i ja isto ....

   Evo me opet posle dugo vremena...
Duzna sam ovom delu sveta veliku zahvalnost na savetima,podrsci,kritikama i uopste na odvojenom vremenu i dobroj volji...I duzna sam,kako neko gore rece, epilog...

   Ne znam verovali ili ne,sta bi to bio epilog ove moje tuzne roditeljske price.I dalje ne znam,nakon bezbrojnih besanih noci i iscrpljujucih analiza i samooptuzivanja, gde sam to tako silno pogresila kad sam dozvolila da moju porodicu zadese ovakvi stresovi,i sta je to ipak tako trulo u drzavi Danskoj...Nemam odgovora,sem onih starih izlizanih fraza kojima su se oduvek tesili neuspesni roditelji,mladost ludost,sve je to za ljude...i sl.Elem,moje dete je u svojoj roditeljskoj kuci,zivo,zdravo i opet normalno!

   Bila je to iscrpljujuca borba za sve nas posle koje vise nista u nasem domu nece biti isto,ali eto ostaje mi nada da cemo bar pokusati povratiti one stare spokojne dane.Bila je to borba u kojoj smo izredjali sve faze i strategije,od tolerancije,pasivnog cekanja,pomaganja i podrske,do besa,scena,svadja,pa cak i fizickog obracunavanja.

