce ga prijaviti policiji, pretila mu, nju tukla, dodje u bec i istuce je, scene i scene ... ona nista, svadja se, place, ... otisla s njim da zivi ... u jos manji stan od vase cerke ...

sta se desava dalje:  kupili su joj stan, misleci da ce tako da je prate, da ipak budu u kontaktu s njom, on se naravno doselio kod nje, dalje ne radi nista, njoj nasao posao, roditelji kad dodju, ona ode s njim kod prijatelja spavaju, jer oni hoce da on ode, ona nece bez njega, preko leta on ide kod nje na more, on spava u drugoj kuci, ona u svojoj, .... svadjaju se stalno, roditelji s njim ... ali jok ... ona njega voli i nece bez njega ...

s druge strane, on ljubomoran, ona ljubomorna, on je cak par puta istukao ...

ali eto, roditelji ne odobravaju vezu (jednom su rekli da bi vise voleli da je vide u mrtvackom sanduku nego s njim), ali je ne pustaju ... uvek su tu ... mama iako se svadjaju stalno, kupuje joj stvari koje ona voli ... i tako vec 2,5 godine.

...

Doktor dare je sve lepo rekao shto se tiche Vashe cerke i ne bih imao shta pametno da dodam. Podvlachim "stakleno zvono".

Posvetite se Vi i Vash muzh ovim klincima i pamet u glavu. Deca su pa definiciji "mali Hitleri" ako im se da puna sloboda.

moram dodati, jeste veliki problem, ali nije smak sveta!! imajte to na umu...
ona mora znati da su joj vrata njenog doma uvek otvorena, bez onoga 'vidis da smo bili u pravu'.
nista nije nepopravivo.

Sa manje-više svim što je ovde napisano bih se mogla složiti; zato ću vam sad ukratko izneti svoje viđenje stvari, ali iz perspektive nekoga ko je i sam ne tako davno imao sedamnaest godina.

U periodu adolescencije (u kome se vaša ćerka nalazi), mladi ljudi misle da su, da se tako izrazim - najpametniji na svetu. Istina je da njihovo sazrevanje uveliko počelo, ali svakako je daleko od završne faze (ako takvo nešto uopšte postoji). I sama sam, i sa 14 i sa 15 i sa 16, pa i 17, 18, bila ubeđena da sam već formirana ličnost, kojoj ne trebaju ničije, pa ni roditeljske smernice. Verujem da to karakteriše većinu pubertetlija.

Međutim, ono što u tom periodu prevagne, svakako jeste - vaspitanje: sve one stvari kojima su me upravo roditelji godinama učili, gradeći moj sistem vrednosti i fundamentalnih životnih shvatanja. Ukoliko je osoba imala adekvatnu roditeljsku potporu u ranijem periodu života (a iz vašeg posta usuđujem se zaključiti da jeste), znajte da je to podloga i osnova celokupne njene ličnosti. Tako da, ukoliko sumnjate u sebe kao roditelja, mislim da za to nemate realnog osnova.

Što se tiče samog "slučaja" (sad već rizikujem da odem u ekstrem), preporučujem vam da malo promenite perspektivu. Istina, "šta bi bilo kad bi bilo" tehnika često je sasvim bespotrebna u životu, ali sagledajte i situaciju iz tog ugla: a to je da bi vam svakako moglo biti i gore. Takvi primeri bili bi, recimo, da vam je ćerka krenula putem delinkvencije, narkomanije, ili promiskuitentog ponašanja. A ukoliko se malo osvrnete oko sebe, postaće vam jasno da su takva ponašanja u današnje vreme veoma čest obrazac ponašanja mladih.

Šta učiniti? Pitanje koje i vas muči. Moj odgovor bi bio: podržite je. Neka zna da ste vi i dalje njen oslonac, podrška, mesto gde će uvek naći mir i oazu, gde će biti toplo dočekana i zbrinuta. Ne stvarajte od svog deteta neprijatelja. Da li je njen izbor pravi ili je posledica mladalačkih ludorija, vreme će pokazati. Vaše je do tada da se, koliko god je to moguće, pomirite sa situacijom (jer je očigledno da zaista malo toga sada možete učiniti, a do to bude mirnim putem). Ukoliko se za godinu, dve, 15 ili 30 ispostavi da je njen izbor bio pogrešan, neće biti smak sveta. Ceo život je pred njom, mogućnosti pogrešnih i pravih izbora, i mnogo novih početaka.

Šta god činila, ona je i dalje vaše dete. Mislim da to morate stalno imati na umu.