   Secate se pisala sam vam zadnji put o onoj fazi u kojoj smo bili kao pomireni sa situacijom,pasivni posmatraci koji su iz prikrajka motrili i vrebali priliku da naprave najbezbolniju stvar.Nas zaljubljeni par je ziveo dva meseca u trosnom iznajmljenom stancicu,ostavljen na milost i nemilost snazi svoje ljubavi koja je kao trebala prebroditi sve prepreke.On je radio a ona je kao trebala ici u skolu kako bi s vremena na vreme od nas dobila materijalnu podrsku.Podvlacim samo materijalnu,jer bez svake druge je ostala,i emotvne i moralne i socijalne...I dok smo s njima kategoricno odbijali sve kontakte,u isto vreme smo pleli mrezu dousnika,trazili saborce u njenim drugaricama,obilazili sve moguce drzavne ustanove od SUP-a,odelenja za suzbijanje maloletnicke delikvencije,do Centra za socijalni rad...Sto se drzavnih organa tice,katastrofa!Vrlo brzo smo shvatili da smo prepusteni sami sebi,da nas zakon nema ni volje ni vremena da se bavi problemima ovog tipa.Svugde smo dobijali slicne odgovore:ona je stariji maloletnik i ne mogu joj nista sve dok odbija da saradjuje protiv njega.Njemu takodje ne mogu nista jer je ne prisiljava ni na sta,dakle svojevoljno je s njim,i elemenata za bilo kakvo gonjenje nema.Ali nama mogu jos kako! Bilo kakvo maltretiranje njega je materijal za krivicno gonjenje,a prisilno vracanje nje kuci je zlostavljanje maloletnika na sta se u nasoj zemlji od skora strasno baca akcenat!Vrhunac je bio kada mi je g.inspektor Odelenja za suzbijanje maloletnicke delikvencije,dakle covek koji je svakodnevno u dodiru sa problemima dece i njihovih porodica,koji bi kao trebao biti pedagoski edukovan i obziran u usmeravanju porodica sa problemima,rekao:Precrtajte je iz svojih zivota,imate jos dvoje dece,posvetite se njima,s njom i njenom skolom je gotovo,pokusajte da shvatite da ste je izgubili! Da,to su bile reci coveka kome se nesrecna majka obraca za pomoc! Valjda imam kuci jos dva kucna ljubimca,jedan manje ili vise,koga je briga...No,ne zelim biti ogorcena i kriviti druge ljude za svoje promasaje!Samo prepricavam kakvu podrsku pred zakonom ima roditelj u zemlji u kojoj zivimo.Ali na srecu imali smo podrsku malog broja ljudi u svojoj okolini koji su znali sta prezivljavamo i pokusavali pomoci na razne nacine.Njene drugarice su se organizovale tako da su je pratile u stopu,prosledjivale nam svaku njenu SMS poruku,suprug i njegovi prijatelji su danonocno pratili njega,spavali u autu ispred njihovog prozora,prikupljali sve moguce podatke o svakoj sitnici vezanoj za njegov predjasnji i sadasnji zivot,drustvo,navike,kretanja,porodicnu situaciju...Ma citav jedan paranoicni krug uhodjenja,spijunaze,stresa i konstantne brige...Stvari su postajale lose po njih i njihovu vezu,jer kako to obicno biva,kad u tim godinama bezbrizne izlaske i sastanke zamenite za kuvanje rucka kojeg ne znate skuvati,a morate ako hocete da jedete,na placanje racuna,ribanje kupatila i peglanje vesa,na sedenje u cetiri tudja zida,ostavljeni od ljudi i boga,prezreni i odbaceni od porodice,prijatelja i celog sveta,kad shvatite da ste sve mostove iza sebe popalili,kad vidite da se vasi vrsnjaci smeju i zabavljaju dok vi mislite sta cete sutra jesti...onda ljubav malo kosta...Tako se njihova veza koja je oduvek bila jedna od onih bolesnih,patoloski posesivnih i ljubomornih,pocela lagano pretvarati u haos.U pocetku im je valjda prijalo da glume junake ruskih romana,i da se snagom svoje ljubavi suprostavljaju celom svetu,al kako su dani odmicali postajali su poput zatvorenih zivotinja koje su jedno drugo krivili za sve svoje muke.Ona je sve redje isla u skolu.Poruke koje sam dobijala od njenih drugarica bile su sve gore i gore.Usled pada imuniteta,hronicnog stresa,neredovne ishrane,umora i neadekvatnog nacina zivota,bila je vise bolesna nego zdrava.Razne prehlade,upala bubrega,infekcija mokracnih kanala,atopicni dermatitis...Bivala je sve slabija,nervoznija,agresivnija...Para naravno nikad nisu imali dovoljno,koliko god je on dobijao,mi smo slali dva puta vise,ali uzalud,bili su samo dva glupa i neorganizovana deteta koji su hteli da se igraju mame i tate...Svadje i verbalna vredjanja su pocela da se pretvaraju u samare,ponizenja,fizucka maltretiranja...Krila je svoje modrice i sedela  i dalje tamo,dosledna i istrajna u svojoj samoubilackoj misiji...A mi smo citali njene poruke u kojima do tancina opisuje svoj haos,i cekali poziv u pomoc!Hteli smo samo jedan njen znak,mali nagovestaj da smo joj potrebni,da hoce da se resi pakla u kojem zivi,cekali smo zeleno svetlo da mu napravimo haos i naplatimo svaki samar i svaku suzu!Nije priznala nikad,ni tada ni sada.Cutala je i dostojanstveno podnosila svoje ponizenje misleci da mora da istraje u svom izboru ma kako on pogresan bio...cutala je predugo...Isli smo tamo toliko puta,molili,pretili,svadjali se,plakali,uzalud,branila ga je slepo unezvereno,kao vucica,vredjala nas,pretila samoubistvom,treba samo svi da ih ostavimo,oni se vole,resice oni sve svoje probleme i ziveti srecno i zadovoljno do kraja zivota...A onda jedne noci,nakon ne znam koliko mojih suza i praznih bocica sedativa,nakon stotinu novih sedih u kosi mog supruga,zazvonio je telefon:Mama mogu li da se vratim kuci?Vozila sam valjda sto na sat u strahu da se ne predomisli.Stajala je sama,uplakana,usred prljave zapustene sobice,sa kesama i zavezljajima u koje je popakovala svoje mladalacke snove.Potrpale smo u tisini sve njene krpice u auto,pokupile smo zadnje mrvice dostojanstva i bez reci se odvezle kuci...Njen otac je te noci,znajuci da je ona konacno na sigurnom,dao oduska svojoj muci,i znam, sad cete verovatno reci,divljacki lecio svoje komplekse i roditeljske promasaje,svejedno,pronasao ga je u gradu i tukao do iznemoglosti.Hteo je valjda konpenzaciju za sve one tople ljudske reci kojima je bio docekivan u nasem domu,hteo je satisfakciju za ono sto mu niko ispred zakona nije zeleo ni mogao dati,hteo je melem za svoje rane,jer on njegovu devojcicu nije udario nikad punih 18 god.a ona ,eto, sad modra hoda ulicama...

    Ne mogu vam reci bilo pa proslo!Ne znam je li proslo...Ona nije vise s njim,ali naucili su me oboje da im nije verovati.S njima i njihovim bolesnim kriterijumima i poimanjima srecne ljubavi,nije se opustati.Trudimo se svi da zivimo normalno.Ne pricamo o tome,slabo pricamo o bilo cemu.Zivimo u onim hladnim pristojnim odnosima,bez velikih reci ,bez osudjivanja i analiziranja.Prosto smo pustili da vreme ucini svoje.Jer suvise toga je vec receno,sve ruzne reci su izgovorene,svi demoni pusteni na slobodu,negde usput smo svi pogubili jedni druge,poverenje,postovanje,radost...Zna ona vrlo dobro koliko visokom cenom je placen njen hir,zna koliko vremena nam je svima trebalo da opet stanemo na noge,da izlecimo sve njene dijagnoze,da je najedemo,napijemo,utoplimo i ususkamo ponovo,koliko snage je trebalo i meni i njoj da opet ispravimo kicmu i ponosno dignemo glavu,da nadoknadimo sve propusteno,da opravdamo sve izostanke i izbegnemo izbacivanje iz skole.Zna koliki stid je osecala kad sam je po povratku kuci odvela na sve moguce testove na sve vrste droga i sve polno prenosive bolesti...Svi su bili negativni...Negde u dubini duse,mislila sam cak i to da bi moj mozak pre mogao da prihvati cinjenicu da takve stvari mozes da cinis i sebi i drugima jedino ako si drogiran,u suprotnom objasnjenja nemam,ljubav nije rec kojom mozes da opravdavas takve muke i ponizenja...Za dva meseca savladala je svo gradivo drugog polugodista,zavrsila je trecu god.s odlicnim uspehom,pokazala svima da moze i protiv zlih jezika i protiv celog sveta...Opet je lepa,zdrava,na izgled jaka i samouverena,druzi se sa svojim vrsnjacima,raduje se moru,masta o fakultetu...Sve je opet na izgled dobro...A ja ne mogu da se opustim,ne mogu da zaboravim,ne mogu u njoj opet da vidim moju staru dragu devojcicu...sva osecanja ovoga sveta konfuzno su mi se natrpala u dusu,od bola,besa,revolta,brige,ponizenja,tuge...Tesim se cinjenicom da je ziva zdrava,da gura tu skolu opet uspesno,pa ako nista drugo,barem smo dobili na vremenu,kupili smo joj valjda koju godinu da odraste i sabere svoje zelje i mogucnosti,da povrati opet svoje poremecene kriterijume i izleci nekako i svoje i nase rane.A ono sto uspem da prepoznam u njenom oku,ono nesto sto ipak lici na patnju za njim,to je van mog domasaja.Tu  ne mogu nista,to je njen greh i njena kazna,bude li i njena sudbina neka joj bog pomogne jer ja vise niti cu moci,niti cu hteti!

Hvala vam svima na toplim recima,zaista su mi trebale!   

Gospodjo Ljiljana,tek sada sam procitao citavu temu ali mi je drago sto je epilog ovakav kakav jeste.Vase dijete se vratilo kuci i u ovom trenutku to je najvaznija stvar.Zlih jezika je uvijek bilo i bice,ali pravu istinu znate samo vi i vasi prijatelji koji su vam tako nesebicno pomagali prilikom prikupljanja svih mogucih informacija vezanih za njih dvoje i njihov "zajednicki" zivot.Zato se ne obazirite na to sta ce "dobronamjernici" pricati,nisu vrijedni ni vase paznje da ih saslusate.Reakciju oca necu osuditi,mogu je samo pozdraviti,koliko god to nekome zvucalo divljacki,ali bilo ko ko podigne ruku na zenu a pogotovo na djevojcicu,zasluzio je da "se ubije Boga u njemu".Nece nista biti isto kao prije,bar ja tako gledam na to,ali isto tako znam da gore od ovoga ne moze biti.Probala je,uvjerila se i razocarala.Naucila je lekciju na tezak nacin,a to je potvrdio i njen poziv Vama te noci.Zelim vama i vasoj porodici puno srece i uspjeha da se sto prije vratite u "normalu".Lijep pozdrav!

Vasa prica me je zajsa ganula. Vasoj porodici i vama zelim da ovu ne prijatnost sto pre smetnete sa uma i da vam se dese neke lepse stvari. Zasluzili ste.

Nadam se da ćete imati mnogo bolju situaciju u budućnosti. Nadam se da je vaša ćerka shvatila gde je pogrešila i da će od sada postupati bolje po sebe. Vaše jade niko ne može nadoknaditi ali dalje se u životu mora. Ipak je sve dobro kad se dobro svrši. I verujte mi bolje je što nije bila drogirana. Taj rat ne biste dobili. A sad pokušajte da joj dodelite neke obaveze u kući. Neka se podseti ponekad kako ste je zaštitili i poštedeli.

Drago mi je što se vaša priča završila tako. Završila se odlično. Najvažnije je to da je ona sada sa vama, živa i zdrava. I sama je shvatila da je sve to bio još samo jedan od njenih hirova, koji joj je samo naneo i fizičke i psihičke povrede. Naravno, posledice su vidljive, i biće vidljive još dugo vremena. Ali vi se morate nastaviti boriti. Sve ovo vreme ste se i vi i vaš suprug držali herojski, morate tako i nastaviti. Naravno da joj više nikada nećete verovati kao ranije, jer je vaše poverenje odavno izigrala. I ona sama je toga svesna. Dete je uvek svesno svojih grešaka. Ali je retko svesno koliko te greške imaju negativan i na njegov i na život roditelja. Ali polako, sve će se vremenom vratiti u normalu. Ponašanje vašeg muža one večeri kad se ona vratila kući je opravdano. Svačiji otac, koji iole voli svoje dete, bi tako postupio. Nikome nije dozvoljeno da udara vaše dete. Zato je poptuno opravdano ponašanje vašeg muža. Ali to je bilo, pa prošlo. Sada se morate truditi da se što pre vratite u normalu. I vi i vaša ćerka. Slažem se sa Simijon, trebali biste joj dati neke obaveze, neke lake kućne poslove, čisto da vidi kako zaista izgleda pravi život domaćice. Želim vam sve najbolje.

Umesto da je pustite da sam izvede zakljucke i uvidi greske, vi je ponovo usurkavate i pravite princezicu. Mozda je vreme da je pustite da odraste i da sama nosi svoj krst.

Одгајање својеглавог женског детета је прави пакао.

Daleko je ona sad od one nekadasnje princeze.Ovo malo hladne pristojnosti,uctiv ali zvanican i nezainteresovan ton je sve sto je ostalo od neznosti kojom smo je nekada obasipali.Nosi ona svoj krst jos kako svesna da vise nikada nista nece biti isto.Odrasla je na zalost mnogo pre njenih vrsnjakinja.Jedino cemu se nadam je to da je iz svojih strasnih gresaka nesto i naucila i da nikada nikom vise nece dozvoliti da zarad ljubavi tako manipulise njome.

Hvala svima na toplim recima i lepim zeljama.
Znam da je tesko komentarisati ovakve situacije,tesko je opravdati ili osuditi bilo cije postupke.
Ja to najbolje znam,roditelj sam,i zato svim dobrim ljudima na svetu,svim sadasnjim i buducim mamama i tatama mogu reci samo jednu strasnu cinjenicu:dok smo zivi,nema opustanja,nikad ne znamo sta ce nam vreme doneti i u kakve ljude ce izrasti oni kojima smo zivote dali,kakve ce izbore praviti i koliko ce ih oni kostati,zato ne osudjujte nikog,ne cudite se,ne krivite,recite samo Ne daj Boze ...

Ja sam za svoje dete tu,i sada i zauvek,i ma koliko me bolele njene nezrele godine ostaje mi nada da ce jednom izrasti u dobrog coveka,da ce staviti sve na svoje mesto i biti onakva kakva je zaboravila da jeste,pametna i draga devojka koju je nekad bilo tako lako voleti...

Nemojte mi zameriti sto ne bih komentarisala vise o svojim tako svezim patnjama ni nastavljala prepisku.
Trebale su mi i druge oci i usi da jasnije sagledaju moju situaciju i olaksaju moja tumaranja po analizama,trebalo mi je vidjenje situacije iz raznih perspektiva.Sad se polako, hvala Bogu, svi vracamo nekim uigranim sablonima zivota i trudimo da ostatke svojih zivaca i volje usmerimo pozitivno.Fatalna ljubav njenog zivota je negde daleko od svih nas,i neka tamo ostane zauvek,Bog nek mu oprosti jer ja necu nikad,a mi cemo se truditi da ponovo izgradimo porusene kriterijume i merila vrednosti u svojoj porodici,i da pronadjemo jedni u drugima ono lepo i dobro.

Svima sve najobolje od srca

mama koja se ne predaje

e, ja se rasplakah, kao da gledam neki tuzni film, bez obzira na hepiend